Donji veš i iluzije: 20 najoriginalnijih omota ploča

Ulogujte se / Kreirajte profil

Donji veš i iluzije: 20 najoriginalnijih omota ploča

.

Become a Patron!

.

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, paralelno sa bujanjem artizma u roku i njegovim grananjem, te pojavom novih umetničkih pravaca i medijuma – bile su to godine rađanja postmoderne književnosti, konceptualne umetnosti, op arta, kinetičke umetnosti, superrealizma, džank arta, strukturalnog filma – i krupnim društvenim previranjima, među muzičarima, dizajnerima omota ploča i samom publikom učvršćivalo se uverenje da omot albuma ne sme biti tek vizuelno privlačno pakovanje muzičkog sadržaja.

Tada se od omota, uz podrazumevanu artističnost i originalnost, počela zahtevati sinergičnost sa auditivnim elementima ploče te intelektualna i socijalna angažovanost i provokativnost. Potkraj šezdesetih na tržištu ploča pojavljuju se prva neobična dizajnerska rešenja. Omot albuma “Their Satanic Majesties Request” Rolling Stonesa iz 1967, sa trodimenzionalnom slikom benda na omotu te lavirintom i kolažom (načinjenim od reprodukcija dela klasičnih majstora, indijskih madala, astroloških simbola i geografskih mapa) na unutrašnjem omotu, predstavlja jedan od prvih omota na kojima su, pored ogromne posvećenosti detaljima, važnu ulogu igrale i neobične tehnike i materijali. Tokom prve polovine sedamdesetih izvođači, dizajneri i izdavačke kuće utrkivaće se u originalnosti pakovanja, da bi trend opao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, sa dolaskom panka, koji nije imao želju i potrebu da publiku osvaja neobičnim pakovanjima ploča, a potom i MTV-a, koji je uslovio veće poklanjanje pažnje video uradcima i povratak originalnom grafičkom rešenju kao primarnoj snazi omota.

U ovom tekstu nudimo vam pogled na dvadeset najoriginalnijih omota gramofonskih ploča, poređanih hronološkim redom. Sastavljajući ovu listu fokusirali smo se na neobičnost pakovanja, a ne likovnih rešenja, mada nismo zanemarivali originalnost i efektnost ilustracija i fotografija u dodiru sa neobičnim oblicima, materijalima i interaktivnim mogućnostima omota. Razume se da je lista pred vama posve subjektivna, i da bi se na nekoj drugoj listi sa istim kriterijumima mogli naći i omoti albuma The Papas & The Mamas (The Mamas & The Papas)The Soft Machine (Soft Machine)Stand Up (Jethro Tull)Led Zeppelin III i Physical Graffiti (Led Zeppelin)Fearless (Family)Faust (Faust)Free Live! (Free)Bark Long John Silver (Jefferson Airplane)Rare Earth In Concert (Rare Earth)Look At Yourself (Uriah Heep)Made In England (Atomic Rooster)The Academy In Peril (John Cale)Full Circle (The Doors)Octopus i In A Glass House (Gentle Giant)Billion Dollar Babies i From The Inside (Alice Cooper)Shinin’ On (Grand Funk Railroad)Greetings From Asbury Park, N.J. (Bruce Sprinsteen)Sing It Again Rod (Rod Stewart)Thunderbox (Humble Pie)Walls And Bridges (John Lennon)Stop (Eric Burdon Band)Hotline (J. Geils Band)Warrior On The Edge Of Time (Hawkwind)Babylon By Bus (Bob Marley & The Wailers)Armed Forces (Elvis Costello)The Raven (The Stranglers)6 Squeeze Songs Crammed Into One Ten-Inch Record (Squeeze)Stereotomy (Alan Parsons Project), omoti brojnih singlova XTC-a te ploča na kojima su objavljeni saundtrekovi za filmove Adromedin trag Nacionalna klasa. Po mišljenju sastavljača liste – svakako ne i po mišljenju sastavljača drugih sličnih lista – omoti navedenih albuma zaostaju po originalnosti i jedinstvenosti za omotima dvadeset albuma odabranih za ovaj tekst; ono što je nesporno je da se nemali broj omota koji se na ovoj listi nisu našli oslanja na idejna rešenja primenjena po prvi put pri kreiranju odabranih dvadeset omota.

