Бог је лудило

Бог је лудило. У њему су сви људи, сви светови. Због њега ме боли глава. Због чега од њега праве страшило? Зар морате и за последњу мрвку некога да молите? Молите за живот, молите за здравље, молите за хлеб, молите се… Молим ти се, да ли постоји нешто за шта не треба молити? Када, као, измолите, онда се, и, као, захвалите.

Досад сам морао да молим људе и Господа, а овце, коње, говеда, свиње и магарце сам терао, пернате сам јурио и растеривао. Разгонио сам псе. Све је отишло до ђавола.

Неки људи су ми понешто и учинили. Било је ту и крупних ствари. На пример, нахранили су ме. Неки су ме хранили годинама. Спасили су ми живот. Као да је мој живот њихов, а не мој. Као да живот нисам добио на поклон. Њима дугујем захвалност. Дугујем зато што не постоји начин да им се одужим. Нисам постао роб тога дуговања. И зато им хвала.

Веровање у богове од неког доба је колективно лудило. У свим доктринама се говори о неким тајнама. А неке тајне су и јавне тајне као што су у хришћанству Свете тајне.

Сви који су чували децу, па и они који су гледали како се чувају, знају колико је тешко очувати децу. Веома тешко је од деце направити људе. Још је теже сачувати их. Ништа се од овога не разликује животопис Исуса. Нејасно је било доскора његово рођење од стране девице што је наука разрешила и потврдила да је могуће безгрешно зачеће. Али се у том поступку појављују креатори који се могу идентификовати као грешници. Ускрснуће је доспело у доктрину на основу сведочења. Даље је вера. Да ли се без тог веровања могло даље. Многи су били на трагу одговора на то питање, али како је пут одмицао трагови су били све блеђи и трагачи су се изгубили. Јавиле су се и сумње. Нико није изражавао сумњу да је постојало издајство и да је резултирало убиством и самоубиством. Ово друго би морало бити потврда за задовољење правде, а то је ординарна глупост: Боља је смрт два човека него једног! Глупост над глупостима.

Сасвим је сигурно да би и Библија могла бити измењена, као што је то током историје више пута чињено. Изгледа да је дошло време. Нема ниједног разлога да се не исправе оне ствари које очито не стоје.

Време је за ново јеванђеље.

Код нас важи пословица: „Ћутање је злато.“ Али није добро ћутати. Као што знате онај што је ћутао и трпео завршио је на крсту. А био је добар човек. Пред тим чудовиштем, пред тим крстом, људи се моле и заклињу. Лицемерје, лицемерје, лицемерје.

Јеванђеља, која су ауторска дела, такође су много пута преписивана и мењана. Дакле, фалсификована. Код нас су све те књиге дошле преко Грчке или преко Русије. Тако да су преводи са старохебрејског, неки тврде и са арамејског?, сви новијег датума. Да се не лажемо, реч је о поезији. Постоје велике разлике у преводима и препевима. А може се замислити колики су губици при преводима тих поетских дела са немачког, или у новије време, са енглеског… Преводи превода. Ако то већ није учињено требало би почети са исправкама.

Дисидент је данас веома позната реч. Реч-две о најпознатијем дисиденту.

Исус се није жртвовао ради човечанства. Човек је био жртва власти, жртва владајућег система. Власт га је прогонила, тражила, нашла и убила. Он јесте жртва, али нема збора ни о каквој његовој жртви. Нити га је Бог Отац жртвовао ради искупљења грехова тамо некаквих олоша. Жалосно је да је тако глупо изгубио главу. А која трагедија није жалосна? Која је паметна, која је добра? Да се Исус жртвовао и да је том жртвом изгубио живот то би било самоубиство. Он је човек просто био дисидент и због тога је убијен као најгори олош. Разапет је.

У убиству Исуса су учествовали и свештеници. Њихово је учешће било кључно. Свештеници су ваздан били у позадини сваког убиства које је спроведено за чистоту вере. А зашто се ви борите да неко верује у вашег бога? Због егзистенције? Али, она није суштински везана за Бога него за (по)кретање. Ниче је у „Антихристу“ говорио против свештеника. Ниче није био против Христа. Био је против Христа Бога = Антихрист! Био је против оних који су се после њега бавили измишљотинама, подвалама, у вези његовог живота. Ниче је апострофирао Павла: „Павле је био највећи од свих апостола освете.“ У Антихристу Ниче пише овако: „…постојао је само један хришћанин, а тај је умро на крсту.“ Ако ћемо искрено, Павле, некадашњи Савле, је био обичан голуб превртач.

