Čemu filozofija?

U današnjem društvu je filozofija sinonim za nešto neuobičajeno, nerazumljivo, neprihvatljivo pa i loše. „Šta filozofiraš“ se koriste kao sinonimi za „pravi se pametan”. Zbog toga i govorimo „nemoj da filozofiraš“ jer „filozofiju“ smatramo nečim što nema veze sa životom. U našem jeziku je „filozofija“ postala pogrdna reč, kao i „filozof“ koji se njome bavi. Ovom pogrdnom rečju se označava čin koji je u 21. veku postao nezamisliv – razmišljanje. Korišćenje razuma kako bi se preispitao svet, neuzimanje informacija “zdravo za gotovo” ili još gore, terati druge da razmišljaju – užasi su od kojih se naše društvo mora zaštiti po svaku cenu.

Stigma vezana za filozofiju je prevelika. Ipak, moramo je prevazići. Filozofija nije nešto što nije potrebno našem društvu, naprotiv, danas nam je potrebnija više nego ikad. Ne nekoj obrazovanoj eliti, već svima kako bi preživeli u ovom svetu – svetu sa poremećenim sistemom vrednosti.

 

Šta je filozofija?

 

Sama reč potiče iz starogrčkog jezika i bukvalan prevod bi bio „ljubav prema mudrosti“. Filozofija je način razmišljanja – najveći je dar koje je čovečanstvo sebi dalo. Ona je način preispitivanja svega oko nas: od ljubavi koju osećamo, preko smisla naših kratkih života, do toga da li je svet u kom živimo stvaran i možemo li ga upoznati. Šta je moral? Jednostavno pitanje od svega tri reči, ali toliko zahtevno da bez filozofije ne bi imali način da damo odgovor. Filozofija nam daje odgovore na to šta znači biti čovek i kako živeti punim plućima. Šta je dobar život? Svi ga želimo imati, ali malo ko je razmislio šta je to dobar život i kako ga ostvariti. Sokrat je sjajno rekao – „neistražen život nije vredan življenja“. Filozofija je način na koji ga možemo istražiti.

 

 

Danas se ova disciplina vidi kao nešto apstraktno, daleka, dostupna samo određenoj manjini intelektualaca na univerzitetima širom sveta. Ali, filozofija ne pripada njima iako su pokušali da naprave monopol nad njom. Filozofija pripada čitavom čovečanstvu – uzmimo u obzir kako je nastala.

Iako su pitanja koja filozofi postavljaju sigurno postavljali mnogi pre njih, pravi otac Zapadne filozofije je Sokrat. Sokrat i današnji filozofi se podosta razlikuju. Dokle današnji filozofi sede u bibliotekama, čitaju knjige i pišu kometare ili pak pokušavaju da sastave nešto originalno, Sokrat o tome nije ni razmišljao. On za sobom nije ostavio nijednu zapisanu reč, sva njegova mišljenja znamo na osnovu onoga što su njegovi učenici poput Platona napisali. Sokrat nije mnogo mario za pisanu reč jer se retko ko u antičkoj Grčkoj obazirao na pisanje; grčka kultura je više bila zasnovana na usmenoj komunikaciji i tako je i Sokrat radio.

Obilazio je trgove, pijace, gozbe i razgovarao sa ljudima. Pomagao im je da preispituju svet dok ga je i sam preispitivao. Iako je bio na glasu kao najmudriji čovek u Grčkoj, on sebe nije smatrao takvim. Sam je priznao da ništa ne zna, ali život je posvetio preispitivanju. Verovao je da svi posedujemo znanje u sebi – sve što nam je potrebno da znamo je već u nama, ali nam je ponekad potrebna pomoć da do toga dođemo. Zato je pomagao ljudima. Razvio je „sokratov metod“  – u kom jedna osoba postavlja niz pitanja na koja druga osoba odgovara dok ne dođe do konačnog odgovora koji je najčešće puka suprotnost njegove polazne tačke.