The Velvet Underground & Nico – The Velvet Underground & Nico (1967)

Jedan od najprepoznatljivijh omota u istoriji rokenrola za jedan od najznačajnijih albuma u istoriji popularne muzike dizajnirao je jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Zaista, malo je omota rok albuma koji su izrasli u nezavisno umetničko delo kao Warholov pop art uradak za prvenac Velvet Undergrounda i Nico, koji je, sa svoje strane, eksperimetalnim i psihodeličnim art rokom, tematizujući uživanje droga i mračne strane ljudske seksualnosti, zauvek promenio lice muzike. Inicijalni tiraž odštampan je sa omotom sa koga je kora banane mogla da se „sljušti“, otkrivajući bananu boje mesa. Ovakav omot nije mogao biti odštampan mašinama na kojima su omoti najčešće štampani, ali je izdavač, „Verve“, rešio da uloži dodatna sredstva u štampanje, nadajući se da će činjenica da je omot dizajnirao poznati i priznati umetnik Warhol poboljšati prodaju – što se nije dogodilo. Nakon što je javnost uspela da zaviri u sadržinu ploče, trgovinski lanci su odbili da je prodaju, časopisi da je reklamiraju, a radio stanice da je emituju. U prvih par godina nakon objavljivanja prodato je samo oko 30.000 primeraka (ali, kako je Brian Eno jednom izjavio: „Svako ko je kupio jedan od tih 30.000 primeraka osnovao je bend“). Ubrzo nakon objavljivanja, grupa i izdavačka kuća naišli su na novi problem u liku plesača i glumca Erica Emersona. Emerson se iste godine pojavio u Warholovom filmu Devojke iz Čelsija, nakon čega je postao redovan gost Warholovog njujorškog studija poznatog kao „Fabrika“. Na jednom od Warholovih multimedijskih hepeninga poznatih kao „Eksplodirajuće plastično neminovno“, na kojima bi se emitovali Warholovi filmovi, Velvet Undergorund svirali a gosti „Fabrike“ plesali, načinjena je fotografija benda koja se našla na poleđini omota albuma. Na slici je slučajno bio uhvaćen i Emersonov lik projektovan na zid iza grupe. Kako je imao novčanih poteškoća jer je neposredno pre toga uhapšen zbog posedovanja droge, Emerson je zapretio tužbom zbog nedozvoljenog korišćenja njegovog lika. „Verve“ je, umesto da se nagodi sa Emersonom, povukao deo tiraža da bi omot bio ponovo odštampan, a preostali tiraž se prodavao sa velikom crnom nalepnicom preko Emersonovog lika. Četiri i po decenije nakon objavljivanja albuma nekadašnji članovi grupe tužili su Warhol fondaciju zbog toga što je dozvolila kompaniji „Apple“ da koristi čuvenu bananu na svojim proizvodima. Sud je odbacio tužbu.

Small Faces – Ogdens’ Nut Gone Flake (1968)

Treći studijski album Small Facesa predstavlja magnum opus grupe i jednu od najzačajnijih ploča psihodeličnog roka. Naziv ploče aludirao je na „Ogden’s Nut-brown Flake“, marku duvana za motanje koja se proizvodila u Liverpulu. Album je objavljen u maju 1968; biće to poslednje izdanje grupe pre raspada iduće godine i ponovnog okupljanja osam godina kasnije. U pitanju je bilo konceptualno izdanje: pesme na B strani pripovedale su bajkovito-psihodeličnu priču o dečaku po imenu Sreća Sten i njegovom potragom za nestalom polovinom meseca. Pesme su bile povezane narativnim segmentima u kojima se glasom pojavio komičar Stanley Unwin, koji se za snimanje ovih segmenata pripremao posmatrajući rad grupe u studiju. Reklama za album koju je objavio izdavač, „Immediate Records“, predstavljala je prst u oko konzervativnom delu britanske javnosti i izazvala veliki medijski skandal. Reklama je glasila:

„Small Faces
Koji ste bili u studiju
Neka se sveti ime vaše
Neka dođe muzika vaša
Neka se čuju pesme vaše
Na ovom albumu kao što dođoše iz glava vaših
Hleb naš nasušni dajemo vam danas
Dajte nam vaš album u okruglom omotu dok vam dajemo naše funte, šilinge i penije
Uvedite nas u prodavnice ploča
I dajte nam Ogdens’ Nut Gone Flake
Jer dobri su muzika
Omot i priča
Za vjeki vjekova, Immediate“

Omot albuma, koji su dizajnirali Nick Tweddell and Pete Brown, nekadašnji bandmateovi orguljaša Small Facesa Iana McLagana, bio je ništa manje originalan. Ploča je objavljena u limenoj kutiji nalik na one u koje je pakovana pomenuta vrsta duvana. Unutar omota nalazio se poster načinjen od pet papirnih krugova. Originalno pakovanje je, međutim, album učinilo skupim, a vlasnici prodavnica ploča javljali su da se okrugle limene kutije lako kotrljaju sa polica na pod. Zbog toga se album uskoro pojavio i u kartonskom omotu. Jedanaest godina kasnije nešto slično ponovoili su Public Image Ltd, objaljujući u metalnoj kutiji album nazvan Metal Box.

