Ulogujte se / Kreirajte profil

Bohumil Hrabal

Bohumil Hrabal, legendarni češki pisac, boem, humorista i disident smatra se jednim od najznačajnijih čeških književnika 20. veka, uz veličine poput Jaroslava Hašeka, Karola Čapeka i Milana Kunderu. Kao vrstan pripovedač, strastven boem (njegova omiljena praška kafana bila je ,,Kod zlatnog tigra“, mesto njegovog stvarnog života, druženja i inspiracije), subverzivni umetnik, disident čija su dela dugi niz godina zabranjivana unutar tadašnjeg rigidnog komunističkog sistema Čehoslovačke, pisac ekspresivnog, vizuelnog stila i dugih rečenica, Hrabal se naslanja i vešto nastavlja legendarnu češku školu satiričnog i ironičnog humora.

Studirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, na kojem diplomira 1946. godine. Za vreme Drugog svetskog rata radio je na železnici, potom kao trgovački putnik, rudar, radnik na reciklaži papira. To će mu bogato iskustvo poslužiti kao građa u njegovim budućim romanima – Hrabal vremenom postaje autentični pisac iz radničke klase. Na veoma duhovit i satiričan način on će progovoriti o patnjama malog čoveka, nasledivši češki glas naroda od legendarnog literarnog junaka – Hašekovog Švejka.

Po njegovim scenarijima i literarnim ostvarenjima kultni je češki filmski reditelj, Jirži Mencl, snimio niz antologijskih ostvarenja evropske sedme umetnosti: od filmova ,,Ševe na žici“ i ,,Striženo, košeno“ do ,,Strogo kontrolisanih vozova“ i ,, Kako sam služio engleskog kralja“. Autor je preko 35 knjiga prevedenih na 27 stranih jezika, od kojih su najpoznatije: pripovetka ,,Strogo kontrolisani vozovi“, roman ,,Kako sam služio engleskog kralja“, trilogija ,,Pirovanje – Vita nuova – Praznine“, kao i zbirke priča: ,,Biser na dnu“, ,,Prebučna samoća“ i ,,Gradić u kojem se zaustavilo vreme“.

Svoj književni rad započinje tridesetih godina 20. veka poezijom pod uticajem buntovnog nadrealizma i avangarde. Pesme objavljuje 1948. godine u zbirci: ,,Izgubljena ulica“, zbirci koja je zabranjena od strane komunističkog režima. Pedesetih se okreće stvaranju kratkih priča. Za vreme komunističke diktature u tadašnjoj Čehoslovačkoj Hrabalove knjige su uglavnom cenzurisane i zabranjivane zbog svojih satiričnih, slobodarskih tonova.

 Sedamdesetih stvara svoja kultna dela: ,,Postrignuće“, ,,Gradić u kojem se zaustavilo vreme“, ,,Prebučna samoća“, ,,Služio sam engleskog kralja“ i ,,Nežni varvarin“.

 ,,Strogo kontrolisani vozovi” – 1967.

Godine 1945. u okupiranoj Čehoslovačkoj, železnički pripravnik Miloš Hrma, mladić od 22 godine, pripoveda svoju životnu priču o sazrevanju i radu na jednoj od lokalnih železničkih stanica. Njegov šef je raskalašni otpravnik vozova Ladislav Hubička. On je opsednut ženama i seksom. U jednoj od noćnih smena(avantura) na stanici on zadiže suknju zgodnoj telegrafistkinji Zdenki i po zanosnoj joj zadnjici otiskuje žigove železničke stanice. Sledi skandal kada ta priča dospe u javnost i do ušiju pana šefa stanice, strasnog golubara koji želi da napreduje u karijeri. Šef ljubavnu aferu doživljava kao totalni moralni pad i besni.

Pan otpravnik vozova Hubička je delio žene u dve kategorije. One kojima su glavni kvaliteti bili od pojasa nadole nazivao je kao gospođu groficu: stražnjica, a one koje su od pojasa naviše imale lepo poprsje nazivao je cickare.

