Ulogujte se / Kreirajte profil

Budućnost nečije prošlosti – Leonard Koen

Da li je to neki trend? Ondašnje pop ikone, po definiciji prolazne kao snovi, pretvaraju u klasike. Vladimiru Visockom, popularnom skoro kao Jurij Gagarin, u Rusiji podižu spomenike, otvaraju muzeje vezane za njega i posvećuju celodnevne TV programe. Bobu Dilanu daju Nobelovu nagradu za književnost.

Leonard Koen, za koga neki kažu da je najpre on trebalo da bude nobelovac, tokom belih noći ove zime lečio je ranjene duše u Montrealu, gde je od 7. novembra do 4. aprila 2018. u čak šest sala Muzeja savremene umetnosti (Musée d’art contemporain de Montréal) multimedijalno predstavljeno oko 600 eksponata, pisama, crteža i snimaka nastalih tokom pedeset godina njegovog rada.

To je nešto različito od nostalgične reminiscencije. Četrdeset umetnika iz deset zemalja (multimedijalista, konceptualista, pijanista, elektroničara, muzičara koji deluju u Montrealu, Njujorku, Oslu, Nju Orleansu, Londonu, Briselu, Minhenu, Hamburgu, Kelnu, Johanesburgu, Hong Kongu, Lođu, Jerusalimu…) predstavilo je od muzeja naručenih dvadeset radova inspirisanih umetničkim dostignućima tog nesvakidašnjeg pesnika tuge i melanholije, lepote i očaja, pisca u 1950-im, pevača folka u šezdesetim, sedamdesetim, kultne rok zvezde u osamdesetim…

Ime Leonarda Koena je u mnogobrojnim sećanjima, esejima i osvrtima zamenjivano stotinama sinonima: lord Bajron rokenrola, laureat pesimizma, trubadur tuge, kum sumornosti, veliki majstor melanholije, kralj patnje, bard ljubavi i gubitka, princ bola i pesimizma, don depresije, visoki sveštenik beznađa, pesnik egzistencijalnog očajanja, majstor lamenta, bard budoara, hipi ikona, zen-džentlmen, Dalaj Koen…

“Njujork tajms” piše da je vreme takozvane Tihe revolucije 1960-ih, kada su mnogi frankofoni građani u Kvebeku težili da se oslobode anglofonske dominacije, Koen, koji je recitovao poeziju u džez klubovima i bio deo avangardnih literarnih krugova, bio prihvaćen i s jedne i s druge strane tamošnje lingvističke podele.

Koenova porodica inače bila je ugledna u jevrejskoj zajednici anglofonog dela Montreala. Deda Lion Koen, koji se doselio iz Poljske 1871, bio je industrijalac, filantrop i osnivač Jevrejskog kongresa u Montrealu. Otac Natan (koga je izgubio 1943. kad je imao devet godina) bio je pukovnik u Prvom svetskom ratu, a posle trgovac odećom.

Prve literarne inspiracije Leonard Koen – rođen 21. septembra 1934. u Montrealu – našao je u sinagogi u liturgijama kojima je prisustvovao sa svojom sestrom Ester, a možda i od majke Marše (Kolicki-Klajn, Jevrejke poreklom iz Litvanije), medicinske sestre koja je stalno pevala po kući i ohrabrivala Leonardovo interesovanje za poeziju.

Literarni uzori Leonarda Koena bili su Vilijam Batler Jejts, Volt Vitman, Henri Miler i, posebno, Federiko Garsija Lorka, andaluzijski nadrealističko-ekspresionistički pesnik patnje i ljudske strasti, inspirisan andaluzijskom narodnom pesmom kante hondo i romansama Cigana lutalica, koga su 1936. tokom Španskog građanskog rata ubiti fašisti. Svojoj ćerci dao je ime Lorka.

Koen je proučavao engleske prevode Lorkinih pesama, ali nije umeo “da mu nađe glas”. U traženju Lorkinog flamenko ključa pomogao mu je jedan Španac koga je ugledao kako svira grupi devojaka i mladića na klupi u montrealskom parku kraj teniskih terena na koje je dolazilo mnogo ljudi. Seo je pored njih i slušao.

Zamolio je Španca da mu drži časove gitare, mada je na gitari počeo da svira sa 13 godina, a od 1955. – nakon završetka studija engleskog jezika na montrealskom Univerzitetu Mekgil – formirao je i grupu Bakskin Bojz i svirao kantri po kafeima i džez klubovima.

Na prvom času, Španac uzima njegovu gitaru i kaže da nije loša, ali da nije naštimana. Pokazuje mu nijanse dodira vrha prstiju sa strunama. Posle nekoliko sesija, Koenov učitelj flamenka nije se pojavio na zakazanom času. Koen je pozvao njegovu gazdaricu i saznao da se čovek ubio.

