Đavolska karikatura razgolićenog Džojsa

Đavolska karikatura razgolićenog Džojsa – Toskanski novinar Aleksandro Franćini Bruni (Sijena, 1878 – Firenca, 1964) upoznao je Džemsa Džojsa 1904, kada je bio direktor Berlic škole u Puli. Nekoliko meseci kasnije obojica su premešteni u tršćansko sedište Berlic škole.

Frančini je potom dobio novinarski posao u listu „Pikolo“, za koji je i Džojs povremeno pisao. Tokom godina provedenih u Trstu njihovo prijateljstvo se produbilo: jedno vreme su čak zajedno stanovali u stanu u ulici Bokačo br. 1.

Irski književnik je napustio Trst 1920. Kada je dve godine kasnije objavio roman „Uliks“ u Parizu, Frančini je ocenio da je došao trenutak da „razgoliti“ svog drugara. Na konferenciji-performansu koju je održao u Sali filharmonjsko-dramskog društva u Trstu 22. Februara 1922. Frančini je publici pročitao tekst o svom druženju sa Džojsom, započetom u Puli i nastavljenom u Trstu. U ovoj javnoj „vivisekciji“ Frančini je predstavio Džojsa kao skitnicu, alkoholičara koji teži samouništenju sa predumišljajem, nevernika, ali i kao genija koji se, čak i kada bazdi na brlju, i na velikoj udaljenosti prepoznaje po drugom, dominantnijem šmeku: mirisu žena.

Na ovoj konferenciji bio je prisutan i Džojsov brat Stanislaus koji je istu propratio sa negodovanjem. U pismu koje je poslao Džejmsu 26. Februara 1922. Stanislaus je napisao: „Frančini je održao konferenciju-karikaturu o tebi…Sala je bila poluprazna. Svi oni, sa kojima sam razgovarao, bili su nezadovoljni, ali, poslaću ti brošuru, tako ćeš moći sam da prosudiš. Pre konferencije, on mi se zaklinjao da karikatura poseduje smisao za lepo i da je na „visini teme“. Međutim, bila je vulgarna i glupa“. A kada je Frančini ovaj pamflet od 41 stranice pretočio u u knjižicu „Intimni Džojs razgolićen na trgu“ (Đavolska karikatura irskog pisca) i objavio u Trstu iste godine Stanislaus se potrudio da svi primerci koji su se nalazili u gradskoj biblioteci na volšeban način nestanu.

Povodom obeležavanja 70-godišnjice od Džojsove smrti, ova izuzetno retka knjiga, nedavno je ponovo publikovana. Zahvaljujući originalnom primerku koji poseduje kolekcionar i naučnik Erik Šnajder (koji izučava i piše o Džojsovom životu u trstu), italijanska izdavačka kuća Arbor Librorum objavila je fototipsko izdanje ove publikacije: 100 ručno numerisanih primeraka odštampanih na skupocenom papiru fedrigoni.

U uvodu knjižice „Intimni Džojs razgolićen na trgu“ Erik Šnajder piše o događajima koji su prethodili publikaciji ovog „vražijeg“ teksta. Frančini je sa mladim siromašnim i nepoznatim Džojsom delio kuću, posao, hiljade sati razgovora i diskusija, beskonačne večeri u krčmama, birtijama , kafeima i tršćanskim pozorištima. U takvom Trstu, „očaravajućem, jedinstvenom i prokletom“, Džojs i Frančini su živeli od danas do sutra, kao protagonisti Pučinijeve opere „Boemi“ koju je Džojs gledao čak osam puta tokom nekoliko sedmica koliko je bila na repertoaru gradskog teatra „Đuzepe Verdi“.

Jednog dana Džojs je dao otkaz da bi se posvetio redovnijem pohađanju krčme: „Sada više nije želeo da se smeje već da pije“, piše Frančini. „Znao je napamet sve gradske birtije i odlično ih je pronalazio čak i naslepo.“

Nakon brojnih anegdota, autor se na kraju trudi da prodre u bit piščeve enigme: „Džojs je jedna totalna disharmonija. Njegova glava je košnica asimetričnih i isprekidanih ideja. Pa ipak, tu postoji savršeni red. Haos je, eventualno, u duši. Treba ga prihvatiti onakvog kakav je.“

Osvrnuvši se na „Uliksa“ (prvo poglavlje romana Džojs je napisao u Trstu), Frančini je zabeležio da je Leopold Blum nepsporno „rođen“ u Trstu: „Neki tip iz Trsta mu je ponudio crte koje su više od skice, a Trst ima svoje krštenje u ovoj univerzalnoj knjizi napisanoj na još univerzalnijem jeziku.“

Iako je u jednom pismu voljenoj Nori Barnakl Džojs napisao da mu je Trst pojeo jetru, pisac je ipak priznao da ni u jednom gradu nije doživeo toliko ljubaznosti kao u Trstu.