Filozof u Sokratovoj Atini nije bilo zanimanje kao danas. Svako je mogao da bude filozof, sve što je potrebno od kvalifikacija je da nauči da lepo razmišlja kako bi sastavljao validne argumente. Čovek koji je izašao na pijacu da prodaje masline je mogao da učestvuje u razgovorima o sreći ili dobrom životu isto kao i „filozof“. Koliko se ovo promenilo vremenom znamo i sami, ali početkom 1980-ih godina se u svetu pojavila nova vrsta terapije – filozofsko savetovanje. Grupa filozofa je shvatila da filozofija ne mora biti apstraktna već se može i praktikovati. Shvatili su da su filozofi pogrešili kada su se zatvorili u “kule od slonovače”, jer od takve filozofije društvo nema nikakve koristi.

Svima je poznato psihološko savetovanje, ali malo kome filozofsko – iako ono rešava mnoge probleme za koje ljudi idu kod psihologa i psihijatra. Život u 21. veku je težak, to niko ne može poreći. Svako ima probleme u životu, počevši od onih velikih: smrt bližnje osobe, gubitak posla, prevara partnera, nedostatak ljubavi u braku, egzistencijalna kriza, pa do sitnih, manjih problema poput pokvarenog automobila, nervoze na poslu zbog male plate, gužve u saobraćaju. Zbog ovakvih problema ljudi idu na savetovanje i konzumiraju razne lekove.

Naravno, neki imaju bioloških problema i lekovi su im potrebni, ali realno je to jedan mali broj ljudi koji se obraća psiholozima i psihijatrima. Mnogima nije potrebna psihijatrijska ili psihološka pomoć, jer ništa nije „pogrešno“ kod njih. Nemaju bolesti, iako psihijatri vole da misle da skori svi imaju neki psihološki problem, osim njih samih, naravno. Nije šala – kada je izašao prvi Dijagnostički i statistički priručnik (DSM) 1952. godine, opisano je 112 poremećaja, dok je DSM-IV iz 1994. godine sadržao čak 374! Dakle, ili se pojavilo par stotina do sada neviđenih poremećaja za manje od pola veka ili su psihijatri krenuli da nešto što je do tada bilo „normalno“ klasifikuju kao „poremećaj“. Ne samo da se povećao broj bolesti, već je i smanjivan broj simptoma potrebnih da bi se one dijagnostifikovale. Očigledno psihijatri i psihološki savetnici imaju predispoziciju da sve okarakterišu kao “pogrešno” – svuda vide „mеntalne bolesti“ koje treba lečiti.

 

 

Naravno da u brojnim slučajevima postoje ozbiljni poremećaji koji uzrokuju probleme, ali nije svakome potreban psihijatar. Uzmimo depresiju kao primer. Ona može imati brojne i veoma različite uzroke. Može postojati genetski urođen problem sa mozgom. No, može biti uzrokovana induktivnim moždanim stanjem – biološki problem, ali ne genetski. Nisu ovo svi mogući uzroci; uzrok joj može biti konzumiranje određenih supstanci poput amfetamina ili depresanata. Možemo preći i na Frojda i videti da je možda uzrok trauma iz detinjstva ili mladosti. Ovde je čist psihološki problem, nema nikakvog fiziološkog oboljenja. Mada, tu je i depresija koju uzrokuju traumatični događaji u sadašnjosti poput smrti partnera ili gubitka posla kao česti primeri.

Lečenje zavisi od uzroka. Za prva dva uzroka, potrebni su lekovi jer je problem fiziološke prirode. Ukoliko je uzrok konzumiranje supstanci, sve što je potrebno je da se prestane sa njihovom upotrebom. Ukoliko je uzrok depresije trauma iz detinjstva, psihološko savetovanje će pomoći, ali nisu potrebni lekovi. Čoveku koji pati od depresije usled traumatičnog događaja u sadašnjosti nema pomoći od psihološkog savetovanja, ali mu ni lekovi nisu potrebni – nije nam cilj da svi konstantno budemo na psihoaktivnim supstancama kako bi vodili normalan život. Ovom čoveku može pomoći filozofija. Njemu filozof može pomoći da dođe do rešenja kako da sam prevaziđe problem i vodi dobar život. Nikakav lek nije potreban.