“Ništa nisam znao o tom čoveku, ni zašto je došao u Montreal, ni iz kog dela Španije, zašto se pojavio na tom teniskom terenu i zašto je sebi oduzeo život. Tih šest akorda, taj obrazac koji sam od njega naučio, to je bila baza svih mojih pesama i čitave moje muzike”, pričao je Koen kada je 2011. došao u Oviedo da primi prestižnu špansku Nagradu Princ od Asturije za literaturu.

O Bogu, mamurluku i ostrvu Hidra

Kako u “Njujorkeru” piše Dejvid Remnik, Leonard Koen je 1960, u svojoj dvadeset petoj godini, živeo u Londonu od trista dolara stipendije kanadskog Saveta za umetnost.

Gušila ga je vlaga i londonsko sivo nebo. Kad mu je zubar izvadio bolni umnjak, svratio je u banku i ugledao preplanulog službenika koji je pričao da je takvu boju dobio u Grčkoj. Kupio je kartu za Atinu, posetio Akropolj, obišao luku u Pireju, seo na trajekt i još uvek sa jezom u kostima iskrcao se na ostrvu Hidra. U to vreme tamo nije bilo telefona i automobila, a struje je bilo samo povremeno. Voda se do belih kuća, koje su naslagane ka brdima dugim stepenicama, raznosila na magarcima. Kada je pred njegovom kućom stao čovek koji odnosi đubre na magarcu, Koen se osećao kao da je dobio Legiju časti. To je za njega bio znak da su ga prihvatili.

Za četrnaest dolara mesečno Koen je iznajmio sobu u luci u obliku potkovice u kojoj Grci u tavernama jedu ribu s roštilja i piju jeftino belo vino recina s mirisom borove smole (čija formula potiče još iz antičkih vremena, kada je vino držano u amforama zapečaćenim borovom smolom). Kupuje nekoliko parafinskih sveća, “ruski” krevet od kovanog gvožđa i stolice – onakve kakve je nacrtao Van Gog.

Danju gleda u čemprese i bele grčke kuće i piše fantazmagorijski seksi roman pod nazivom Omiljena igra (The Favorite Game) i pesme pod nazivom Cveće za Hitlera, inspirisane knjigom italijanskog jevrejskog antifašiste Prima Levija Ako je to čovek (Se questo è un uomo, na engleski objavljenom pod naslovom Preživljavanje Aušvica).

Časove disciplinovanog rada kombinuje s časovima opuštanja uz gitaru kraj praznog bunara na seoskom trgu i meditacije – uz “sredstva za proširenje uma” (pot, spid, asid, što ne bi trebalo prevoditi deci…).

“Sedeći na svojoj terasi u Grčkoj, na kojoj se može čitati po mesečini, uzimao sam ‘trip’ za ‘tripom’ u nameri da vidim Boga, i završio sam s teškim mamurlukom”, pričaće kasnije samoironično Leonard.

HotelČelzi

U šou-biznis je Koen ušao 1960-ih, kada je shvatio da od pisanja ne može živeti, a za prodaju odela u očevoj radnji nije imao volje. Napustio je svoj život etabliranog kanadskog pisca i pesnika lutalice i krenuo za Nešvil u Tenesiju da bi zarađivao za život pevajući kantri.

U vreme kada je vladala mantra “ne veruj nikom starijem od 30 godina”, njegove audicije su često završavale odbijajućom rečenicom: “Da niste malo matori za tu igru?!”

U toj atmosferi seks-droga-i-rokenrol (u šou-biznisu na kvadrat), zadržao se, kako kaže u pesmi Chelsea Hotel, u Njujorku, “trčeći za jebenim novcem, mesom, onim što se u pesmi zove ljubav prema radnicima i prema nekolicini nas preostalih”.

Hotel “Čelzi”, izgrađen između 1883. i 1885, sa fasadom od crvene cigle i gotskom impresivnošću, tradicionalno je omogućavao stalni boravak mnogim inspirativnim osobama, među kojima su bili Mark Tven, Čarls Bukovski, Džekson Polok, Artur Miler…

Artur Klark je tu 2001. napisao Odiseju u svemiru.

Od šezdesetih, Hotel “Čelzi” je postao stalni dom specifičnog boemsko hipijevskog (boho) bratstva, “veliko ludo mesto na kome niko ne haje ako momak u četiri sata ujutru dođe u sobu s gajbom piva i četiri ribe”. Bio je “glavni štab” i nastupajuće rok elite – Boba Dilana, Džimija Hendriksa, Igi Popa, Peti Smit, Bridžid Berlin, koja je bila superstar Endija Vorhola.