John Lennon i Yoko Ono – Wedding Album (1969)

Treći zajednički album Johna Lennona i Yoko Ono nastao je kao odraz njihove želje da „podele svoje venčanje sa svima koji to žele“. Kritika albumom nije bila oduševljena, ne bez razloga – čitavu A stranu zauzimao je tonski zapis pod nazivom „John & Yoko“, na kojem Lennon i Ono dozivaju jedno drugo po imenu različitim tempom i jačinom, što je bilo praćeno snimcima otkucaja njihovih srca. Čitavu drugu stranu zauzimao je zapis nazvan „Amsterdam“, snimljen tokom šest dana u hotelskoj sobi u Amsterdamu, sa odlomcima iz intervjua u kojima par objašnjava svoju borbu za mir, te delovi razgovora i drugi zvuci iz hotelske sobe presecani kratkim muzičkim intermecima. Znatno uspelije od same sadržine bilo je pakovanje, koje je dizajnirao John Kosh, u to vreme kreativni direktor „Apple Recordsa“, čovek zaslužan za logo ELO-a i omote albuma Abbey Road Let It Be BeatlesaWho’s Next Whoa, Badfinger BadfingeraHotel Calfornia Eaglesa. Iako je sam omot albuma bio manje-više tradicionalan, u njemu su se našli brojni neobični dodaci: fotografije sa venčanja autora albuma, reprodukcija venčanog lista, fotografija parčeta svadbene torte umotana u foliju, Lennonovi crteži, razglednica sa fotografijom Lennona i Ono, knjižica sa novinskim člancima o bračnom paru. Dve godine kasnije, The Who će primeniti slično idejno rešenje pri objavljivanju živog albuma Live At Leeds: unutar omota naći će kopije raznoraznih memorabilija, poput pisama od predstavnika izdavačkih kuća, ugovora i plakata.

Earth And Fire – Earth And Fire (1971)

Holandski sastav Earth And Fire karijeru je započeo kao progresiv rok bend (otprilike u isto vreme kada i njihovi slavniji i uspešniji sunarodnici i prog-rok golijati Focus) sa ženskim vokalom, da bi se, kako je vreme prolazilo, okrenuo radiofoničnijem zvuku i načinio najveći komercijalni uspeh krajem sedamdesetih disko komadom „Weekend“. Svoj prvi album objavili su 1970. godine, a 1971. ploča je reizdata u Velikoj Britaniji. Omot za britansko izdanje ploče dizajnirao je Roger Dean, znameniti fantasy umetnik i jedan od najznačajnijih dizajnera omota ploča u istoriji rok muzike, poznat po omotima za albume YesaSteve HoweaUriah Heepa i Asie. Omot je prikazivao stablo i korenje drveta na crvenoj pozadini, u odnosu na koju je drvo bilo ispupčeno. Iza jednog dela drveta bila je skrivena slika devojke u plavom ogrtaču, koja bi postala vidljiva tek nakon što bi deo omota koji je prekriva bio iscepan ili izrezan.

Grand Funk Railroad – E Pluribus Funk (1971)

Naslov petog studijskog izdanja mičigenskih hard rokera izveden je iz motoa „E pluribus unum“ (što na latinskom znači „Iz mnogih jedno“) ispisanog na grbu Sjedinjenih Država. Omot albuma bio je srebrne boje, sa ispupčenim slovima i prikazom članova benda, tako da je podsećao na veliki novčić. Na poleđini omota bila je (takođe ispupčena) slika Stadiona Šia, doma njujorških „Metsa“, na kome su Grand Funk iste godine, sa Humble Pie kao predgrupom, održali rasprodat koncert. Pet godina ranije Beatlesi su na istom mestu održali prvi stadionski koncert u istoriji popularne muzike. Sve karte za pomenuti koncert Grand Funka razgrabljene su u roku od 72 sata, dok je ulaznicama za pomenuti koncert Beatlesa bilo potrebno par nedelja da budu rasprodate, na šta su članovi Grand Funka bili neobično ponosni – otud i prikaz stadiona na omotu ploče.

Isaac Hayes – Black Moses (1971)

Nadimak Crni Mojsije velikanu soula dao je Dino Woodward, jedan od direktora izdavačke kuće „Stax Records“, fasciniran reakcijama koje je kod crne publike izazivala Hayesova muzika. Iako se duboko religioznom Hayesu nadimak isprva nije dopao – smatrao ga je „svetogrdnim“ – publika ga je brzo usvojila, za šta je u mnogome zaslužan Chester Higgins, novinar afroameričkog nedeljnika Jet. Hayes je na kraju nadimak prihvatio, doživljavajući Crnog Mojsija kao „eptiom crnačke muževnosti“, simbol „moći i snage i seksualnosti i plodnosti“. Na ideju da se Hayesov peti studijski album – objavljen samo par meseci nakon Hayesovog komercijalnog vrhunca, saundtrek albuma Shaft – nazove po Hayesovom nadimku, došao je Larry Shaw, direktor marketinga „Stax Recordsa“. U saradnji sa Ronniem Gordenom, klavijaturistom soul i fank sastava Bar-Kays, Shaw je dizajnirao rasklopivi šestodelni omot, koji je prikazivao Hayesa kao starozavetnog proroka. Samu fotografiju na omotu načinio je fotograf Joel Brodsky, koji je tokom karijere napravio fotografije za više stotina omota albuma, mada njegove najprepoznatljivije radove predstavlja serija fotografija Jima Morrissona poznata pod nazivom „Mladi lav“.