Po ovome su današnji filozofski savetnici dosta slični originalnim očevima zapadne filozofije. Oni vide svoju ulogu u društvu – da pomognu ljudima da žive bolje. Svako jeste filozof, ali mnogima treba pomoć na putu. Svi sebi kad-tad postavimo važna filozofska pitanja. Zašto sam ovde? Kako da znam šta je dobro? Pitanja jesu zastrašujuće teška, ali imamo veliku pomoć prilikom davanja odgovora. Nismo prvi koji koračaju ovim putem, mnogi pre nas su se bavili istim problemima i ostavili su nam svoja ramišljanja.

Mudrosti iz mnogih filozofskih dela se mogu iskoristiti u svakodnevnom životu iako se ne čini tako na prvi pogled. Iz skoro svakog perioda u razvoju filozofije postoje određene mudrosti koje se mogu iskoristiti počevši od antičke Grčke i možda najkorisnije filozofske škole za život u današnjem svetu – stoicizma.

Stoicizam koji su antički Grci započeli, a Rimljani nasledili nam nudi najbolji mogući alat za nošenje sa životnim problemima. Stoicizam je bio popularan kod svih slojeva u Rimskom carstvu, od robova na dnu društvene lestvice do aristokratije na njenom vrhu, upravo zbog svoje praktičnosti. Danas nam stoicizam može pomoći oko najrasprostranjenijih problema, kakva je anksioznost.

Koliko je anksioznost česta pojava, očekivalo bi se da umemo bolje da se borimo sa njom. Ipak, kada ste anksiozni, ljudi vide kao svoju misiju da probaju da vas oraspolože i umire, ali ne znaju kako. Ponavljaju fraze kao što su „biće sve u redu“, „ne brini“ ili „oraspoloži se“ – sve u nadi da ćete ih poslušati. Verujem da je svako ko ovo čita u jednom trenutku iskusio ovakvo ponašanje. Iz svog iskustva možda zna da kada ste anksiozni, to što neko kaže „biće sve u redu“ – ne pomaže. Naprotiv, često i nervira.

 

 

Stoici su imali drugačiji pristup. Njima se ne sviđa davanje “lažne nade” kako bi se osoba utešila. Njihovi komentari bi bili potpuno drugačiji: „biće užasno“, „jeste teško, ali u životu će ti biti još gore“ ili „sigurno će ti se desiti to čega se plašiš“. Za sada stoici zvuče kao najgori prijatelji na svetu, no nakon ovih komentara sledi jedno veliko ALI; „ali biće u redu“. Stoički mislioci su zapazili je svako od nas jači nego što misli. Raskinuti sa partnerom ili smrt bliske osobe su užasne stvari, ali mnogi su to preživeli pre nas, tako da je velika verovatnoća da ćemo i mi. Na kraju krajeva, do sada nismo izvršili samoubistvo, tako da smo očigledno dovoljno jaki da preživimo sve sa čim se suočimo tokom života.

Antička Grčka i Rim se često glorifikuju. Njihova dostignuća se preuveličavaju i ove velike civilizacije se postavljaju kao temelj moderne evropske civilizacije. Ipak, antika ne drži monopol nad mudrošću. Dosta toga imamo da naučimo i od ranih modernih filozofa poput Renea Dekarta koji je ostao upamćen kao jedan od najvećih skeptika u istoriji. Verovao je u pažljivo preispitivanje svega što znamo i odbijanje prihvatanja bilo čega kao istine ukoliko se ne spozna kao takva bez ijedne sumnje. Svaka informacija mora proći kroz temeljno istpitivanje pre usvajanja. Naše društvo je naviklo da se informacije primaju “zdravo za gotovo”. Očekujemo da je ono što čitamo, gledamo ili čujemo tačno. Recimo, očekujemo da je neko iz uredništva kritički ispitao činjenice u tekstu iz novina koje čitamo, a retko kada pomislimo da to sami uradimo. U 21. veku – veku poluistine, spinovane stvarnosti i pseudonauke, Dekartov rad nudi jedinstvena “sočiva”, kojima se svet treba posmatrati.