Исуса су фарисeји вијали по Јерусалиму не би ли га ухватили. Неколико пута им је и умакао, али подмазивање, 30 сребрњака за главу, је и тада била проверена метода. Јуда се машио за сребрњаке не би ли се решио божјег сина који то и није био. Ко може помислити да Бог не може заштитити свога сина. Зар није било довољно да је божји син па да буде заштићен? Није, зато што он то и није био. Али био је добар човек, а то нико од тзв. његових ученика не истиче. Свима се више свидела лаж. Као да је лаж најважнија песничка фигура. Још су помоћу сведока, жене су биле ти сведоци, покушали да протуре васкрсење Исусово као победу. Кажу победио је смрт. Дакле, он је васкрсао, а светину је оставио на земљи да се мучи, да скапава и да мре. Онако, људски. Каква фарса?! Исуса су зликовци убили зато што је био добар човек и та његова доброта га уздиже до Бога. А остале приче су причам ти причу.

Апостоли су се прославили лажима.

Постоје и код нас аутори који пишу да је Исус одолео искушењима ђавола и постао хришћанин. Пожуде, охолости и похлепе су се људи клонили, може се рећи и сузбијали, и у предхришћанским културама.

Ниче је тврдио да је Павле схватио како се мржња може искористити. А мржња ће бити изазвана трагедијом. Нема бољег и јачег изазивача одијума од трагедије. У суштини трагедија је била погонско гориво за производњу одијума. И сада је.

Трагедија је средство за чишћење душе. Она је највећи загађивач душе. Она је најопаснија за душу. Она је оно средство на чијој амбалажи још увек не пише: „Пази, отров!“

Сваки лек јесте отров.

Отров је лек.

Трагедија је мелем, али прво драма, па за крај и отров.

И болест је лек, и то често.

Болест може човека ослободити свих мука.

Све што је изузетно створено је у лудилу. Није нормално да човек само једе, спава, пиша и каки. Нормално је да човек мисли. Ако никада не полуди, онда као да није живео. Ако полуди, онда, кажу, није нормалан. Стваралачки занос није нормално стање. Историја се бави само великим лудацима. Само оним правим. Само изузетним људима. Ненормалним. У те спада и онај који је створио Бога: Песник.

Многи људи у свету, па и код нас у Србији, мисле да је певање – писање песама, уопште, бављење поезијом, залудан посао. Будале. Они то исто мисле о Богу, али њега се плаше, па су мало уздржанији у изјавама кад је Он у питању.

У свим народима се често чује: „На млађима свет остаје.“ У глобалу је тако, али има изузетака. Деца су нестрпљива. Воле да киње родитеље. Воле власт. А родитељи су неуки, неваспитани и немоћни. Понеки родитељ успе да смести сина поред себе. Посадио га да седне са десне стране. Тако се прича. Бар у нашим круговима. Тако је морало да буде. Иначе, мали се не би смирио. Игубио је главу јер је хтео цео свет само за себе. Тврдоглавост, бандоглавост… Препотентност.

Опасни су они људи који се моле Господу, а не могу ни себе да умилостиве.

Ако је Он свемоћан, онда је крив за све! Доста је било. Одсад сте ослобођени сваког греха. Остаје питање: „Зашто неће?“

Ваздан је било: „Незнање је Бог!“ Зар није време да се то промени?

Љубав је сила!

Највећа.

Хришћанство је доктрина која је заснована на убиству и још увек плива у крви. Некима се чини да добро плива. Неки му налазе ману. Кажу: „Само обећава.“

Према Р. Радићу, Никита Хонијат, очевидац и сведок, описује ужас на улицама Цариграда после уласка крсташа у „царицу градова” 13. априла 1204. године. Он наводи да су се на улицама могли чути плач, урлици и кукњава; на раскрсницама ридања, у богомољама жалосни јецаји; мушкарци изнемогли од туге и јада; жене које вриште јер их осиони нападачи вуку по улицама, одвајају од мужева и потом силују. Затим у истом тону наставља како су многи на коњима носили жене које су силовали крсташи, умотавши неке од њих у широке огртаче и везавши им умршене увојке и рашчупану косу у један смотуљак позади. Чувена је реченица Никите Хонијата који је о окрутности латинских нападача на византијску престоницу записао: „Чак су и Сарацени милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст”.

Исусова трагедија је изазивала трагедије и трагедије и не зауставља се. Памћење је човеково добро, али и зло. Заборављање је мелем. Човек гаји мисао док не пукне. Онда се она чује. Ако је јаловица, пусти је да скапа. Најгоре је када пукне грозна (по)мисао.

Бога углавном нема када је човеку потребан. Стиче се утисак да се понаша као онај трговац иза ћошка – кад год хоћу нешто да купим, радња је затворена – истакне натпис на вратима: Брзо се враћам, у комшилуку сам, на годишњем одмору сам, не радимо због пописа, реновира се, или томе слично. Стално га морате чекати, а не дај боже да сте хтели вересију! Кад се то деси два три пута, онда вам не преостаје ништа до да промените радњу, кад већ нисте у могућности да бирате трговца.