The Rolling Stones – Sticky Fingers (1971)

Deveti odnosno jedanaesti studijski album Stonesa, zavisno sa koje strane Atlantika brojite, predstavlja jedno od najhvaljenijih ostvarenja grupe – na ovom albumu objavljeni su komadi „Brown Sugar“„Wild Horses“„Can’t You Hear Me Knocking“„Sister Morphine“„Dead Flowers“„Moonlight Mile“. Omot albuma, koji je dizajnirao Andy Warhol, prikazivao je prepone muškarca u tesnim farmericama. Na originalnom izdanju rajsferšlus na pantalonama bio je pravi, a njegovim otkopčavanjem moglo se zaviriti u pantalone muškarca; ispod omota nalazila se slika muških prepona u donjem vešu. Samu fotografiju na omotu načinio je Warholov saradnik Billy Name, danas poznat kao čovek koji je na svojim fotografijama ovekovečio život Warholove „Fabrike“. Uprkos onome što kaže (i danas veoma živa) legenda, Mick Jagger nije pozirao za fotografiju; više redovnih posetilaca „Fabrike“ poziralo je Nameu i nikada nije obznanjeno čija je fotografija upotrebljena. U Španiji su Francovi cenzori zabranili omot (kao i pesmu „Sister Morphine“, koja je na španskoj verziji albuma zamenjena živom obradom Chuck Berryeve „Let It Rock“), pa su dizajneri John Pasche (zaslužan za prepoznatljivi zaštitni znak Stonesa, pune usne sa isplaženim jezikom) i Phil Jude kreirali omot koji je prikazivao otvorenu konzervu iz koje vire ljudski prsti.

Traffic – The Low Spark Of High Heeled Boys (1971)

Neposredno pre snimanja petog studijskog albuma Traffica, multiinstrumentalistima Steveu WinwooduJimu Capaldiu i Chrisu Woodu pridružio se ganjanski perkusionista Rebop Kwaku Baah, koji će u grupin progresiv/džez rok zvuk uneti mirise podsaharske Afrike. Pojačana basistom Ricom Grechom (prethodno svirao sa Winwoodom u Blind Faithu) i bubnjarom Jimom Gordonom, grupa je snimila svoje peto studijsko izdanje, za koje je ime smislio američki glumac Michael J. Pollard. Omot ploče bio je šestougaon i stvarao utisak providne trodimenzionalne kocke. Za dizajn je bio zaslužan umetnik Tony Wright. Omot sledećeg studijskog albuma grupe, Shoot Out At The Fantasy Factory, bio je sličnog, šestougaonog dizajna.

Alice Cooper – School’s Out (1972)

Peti studijski album grupe Alice Cooper (njen frontmen će tek tri godine kasnije početi da nastupa kao solo izvođač) predstavljao je golemi komercijalni uspeh, za šta je ponajviše zaslužna naslovna numera, koja će u Americi tokom narednih decenija izrasti u himnu početka letnjeg raspusta. U vreme objavljivanja albuma Vincent Furnier (alias Alice Cooper) zamenio je svoju unekoliko androgenu pojavu kožom i mačizmom, na oduševljenje omladine i zgražavanje njenih roditelja. U Britaniji je poslanik Laburističke partije Leo Abse (inače protivnik nuklearnog naoružanja, zastupnik povlačenja britanskih trupa iz Severne Irske i veliki borac za dekriminalizaciju homoseksualizma u Britaniji) zahtevao da se grupi zabrane nastupi, nazivajući ono što bend radi „kulturom koncentracionog kampa“ i „nekrofilskim himnama“. Aktivistkinja Mary Whitehouse, borkinja za konzervativne i „hrišćanske“ vrednosti, uspela je da izdejstvuje zabranu prikazivanja spota za „School’s Out“ na BBC-u, što je, razume se, dovelo do pojačanog interesovanja za ploču; grupa je Whitehouseovoj u znak zahvalnosti poslala gomilu cveća. Za dizajn omota albuma bio je zaslužan Craig Braun. Omot je predstavljao ižvrljanu i izrezbarenu skamiju i, kako su kritičari primetili, veoma je podsećao na omot dve godine ranije objavljenog albuma Thinks: School Stinks britanskog sastava Hotlegs (koji će par godina kasnije izrasti u mnogo čuveniji 10cc). No, za razliku od omota albuma Hotlegsa, jedan deo omota mogao je da se, kao i ploča na školskim klupama u Americi, podigne i otkrije sliku koja podseća na unutrašnjost klupe Barta Simpsona – izgrižene grafitne olovke, klikeri, strip, žvakaća guma, praćka, džepni nož i slika grupe Alice Cooper. Sto koji je fotografisan za omot albuma danas je izložen u „Hard Rock Cafeu“ u Las Vegasu. Sama ploča bila je umotana u ženske gaćice. U pitanju su bile, iako načinjene od papira, prave gaćice – one su bile deo poslednjeg talasa popularnosti koju je odeća od papira doživela u Americi potkraj šezdesetih.