Neki su taj hotel opevali. Na primer, Džoni Mičel pesmom Chelsea Morning. Ova kanadska pevačica po noćnim klubovima i na ulicama Toronta, došla je u Njujork da se pridruži folk sceni, kao i Koen. U knjizi o svom muzičkom životu pisala je kako je bila u krevetu s čovekom koga nije znala, koji je bio “na asidu” (on acid u urbanom slengu označava veoma preterano ponašanje pod uticajem jake droge) i tražio od nje da ga uteši (sex not included). Leonard je sedeo u sobi i pevao svoju Čudnu pesmu tiho za sebe, ne obraćajući pažnju na ono što se dešavalo u krevetu: “Zaista, Hotel Čelzi!”

Nemačka pevačica Niko snimila je album o Čelzi devojkama (Chelsea Girls) iz soba 506 i 115, čija budućnost umire u nečijoj prošlosti. Ta pesma je uvrštena u eksperimentalni film pod istim nazivom Endija Vorhola, čijoj će Fabrici kasnije pripadati i Leonard Koen. U Vorholovom klubu 1966. on je prvi put sreo tu neobičnu ćerku nestalog vojnika Vermahta i rekao da je to najlepša žena koju je ikad sreo, a Niko uzvratila – da prednost daje mlađim muškarcima.

Neke su iz tog hotelu iznosili u vreći, kao Nensi Spandžen, devojku basiste Seks pistolsa Sida Višusa koja je 1978. nađena izbodena nožem, a on je kao optuženi za ubistvo umro od predoziranja.

Za Leonarda Koena mora da je bilo od simbolične važnosti to što je u Hotelu “Čelzi” 1953. u fatalnu komu pao britanski (velški) pesnik Dilan Tomas, u čijoj poetskoj drami Pod mlečnom šumom prvi glas kaže: “Vreme prolazi, slušaj vreme prolazi, ovamo bliže hodi…” Koen je na nekom koncertu 1988, uz njemu svojstven autoironični humor, pričao kako je jedne užasne noći u Njujorku u nameri da razbistri glavu otišao najpre u Bronko burger i uzeo čizburger, ali to mu nije mnogo pomoglo, a potom u Vajt hors (stecište boema i umetnika u Grinič Vilidžu pedesetih i šezdesetih godina) da potraži Dilena Tomasa, ali je, kaže, Dilen Tomas bio mrtav…

Zajednička slučajna noć: Leonard Koen i Dženis Džoplin u hotelu “Čelsi”

Koen se jednom 1967. u Hotel “Čelzi” vratio u tri sata ujutru, prošao kroz poznati lobi, na čijim je zidovima visilo mnogo slika kojima su neki umetnici platili boravak u hotelu, i došao do najsporijeg lifta u gradu – on je funkcionisao samo ako “ekspert” pritisne dugme, što je jedna od retkih tehnologija kojima je ovladao. Vrata su se otvorila i u liftu mu se pridružila stanovnica sobe 411. dvadesetpetogodišnja pevačica iz Port Artura u Teksasu, Dženis Džoplin; ona je tada s grupom Big Brother and the Holding Company bila u Njujorku radi snimanja albuma Jeftina uzbuđenja (Cheap Thrills).

“Tražite nekog, gospođice?”, pitao je Koen, a ona je odgovorila da traži Krisa Kristofersona, naočitog sina generala američkog vazduhoplovstva, harizmatičnog kantri muzičara i tadašnjeg političkog aktiviste i glumca, poznatog i po ulozi Bilija Kida u filmu Pet Geret i Bili Kid (1973).

“Mlada damo, imate sreće, ja sam Kris Kristoferson”, odgovorio je izazivački Koen, mada je ona mogla da vidi da je on mnogo niži od Kristofersona, ali je tih dana preovlađivala sjajna velikodušnost. Rekla je da više voli zgodne muškarce, ali da će u njegovom slučaju napraviti izuzetak.

“Ona nije tražila mene, tražila je Krisa Kristofersona, a ja nisam tražio nju, tražio sam Brižit Bardo, ali smo pali jedno drugom u ruke kroz izvesni proces eliminacije”, pričaće kasnije, o tom spoju krika i šapata u sobi 424, a posle se kajati zbog indiskrecije.

Tu zimsku noć provedenu s njom opisivaće u pesmi Chelsea Hotel (sa stihom “I remember you well in the Chelsea Hotel”). Pri kraju pesme ona je otišla za svojim divljim snom, a on u Tenesi…

Dženis Džoplin je posle pričala da živi prilično slobodno, da se baca u zagrljaj strancima, ponekad ubeđena da oni imaju nešto da joj kažu, ali da se dešava da oni ne kažu ništa, da se ona trudi, daje, udara, i onda, oko četiri ujutru, shvati da taj motherfucker samo leži tamo. Pričala je da joj se tako nešto, teško kao udarac lice, desilo dvaput – s Džimom Morisonom iz grupe Dorsi i Leonardom Koenom. S njima je, kaže, bila zbog toga što je znala ko su i želela je da ih upozna, ne bi li nešto od njih dobila, ali da joj ni jedan ni drugi nisu dali ništa… Koenu je jednom kasnije na ulici doviknula: “Hej, men, opet si u gradu da bi čitao poeziju starim damama!”