Богу су јеванђелисти одузели моћ. Попели су га сувише високо. Тако да он сада нит види човека, нит га чује. Поготово када је човек на муци. Они су га искористили и да би људима претили разним божјим казнама, ако ти људи не испуњавају њихове захтеве. А људима је њихов Бог Отац недoстижан. Нажалост, данас сваки поп мисли да је јеванђелист само зато што зна да чита. Али постоје људи који знају да читају и оно што попови називају чудима. А њихова чуда су ординарне глупости и служе им само да би им се чудили. То не доприноси угледу вере. Напротив.

Не вреди чекати новог месију. Ни стари неће доћи. Требало би се одмах латити посла. Требало би устројити нова правила. Могу бити и стара, али потпуно нова. Није добро стара крпити. Сигурно је да ту где је закрпа неће пући, али ће пући поред. Потребно је ново. Не може човек ићи го у мравињак. Човек мора бити наоружан мислима. Знање ће похватати ко има мисао. Не могу се мрави хватати рибарским мрежама.

Ако нема људи није потребан ни Бог!

Многи су покушали да се с њим обрачунају. Неки су мислили да га могу убити. Једни су чак тврдили да је готов. Да је реч о изнемоглом старцу. Међу тим људима било је и веома угледних мислилаца, филозофа, песника, научника, царева… Сви су се преварили. Неки су чак отишли њему на истину, а да нису сазнали за обману. Увек се он појављивао као победник. У свакој причи. Што је, наравно, безвезе. Али тако је. Један цар је чак наредио да се све књиге о њему спале и да свет почне све испочетка. Таквих царева било је и на далеком истоку. Ништа од тог спаљивања. Напротив, из те ватре истрчале су нове приче, заједно са димом винуле су се високо. Нико не зна са сигурношћу када су попадале на земљу. Нити како су, којим путевима, са горким и љутим травама доспеле у људске главе. Нити ико зна када ће коју главу напустити и због чега. И глава понекад џитне причу, макар да тврди да је готов, а то, по правилу, буде једина потврда да није. Не знам шта да вам кажем. Ако хоћете верујте, ако нећете, не морате. Све ће доћи на своје место и без вас.

Христа су разапели, потом су га разни типови вековима черечили. И још ће. Био је велики човек. А да ме човек пита: „Зашто?“ Убио ме бог, ако знам. Био је надмоћан. Отуда његова смиреност. Није рачунао на нечовечност. Не тврдим да је то једина његова грешка, али ову је платио главом. Отишао је као натчовек. И откуда сад тврђења да је Ниче био против њега? Чини се да се овде подмеће велика лаж, по систему, што већа лаж више ће се у њу веровати. Ниче није био против Христа. Он је био за натчовека, а Христ је то био. Погрешно је у хришћанској доктрини да се натчовек мора жртвовати за руљу, за њено избављење, да он буде избавитељ, искупитељ. То је погрешно. Жртва натчовека, заиста је то бесмислено. Домаћин је увек остављао најбољег брава. А Ниче је у својој филозофији био прави домаћин. Од почетка до краја неговао је натчовека. Подсетимо на његов вапај: „Немци – некада су их звали народом мислилаца: да ли они данас још уопште мисле? Немци се сада досађују духом, Немци сада не верују у дух, политика прождире сваку озбиљност која је неопходна за стварно духовне ствари – ” Deutschland, Deutschland ueber Alles”, бојим се да је то био крај немачке филозофије… Има ли немачких физлозофа? Има ли немачких песника? Има ли добрих немачких књига? – питају ме у иностранству. Ја црвеним, али с храброшћу која ми је својствена и у очајним случајевима, одговарам: “Да, Бизмарче!” – Зар бих само смео да признам какве се књиге данас читају?… проклети инстинкт осредњости!“

Ехо православне осредњости није мимоишао ни српску стварност: „”Будући да је Милоје Ђак, који је у почетку 1825. године с наијом Смедеревском био устао на Милоша, знао помало читати и писати, за то се онда у двору Милошеву говорило (а може бити и сад се мисли!) да школе не требају никако, јер учени људи буне подижу против правитељства. Милосав пак Лаповац предлагао је јавно у то време, да се побију сви који знаду читати и писати!” Коментар није потребан.

Хришћанство је римску измишљотину – крст, на коме су вешане барабе, претворило у мач невероватне моћи. Тешко је побројати све посекотине тога мача.

Богумили су избацили крст, а онда су навукли хришћанску аждају која их је таманила као чума децу.

Интелектуалци су од стране Рима претворени у робове. Било је и у Риму песника, ратника и државника.