Prokleto erotsko stoleće! Sve je preerotizovano! Svuda i na svakom koraku samo erotične draži. Nedorasle junoše i deca se zaljubljuju u devojčice koje čuvaju guske! Ljubavne tragedije preuzete iz porno-literature i erotskih filmova! Na sud pisci i odgajivači, kao i prodavci porno-knjiga i sličica! Dole pokvarena mašta naše omladine! Što više nemorala i sladostrašća, tim manje kolevki i tim više grobova! – hriptao je pan šef železničke stanice.

To je sve zbog toga, što ljudi više ništa ne poštuju! Što više nema ničega nad njima! Ni Boga, ni mita, ni alegorije, ni simbola! Na svetu smo potpuno sami, jer je sve dopušteno…ali ne i kod mene! Za mene postoji Bog! A za onoga nerasta tamo postoje samo svinjetina, knedle i kiseli kupus!

Dugim, melodičnim rečenicama, razbarušenim unutrašnjim monolozima mladog sanjara, Hrabal šeretski dočarava atmosferu jednog češkog, lokalnog mikrokosmosa okupiranog zimom i sumornim godinama rata, atmosferu unutar koje sazreva i odrasta Miloš Hrma, mladić kroz čije se snove prelama jedno surovo vreme i neuništivi duh jednog čudesnog naroda.

Znate li šta su Česi? To su beštije koje se klibere.

Snažnom ironijom i vrckavim, nesalomivim duhom humora Hrabal na paletu strahota svetskog rata nanosi veštim potezom pera vedre tonove i razigrane boje naroda koji se šeretskim osmehom odupire zlu i ludilu jednog nesretnog vremena. ,,Švejkovski“ humor razvejava tamne oblake nadvijene nad Čehoslovačkom i vedrinom nadahnjuje erotične snove jednog mladića dok sanjari o devojci Maši.

Kroz železničku stanicu je prošlo nekoliko teretnih kompozicija, potom jedan putnički voz, kroz priškrinuta vrata službenih kola probijala se svetlost kao što devojkama na plažama ispod ivice kostima vire stidne dlačice, ložači su lopatama ubacivali u ložišta ugalj, svetlost se belesala u noći, a telo ložača u pokretu bacalo je pokretnu senku na zid tendera… A u svom tom lupkanju i buci pan otpravnik vozova Hubička šeta amo-tamo, ispunjen brigom za onu njegovu kompoziciju posebnog režima, sa pravom prednosti, koja posle ponoći treba da dovuče dvadeset osam vagona municije, on prati tu kompoziciju prema dijagramu a onda osluškuje, posmatra peron iz tame u tminu, baca poglede u čekaonicu, a ja u isto to doba razmišljam o Maši, sav pretrnuo već i od same pomisli na to kako će sve biti ako ponovo dođe do onoga? Tako sam, eto, stajao i ja na peronu, i posmatrao takođe noćno nebo i tamo video svoj film, preko celog neba sam stavljao Mašu kao pan otpravnik vozova Hubička Zdenku na telegrafski sto, i svlačio sa nje komad po komad veša, a kada je već tamo, na nebu, ležala Maša sasvim naga, upitao sam se – šta dalje da radim? Znao sam šta bi trebalo da se radi, ali nisam imao iskustva, jer još nikada ranije nisam bio u ženi, osim dok sam bio u maminoj utrobi, ali se toga više ni sam nisam mogao sećati…

Ispunjenje snova, gubitak nevinosti došao je u Hrmin svet nenadano, kao grom iz vedra neba. Nakon početnog ljubavnog neuspeha i pokušaja samoubistva rezanjem vena, u Milošev svet seksualnosti, kao slučajni putnik na železničkoj stanici, ušla je Nemica, gospođa Viktorija Fraje i …

