Da je nama Mare iz Easttowna

Mare of Easttown (mini serija, 2021)

 

Dugoočekivana serija sa Kate Winslet u glavnoj ulozi upravo se završila i opravdala sva očekivanja. Nije zablistala samo Kate (iako nikog drugog ne bismo mogli da zamislimo u ulozi Mare), već i kompletna glumačka ekipa, reditelj, scenarista, snimatelji… Kada pustimo „play“, za nas ništa drugo ne postoji osim turobnog Easttowna i njegovih nesrećnih stanovnika. Iako se postupno otvara (što je zapravo u ovom slučaju idealan tempo), serija nas „usisava“ i zadržava kraj ekrana zahvaljujući opštoj atmosferi, koloritu, životu grada i unutrašnjem životu junaka.

 

 

Mare Sheehan je izuzetno sposobna i cenjena detektivka koja, međutim, pada u nemilost dobrog dela Easttowna zato što već više od godinu dana nije uspela da reši slučaj nestale tinejdžerke. U međuvremenu, druga tinejdžerka je ubijena, pa svi sumnjaju da su ta dva slučaja povezana. U vezi sa svakim od njih razvijaju se posebne linije radnje koje nas svakog trenutka mogu odvesti u potpuno novom pravcu. Mare pokušava sve da ih dokuči i poveže, a na put joj ne staju samo spoljne okolnosti, već i njena psiha, odnosno bol s kojom nije spremna da se suoči nakon ogromnog i nepopravljivog gubitka. Stoga se emotivno izmiče od drugih, servirajući im samo svoju hladnu i oporu stranu.

 

 

Baš kao Mare, i ostali likovi su iznijansirani do tančina, što seriju uveliko izdvaja iz mora sličnih misterija i uzdiže je na nivo drame o suočavanju sa samim sobom i svetom. Uz nešto religiozne simbolike, koja se uočava i u samom naslovu, Mare of Easttown pokazuje da spasiteljka i zaštitnica nikako nije bez mana i da je izuzetno kompleksna, kao i da zločinci često nisu monstrumi koji mislimo da jesu. Za tragediju je, izgleda, najčešće zadužen komedijant slučaj.

Kritičari se slažu da je ovo do sada najbolja izvedba Kate Winslet, što je u ozbiljnoj konkurenciji velika stvar. Mare of Easttown nas seli u zanemareni deo Sjedinjenih Američkih Država, u krajeve koji su u poslednje vreme često na programu – setimo se filma Hillbilly Elegy, ili serije Ozark. Nova serija im je slična samo po prostoru, budući da je daleko suptilnija, te bolja u građenju junaka. Dobili smo gradić u kojem neki junaci pate, a u centru je misterija koja podseća na mnoge druge, ali je opet sveža i drži pažnju.

Winslet je sjajna detektivka iz malog grada, a drugi junaci je dopunjuju, što čini da serija koja na momente izgleda preambiciozno, čak pretenciozno, ni u jednom trenutku ne izgubi ravnotežu u pričanju priče. Obavezno pogledati!

Izvor: XXZ Magazin

 

Da je nama Mare iz Easttowna

Nije prošlo ni 18 sati od prikazivanja poslednje, sedme epizode prve sezone krimi serije „Mare of Easttown“, a kritičari su požurili da potvrde svoje utiske iz prvih epizoda: Kate Winslet blista i u svojoj najnovijoj ulozi. Ona je detektivka u jednom „bogu iza leđa“ pensilvanijskom okrugu, gde se rodila, odrasla i počela da stari. U ulozi nimalo glamurozne, već od života pomalo umorne detektivke, Winslet dakle briljira.

Sve do te poslednje, sedme epizode, to je ujedno bio i jedini utisak o seriji. U osvrtima posle prvih epizoda, kriminalni zaplet ostao je u drugom planu, a o priči se imalo reći tek toliko da je bila podređena stvaranju prilika da se pokaže glumačko umeće ne samo Winslet nego praktično i svih ostalih, uglavnom vrlo poznatih glumica i glumaca – od Guya Pearcea, Evena Petersa, Jean Smart do neverovatne Julianne Nicholson, koja je, čini mi se, na samom kraju, u završnici sedme epizode, ukrala show od Winslet. Već izbor glumaca sugeriše da su autor serije Brad Ingelsby i reditelj Craig Zobel u fokusu imali studiju karaktera, a ne dosledno sklopljenu i uzbudljivu detektivsku priču.

 

 

Na kraju smo, ipak, dobili i jedno i drugo. U okrugu od desetak hiljada žitelja, gde se praktično svi poznaju od „malih nogu“, ubistvo ili nestanak/otmica nisu samo gnusni zločini. Pored toga, kako se to kaže i u samoj priči, verovatnoća je čitavih 90 odsto da je zločin izvršio neko (dobro) poznat. Ubistvo ili nestanak lokalne devojke u malom mestu elementi su zapleta detaljno elaborirani još 1990. u prekretničkoj seriji „Twin Peaks“ Davida Lyncha. Lynchu je zaplet oko zločina poslužio da razradi priču o (onostranoj) prirodi samog zla u jednoj izolovanoj i naizgled idiličnoj maloj zajednici. Ingelsby radi nešto sasvim drugačije.