У средњем веку интелектуалци су по манастирима за велможе преписивали књиге. Ретко који од њих је знао да чита. Преписивачи се и данас исто понашају. Преписују. Живе као трутови. Стално чекају смену власти. У ишчекивању пропасти прође им овоземаљски рок.

Робови се тешко сналазе на слободи. Једино човек који је био слободан по заточењу сазна цену слободе и њену величину. Ако је неко рођен као роб, он је као канаринац: уме лепо да пева, али не уме да живи на слободи. Постоје и разне врсте робија. Било би добро да се сами присетите. Споменућу само да је најопасније ропство оно када човек робује својим принципима. Робовање предрасудама је доживотна робија за читаво човечанство. У том случају, од поезије, од оног сутра, од љубави, нема ништа. Песници робују поезији. Нико не разуме синтагму „роб Божји“.

Данас су интелектуалци, песници, сликари, музичари, научници, глумци, редом робови банкара и трговаца. И банкари су трговци. Исус је трговце разгонио бичем.

Сликар не може да живи без свог галеристе, јер није трговац. Ако је трговац, онда је лош сликар, тј. није сликар. Музичар не може да живи без свог менаџера, књижевник не може без свог издавача, без свог књижара, а тек песник, он не може никако, осим ако не пристане да буде роб-уредник. Глумац не може без свог менаџера, а они су углавном подводачи. Научник не може самостално да истражује. Мора да ради за неку компанију којој га је као роба продао неки менаџер. Милиони научника јуре некакве бодове које им је увалила западна цивилизација. Бодови су услов за напредовање. Добијени резултати морају бити објављени у репрезентативним часописима, а њихов рејтинг одређују финансијери, резултати су доступни свима, али их могу искористити само они који имају средстава. За то су потребне паре које ће обезбедити банкари посредством менаџера, трговца, банкара. Велике компаније не објављују резултате истраживања. Њихови робови-научници, раде само за њих. И сад се неко пита шта то значи роб Божји?! Ако такав постоји, онда му нико не може објаснити.

Исус је доказ да човек може бити Бог. За обрат овог тврђења још не постоји доказ. Наука каска за поезијом.

Суди се горе, а живи се доле. Казна се издржава овде.

Згрожавање је изврсна човекова особина.

Многи људи, лаици, па чак и поједини свештеници, Исусову мајку називају именом Мајка Божја. А та жена је мајка сина за кога су протурили лаж да је син Божји као оптужбу да би га ликвидирали. А он, који је био добар човек, који је до данас најпознатији дисидент, брутално је ликвидиран коришћењем подметачине као аргумент. Нико не рече да је реч о сину Божјем у духовном смислу. Зато је та подметачина и данас сумњива, али се вешто (зло)употребљава. Једино сувисло тврђење било би: „Мисао је Мајка Божја“.

Интересантно је да се у већини хришћанских цркава, све користе исту Библију, тврди да је Марија безгрешно родила. То је недавно наука и доказала да је могуће. Али од оног времена до данас цркве тврде да је једино Марија безгрешно зачела. А савремени свет има за комшије људе који су безгрешно зачети, а нико их не назива боговима.

Сваки дисидент је имао проблем са биографијом. Обично су је други шминкали. Никада дисидент није прошао незапажено. Бар на крају живота или по скончању. Обично су његово име потрзали политичари. И то они трећеразредни – маргиналци. Руља је ту да верује или не верује. Вајде од тога није било, ако мислите да је неко добио неку пару или материјал за хаљину. Јок. Једино се могао постићи мир у души. Али тај мир се не постиже веровањем у једног јединог. Мир се постиже веровањем у фиксног. И сваки човек може фиксирати другог бога. Штавише, не мора то бити бог. Важна је мисао. И фиксација. Концентрација. Неретко, дисиденти су сами кројили биографије. Не може се то искључити ни у случају најпознатијег дисидента.

Они који искоришћавају веру знају да се концентрација и веровање поспешују вежбањем. Зато и инсистирају на присуство у храмовима. И то плански. Потпуно је разрађена стратегија. А тактику усавршавају све цркве. Реч је о томе како узнемирити душу (психу). Како је придобити. Заробљавањем нечије душе заробили сте човека. Она физичка ропства и нису ропства. То душа савладава. И поред тога у животу, а и у литератури, више се пажње посвећује физичком ропству. А душевно ропство је теже. Најтеже. То „душебрижници“ и користе да би искоришћавали вернике.

Има људи који мисле да су слободни, који се крећу путевима својих мисли и никако да изађу на видело. Стално су пред сукобом, али сукоба нема. Нема ни песме. Заробљеници сопствене мисли, они који се освесте, постану мрачни ствараоци. Посебна је сорта људи који робијају без гриже савести. Претпоставка је да је реч о ниском степену интелигенције. Прави робови робују човеку, Богу и својој савести. Слобода је у избору живот или смрт. Ко изабере живот изабрао је робију. Ко изабере смрт наизглед се ослободио свега. У ствари изабрао је вечиту робију. Живот је коначан. Робија никоме неће мањкати. Питање је како робију осмислити да буде сношљива. Ту би се негде нашло место за слободу.