Tako znači vi još ni sa jednom niste bili – rekla je i nasmešila se, a jamice je na obrazima imala kao Maša, a oči su joj se ovlažile kao da je ugledala nekakvu sreću ili našla na ulici neku dragocenost, počela je da mi prstima mrsi kosu kao da sam ja nekakav klavir, a posle je pogledala na zatvorena vrata koja su vodila u kancelariju železničke stanice, istegla se preko stola, skratila fitilj i ugasila snažnim dahom petrolejku, napipala me u pomrčini i gurnula prema otomanu pana šefa železničke stanice, legla i povukla me na sebe, a posle toga je bila nežna prema meni, i ponašala se prema meni tako nežno kao mama kada sam bio mali, kada me je mama svlačila ili oblačila, dopustila mi je da joj pomognem da zadigne suknju, a onda sam osetio kako diže i širi noge… A onda sam osetio kako se Viktorijino telo izvilo u luk, čuo sam kako su se njene okovane cipele zarile u voštano platno otomana, čuo sam kako se to platno cepa, neprekidno se cepa a odnekud, od noktiju na rukama i nogama mi u mozak leti trijumfalni grč, sve je najednom postalo belo, posle toga sivo, a onda mrko, kao da vrelu vodu smenjuje ledena, a u leđima sam osetio prijatan bol, nekakvo tištanje, kao da mi je neko u njih zabio zidarsku klamfu.

Na kraju, nakon što je ušao u svet muškaraca dok je u grotlu pakla Drezden nestajao u plamenu, Miloš Hrma, ,,miran kao nikada pre“, odlučuje se na hrabru diverzantsku akciju, akciju podizanja u vazduh strogo kontrolisanih vozova nemačke ratne kompozicije.

Preko meseca je prešao izduženi oblak i počeo je da sipi ledeni sneg, osvrnuo sam se i u daljini ugledao zamračene svetlosti lokomotive. Mesec je izronio iz onog oblaka snega i u ledenoj noći su ravna polja počela da se presijavaju, i ponovo sam jasno čuo kako svi ti smrznuti kristali kuckaju, kao da se u svakom od njih kreće obojena sekundara. Posle sam se uzverao na stub semafora kao na merdevine. I ponovo je naišao oblak, i ponovo je počeo da pada sneg, fin kao prah. Opkoračio sam svetiljku. Lokomotiva je ulazila u stanicu i žalostivo zviždala… A onda sam lako ispustio spravicu, kao da sam u reku bacio cvet… i ta spravica je pala tačno u sredinu vagona koji kao da je naleteo na tu stvarčicu, koja je sada tamo ležala i odnosila tu kompoziciju posebnog tretmana, posebno kontrolisanu kompoziciju posebne namene ka njenom kraju… A onda sam video kako se približava poslednji vagon sa kućicom na kraju iz koje najednom zasja dugi snop svetlosti i usredsredi se na mene, izvukao sam rebvolver i video kako je puščana cev zasjala tačno ispod mene. Opalio sam, a istovremeno je opalio i neko iz te kućice… Osetio sam bol u ramenu i iz ruke mi je ispao revolver, padao sam pravo na glavu… Stavio sam dlan pred usta, a kada sam se nakašljao, ispljunuo sam krv. Ovaj nemački vojnik je meni prostrelio pluća, a ja njemu, prema svemu, stomak. Sada sam shvatio zašto je pan otpravnik vozova Hubička cele večeri pljuckao i frktao. On kao da je unapred znao kakav će biti moj kraj… Sve to me je sve više i više podsećalo na nešto na šta nisam hteo nikako da mislim, na to kako će mama ujutru stajati iza zavese i čekati, ali ja više nikada neću doći.

Tragičan kraj priče, snažnog emotivnog naboja, zavejao je apsurdom krvavog rata snove i nade jednog hrabrog mladića, pretvarajući u samrtni pokrov ironiju sudbine satkanu od opraštajnih reči Miloša Hrme upućenih Nemcima: ,,Trebalo je da sedite na dupetima kod svojih kuća“.