Značajan uvid nam nude i racionalisti poput Imanuela Kanta koji je iznosio da stvari postoje na jedinstven i određen način, ali da je sve što možemo saznati samo njihova pojava. Šta god da posmatramo, od prirodnog sveta do nas samih, sve se može videti na više načina.

Kroz prozor koji se nalazi pored mog radnog stola vidim drvo, ali da li ja znam kako izgleda to drvo? Trenutno ono ima dosta zelenog lišća, ali ga kroz par meseci neće biti. Sada gledam sa 2. sprata zgrade, ali ono izgleda drugačije kada siđem u park. Kada padne mrak, oblik i boja će se ponovo promeniti, a kako li tek ovo drvo izgleda deci iz komšiluka ili mravu koji živi blizu njega? Ne mogu uočiti „stvar po sebi“, jer je slika koju vidim mnogo kompleksnija nego što se čini. Ovakav uvid ne važi samo za drvo ili pojedinačne predmete. O čemu god da razmišljamo, moramo imati na umu da je naša trenutna percepcija samo jedna od brojnih načina sagledavanja stvari.

Industrijska revolucija nam je olakšala život napretkom u tehnologiji, međutim u 19. veku se pojavljuje nova škola filozofije koja odbija ideju napretka. Opšte prihvaćena ideja tog vremena je bila da progres služi čovečanstvu. Što više napredujemo kao društvo, to postajemo bolji. Mi smo danas bolji od naših predaka iz 18. veka, koji su bolji od predaka iz 13. veka, koji su bolji od… Međutim, romantičari poput Žana Žaka Rusoa se nisu slagali sa ovom idejom.

Ruso je smatrao da nas civilizacija ne čini boljim, već uništava naš moral. Mi smo nekada bili dobri; pomagali smo ljudima oko sebe, a danas (kao i u Rusoovo vreme) skoro niko ne bi pomogao nepoznatoj osobi koja mu priđe na ulici. Ruso je pokušao da zamisli period pre tehnologije, vladara i materijalnih stvari, i došao je do ideje o „plemenitom divljaku“. Put ka civilizaciji je promenio prirodu ljudi. Prelazak u gradove je probudio ljubav sebe (fr. amour propre) koja je zasnovana na ponosu, ljubomori i sujeti. U gradovima smo počeli da se upoređujemo sa drugima i da gradimo ideju o sebi prema tome kako nas oni vide, i nismo stali sve do danas.

U 19. veku su se javili i utilitaristi koji su smatrali da je industrijska revolucija propala. Iako je dovela do napretka, utilitaristi tvrde da nauka nije uspela da popravi kvalitet života većine ljudi. Smatrali su da je prava mera napretka koliko su svi zadovoljni – najveća sreća za najveći broj ljudi. Duboko su verovali u socijalnu pravdu i za njih sreća nije lično stanje, već stanje koje je omogućeno pravičnom i korisnom društvenom strukturom. Utilitaristi, poput Džon Stujarta Mila, dali su nam uputstva kako treba živeti u grupi – bilo da govorimo o porodici, maloj zajednici ili čitavoj državi.

Egzistenicijalizam

 

Krajem ovog veka nastaje još jedna filozofska škola koja je poznata većini ljudi – egzistenicijalizam. Šta više, kada se kaže filozof, obično se i zamisli neki “jadnik” koji sedi u kafiću kraj reke, puši cigaretu i pije dok razmišlja o smislu života. No, ovo je samo stereotip.

Egzistencijalisti su verovali da ne postoji početna suština – ono što vidimo je sve. Dakle, ako nema suštine, onda smo svi mi prazni. Mnogima ova pomisao liči na prve simptome depresije i neki autori stvarno smatraju da egzistencijalizam nije filozofija već vrsta raspoloženja. Istina, razmišljanje o tome da ništa nema smisla mnoge baca u očaj:

Da li da se ubijem ili da popijem kafu? − Alber Kami.

Sve je bezrazložno, ovaj vrt, ovaj grad i ja sam. Kada to iznenada shvatite, osećate se bolesnim, i sve počinje da iščezava… to je mučnina. – Žan Pol Sartr.