У Србији је потпуно упропашћен систем. Практично и нема система. Систем почива на образовању, или како је говорио први српски министар просвете Доситеј Обрадовић, Држава почива на просвети, а када су обрисали ноге , онда су банкари – профитери, просвету гурнули под отирач. Стваралаштво нико и не спомиње. Наши ствараоци одлазе. Они стварају. Али не за људе већ за банкаре – људождере. За оне који немају духа. За оне који имају банкарски, профитерски, зао дух. И у Великој књизи се спомињу зеленаши – трговци, за неке од њих се покушава разним манипулацијама искамчити атрибут поштени. Поштени трговци, гле!

Они који данас себе називају песницима су обичне кукавице. Не смеју да подигну руку на себе, а толико би учинили свету. Ослободили би га. И руљи би пружили задовољство. Омогућили би јој оговарање. А то је храна за сујету. Песници, јадници, носити крст је права робија, а тек петокраку. Током робије човек се навикне и дигне руке од свега или дигне руку на себе. Не зна се шта је боље. А ни шта је горе. Незнање је најгоре. Незнање је неморал.

Песници су постали робови сујете, пожуде, похлепе – старих, добро знаних, грехова, којих се не могу ослободити јер нису научени о вредностима живота. Изгубили су сваки осећај за човека и његове муке. Окренули су се слави и профиту. И нису више песници. Гњиде. А могли су бити апостоли.

ВРСТЕ РОПСТВА:
ФИЗИЧКО,
ДУХОВНО,
БАНКАРСКО,
ВЕРСКА ЗАТУЦАНОСТ,
ИДОЛАТРИЈА,
НАВИЈАЊЕ ЗА ЗВЕЗДУ ИЛИ ЗА ПАРТИЗАН
ИЛИ ЗА СНС!

Код нас је и старост робија. За то се побринула држава. Робују и они који су целог живота радили као робови. Они који су целог живота чекали ослобођење.

Ако ти је живот робија

Када су људи убили бога у себи,
Остао им је ђаво.
Он је крив за све.
Тешко је живети с њим,
А тешко је и без њега.
Када њега нема,
Сам си крив,
За све и за свакога.

Ако ти је живот са ђаволом робија,

Требало би га се ослободити.

Заблуда да ћете сутра боље живети води вас у дугогодишњу робију.

Живот је робија под најгорим условима и његове рите само духовност може да прикрпи.

На крају човек упадне у рупу за коју је био сигуран да није за њега. И то се деси баш онда када је помислио да је све готово.

Ото Вајнингер каже, Слобода је увек негирана законом периодицитета. Мислио је на спољашњу (физичку) слободу, али та се слобода може остварити користећи унутрашњу слободу. Користећи мисао човек може постићи светло и ноћу. Није реч о просветљењу, али и то се може.

Ко не верује у себе, не верује ни у кога, па ни у Бога.

Велики је проблем ограниченост људског живота. Питање је да ли би живот био тако драгоцен да је бесконачан. Живот се може продужити. А може се и проширити и продубити осмишљавањем садржаја.

И дуг живот без садржаја је кратак!

Сигуран сам да када би се сада појавио да бих одмах пошао за њим. У ствари, једва чекам.

Боле ме ноге, али ја идем за њим и када седим, и када лежим. Разговарам искрено са њим као са собом. Знам сигурно да је то лудило, али нико ником не верује. У њега имам поверење да ме неће потказати. Он је онај тврди зид са којим се човек може изразговарати и када је у самици. Никада ме не напушта.

Читам да читам. Песоа пише:

„Коме још није мука што има мајку која га је тако гнусно из своје вулве избацила на свет?“ Дон Фернандо је волео све што не постоји: „Чиста си само ти, Госпо од Снова, коју могу да замислим као љубавницу не замишљајући је окаљану, јер је нестварна. Тебе могу да замислим као мајку, и да те обожавам, јер никада ниси упрљана ни ужасом да будеш оплођена, ни ужасом порађања.“

Само снови, чисти снови. Из Књиге неспокоја, а и из других његових књига се може закључити да није знао да је мисао Мајка Божја. Али, био је на трагу: „Могу мислити о теби као о девици и мајци, јер ниси од овога света.“ Дон Фернандо Песоа целог свог живота био је дете. Вероватно је то и најлепше што му се десило, а дешавало се.