Prožeti jetkom ironijom, pronicljivim švejkovskim humorom bogate češke tradicije i prodornim, snažnim slikama ratnog besmisla, Hrabalovi ,,Strogo kontrolisani vozovi“ odvode nas put svetlosti lepote življenja, daleko, daleko od srca tame.

 Što se Hrabalovog pripovedačkog stila tiče, on glatko i samouvereno klizi graničnim područjima urnebesne parodije, nadrealizma i sasvim neobičnog šeretskog ludila… Na tragu tragikomičnog i crnohumornog genija Danila Harmsa – levog klasika iz najbrutalnijeg doba staljinističkih čistki, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka u Rusiji (SSSR), Hrabal svojom jedinstvenom pronicljivošću (uronjenom u duh bogate češke humoristično-satirične tradicije) ponire u dubine mentaliteta vlastitog naroda izražavajući njegov šeretski duh unutrašnjeg otpora prema svim oblicima totalitarističkog mišljenja  i ,,uzvišenim“ pojavama svakodnevnice.

Gradski čistač ulica, krupna momčina u dukserici, sav prašnjav i zarastao u malje kao nekakav kaktus, čistio je uličnu kaldrmu dugim pokretima metle zviždućući lagani stav simfonije… U jednom je času prekinuo, oslonio se leđima o lestve uz svetiljku i požalio se:

–   Ala su ljudi blesavi, jezivo blesavi. Upravo tako i nikako drugačije!

    Pan Viktor je silazio niz lestve i spustio đon cipele na glavu čistača. Čistač je napipao cipelu, zatim članak. Digao je pogled i zagledao se u nogavice.

–   Odakle to, čoveče božiji, dolazite?

–   Sa samoga neba.

–   Kako je tamo?

–   Fenomenalno!

–   Blago katolicima – reče čistač i povuče se…

Kao ,, svetski prvak u naklapanju i ironiji“, on se uzdiže iznad gorčine čovekove sudbe i cinizmom otklanja naslage zla nataložene istorije na pleća vlastitog naroda.

Pan Hirman, kao od brega odvaljeni kasapin gorostasnog rasta sa malecnom zlatnom minđušom u levom uvetu, otvorio je izlog sa unutrašnje strane i preko niza svinjskih glava i kroz asparaguse gledao u svoju radnju.

– Gospodo – urlala je tamo njegova žena, – u mesarskoj i suhomesnatoj struci čistoća je pola zdravlja!

I nastavila je da krpicom glača pločice, grudi su joj letele levo-desno i četiri agena osiguranja, predstavnici firme ,, Potpora u starosti“, gledali su u izrez između njih…

… Predstavnici ,, Potpore u starosti“ su bestidno gledali u izrez njene bluze i pri tome znalački klimali glavama. Pan Hirman je ušao u radnju, a oči su mu bile sitne i uši povučene unazad kao u konja kad hoće da ugrize… Bio je tako krupan i ramena su mu bila tako široka da se u mesari odmah smrklo.

Natopljene apsurdom i nadrealizmom, njegove priče odišu nestvarnom lepršavošću ironije i sarkazma, bojeći stvarnost vedrim tonovima pomirljivosti i nepodnošljive lakoće postojanja.

Svojim melodičnim rečenicama komponovao je priče iz običnog života o društvenim marginalcima i veseljacima na lošem glasu, priče prožete mračnim humorom. Slojevitim stilom, ironičnim i britkim, secirao je češko društvo u kandžama komunističkog totalitarizma progovorivši o humanosti, prijateljstvu, moralu i ljubavi, temeljnim vrednostima čoveka izgubljenim pod silinom demagogije i želje za vlašću. Bio je pesnik svakodnevnog života, autor neuobičajeno prodornog posmatračkog dara. Pisao je o ljudima sa dna socijalne lestvice, ljudima  među kojima se uglavnom i sam kretao obilazeći omiljene kafane i pivnice.

Život je okončao tragično, padom sa višespratnice, podvukavši još jednom vlastitim krajem svu gorčinu i ironiju ljudske sudbine.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.