Sama pomisao da u ovom svetu nema suštine, nema misterije, nema smisla, nema svrhe, nema vrednosti – zastrašujuća je. Danas ljudi često dospevaju i u egzistencijalnu krizu gde počinju da preispituju da li njihov život ima smisla. Mnogi misle da ovaj trenutak dovodi do depresije kod čoveka jer će uvideti da nema smisla, kao što egzistencijalisti i tvrde. Ali da li je to što nema početne suštine loše? Zapravo, ova ideja je lepa koliko je i zastrašujuća.

Činjenica da nema urođenog smisla znači da je na nama da damo smisao. Mi smo ti koji određujemo šta je smisleno, mi smo ti koji imaju tu  moć. U egzistencijalizmu mi vučemo sve konce, ne neka viša sila, bila ona Bog ili sudbina. Mi određujemo šta ima značenje, šta je dobro, šta želimo da radimo… Ukoliko nam je loše u životu, to je zbog nas i naših odluka što znači da to možemo promeniti. Samim tim što smo slobodni, mi imamo ogroman potencijal; sve je na nama.

 

Čovek je samo ono što od sebe načini. To je prvo načelo egzistencijalizma. – Žan Pol Sartr

 

Istina, mnogo je teže kada moraš sam doći do suštine. Bilo bi lakše kada bi nam neko rekao šta je suština. Ali, kada budemo sami došli do nje, bićemo srećni uprkos ogromnom umnom naporu koji smo uložili.

 

Istočnjačke filozofije

 

Ovo je bio brz prelazak kroz istoriju ideja u filozofiji Zapada, međutim, postoji još jedna, podjednako duga filozofska tradicija – Istočnjačka. Indijske filozofije poput hinduizma i budizma naglašavaju cikličnu prirodu postojanja. Stvari nisu stalne i zato je vezivanje za nešto – sebe, voljene osobe ili materijalne stvari – glavni uzrok naših patnji. Ukoliko smo suočeni sa smrću drage osobe, ne trebamo gledati nazad, već napred.

Naše društvo pokušava da se sakrije od smrti i to uspeva zahvaljujući svim inovacijama. Danas ljudi ne umiru u svojim kućama okruženi voljenim osobama, već u bolnicama. Ne sahranjuju ih bližnji, nego pogrebnici. Ovim smo se u potpunosti udaljili od smrti sve do trenutka kada se desi i ne razori nas, jer izgleda kao da je došlo iz vedra nebe. Izbegavanjem pomisli na smrt se ne izbegava sama smrt. Svi umiru. Možda nam ova činjenica ne vraća osobu za kojom žalimo, ali nam iznosi da je smrt sastavni deo života. Nećemo izbeći bol i nedostajenje u potpunosti, ali ćemo smrt prihvatiti stoički, bez iznenađenja ili šoka:

Sigurna je smrt za sve što se rađa i sigurno je rađanje za sve što umire. Zato nad onim što se ne moće izbeći ne treba tugovati. – Bahagavad-Gita (Buda)

No, budizam nas uči i kako da se nosimo sa svim problemima. Buda je izneo 4 plemenite istine:

  1. Život podrazumeva patnju
  2. Patnja ima uzrok
  3. Možemo otkriti izvor naše patnje i raskinuti uzročni lanac i time sprečili patnju
  4. Da bi dostigli ovaj cilj, na njemu moramo raditi

Tu je i kineska filozofija u kojoj je promena centralni motiv. Nema stalnosti ni u jednom aspektu života, tako da moramo shvatiti samu prirodu promene kako nam promene ne bi smetale. Ukoliko posmatramo razloge, moći ćemo da predvidimo promenu i učinimo pravu stvar. Kineska filozofija je usredsređena na potragu za načinom dobrog življenja. Vrlo praktična potraga, jer ako ljudi žive dobre živote i društvo će biti dobro.

Velika je razlika između filozofije Istoka i Zapada. Uzmimo potragu za savršenstvom. Mnogi od nas su perfekcionisti ili tome teže time što žele da stvari budu savršene. Recimo – da kupujemo vazu. Ukoliko naša vaza ima neku manu (ispupčenje ili se boja razlila negde i sada izgleda izmrljano) – verovatno je nećemo kupiti. Kupićemo neku koja nema deformacije. Ako se vaza razbije, bacićemo je i uzeti novu. No, zen budizam ima posebnu umetnost restauracije – kincugi. Zen majstori su smatrali da polomljene posude trebaju biti popravljene i poštovane. Ovaj proces predstavlja pomirenje sa manama i nezgodama vremena. Ne samo da se naša vaza treba popraviti, već se mesto na spojevima treba prekriti zlatom (to i jeste ova umetnost budući da kin znači zlato). Mana se ne treba sakrivati već naglasiti kao prelepa. Mane i nezgode su sastavni deo života i ne treba ih uzaludno skrivati već pomiriti se sa njima i prihvatiti ih kakve jesu.

 

 

Mnogi se upravo zbog praktičnosti ovakve filozofije okreću Istoku. Kada neko oseti potrebu da ide u potragu za mudrošću, obično se uvek okreće Dalekom Istoku – jogi, meditaciji ili filozofijama Lao Cea, Konfucija, Sun Cua ili nekog drugog poznatog filozofa. Okretanje Istoku nije zbog toga što Zapad nema šta da ponudi, već zato što nema format kojim da ponudi. Filozofija se trenutno na Zapadu praktikuje u kabinetima univerziteta i instituta, dok je misija Istočne filozofije da pomogne ljudima sa problemima koji se javljaju u životu. Međutim, ovo je samo trenutno. Kao što smo videli, filozofi su se na Zapadu dugo bavili problemima koje mi i dalje imamo. Nije Zapadna filozofija toliko apstraktna koliko nam se čini.

Pitanja koja su mučila poznate filozofe su pitanja koja muče i nas. To su pitanja koja svako ima, ko god da je i naravno da svako može nuditi svoje odgovore bez da se upoznaje sa radom ostalih. Nisu nam potrebni poznati filozofi i njihova dela kako bi probali da damo odgovor. Ali, nismo sami na putu upoznavanja sebe i sveta, a put je naporan i dug. Mnogi bi rekli da i nema kraja. Pre nas su koračali mnogi, a sa nama hodaju brojni. Možemo bez mudrosti prethodnih filozofa ići na ovo putovanje, ali nije li nam lakše da beremo plodove njihovog rada i učimo iz njihovih grešaka?

To je ono čemu služi filozofija. Ona je, zapravo, praktična disciplina koja nam treba više od bilo koje druge. Ona može biti sastavni deo naše svakodnevnice i pomoći nam oko brojnih stvari. Puna je lekcija, samo se trebamo baviti njom kako treba. Ne u kabinetima, nego na ulici. Antički Grci su znali čemu filozofija treba da služi, ali negde usput smo zaboravili to što su oni znali. Vreme je da vratimo filozofiju na pravi put.

 

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

4 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Vilogorski
Vilogorski
13 days ago

Autor je, činimi se, izostavio čljučnu konstataciju.
Zašto je filosofska komponanta ne samo kod nas nego i u okolini slabašna.
Uzmimo samo naš rečnik. Nigde ne možete naći neku bitniju filosofski reč ili pojam da je iznedrena iz našeg jezika. Svi ti pojmovi koje danas koristino su starogrčkog porekla, latinskog, nemačkog ili franciskog i engleskog govornog područja.
Upitajmo se zašto je to tako?
Odgovor je prost.
Jenostavno, od nestanka Nemamjićke države i njene najveće intelektualne vrednosti u potvrde, u vreme renesanse, je Dušanov Zakonik.
Padom Nemanjića i dolaskom turaka srpska intelektualna misao nije evoluirala ka racionalzmu i logocentrizmu koji je u tom preiodu od 600 godina prošla zapadna kultura.
Od Karađorđa, preko Miloša pa do danas je dominanta seljačka improvizatorska filosofija koja deluje po principi – lako ćemi i snađoh se.
Takav način mišljenja i delanja nam je za ova dva veka formirao algoritamski kod našeg kolektivnog ponašanja i življenja, koji se danas pokazuje kao poguban za naciju.