Лудо смо се забављали, чујем често од младих људи. Била је луда ноћ. За Нову годину кажу да је најлуђа ноћ у години. Лудница је реч која означава бесомучно чекање у реду… Лудница је наша држава… Кад кажемо лудница, нико не мисли на Топоницу, Ковин или Вршац, нити ко мисли на Лазу Костића. Лудило је реч која у жаргону означава добру атмосферу, добру забаву… Лудак је изузетан човек. Од пијаног и луд бега!

Ако је ово живот, онда се важи само онај делић док сам читао Песоину поезију. А он је сумњао у свој живот као ја у мој. Није ни био сигуран да ли је то што живи живот или нешто друго, или није ништа. Довео ме је у недоумицу да ли је то све истина, тај живот, његов живот, његов живот и мој живот. То је један живот јер сам ја читао његове песме. Он тврди да није ни имао живот, нисам баш сигуран, али сигуран сам, јер није читао моје песме. Да је читао сигуран сам да се не би смејао. Био је жалостив. Преосетљив. Није био песимист, а није био ни тмурча. Дон Фернандо је имао сан, имао је снове, али живот му није био сан. Није ни живео. Био је то само сан и о томе сам читао. О сновима. Његовим. Тако ја знам нешто о животу. Његовом. Ето, морао сам то да му кажем. Можда му то нешто значи. Мени значи. „Зашто је уметност лепа? Зато што је бескорисна. Због чега је живот ружан? Зато што је сав сачињен од циљева, планова и намера.“ Али и оно што није корисно је корисно. Лепота, на пример. Штавише, лепота је једино корисна. Нећу рећи да не постоје ружне ствари које су корисне. Кад смо већ код корисности, мисао о Богу је лепа зато што је наизглед бескорисна. Па зар би онолике цркве миленијумима експлоатисале ту мисао да немају користи?

Уметност је бунт. То је онај хормон који утиче на највећу и најважнију жлезду у човековом организму која производи мисли и осећања. Који лепотом, која је и мисао и осећање, производи укус умамија. Мало ли је? Веће користи нема. Дакле, бескорисна је најкориснија.

Бела Хамваш каже: „Лепо је увек пре корисног.“

Сан је лудило. По њему сви муљају. Бар им се чини. Као да је и Бог тамо умешао прсте.

Можда и није све лажно. Ко зна. А зашто лаж људима причињава толика задовољства. Можда је лаж сан. Видите ви то тамо. Овде је овако.

Сан је видела само једна личност зато и не знате да ли је он лаж. А не зна ни онај чији је сан.

Тек када се пробуди човек види да је свет леп, а да је живот ружан.

Човек сања због ружног живота, а не због ружног света.

Због своје немоћи човек је измислио Бога. Он би могао човеку улепшати живот. Кад би хтео. А да ли хоће? Неће.

Расправљам се са Богом, а он и не зна за мене. Нећу да кријем, изговорио сам понекад и понеку ружну реч. Срамота ме, али јесам. А он само ћути. И када сам се питао да ли уопште он постоји и тада је оћутао. Можда бих и ја требао да умукнем.

Једна интерпретaција постања

(Знам да су цркве упропастиле најлепшу мисао:

О Богу.

То што ћу овде изнети једну интерпретацију Постања не значи да сам против, већ да мислим.

Моје муке нису због јабука.

Срамота ме да напишем шта сам све појео.

И још сам жив.)

Бог је за лукавство наградио змију целог живота да лежи.
За тупавост је човека наградио да целог живота преврће земљу,

За лакомост је жени доделио тупаџију за господара.

И ове године сам имао велики број фб пријатеља који су неписмени.
Или нису ишли у војску или никада нису били у затвору.
Не знају ни шта је пријатељ.
Само лају или само лајкују.

Не разликују ни гробље од кафане.
Две веома важне и веома различите институције.
Али они тамо, на оба места, иду само да једу и пију.

Ова моја запажања се односе и на жене.
У данашње време жене више пију него мужеви.
Зато што их има више од мушкараца.
Зато што су удовице.

Попови су ту да се лажно куну,

А тамо лепо пише,

Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.

2017.

Колико год украшавали гробље,
мени је оно увек одвратно.
Када неко каже да је споменик леп,
ја се згрозим или се најежим.
Зашто су људи изабрали такав начин продужавања живота?!
Окрутност и трагичност су изгледа битна (иманентна) својства човека.

Знам да људи неће престати да праве споменике.
Ко бајаги подижу споменик покојницима,
изгинулим или умрлим тзв. природном смрћу,
а нацепе онолика слова посред споменика са својим именом.
Дакле, ко год подиже споменик, подиже га себи!
Па, наравно, када човек умре, не може га подићи.

Алеју великана су измислили мали људи
како би имали где да се сакрију,
просто да их не бије велико сунце
у мало чело.
А можда су, ипак, мислили да ће на тај начин
прихрањивати дрвца за потпалу мисли.

Одавно колају приче да млади људи
не поштују ни живе ни мртве.
Нису они криви.
Требало би их подучити!