Na tragu autora prošlogodišnje jednako dobre krimi serije sa jakim elementima fantastike „The Outsider“, Ingelsby u fokusu ima posledice zločina: sasvim konkretno – neizdrživi žal zbog gubitka i gotovo nemoguć pokušaj da se iz korena promenjeni život nekako ponovo vrati u mirnu kolotečinu svakodnevnice. Za razliku pak i od „Twin Peaks“ i od „The Outsider“, „Mare of Easttown“ samo zlo ne izmešta u onostrano – zlo je posledica, barem u ovoj priči, ne čak ni ljudske zloće nego „obične“ ljudske slabosti. Zapravo, tako stvari stoje u jednom od dva glavna toka priče. Drugi tok u tom smislu ostaje nerazrađen.

Imamo dakle centralnu priču o istrazi ubistva devojčice. Pokraj nje, do pred kraj je neizvesno da li je taj drugi tok isprepleten sa glavnim, teče potraga za dvema otetim devojčicama. Na kraju će se pokazati da su to sasvim odvojene priče. Uz njih, imamo i treći, u narativnom smislu opet zasebni krak serije – glavna junakinja, detektivka Mare Sheehan izgubila je sina. Iza sina je ostalo dete oko koga se Sheehan bori za starateljstvo protiv njegove majke. Sve narativne rukavce pak na okupu ne drže narativne kopče već – patnja. I to patnja žena. Ako su oni u narativnom smislu i nezavisni, u svakom toku imamo praktično iste motive – (pre)rano roditeljstvo, to jest majčinstvo; (potencijalni) gubitak deteta; porodicu kao teret na (isključivo) ženskim „plećima“. Te žensko prijateljstvo (solidarnost, ako hoćete), koja drži junakinje da kako tako prežive iz dana u dan.

 

recenzije – serijala.com

 

Iako se naizgled čini da serija koristi, u klasičnoj tradiciji romana, porodične veze da na okupu drži sve niti priče, pokazaće se na kraju da iz tih porodičnih veza – i muških članova u njima – dolazi najveće zlo. Osnovna grupa u priči nije dakle porodica, nego mala ženska zajednica. Naknadni pogled na seriju pokazuje da smo u stvari pratili sudbine članica lokalnog srednjoškolskog košarkaškog tima, koji je jednom davno pobedio u nekom lokalnom ligaškom takmičenju. Taj uspeh je za lokalnu zajednicu bio tako veliki da ga ona pamti i obeležava svake okrugle godišnjice. Devojčice koje su pobedile, iz uspešnog košarkaškog tima iskoračile su u stvarni svet i sve redom doživele poraz. Ostale su još samo jedna drugoj kao podrška i kakva-takva uteha. Od muškaraca u Easttownu mala je korist, ako je uopšte ima – oni prave uglavnom štetu.

Što nikako ne znači da je Ingelsby „muškomrzac“. Jer muškarci u njegovoj priči nisu zli, oni su naprosto slabi. Ako ništa drugo, slabi u poređenju sa ženama pored i oko njih. Te žene u sebi i svojim prijateljicama pronalaze snagu da izdrže na nogama – nazovimo to tako – teške udarce sudbine; pod tim udarcima muškarci redom padaju, i dok padaju, neki od njih izvrše teške, nepodnošljive zločine. I opet, kako je to pokazao u svojoj filmskoj priči „The Way Back“ iz 2020. (reditelj: Gavin O’Connor; glavna uloga: Ben Affleck), Ingelsby ih ne mrzi. On ih razume: „The Way Back“ je priča o posrnulom bivšem uspešnom juniorskom košarkašu Jacku Cunninghamu koji pokušava da iznova osmisli svoj život. Tu takođe imamo motiv ranog roditeljstva i gubitka deteta.

Zanimljiva je Ingelsbyjeva rodno (možda ne)osvešćena antropologija: na udarce sudbine muškarci odgovaraju agresijom, nepoverenjem, mržnjom. Uplašeni od života oni seju strah oko sebe kako bi potisnuli sopstveni strah i osećanje nemoći. Žene pak u njegovim pričama, kada se život sruči na njih, traže ili nude utehu i razumevanje. Jeste, u pitanju je banalni rodni stereotip. Ali, u priči o detektivki, kojoj se upravo kao detektivki daju muške moći i pravo na silu, taj stereotip zadobija nove obrise i – reklo bi se – novi, bezmalo novozavetni smisao.

Zajednička dvema Ingelsbyjevim pričama jeste dakle i uloga crkve u njima. I u jednoj i u drugoj priči, crkva se vidi kao moguća podrška, kao mesto sa koga bi trebalo da stigne olakšanje i kakav-takav izlaz. I u obe priče crkva nije dovoljna. Kao što zlo nije izmestio u onostrano, tako Ingelsby ne vidi ni da dobro može stići isključivo „s neba“. Ali, neke poruke iz „Mare of Easttown“ poslate sa propovedaonice ipak odzvanjaju upečatljivo ako ne i uverljivo. Recimo: nije na nama da sudimo, na nama je da volimo. Grupa iznikla iz devojačkog košarkaškog tima oličenje je takve ljubavi. Muškarci iz priče dotle naprosto ne dobacuju. I ne samo iz Ingelsbyjeve priče. Čitalac bi mogao s dobrim razlozima da se pita kako će se u Srbiji gledati „Mare of Easttown“. Sasvim jednostavno – kako se nedvosmislena priča o ljubavi i razumevanju može videti u zemlji sa poretkom koji nesumnjivo stoji na mržnji?

Dejan Ilić

Peščanik.net, 01.06.2021.

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Biljana
9 days ago

Ovo je na obaveznoj listi. Obozavam glumicu jos od filma The Reader, jako skromna i predana poslu, svaka njena uloga ne razocara