Ulogujte se / Kreirajte profil

Danijel Kiz – “Cveće za Aldžernona”

.

Become a Patron!

.

“Cveće za Aldžernona” Danijela Kiza je prvenstveno objavljeno kao kratka priča 1959. godine u jednom časopisu posvećenom fantastici, a 1966. godine autor je priču proširio i objavio kao roman koji je ovenčan nagradom Nebula. Zanimljivo je da je i kratka priča nagrađena – nagradom Hugo. Cveće za Aldžernona se inače smatra za jedno od boljih dela naučne fantastike, iako je sama knjiga često zanimljiva i čitaocima koji nisu ljubitelji ovog žanra – Aldžernona sa razlogom možemo svrstati i u “psihološku dramu”.

O čemu se zapravo radi? Glavni junak romana je Čarli Gordon, mladić sa izrazito niskom koeficijentom inteligencije, koji pokazuje veliku volju za učenjem, ne bi li “postao pametan”. Čarli je odabran za eksperiment – operaciju povećanja inteligencije, koja je prethodno uspešno urađena mišu Aldžernonu. Naučnici žele da vide da li bi operacija mogla da se obavi i na ljudima, a Čarli je, s obzirom na svoju upornost, odličan kandidat.

Ovo je, zapravo, jedini fantastičan momenat u celom romanu, ali je i osnova cele priče: operacija je uspešno izvedena i Čarlijeva inteligencija se razvija toliko da IQ ne može da mu se izmeri i da postaje pametniji čak i od naučnika koji su operaciju obavili. Sam roman pisan je u formi Čarlijevih izveštaja o napretku, tako da čitalac stvarno i može sagledati kako on teče: u početku, Čarlijevi izveštaji su kratki, sa gramatičkim greškama, veoma naivni. Kad njegova inteligencija raste, to se može videti u izveštajima – oni su sve složeniji i elokventniji, može se videti da se Čarli razume u nauku i umetnost, postaje svestran i mnoge stvari ga zanimaju.

Međutim, Čarli, koji je “postao pametan”, sada uspeva da sagleda svoj dotadašnji život iz druge perspektive: način na koji ga je kao dete tretirala porodica koja je u jednom trenutku odustala od njega, ili prijatelji koji su se uvek “smejali sa njim” – a zapravo se smejali njemu… Čarli je verovao da će ga, ako postane pametan, ljudi prihvatiti, da će “moći da priča o pametnim stvarima”, da se neće osećati usamljeno ni otuđeno. Ali, to se ne dešava.

Ova inteligencija je zabila klin razdora između mene i svih ljudi koje poznajem i volim i oterala me sa posla u pekari. Sada sam usamljeniji nego ikada pre. Pitam se šta bi se desilo da vrate Aldžernona u veliki kavez sa ostalim miševima. Da li bi se svi oni okrenuli protiv njega?

Zanimljiv je i način na koji je Danijel Kiz dobio inspiraciju za priču o Čarliju. Prvenstveno je inspirisana ličnim iskstvom: iako je želeo da postane pisac, roditelji su ga terali da ide na pripremnu nastavu za studije medicine, verovatno misleći da je to najbolje za njihovog sina. Kako se očigledno nije pronalazio u tome, zapitao se kako bi bilo kada bi se inteligencija mogla povećati, ali je, verovatno kao i novi, “pametni” Čarli, osećao da formalno obrazovanje pravi razdor između njega i onih koje voli.

Kasnije u životu, Kiz radio kao nastavnik osobama sa posebnim potrebama i jedan učenik ga je pitao da li bi mogao da bude premešten u „normalno odeljenje“, ako bi se dovoljno potrudio da postane pametan. Kiz je takođe svedočio i sjajnom napretku jednog deteta sa teškoćama u učenju, ali kasnije i njegovoj regresiji usled odsustva iz škole:

Kada se vratio nazad u školu, sve naučeno je zaboravio. Nije mogao da čita i regresirao je, što je bilo srceparajuće.

Mnogi urednici su odbili da objave ovu knjigu, ali nakon što se pojavila u štampi postigla je veliki uspeh, premda je često bivala cenzurisana i zabranjivana. Već je pomenuto da je u pitanju roman koji je često zanimljiv i čitaocima koji nisu ljubitelji fantastike, jer se bavi nekim životnim temama, kao što su porodični odnosi, prijateljstvo, ljubav i seksualni porivi, ali i temama kao što su nauka, religija i odnos prema životu.

Cveće za Aldžernona, bez obzira što je na momente teška, topla je i emotivna priča, koja čitaoca, pored toga što mu pruža užitak, dosta navede na razmišljanje. Koliko se puta desilo da ljude koji su na neki način drugačiji gledamo sa visine ili ponižavamo? Ili ih pak sažaljevamo, što takođe može da povredi? Sa druge strane, sa koliko zavisti, pa ponekad i mržnje posmatramo ljude koji su pametniji i uspešniji od nas? Koliko je zapravo težak život osoba sa intelektualnim deficitom, ali i život ljudi sa visokom inteligencijom i genija?

Neki čitaoci su primetili da Čarli pomalo podseća na Foresta Gampa, koji je takođe čovek sa umanjenim intelektualnim sposobnostima, ali je upravo zbog toga beskrajno simpatičan. Čarli je takođe lik koga je lako zavoleti, međutim, što više njegova inteligencija raste, on biva više ogorčen i povređen. Ipak, ne osuđuje ljude oko sebe, iako su mu postali jasni njihovi postupci iz vremena kada je bio drugačiji. Možda je to poruka autora – kako ne treba da se ponašamo prema takvim ljudima, da poštujemo njihove emocije i da se trudimo da ih ne povredimo.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.