Није то, бриго моја…

Бринем за Господа нашега,
Одавно је отишао,
А не јавља се.

Требало би да сиђе,
Страх ме да се не стрмекне,
Мангупи су му измакли стубе,
А мени црко мобилни.
Не знам како да му се јавим.

Синко, кад сиђеш, јави се!
Волим да знам да је све у реду,
Мајка и ја те много волимо
И много бринемо,
А војници никако да оду.

Све ми долазе мисли из детињства. Чудим се зашто сам порастао. Што ми је то требало? Зашто су ме тамо, тј. овде, гурали? Тамо ми је било и лепше и боље. Биле су баште и воћњаци. Ливаде са цвећем. Коњ и ја смо газили по белим радама. Он је волео детелину са четири листа. Мени су заковали потковице. Добро су ме потковали. Говорили су ми да тако треба јер пут је био дуг и грапљав. Они су говорили, а ја сам се пењао увис, уз Крс. Био је Али Баба, био је мали Исус, био је деда Бог, сви су били. Сада су они тамо, а ја сам овде. Заиста не знам што ми је то требало. У Великом Боњинцу се обнавља црква Светог Николаја. Она ће надживети гробље.

Како и зашто сам се раздружио са врапцима и голубовима, како сам се раздружио са змијама, жабама, даждевњацима и рибама, због чега сам престао да се дивим соколовима и орловима, њиховој величанствености, њиховој елеганцији, њиховој надмоћи и висини? Како и зашто се све то десило?

Како су људи били мирни и тихи, како су се смерно молили и захваљивали Богу за лебац и у тишини уживали у животу градећи куће, градећи себе и своју децу, и сви су хтели ближе Господу, а данас су људи даље од свих, па и од себе!

Како то да је имовина стварана током петовековне владавине Турака Балканом нетрагом нестала. Зар је имовина само неколико џамија, Ћеле кула и На Дрини ћуприја. Па и ћуприју је изградио Иво Андрић. Нису ваљда Турци однели и Бога.

Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек.

Хармонија није мир.

Хармонија је немир усаглашен са природом.

Од кад је света и века увек је било гадно када умре човек.

Замислите шта је када умре песник! Створи се рупа у души. Све је изгорело и опрљено. На све стране дим. Заклања свет. Штипа за очи. Уместо речи испадају сузе. Тешке као олово. Нема ватре. Само згариште, дим. Нестају у пепелу.

Остаје нам да верујемо да је песник отишао с Богом.

Песма се добија певањем. Певање је сложена радња, може се рећи сложено психичко стање у коме се сублимише осећање, подиже на виши ниво. Није нужно песму записати, није нужно направити је. Наравно да не мислим да је поезија ствар младости. Кад год сретнете такво неко тврђење сетите се Хомера, Филипа Вишњића, Десанке Максимовић…

Како год, све песме су испеване у славу Бога.

Тишина је лош знак! Знам да има људи који воле тишину. У ствари не знају шта траже. Смета им галама, смета им бука, смета им музика. Не могу да се концентришу. Траже тишину. Траже ђавола. Не свиђа ми се тишина. Као да се нешто гадно спрема.

Нико се није родио у тишини, па ни Бог!

Затишје је нешто друго. Њега краси неизвесност ишчекивања. Преговори су, најчешће, гозба. За то време морате бити обазриви и морате се држати чврсто да вас изненада не однесе ветар. Гром је застарела Божја направа. Сада се морате пазити снајпера. Када се заврше преговори, наступају припреме за рат. У том периоду, кога такође можете звати затишје, иако то није, можете сањати оне из претходног рата које сте унаказили или убили. Можете се и убити. Бог ће вам опростити. Као и другима. Као што ми опраштамо дужницима својим и туђим.

Дугови се најдуже памте, а најлакше заборављају.

Било је људи који су се због дугова убили. Таква вест севне. Нико не размишља о дужнику као о човеку. Сви прво питају колико је пара однео у гроб.

Човеку би боље било
Животом да се бави,
Али то је теже.
Најлакше је умрети
И оставити дугове!
Неки људи задуже свет,
А неки оду презадужени
Од срамоте се и не поздраве!

Живот је један и непоновљив. Познајем доста људи који си пуштају филмове да постоји неки други живот. Неке знам и лично. Кад их човек погледа, изгледају нормално. Мисле да ако је по предању један успео да ће се и њима посрећити. И тај, који је то наводно успео, и он и његови следбеници су то протурали, а никада нису рекли да је то можда нечије предање, да то није нити њихов доживљај, нити њихова измишљотина. За такву крађу би свакако морали да истрпе осуду. Наравно, не мислим да је добро да руља буде судија. Но да се вратимо почетку приче. Реч је о животу. Живот би требало живети а не водити распре о смрти као да је она главна. Она је само гадна, одвратна, лукава гадура. Ако је лепотан састављен од тренутака, од драгог камења, ма какви драгог, од најдражег, и само једно зрнце да је црно не значи да ће читав живот бити црн. Не улази ми у главу, због чега се о њој распреда као о страшилу, и због чега јој се придаје толика важност, а o животу распредају неки стручњаци, и то, молим вас лепо, распредају ко је, како и зашто створио живот. Све питање над питањем, а стручњаци попови. Па да су стручњаци они не би били попови. Пре се може рећи да су они попови да би могли бити распопови. Али пустимо стручњаке.