Creedence Clearwater Revival – Creedence Gold (1972)

Kompilacija Creedence Gold objavljena je samo mesec dana nakon raspada CCR-a. Prednja strana omota ploče bila je sačinjena od raznobojnih stranica izrezanih u obliku profila članova grupe. Na poleđini ovih stranica našle su se fotografije članova slikane iz profila. Na britanskom izdanju albuma fotografije članova našle su se na prednjim, a raznobojne siluete na zadnjim stranicama prednje strane omota.

Family – Bandstand (1972)

Svojim šestim i pretposlednjim studijskim albumom Family su napravili blagi zaokret od progresive i psihodelije ka konvencionalnijem rok zvuku; bio je to jedini album grupe na kojem se nije našla nijedna instrumentalna kompozicija. Omot albuma bio je nepravilno izrezan, sa konturama starog televizora. Kroz providni „ekran“ mogla se videti slika benda, a prilikom otvaranja prednje stranice omota mogla se videti unutrašnjost „televizora“. Omot je bio delo pominjanog Johna Kosha i fotografa Petera Howea. Najzanimljivije izdanje ploče uključivalo je i kompilaciju Old Songs, New Songs (izvorno objavljenu godinu dana pre Bandstanda) na providnom vinilu u boji sepije, dok je sam album Bandstand bio na fosforescentom vinilu čiju je jednu stranicu prekrivala fotografija benda.

Man – Be Good To Yourself At Least Once A Day (1972)

Iako nastao nakon krupnih turbulencija u postavi Mana, sedmi studijski album doneo je velškim prog-psihodelik rokerima pohvale kritike. Album je objavljen u omotu koji je mogao da se rasklopi i otkrije mapu Velsa dimenzija 61 x 61 centimetar, dakle veličine približno četiri puta veće od jedne stranice standardnog omota. Omot albuma dizajnirao je i mapu nacrtao David Anstee. Mapa je prikazivala različite znamenitosti Kneževine, na ovoj karti prikazane kao ostrvo. Unutrašnji omot prikazivao je „porodično stablo“ Mana, sa detaljnim vezama članova benda sa drugim sastavima.

Emerson, Lake & Palmer – Brain Salad Surgery (1973)

Četvrti studijski album britanskih velikana progresive, Brain Salad Surgery (naziv albuma predstavljao je sleng izraz za felacio), po objavljivanju nije naišao na oduševljenje kritike. Međutim, u godinama koje dolaze album će se etablirati kao jedna od najznačajnijih ploča u istoriji progresivnog roka, komadima koji su predstavljali spoj roka i klasike, poput 30 minuta dugog naučnofantastičnog epa „Karn Evil 9“, adaptacije crkvene pesme „Jerusalem“ engleskog kompozitora Huberta Parrya (ELP-ovu verziju pesme konzervativni urednici BBC-a zabraniće za emitovanje) ili numere „Tocatta“, adaptacije četvrtog stava Prvog klavirskog koncerta argentinskog kompozitora Alberta Ginastere. Potonji komad snimljen je uz mnogo muke, jer gitarista Greg Lake nije umeo da čita note. Tek nakon završetka snimanja članovi grupe shvatili su da ne poseduju autorska prava na ovu kompoziciju, pa je Keith Emerson morao da otputuje u Ženevu da se sastane sa Ginasterom i zamoli pedesetsedmogodišnjeg kompozitora da dozvoli objavljivanje „Tocatte“. Ginastera je, nakon što je preslušao početak ove numere ELP-a na kaseti, uzviknuo: „Dijabolično! Užasno!“, a onda sleđenom Emersonu rekao: „Uhvatili ste esenciju moje muzike kao niko pre vas!“ Bend je, na nagovor menadžera njihove izdavačke kuće, kao dizajnera omota angažovao mladog švajcarskog umetnika Hansa Ruedia Gigera, koji će se u godinama koje dolaze proslaviti kao tvorac tuđina iz filma Osmi putnik. Giger je, nakon što je preslušao album, dizajnirao triptih koji je nazvao „Work 216: Landscape XIX“. Nakon par izmena ovo delo u prepoznatljivom Gigerovom stilu iskorišćeno je na omotu albuma. Na ovom omotu se po prvi put našao prepoznatljivi logo grupe, koji je takođe dizajnirao Giger. Omot je prikazivao jezoviti biomehanički stroj, nakon čijeg „otvaranja“ se mogla videti devojka u njemu, sa žicama umesto kose i ožiljcima na licu. Pažljivi posmatrači su uočili da ožiljak na njenom čelu odgovara onom koji ostaje nakon frontalne lobotomije. U skladu za nazivom albuma, kroz „prozor“ mašine, neposredno ispod brade devojke, video se vrh penisa koji izlazi iz cevi na kojoj piše „ELP“. Ova verzija omota naišla je na zgražavanje menadžmenta izdavačke kuće, pa je bend, nakon što je Giger odbio da izmeni ovaj deo slike, angažovao drugog umetnika da zamuti vrh falusa. Za sliku devojke na unutrašnjosti omota Gigeru je pozirala njegova tadašnja devojka, pozorišna glumica Li Tobler, čija se burna veza sa Gigerom završila njenim samoubistvom dve godine nakon pojavljivanja albuma Brain Salad Surgery. Finalna verzija slike koja je iskorišćena na omotu našla se 2005. godine na izložbi Gigerovih radova u Pragu, nakon čega joj se izgubio svaki trag.