“To je bilo njeno viđenje moje karijere”, pričaće Koen.

Dženis Džoplin je umrla 4. oktobra 1970. zbog predoziranja heroinom. Njenu smrt Koen je shvatio kao egzistencijalno upozorenje. “Igra je gruba s mnogih tačaka gledišta, jer su nagrade velike, a i porazi su i veliki. Život je rigorozan, pozivi da se upropastite su brojni i česti. Oprezan sam koliko mogu. U svakom slučaju, prestar sam da umrem tako spektakularnom smrću…” On je bio nešto mlađi od Džejmsa Dina (1931), pobunjenika bez razloga istočno od raja, čija je pogibija 1955. u poršeu 550 spajder, zvanom “Little Bastard”, u kamen sećanje zapisala izreku: “Živi brzo i budi lep leš!”

A šou-biznis je “revolucionarnih” šezdesetih doneo drugu vrstu juvenilne suicidnosti i odneo procentualno više žrtava nego bitka na Somi 1916: Džimi Hendriks (1970), Dženis Džoplin (1970), Džim Morison (1971)…

Kontekst 1968: Slobodan kao ptica na žici, kao pijanac u ponoćnom horu

Nije sasvim jasno da li se mladom čitaocu može približno predočiti atmosfera šezdesetih u kojoj je Koen, sa 33 godine, stupio na globalnu muzičku i javnu scenu. Tada je, kako će Koen proceniti dvadeset godina kasnije, muzika bila najvažniji oblik komunikacije u tom Makluanovom globalnom selu povezanom medijima kao produženim čulima. Za našu 1968. pesnik Miljenko Žuborski je umeo da kaže: “Posle revolucije igranka!” i “Nema prave patnje bez klavirske pratnje.”

Boraveći manje-više čitavu deceniju na grčkom ostrvu Hidra, on je i pored velike intelektualne radoznalosti bio manje-više izolovan od tadašnje naelektrisane socijalno-libertetske atmosfere razbijanja konzervativnih stega građanskog društva: hipi komune, “deca cveća”, “Hare Krišna, Krišna Krišna, hare, hare”, “daj nam sunca”, promena načina odevanja, džins, masovni koncerti, Bitlsi, duga kosa, antibejbi pilula, seksualno oslobađanje, Vilhelm Rajh, Markuze, Če, Crni panteri, demonstracije “vodite ljubav, a ne rat”…

“Posle revolucije igranka”: Demonstracije u Parizu 1968.

Tokom pobune 1968. na Sorboni i dvomesečnog generalnog štrajka, gotovo 11 miliona ljudi, od 50 miliona koliko je tada brojala Francuska, egistencijalista Žan-Pol Sartr je u Parizu sam delio ulične letke koji su pozivali na revoluciju.

U Nemačkoj je jedan od vođa studentskih protesta 1968. bio Danijel Kon Bendit, poznat pod nadimkom Crveni Dani: rođen je u Francuskoj 1945. i bio je apatrid do svoje 18. godine, kada postaje državljanin Zapadne Nemačke. Još jedna od značajnijih ličnosti je Rudi Dučke, nemački sociolog. Od 1970. čak do 1993, mladi Nemci četvrt veka po okončanju rata preispituju zašto je generacija njihovih roditelja sudelovala u užasima nacizma. Frakcija Crvene armije (Rote Armee Fraktion – RAF) primenjivala je tzv. urbanu gerilu, a jedna od njenih vođa, novinarka Urlike Majnhof, piše: “Ako zapalite jedan automobil, to je krivično delo, ako zapalite sto automobila, to je politička akcija…”

U Americi se širio otpor prema Vijetnamskom ratu. Univerziteti su se pobunili.

Martina Lutera Kinga, baptističkog sveštenika i gandijevskog borca za građanska prava i rasnu jednakost, nakon Vašingtonskog marša na kome izgovara istorijsko “I have a dream!”, 4. aprila 1968. u Memfisu ubija neki Džejms Erl Rej. Zbog sumnje da je komunista i povezana s Crnim panterima, FBI hapsi najbolju učenicu Herberta Markuzea i Teodora Adorna, asistentkinju Anđelu Dejvis, rođenu 1944. u rasistički nastrojenom Birmingemu u Alabami. Studirala je na Sorboni, u Frankfurtu i San Dijegu, i doktorirala na Brandejs univerzitetu kada je imala samo 21 godinu. Tadašnji guverner Kalifornije Ronald Regan zabranjuje da ona radi kao nastavnik na bilo kom univerzitetu u Kaliforniji.

