Brus Springstin – Born to Run ili fanfare za običnog čoveka

Ulogujte se / Kreirajte profil

Brus Springstin – Born to Run ili fanfare za običnog čoveka

.

Become a Patron!

.

Bitno je podsetiti se na simbolički danas jako važnu crno-belu fotografiju gde se beli čovek oslanja na crnog: Brus Springstin držeći svoj Fender Stratocaster s Esquire vratom naslanja se na legendu, danas pokojnog saksofonistu i jednog od svog najboljih prijatelja Klarensa Klemonsa, koju je snimio fotograf Eric Meola, i izabrao baš nju sa snimanja gde je ‘okinuo’ više od 900 fotografija.

Prijatelj me podseća da je 25. avgusta 2020. godine obeležena četrdeset peta godišnjica (1975) antologijskog albuma Brusa Springstina Born to Run (sa tom ikoničkom fotkom na omotu), prelomnim albumom i za karijeru The Bossa i za istoriju rock kulture.

Album Working On A Dream (2009), bio je, između ostalog, i Springstinova podrška Baraku Obami. Na njemu se nalazi i pesma Queen Of The Supermarket, a tada je bilo i zluradih komentara da je zaista teško poverovati da mega bogataš kao što je Springstin može da shvati kako se oseća kasirka u supermarketu. I da je otuda to pomalo licemerna pesma čoveka kome je s parama godinama savim razumljivo izbledela ‘klasna svest’ po kojoj se proslavio, i postala samo ljuštura.

Ali, upravo u doba korone, bazajući i čekajući sa maskama po svim onim lidlovima, maksijima, ideama, aromama i prehranama, pokazalo se da je i to još jedna epska pesma, na neki način i proročka, o tim heroinama kasirkama –

There’s a wonderful world where all you desire, And everything you’ve longed for is at your fingertips… I’m in love with the queen of the supermarket, As the evening sky turns blue’…

‘Springstinov paradoks’ koji se nameće i iz autobiografije ‘Born to Run’ (koju je za srpsko tržište inspirativno preveo Dejan Cukić), je i taj da je Springstin kao dezerter iz mobilizacije za Vijetnam postao s godinama i glas ratnih veterana koji su deo američke margine.

Uostalom, pogledajte ako niste Cop Land (1997), gde u jednoj od svojih najboljih uloga Silvester Stalone kao lokalni šerif pred odlučujući obračun u svojoj sobi sluša sa gramofona Springstinov album River, tačnije pesmu Stolen Car. To je ta uverljivost. I snaga vinila.

Uverljiva je i pesma koju je Springstin posvetio Džordžu Flojdu: Gostujući kao DJ na Sirius XM radiju, rekao je: ‘Ova pesma traje skoro osam minuta. Toliko je umirao Džordž Flojd dok je policajac držao koleno na njegovom vratu’, i pustio svoju staru numeru American Skin (41 Shots), koja govori o ubistvu iz 1999. nenaoružanog tamnoputog čoveka Amadua Dijaloa, koga su usmrtila četiri bela policajca rafalom od 41 metka.

Springstin smatra da su SAD u plamenu i haosu zahvaljujući bezosećajnosti Bele kuće spram umrlih od virusa Covid-19 i naročito spram policijske brutalnosti prema Afroamerikancima, i zaključuje kako se sadašnjem haosu ne nazire skorašnji kraj. Springstin čita javno delove govora Martina Lutera Kinga i kao DJ pušta angažovane pesme drugih muzičara poput Strange Fruit Bili Holidej, This Is America Childish Gambina i Burnin’ and Lootin Boba Marlija.

Još jedan paradoks na koji mi skreće pažnju moj prijatelj iz Amerike je taj da administracija koja bi mogla da doprinese iluziji pravičnog i održivog rešenja za Srbiju na Kosovu (zato američki Srbi masovno podržavaju Trampa), možda neće uspeti da nađe ‘održivo rešenje’ za Ameriku pobedli li Tramp ponovo. Što ne znači da će ga Bajden i demokrate naći.

U Padovi 2013. kada je sva ova simbolika još bila nedovoljno anticipirajuća, desilo se nešto što niko nije očekivao kad je Springstin počeo koncert sa mitskom Thunder Road: Boss i njegov E Street Band su izveli ceo kultni album Born to Run. I to svih osam pesama. Metallica je svirala otpozadi ceo Black Album (i u Beogradu na Ušću). I to se očekivalo jer tako je bila koncipirana turneja. Sasvim je drugačije iskustvo i osećaj kad tokom koncerta saznajete da će tako nešto da se desi. Dakle, Jungleland uživo.