The Wailers – Catch A Fire (1973)

Rad Wailersa na njihovom petom studijskom izdanju otpočeo je u krajnje nepovoljnim okolnostima – grupa je kraj 1971. godine provela nastupajući po Britaniji sa Johnnyem Nashom, pionirom nejamajčanskog regea, dočekavši kraj turneje bez prebijene pare; nisu imali dovoljno novca čak ni za povratak kući, a novi nastupi kao mogućnost da se zaradi nisu dolazili u obzir, jer su Wailersima istekle radne dozvole. Njihov promoter u Britaniji, Brent Clarke, stupio je u kontakt sa Chrisom Blackwellom, osnivačem izdavačke kuće „Island Records“ i jednim od najzaslužnijih za prodor jamajčanske muzike u Britaniju i Ameriku. Nakon što je Blackwell obećao Clarkeu 8000 funti (njihova vrednost danas bi iznosila oko 114.000 funti) za prava na sledeći album Wailersa, Clarke je bendu pozajmio novac za njihov povratak u Kingston. Tokom 1972. Wailersi su na Jamajci radili na novom albumu, koji će svetlost dana ugledati u proleće 1973. godine da postane jedan od kamen-međaša u istoriji rege muzike. Prvobitni tiraž od 20.000 primeraka objavljen je u omotu koji je bio čedo dizajnera Boba Weinera i Roda Dyera. Omot je bio u obliku „Zippovog“ upaljača, sa „poklopcem“ koji se podizao da otkrije ploču. Naredna izdanja albuma na omotu su imala rad jamajčanske umetnice Esther Anderson, portret Boba Marleya sa džointom među usnama.

Razni izvođači – Burbank’s Finest – 100% All Meat (1975)

Na ovoj kompilaciji „Warner Bros. Recordsa“ našli su se komadi Doobie BrothersaJamesa TayloraFacesaCurtisa MayfieldaEmmylou HarrisTodda RundgrenaEarth, Wind & FireJimia Hendrixa i drugih izvođača. Omot albuma dizajnirao je Ed Thrasher, zaslužan za omote klasika kao što su Astral Weeks Vana Morissona i Are You Experienced Jimi Hendrix Experienca. Providna prednja strana omota i vinil u boji salame načinjeni su tako da podsećaju na pakovanja mesnih proizvoda kompanije „Oscar Mayer“.

Rick Wakeman – No Earthly Connection (1976)