U tom kontekstu, neki esejisti zapažaju da sa liste ličnosti koje su uticale na Koena ne može izostati Alen Ginsberg, američki pisac, pesnik i kritičar koji je radio u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku i bio smatran jednom od vodećih ličnosti bit generacije 1950-ih, kao i tzv. “njujorške škole” umetnika inspirisanih džezom, nadrealizmom, apstraktnim ekspresionizmom, otvorenošću prema istočnim religijama, otporom prema militarizmu i seksualnoj represiji.

Najbliži duhu te atmosfere šezdesetih Koen je možda bio na onom pet dana dugom i povremeno haotičnom koncertu na ostrvu Vajt kada su Dorsi u strahu od snajpera ugasili svetlo i dva sata svirali u mraku, a Džimi Hendriks 20 minuta svirao numeru Machine Gun, kao da tri nedelje pre svoje smrti nešto hoće da dokaže.

Koen je u rano jutro 31. avgusta 1970. izašao na binu u kaki safari jakni, s dugom kosom, bradom od pet dana i podočnjacima “krize sledećeg jutra” da bi pevao da je on, kao ptica na žici, kao pijanac u ponoćnom horu, na svoj način pokušavao da bude slobodan (Bird on the Wire, nastala na Hidri, dovršena na Sanset bulevaru u Holivudu 1969).

Vremešni vršnjaci o slavnim šezdesetim danas pričaju kao da su učesnici deset dana koji su promenili svet 1917. U godini naših jubileja (pola veka od 1968.) ta reciklaža nečega što su odnele prolećne bujice sigurno će se nastaviti, ali treba imati na umu da je to nekima dosadilo. Njus magazin “Tajm” jednom je citirao američkog pisca Džefa Gordinijea bliskog “generaciji X”: “Zaista ne razumem tiraniju pokreta bumersa. Okej, imali ste sjanu žurku 1967… Oduševljen sam zbog vas. Možemo li nešto čuti o šiparicama iz 1920-ih, umesto toga? Šta je sa Velikom depresijom? Ima drugih perioda u istoriji koji su zanimljivi?”

Leonard Koen ne može biti podvrgnut takvoj kritici.

Kad je bio “samo” autoironični pesnik i boem pedesetih, svom izdavaču je pisao kako želi da dođe do introvertnih adolescenata koji razmišljaju i deluju na osnovu vlastitih merila vrednosti nasuprot spoljnim normama, do ljubavnika u svim stepenima muke, do razočaranih platonista, pornografskih voajera, obrijanih monaha i papista, francusko-kanadskih intelektualaca, neobjavljenih pisaca i do radoznalih muzičara…

Intelektualna potka i teška lirska nota u njegovim pesmama o ljubavi i mržnji, seksu i duhovnosti, ekstazi i depresiji i njegov “dnevnik prosvetljenja” na osnovu vlastitih iskustava, našli su rezonancu u raznim generacijama. I u atmosferi krika šezdesetih i kasnije, njegov suv, monoton raspukli pušački glas – koji se tokom godina produbljivao i zvučao sve dramatičnije – zvučao je svakako autentičnije i od sladunjavih “je, je, bejbi, bejbi” smicalica, ljubavnog kiča i političkih recitativa.

Tesan mantil

A Koen je pevao i neke tzv. angažovane i agitacione pesme, ali to mu očigledno nije baš išlo od ruke. Sam je govorio da je teško nositi taj mantil.

Proglašavan za depresivnog umetnika koji širi depresiju, Koen je sebe u pesmi Field commander Koen ironično opisao kao “zaštitnika zavisnosti i bekstva od očaja, koji radi za Jenki dolar”. Ta pesma je navodno napisana nakon Koenovog volonterskog angažovanja u grupi pevača za podizanje morala izraelskih vojnika tokom Jomkipurskog rata 1973 . U toj pesmi vojnik padobranom spušta asid na diplomatski parti, pozivajući Fidela Kastra (!) da napusti polja i dvorce…

Leonard Koen je, inače, posetio Kastrovu postrevolucionarnu Havanu 1961.

Njegova sestra Ester je tamo provela medeni mesec pre revolucije 1959. pa je bio znatiželjan da vidi to ostrvo. Ipak, pre će biti da je pratio put svog pesničkog uzora Federika Garsije Lorke, koji je od marta do juna 1930. obilazio jevtine barove u havanskoj luci, išao u lov na krokodile, družio se s kubanskim intelektualcima, oduševljavao se kubanskim ritmovima poredeći ih s andaluzijskim, zaljubio se u jednu mulatkinju i u jednoj poruci napisao: “Ako se izgubim, tražite me na Kubi…”

I Koen je tragao za noćnim životom u Havani dok je on rapidno jenjavao, jer je revolucionarna vlast zatvorila kazina, a američki turisti otišli na druge destinacije.

Mesec dana po Koenovom dolasku na Kubu počela je američka invazija u Zalivu svinja. U atmosferi ratnog stanja, s grupom sumnjivih stranaca koji su noću šetali po plaži vojna policija hapsi Koena; on je tada bio pustio bradu i nosio kaki jaknu. Sumnjiče ga da je špijun, ali ga ubrzo puštaju. To nije bio njegov Španski građanski rat – kaže da je pomišljao – jer se sve svelo na kuriozitet i osećaj avanture.

Koenu se nije dopadao Kastro, a i vidno se opravdavao što je uopšte bio na Kubi i naglašavao je (što nije bilo sasvim tačno) da je on jedan od retkih iz svoje generacije koji je imao dovoljno volje da ode tamo i vidi ljude uplašene od moći vlasti. U pomenutoj zbirci Cveće za Hitlera Koen je objavio i antiautoritarnu pesmu napisanu u Havani aprila 1961, ali to je bio više pamflet za kanadsku upotrebu, pod naslovom Poslednji turista u Havani skreće misli na sopstvenu kuću. U njoj se govori o Kanadi u stilu: “hajde da sipamo azbest na Belu kuću, hajde da nateramo Francuze da govore engleski, ne samo ovde nego svuda, hajde da mučimo kongresmene pojedinačno dok ne priznaju…”

Godine 1992. Koen je posle nereda u Los Anđelesu objavio pesmu Democracy, satirični marš, izvođen tokom predsedničke inauguracije Bila Klintona. Pre toga, u vreme ratnog stanja u Poljskoj (1981. do 1983) bio je jedna od ikona poljske Solidarnosti zbog serije koncerata na kojima je pevao pesmu francuskog pokreta otpora Partizan (recikliranu 1969) o vetru koji duva kroz grobove i slobodi koja će uskoro doći.

Suzana njihove mladosti

Srca generacije ranjivih čupavaca iz šezdesetih, Koen je najpre osvojio nevinom pesmom o tome kako ga Suzana, obučena u krpe i perje sa tezge Armije spasa, nudi čajem i pomorandžama stiglim čak iz Kine, uzima ga za ruku i odvodi na reku i pokazuje mu kuda da gleda, između đubreta i cveća…

Pesma Suzanne je, inače, eho Koenove rane platonske ljubavi prema Suzani Verdal iz Montreala, plesačici, muzi nekoliko pesnika bitnika, udatoj za zgodnog skluptora Armanda, Koenovog prijatelja. Ona je u to vreme, napuštena od muža, s detetom živela u prikolici na obali reke Sen Loren. Jedan bar u Montrealu sada je memorijalno nazvan “Suzanne”.

Glasovi generacije: Džudi Kolins,…

Koenovu pesmu Suzanne je 1966. prvo snimila tada socijalno angažovana folk, pop, rok muzičarka, plavooka i svetlokosa Džudi Kolins. Za vreme jednog dobrotvornog koncerta – kažu da je i Džimi Hendriks bio tu – praktično je izvukla na binu Koena, koji je ranije svirao po klubovima, ali nije nastupao pred masovnom publikom, pa se izgovarao da ne ume da peva ni da svira, da čak i ne misli da je to prava pesma, već “žurnalizam”; svoje pesme, koje često imaju za osnovu stvarne ljude i stanja on je pak u ozbiljnijim trenucima opisivao kao “dnevnik prosvetljenja”. Elem, kad je Koen izašao na scenu i počeo da peva, po svedočenju Džudi Kolins, publika je poludela, ali njemu se nije činilo da je tako i otišao je sa scene. Masa je dovikivala da se vrati. Džudi Kolins ga je ohrabrivala: “Ja ću poći s tobom…”

Vratio se s njom na scenu, i to je bio početak…

Kažu da to nije bio jedini put da su mu se tresle noge od treme i sumnje. Godine 1972, za vreme turneje u Izraelu, kad mu se učinilo da njegov nastup nije išao dobro, sišao je sa pozornice. Došao je do garderobe, uzimao neki LSD, čuo kako publika peva njegovu pesmu na hebrejskom jeziku i pod uticajem psihodelika vratio se na scenu.

Rastanak s Marijanom Ilen

Posle nastupa na nekoliko festivala i TV debija u šou-programu Džudi Kolins, na Koena je obratila pažnju diskografska kuća Kolumbija rekords. Već posle prvog snimanja u studiju, neko je uzviknuo: “Dilane, slušaj!”, a magazin “Rolling Stone” je kasnije ocenio da je samo Bob Dilan izvršio dublji uticaj na tu generaciju od Koena.

Koen je kod Boba Dilana i francuske šansonjerke Edit Pjaf cenio to što dok ih slušate, osećate da pričaju o nečemu što je istina, ali ne možete da dokučite šta je to.

Džoan Baez, Bob Dilan

Kao što ne možete tačno da dokučite ni kako je Koenova opora senzualnost naišla na rezonancu i u generaciji bejbi-bumesra šezdesetih i – u potonjim generacijama X, Y, Z.

Pisac tema iz kulture u “Hafington postu” Dan Ajnav piše kako je uobičajeno da se kaže da sva književnost govori o seksu ili smrti (osim erotske fantastike, koja ako se parafrazira Oskar Vajld, jeste puko zarađivanje novca), ali da je teško naći pesnika koji je uložio u sintezu Erosa i Tanatosa kao Leonard Koen. On je smrt smatrao prirodnom pojavom, suočavajući sebe i svoje slušaoce sa smrtnošću bez beznadežne morbidnosti. Tugu je zamenjivao sećanjem na vreme “kada smo bili skoro mladi i počeli da se smejemo i da plačemo i da plačemo i da se smejemo zbog toga ponovo”, kako se kaže u pesmi So long Marianne, koju je pevao i doterivao dok je na Hidri živeo sa svojom muzom, lepom Norvežankom Marijanom Ilen; ona je bila u nestabilnom braku s piscem Akselom Jensenom s kojim je imala sina, ali je Jensen često “nestajao iza brda”.

Vreme na Hidri provedeno s Marijanom i njenim sinom, prema kome je bio nežan i pažljiv, Koen u pesmi naziva “danima ljubaznosti”. Odlazili su na plažu. Ona ga je “kao Ciganina lutalicu vratila kući”. Tokom osmogodišnje veze prolazili su i kroz periode obostranog neverstva, razdvojenosti, svađa i ljubomore. Kad bi Marijana bila pijana, zapadala je u mračni žestoki bes.

U staroj kući na Hidri, koju je kupio 1960. za 1500 dolara koje je nasledio on babe, napisao je roman Lepi gubitnici (Beautiful Losers), seksualnu i spiritualnu fantasmagoriju. Knjiga je skrenula pažnju publike i kritike – poredili su ga sa Džejmsom Džojsom i Henrijem Milerom.

Obučen u kaki pantalone, s košuljom zavrnutih rukava, Leonard Koen je tada ličio na Al Paćinovog mladog Majkla Korleonea iz Kuma, “pre pada”, sa gotovo hipnotizerskim očima boje trnjine. Pričao je tečno i zanimljivo, a žene su ga volele. Nije se ženio, ali je u dužim vezana živeo sa četiri žene.

Koen je često putovao u Kanadu da zaradi 1000 dolara, od kojih se na ostrvu moglo živeti mesecima, i da zadrži kontakt s kulturom metropole.

Marijana i Aksel su tamo bili jedno vreme, a onda su oboje otišli u Norvešku. Marijana se ponovo udala, ali njeno prijateljstvo s Koenom je sačuvano.

Mnogo kasnije, Koenu je stiglo pismo od Marijaninog bliskog prijatelja, književnika Jana Kristijana Molestada, u kome je pisalo da Marijana boluje od raka i da joj je ostalo malo vremena. Koen joj piše da će i on za njom veoma brzo, da je tu blizu, skoro da joj dodiruje ruku. Dva dana kasnije iz Osla mu javljaju da je Marijana okružena prijateljima 28. jula 2016. uveče mirno otišla iz života, u svojoj 81. godini, a da je njegovo pismo stiglo dok je još mogla da se smeje i da priča s punom svešću i da je pružila ruku kao da tu negde treba da dodirne Koenovu.

Bolujući od kancera, Koen je zaista “bio tu blizu”. U noći 7. novembra 2016. pao je i iste noći umro u 82. godini, u snu, kako priliči pristojnim ljudima.

U Zen centru na planini Bald

Svojim stihovima, ekonomičnim, svedenim, ali gracioznim i rezonantnim, Koen je vezivao u čvor senzualnost sa religijskim doživljajem.

Posebna oktogonalna sala montrealskog Muzeja moderne umetnosti posvećena njegovoj kultnoj pesmi u kojoj je devojka, kupajući se po mesečini na krovu, posekla njegovu kosu, srušila njegov tron i s njegovih usana izmamila samo jednu reč, “Aleluja” (hallelujah, hebr. hvalite Jahvu, gr. hvalite gospoda). Tu pesmu su pevali mnogi (i Džoan Baez), da je Koen – kome su stizali prihodi od autorskih prava – u šali govorio da će uvesti moratorijum…

Prva Koenova zbirku pesama 1956. u naslovu poziva na poređenje religija (Let Us Compare Mythologies). On je čitao jevrejske kabalističke mistične tekstove, Hebrejsku Bibliju, budističke tekstove, gnostička jevanđelja, knjige hinduističke filozofije, “Odgovor Jovu” Karla Junga. Slušao je (preko interneta) i predavanja Jakova Lejba, filozofa, pripadnika Jungovog kruga, koosnivača Jungovog centra u Los Anđelesu, turskog sefarda, kabaliste i serijskog konvertita (u islam, pa u katoličanstvo, pa u hinduizam), koji je živeo na planini San Bernardino sa dva bul-terijera i četiri mačke.

Jedno vreme Koena je zanimala Sajentološka crkva, u kojoj je stekao nekakav status.

Da bi prekinuo depresiju koja ga je stalno pratila, Koen se 1993, u svojim četrdesetim, na planini Baldi blizu Los Anđelesa, priključio japanskom Zen centru, gde niko ne odlazi kao turista.

Ustajao je u pola tri ujutru, čistio klozete, bio vozač starijeg sveštenika Rošija (učitelja, čoveka tada u devedesetim, koji je umro 2014. u svojoj 104. godini) i dobio je ime Džikan, “Tihi”, da bi postao monah 1997.

“Čak sam i igrao i pevao sa hare krišnama. Bez odeće. Nisam im se pridružio, ali, naravno, interesovala me je ta materija koja je angažovala imaginaciju moje generacije u to vreme”, pričao je Koen 2001.

Kada ga je Alen Ginsberg pitao kako miri svoj judaizam sa zen-budizmom, Koen, čiji je deda po majci bio rabin i napisao rečnik interpretacija Talmuda na 700 stranica, jasno je rekao: “Ja nisam tragao za novom religijom. Sasvim sam srećan sa svojom starom religijom, sa judaizmom.”

Tamo je sreo i one koji se oslobađaju zavisnosti od droga, što njemu nije bilo nepoznato. Upitan jednom kasnije o drogama – a tada je bio mršav, prilično star i nosio je onaj fedora šešir i tamno odelo – Koen je lakonski odgovorio: “Rekreacione, opsesivne i farmaceutske – sve sam ih probao. Sa entuzijazmom bih promovisao svaku od njih koja funkcioniše…”

Probao je i sa “zdravim životom”. Od 1965. do 1968. bio je vegetarijanac, posebno dok je živeo na jednoj farmi u okolini Nešvila, gde bi gostima nudio samo čaj od soje. Nekoliko godina kasnije vežbao je jogu.

Samo nedelju dana nakon povratka iz Zen centra ukrcao se u avion za Bombaj, uzeo sobu u skromnom hotelu i skoro godinu dana svakodnevno išao na duhovne diskusije u stanu Rameša Balsekare, bivšeg predsednika Banke Indije, autora hinduističke knjige Svest govori (Consciousness Speaks) o univerzalnoj volji koja negira osećaj individualne slobode. Ostatak dana je provodio plivajući i pišući. Tvrdi da je iz razloga u koje je teško prodreti odagnao depresiju.

U dubokoj starosti u jednom intervjuu za “Njujorker”, Koen je rekao da je spreman da umre. To poručuje stih s njegovog albuma Želite to tamnije: “Ako ste diler, ja sam van igre / Ako ste iscelitelj, to znači da sam slomljen i hrom…” Posle se ispravljao, rekavši da je on to sa smrću uvek malo dramatizovao i da ima puno toga da uradi, a i da mora da radi, jer ima decu…

Za razliku od svojih savremenika, Koen nije težio za luksuzom i smatrao je da bi ga jahte i ostalo “odvukle od projekta”. Od koncerata, prodaje ploča i autorskih prava zaradio je dovoljno novca za svoje dvoje dece, njihove majke i nekoliko zavisnih osoba.

Pre nego što će u svojim četrdesetim krenuti u spiritualističke avanture sa zenom i vedama, Koen je prepustio posao s novcem sekretarici Keli Linč – opelješila ga je za pet miliona dolara. Dobio je sudski proces protiv nje, ali novac nije uspeo da povrati.

 

Manje bromanse, više broduktivnosti

Koen je, inače, procenjivao da je već u osamdesetim godinama prošlog veka muziku, kao glavni kanal komunikacije mladih iz šezdesetih, zamenio sport, pa i da su i sportske figure dobile herojske uloge i postale atraktivnije i interesantnije, a njihovi životi mnogo opasniji od života rok figura.

Povodom njegovog 80. rođendana, “Gardijan” je konstatovao da kada su drugi autori pesama iz koloritnih šezdesetih postali nesigurni, Koen je dao svoje najdugovečnije pesme. Jedno njegovo šaljivo objašnjenje glasi: “Manje ‘bromanse’ (bliska, ali neseksualna relacija dva muškarca), više ‘broduktivnosti’.”

Koenov recept? Izložba u njegovu čast u montrealskom Muzeju moderne umetnosti 2018. nosi zen naslov “Pukotina u svemu” (A Crack in Everything), po stihu iz pesme Himna (Antem) u kojoj ptice pevaju u smiraj dana kao da vam govore da se ne bavite onim što je prošlo, niti onim što će biti, niti ratovima koje treba ponovo voditi, već da zvonite zvonima koja još mogu zvoniti.

 
Vreme online
  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Budućnost nečije prošlosti – Leonard Koen

  1. Anton

    29/06/2018 at 03:33

    Odličan tekst!

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.