„Боља је и трунка, трунчица живота, него сва смрт.“ Не бих се мењао са неким ко другачије мисли.

Занимљиво, некада сам мислио да су бубице само у мојој глави. Сада видим да их има и другде. Дакле, није само моја глава шупља. Има и других. А оно ђубре смрт, врти репом само док те намами, а после си ти трљај главу. После би из твоје главе требало да никне цвеће које би наводно некога усрећило. То је тачно, али ко ти гарантује да то неће бити коприва. Па што онда ја да журим. Знам да од васкрса нема ништа и опет журим.

Данима сам на истој теми. Није ми досадно. Али не видим излаз, главни лик ми је стално измицао и на крају успео је: измакао је. Било је интересантно. Све је било у назнакама. Дискретно. Трагао сам за начином да завршим фрагмент, да завршим реченицу, да оставим мисао, а да то нико жив не примети. Лик ми је повремено био жив тако да сам на моменте са њим водио жучне расправе. Али одједанпут би нестао. Као да је нешто био љут. Није му по вољи овај свет. А зашто га је створио? Можда је био љут на мене, али је испарио да не би дошао у ситуацију да ме увреди. Али када будем отишао, он ће остати без повластице за вожњу у мојој причи. Личи ми на бунт – хормон који делује на жлезде које подижу ниво осећања. Осећања у уметности могу да направе поплаву. У том случају главни лик ће се удавити. На сликама ће се видети само мутна вода. А неће ништа бистрије бити нити после поплаве. Остаће муљ. Да бисмо то избегли у текст ћемо убацити Мајку Божју – мисао.

Са оцем нисмо имали среће. Оставио је јединца да га разапну. Ако је тако поступио са својим сином шта онда ви несрећници очекујете? А претварао се чак и у голуба. Био је и анђео. Ја сам га 1999. запамтио као немилосрдног.

Јединац када је наумио да постане човек могао је да пита Оца за мишљење. И да га је поштовао он би то и учинио, али таштина је гадна работа. Човеков живот јесте мучење. У његовом батргању, жељи, за животом има доста мазохизма. Поставши човеком, Бог је завршио како је завршио, а да ли је морао баш на крст? Да ли је то највећа мука?

Ко ради тај и греши. Тако гласи једна народна изрека. Чује се у свим народима. Ако је то тачно, онда су само нерадници безгрешни. Руља никада није у праву. А Фернандо Песоа каже: „Нема начина да се достигне Савршенство изузев да се буде Бог.“

Највећим успехом сматрам оне победе када сам себе победио. На пример, када сам поцепао или спалио неки свој рукопис сматрајући га безвредним. Штавише, мислио сам да тим чином људе ослобађам глупости.

Када сам био млађи, цепао сам. Сада цепају мене, зато што нисам све поцепао.

Размишљам где је Он погрешио. Има тога. Најбоље се човек учи на својим грешкама. Болно јест. Ни туђе грешке нису за бацање. Али не могу да му то не опростим. Био је добар човек. Људима је мислио само добро. И када није био у праву. И тада.

Дисидента није у смрт отерала руља него фарисеји.

Руља увек иде за предводником.

Руља прати меденицу.

Мудраци не прате ни руљу ни предводника.

Још се не зна ко је луд, а ко је збуњен!

Руља мисли да је то проблем за полицију.

Мисао о Богу је тешка јер се не може мерити као репа. Његова мера је мисао. Његова мајка је мисао. Зато је све то тешко и претешко.

Све је у Богу. Бог је лудница. У њему се тешко сналазе и паметни људи, мудраци. Није то кафанска тема. Највише су је експлоатисали хохштаплери. Они су у стању и Бога да убију.

Када се све сабере, по питању Бога не слажем се ни са ким. И они се не слажу са мном. Мислим да сам му ја ближи него они. За коју страну ће се Он определити то нећемо никада сазнати. Знам само да није добро да се човек упиљи у једну тачку, макар да је последња.

Човек се одавно усправио, а човечанство је још увек грбаво!

Свест о незнању јесте услов за приближавање Богу.

За ПУЛС Стојан Богдановић

Bog je ludilo, Književnost, Priče poezija putopisi, Stojan Bogdanović