Godine 1975, u vreme tromesečne turneje po Severnoj i Južnoj Americi, tokom kratkog predaha u Majamiju, virtuoz na klavijaturi Rick Wakeman je na noćnom nebu iznad svoje kuće na obali video NLO. Tako je barem on tvrdio, pozivajući se na basistu Rogera Newella kao svedoka. Ovaj događaj predstavljao je inspiraciju za Wakemanovo četvrto studijsko izdanje, progresiv rok „album toka svesti“ sa fantazijsko-naučnofantastičnom pričom u pozadini. Ušavši u studio, Wakeman je poželeo da snimi sve što mu padne na pamet; na kraju je ipak bio prinuđen da odbaci više od polovine komponovanog materijala. Kasnije će govoriti kako polovinu onoga što je objavljeno na ploči ne ume da objasni. Album je sniman u zamku Šato d’Eruvil u Francuskoj. (U ovom zamku su, navodno, kompozitor Frédéric Chopin i književnica George Sand doživeli ljubavnu aferu, a zamak je na svojim slikama ovekovečio i Van Gogh; krajem šezdesetih francuski kompozitor filmske i eksperimentalne muzike Michel Magne u zamku je načinio muzički studio, u kojem će tokom sedamdesetih snimati Elton JohnPink FloydT. RexJethro TullCat StevensMC5Uriah HeepDawid BowieBad CompanyIggy PopBee GeesRainbow). Pre snimanja albuma menadžment Wakemenove izdavačke kuće „A&M Records“ nedvosmisleno mu je saopštio da ponovno angažovanje simfonijskog orkestra i hora kao za njegova prethodna dva izdanja ne dolazi u obzir, pa je Wakeman proširio svoj prateći sastav, The English Rock Ensemble, trubačem i trombonistom. U par navrata Wakeman je u toku noći budio snimatelje da bi zabeležili ono što mu je u tom trenutku došlo na um. Želeći da proizvede zvuk vodopada, uposlio je članove benda da sipaju bokale vode u limenu kadu, a kako bi se postigao odgovarajući eho, kada je smeštena u podrum. Nezadovoljan dobijenim zvukom, Wakeman je pribegao drugom načinu za proizvođenje šuma vodopada: naterao je članove benda da piju vino i da potom svi zajedno mokre u kadu. „A&M“ je, neposredno po okončanju snimanja, organizovao putovanje britanskih novinara u zamak, gde je trebalo da se sretnu sa Wakemanom. Kada su novinari i predstavnici izdavačke kuće stigli u studio, saznali su da je Wakeman pre njihovog dolaska po prvi put poslušao snimljeni materijal i bio prestravljen činjenicom da neće moći adekvatno da ga prenese na scenu te se vratio kući. Predstavnici „A&M-a“ uspeli su da angažuju poljoprivredni avion da odleti u Englesku i dovede Wakemana u studio da pozdravi novinare; on se pojavio iscrpljen, prljave kose i sa nervnim tikom. Svetlost dana album je ugledao u aprilu 1976. Za koncept omota bio je zaslužan Mike Doud, dok je samu sliku na omotu izradio Chris Moore, umetnik poznat po ilustracijama knjiga naučne fantastike. Kupci su uz ploču dobijali komad reflektujuće plastike, koji je trebalo saviti u cilindar i postaviti preko prikaza Zemlje na omotu. Iskrivljena slika Wakemana sa omota tada bi se u odrazu ispravila – cilindar je stvarao i blagi 3D efekat – a ono što je na omotu izgledalo kao raznobojna traka pred Wakemanom ukazivalo bi se kao klavijatura duginih boja.

Led Zeppelin – In Through The Out Door (1979)

Ime osmog i poslednjeg studijskog albuma Led Zeppelina aludiralo je na odlazak benda iz Britanije kako bi izbegli plaćanje visokih poreza, što je rezultiralo time da dve godine nisu mogli da nastupaju u domovini, zbog čega su u pokušaju da povrate pažnju javnosti morali da pribegnu „ulazu na stražnja vrata“. Album je sniman u stokholmskim „Polar“ studijima (čiji su vlasnici bili članovi grupe ABBA), u mučnoj atmosferi: Robert Plant se još uvek oporavljao od smrti petogodišnjeg sina Karaca, koji je preminuo nekih godinu dana pre početka snimanja od posledica stomačnog virusa, John Bonham se borio sa zavisnošću od alkohola, a Jimmy Page sa zavisnošću od heroina, zbog čega su potonja dvojica često odsustvovala sa snimanja. Pa ipak, album je, obeležen autorskim pečatom Planta i Johna Paula Jonesa, predstavljao golemi komercijalni uspeh, mada nisu svi fanovi i kritičari pozdravili skretanje od tvrdog zvuka prema art roku. Omot albuma dizajnirao je Storm Thorgerson, autor velikog broja omota albuma, među kojima su i Audioslave AudioslaveaElectric The CultaLovedrive ScorpionsaBad Company Bad CompanyaElectric Warrior T. Rexa te najveći broj omota albuma Pink Floyda. Album je bio upakovan u smeđu papirnu kesu, na kojoj se nalazio pečat kakvi su se obično mogli videti na butleg izdanjima. Unutar kese nalazila se ploča sa jednom od šest verzija omota (kupac nije mogao znati koju verziju kupuje). Svih šest verzija imalo je različitu prednju i zadnju stranu, mada je na svima bila prikazana ista scena: čovek koji za šankom njuorleanskog bara spaljuje oproštajno pismo bivše drage. Svaka od šest verzija omota prikazivala je scenu iz snimljenu iz drugog ugla, iz perspektive drugih ljudi u baru; oni čije je viđenje prizora dato na jednoj verziji omota mogli su se videti na nekoj od drugih verzija kako stoje u pozadini. Na unutrašnjem omotu nalazio se crno-beli crtež predmeta na šanku, na kojem bi se trajno pojavila boja ukoliko bi se prebrisao vodom.