Uz Tenth Avenue Freeze Out, odata je pošta preminulim E Street članovima- Klarensu Klemonsu i Deniju Federičiju. Pa onda Night, Backstreets, nitroglicerinska i naslovna Born To Run, dalje i She’s the One i Meeting Across the River. Kakav je samo to bio album. Born to Run je žestok i u ekstravaganciji, na primer kad ga obrade Frankie Goes to Hollywood. Album ima osam pesama, i što neko napisa dve XXL.

Između četvrt veka Srebrenice i ‘Oluje’, odnosno Dejtona, 45 godina Born to Run je – evo ga još jedan paradoks – ohrabrujuća priča o porazu, izdaji i gubitku. Storytelling. I to, što bi se reklo, u real-timeu. Tokom četrnaest meseci snimanja tog albuma, Springstinu se u kreativnom procesu pridružio Džon Landau, ugledni novinar Rolling Stonea poznat po čuvenim rečima iz svog teksta ‘…da je video budućnost rock’n’rolla kojoj je ime Bruce Springsteen’. Ta budućnost, danas je već prošlost, a rock kultura više izgleda nikada neće imati nekadašnju snagu. Niti se muzika više sluša ‘albumski’ kao nekada. Niti se ima vremena za ‘grandiozne orkestracije’ (wall of sound), kakve je Springstin voleo 1975. pod uticajem Fila Spektora.

Kao što piše Veniti fer 2016, sa Springstinom na naslovnoj, povodom izlaska njegove autobiografije Born to Run – to je ‘borbena memorija’. To je Born to Write. Čovek je rođen da piše.

U autobiografiji Springstin je priznao da boluje od depresije. Iako se njegove pesme preporučuju za vraćanje samopouzdanja (što je još jedan njegov veliki paradoks) na kome se gradi autentičnost i uverljivost. Opisao je odrastanje u Friholdu (Nju Džersi), svoj odnos sa katoličanstvom, oca Irca kao iz romana Čarlsa Bukovskog, majku i baku Italijanke, uspon u rok hijerarhiji, žene, supruge, roditeljstvo…

Nju Džersi je kazan koji vri. Iz njega se cedi rok destilat. To je omražena savezna država, to je rijaliti ‘Prave domaćice iz Džersija’, to je autoput I-95, to je MTV šou Jersey Shore, to su ‘Sopranosi’, to je novo-produbljenije-čitanje pesme Born to Run. To je potvrda The River (svojoj sestri i zetu posvećena), i što je za Trampovu Ameriku jako bitno – to je aktuelizacija My Hometown, koja je svedočanstvo rasnih tenzija iz šezdesetih (‘Sva Božija ljubav ne poništava rasne razlike’, kako ironično konstatuje).

Springstin je uvek insistirao na ‘spiritualnom’ povezivanju sa publikom, neprekidno je pitajući ‘Can you feel the spirit?’ On piše o ‘ekstazama apsurda’, o junskom suncu Grinič Vilidža, o pustinjama Zapada i mirisima Kalifornije: ‘Go West, Young Man’, je fraza koju Springstin koristi, a pripisuje se američkom novinaru Horasu Griliju i simbolizuje širenje ka unutrašnjosti kontinenta i prema Pacifiku. Često je težište pop kulture.

Pustinja i retro zvuk Kalifornije su lajt motivi Springstinovog poslednjeg studijskog albuma Western Stars iz 2019. kad su on i Madona napravili veliki retro i našli se na prva dva mesta američke top liste kao davne 1985 (Springstin priznaje da je na turneji Born in the USA ličio na geja). Upravo na Western Stars se potvrđuje ono iz autobiografije – da je čovek koji je proslavio automobile u pesmama često više bio stoper nego drajver.

Omiljeni Springstinovi autori ‘američke agende’ su Filip Rot, Ričard Ford i Kormak Makarti. The Rising je bio Springstinov uspeli pokušaj da ponudi iluminacuju, hrabar i moćan album o bolu i nadi povodom 11. septembra. Godine 1975. on pravi žurnalistički presedan i u istoj nedelji se pojavljuje na naslovnicama Timea i Newsweeka.

Baš kao što vilovnjačka princeza Galadrijela kaže – svet se promenio, osećam to u vazduhu, u vodi, u zemlji. Ovo su i dalje, u doba korone (Springstin je učestovao na koncertima sa distance za pomoć medicinskim radnicima), ‘fanfare za običnog čoveka’, kako je svojevremeno Springstinove stihove i muziku formulisao rok kritičar Saf Manzur.

Bruce rules the world!

Zoran Panović

Danas online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



4 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Sasa Plecic
Sasa Plecic
23 days ago

telekaster!