The Durutti Column – The Return Of The Durutti Column (1980)

Prvenac post pank bend The Durutti Column u mnogome se razlikovao od radova njihovih savremenika – na njemu se našlo devet toplih gitarskih instrumentala sa primesama klasike, džeza i folka. Album je objavljen u jednostavnom omotu svetlosmeđe boje na kome je pisalo samo „FACT 14“, što je značilo da je u pitanju bila četrnaesta stavka u inventaru njihove izdavačke kuće, „Factory“; u ovom inventaru su se, pored albuma, promotivnih plakata i filmova, našli i jedna žurka (FAC 83), jedna tužba (FAC 61) i jedna mačka (FAC 191). Omot, međutim, nije bio načinjen od kartona, već od šmirgle. Ovakvo rešenje poniklo je u glavi Tonya Wilsona, novinara, impresarija i dobrog duha mančesterske scene. Iza omota od šmirgle stajala je konkretna namera – on je trebalo da uništi omote ploča koje bi se našle iza ili ispred njega. U lepljenju omota za prvobitni tiraž od 3600 primeraka članovima Durutti Columna pomagali su prijatelji iz grupe Joy Division. Album je kasnije doštampan, sa novim omotom na običnom kartonu, koji je dizajnirao Steve Horsfall.

Talking Heads – Speaking In Tongues (1983)

Peti studijski album Talking Headsa predstavljao je njihov proboj na veliku scenu. Nakon razlaza sa producentom Brianom Enom i pauze u radu bend je u sopstvenoj produkciji snimio album koji je predstavljao uspeli spoj fanka i nju vejva, radiofoničnosti i promišljenosti, komercijalnosti i artizma. Omot albuma dizajnirao je frontmen grupe, David Byrne. Album je objavljen i u ograničenom tiražu, u pakovanju koje je dizajnirao čuveni američki umetnik Robert Rauschenberg, otac modernog asemblaža i prethodnik pop arta. Omot ovog izdanja je bio načinjen od providne plastike, a ploča od providnog vinila. U omotu su se nalazila i tri plastična diska u veličini ploče, sa tri slična Rauschenbergova kolaža u različitim bojama.

Laboratorija – Nevinost (1986)

U vreme snimanja njihovog trećeg studijskog albuma članove Laboratorije Zvuka (od početka osamdesetih grupa je nastupala i snimala pod imenom Laboratorija) već pola decenije na živim nastupima pratio je Vilmoš Lakatoš, alias Vilmoš Kauboj, upečatljiva pojava sa novosadske margine i nezvanična maskota grupe, čija je naga slika na plakatima za koncert Laboratorije vođu benda, Peđu Vraneševića, dovela na optuženičku klupu – videvši Vilmoševu sliku na plakatima, stanovnici slovenačkog Novog Mesta prosudili su da ona vređa lik i delo druga Tita. Pred snimanje trećeg albuma bend je dobio još jednu maskotu, Dušicu Ilić, pre promene pola poznatu pod imenom Duško Ilić, u to vreme kafansku pevačicu, zvezdu prvih YU tabloida i samoproklamovanu „jugoslovensku Amandu Lear“, kasnije poznatu kao proročica Kleopatra. Sa novim pridruženim članom za žive nastupe i novim instrumentalistima – nekadašnji član Lune i Pekinške Patke Zoran Bulatović Bale i nekadašnji član Lune i EKV-a Ivan Fece Firči te basista Stojan Jovanović i klavijaturista Senad Jašarević – braća Vranešević, pevačice Renata Vigy i Dina Kurbatfinsky Vranešević i saksofonista Deže Molnar krenuli su u snimanje Nevinosti, ostvarenja koje je (iz samog naslova se da zaključiti) poetički bilo na tragu prethodnog izdanja grupe, Duboko u tebi. Iako sam omot ploče, za razliku od ostalih omota na ovoj listi, nije bio neuobičajenog oblika ili od neuobičajenog materijala, sa nalepnicom na samoj ploči gradio je specifičan koncept koji je odgovarao naslovu ploče. Naime, nalepnica na ploči nije imala rupu na sredini, pa je prekrivala rupu na ploči. Rupu na nalepnici trebalo je probiti nabijanjem ploče na osovinu gramofona, a na samom omotu nalazilo se uputustvo kako to treba uraditi.

Petar Kostić

Izvor: Balkanrock

Donji veš i iluzije: 20 najoriginalnijih omota ploča (I)

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments