15. jun 1904.

Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio sam da nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen. Želeo bih da ti zakažem sastanak, ali možda tebi to ne bi odgovaralo. Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom – ako me nisi zaboravila!

Džejms A. Džojs

(12. jul 1904.)

Drage moje Smeđe Cipelice, zaboravih – ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu), ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako treba. Tvoja rukavica ležala je pored mene čitave noći – neraskopčana – inače se veoma dobro vladala – kao Nora. Milim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li? (Ona počinje da se smeje). Moje srce – kako kažeš – da – upravo tako.

Ljubi tvoj vrat dvadeset pet minuta.

(Druga polovina jula 1904.)

Razmažena moja nadurena Noro, rekao sam ti da ću ti pisati. A sada ti napiši meni i reci mi koji ti je vrag bio sinoć. Siguran sam da nešto nije bilo u redu. Izgledalo mi je da žališ zbog nečega što se nije dogodilo – to bi bilo (sic) sasvim nalik tebi. Od tada stalno pokušavam da utešim svoju ruku, ali ne mogu. Gde ćeš to biti u subotu, nedelju i ponedeljak uveče kad te ne mogu videti; A sada, adieu, najdraža. Ljubim čudesnu jamicu na tvome vratu, tvoj hrišćanski sabrat u rasipništvu.

Dž. A. Dž. Sledeći put ostavi durenje kod kuće – kao i ubuduće.

(Druga polovina jula 1904.)

Draga moja Nora, uhvatio sam sebe kako duboko uzdišem dok sam noćas šetao i pomislio sam na jednu staru pesmu koju je pre tri stotine godina napisao engleski kralj Henri VIII – jedan brutalan i pohotan kralj. Pesma je tako ljupka i sveža, i deluje kao da je potekla iz tako čednog paćeničkog srca, da ti je šaljem u nadi da će ti se možda dopasti. Čudno je iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Reči veoma tanano i muzikalno izražavaju neodređenu i umornu usamljenost koju osećam. Pesma je napisana za leut.

Džim

3. avgust 1904.

Draga Nora, hoće li te pustiti da izađeš večeras u 8 i 30? Nadam se da hoće, jer sam u takvom kovitlacu neprilika da želim da sve zaboravim u tvome naručju. Zato, dođi ako možeš. Na osnovu apostolskog ovlašćenja koje mi je dodelila njegova svetlost papa Pie X, ovim ti dajem dozvolu da dođeš bez suknje da bi primila papski blagoslov koji ću ti veoma rado dati. Tvoj, u napaćenom Jevrejinu.

Vinćenco Vanuteli (kardinal đakon)

Oko 13. avgusta 1904.

Draga moja Nora, ovde ćeš pronaći jednu moju („Stiven Dedalus”) kraću pripovetku koja će te možda interesovati. Verujem da mi se čitavog dana po glavi motala samo jedna misao.

Dž. A. Dž.

15. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo je otkucao jedan sat. Došao sam kući u pola dvanaest. Od tada sedim u naslonjači kao budala. Nisam bio u stanju ništa da radim. Čujem samo tvoj glas. Pošašavim kada čujem da me nazivaš „dragi”. Uvredio sam danas dva čoveka hladno ih napustivši. Želeo sam da slušam tvoj glas, ne njihove.

Kada sam sa tobom, ostavljam po strani svoju sumnjičavu oholu ćud. Voleo bih da je tvoja glava sada na mom ramenu. Mislim da ću na spavanje.

Pišem ovo pola sata. Hoćeš li mi napisati nešto? Nadam se da hoćeš. Kako da se potpišem? Neću ništa potpisati pošto ne znam kako da se potpišem.

29. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo sam završio ponoćni obed za koji nisam imao apetita. Usred obeda, primetih da jedem prstima. Pripala mi je muka, upravo kao i sinoć. Veoma sam uzrujan. Izvini zbog ovog groznog pera i užasnog papira.

Možda sam ti večeras naneo bol onim što sam rekao, ali zar nije dobro da znaš moje mišljenje o većini stvari? Moj um odbacuje čitav sadašnji društveni poredak i hrišćanstvo – dom, priznate vrline, društvene klase i religiozne doktrine. Kakvo bi mi zadovoljstvo mogla pričiniti pomisao na dom? Moj dom je bio jednostavno jedan srednjestaleški dom koji su upropastile rasipničke navike koje sam i ja nasledio. Mislim da su moju majku lagano oterali u grob očevo zlostavljanje, dugogodišnje nevolje i moja cinična otvorenost u ophođenju. Posmatrajući njeno lice dok je ležala u kovčegu – lice sivo i ispijeno od raka – shvatio sam da posmatram lice jedne žrtve i prokleo sam sistem koji ju je načinio žrtvom. Bilo nas je sedamnaest u porodici. Braća i sestre mi ništa ne znače. Jedan jedini brat je u stanju da me shvati.

Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koje mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni rat onim što pišem, govorim i činim. U društveni poredak mogu se uključiti jedino kao probisvet. Tri puta sam započinjao studije medicine, jednom prava, jednom muzike. Pre nedelju dana pokušavao sam da udesim da odem odavde kao putujući glumac. Nisam u taj plan mogao uložiti energiju jer si me stalno vukla za ruku. Moje stvarne životne teškoće su neverovatne, ali ja ih prezirem.

Kada si večeras otišla kući, odlutao sam do ulice Grafton, gde sam dugo stajao naslonjen na uličnu svetiljku i pušio. Ulica je bila puna jednog života u koji sam izlio reku svoje mladosti. Dok sam stajao tu, razmišljao sam o nekoliko rečenica koje sam napisao pre par godina dok sam živeo u Parizu – to su rečenice koje slede – „Prolaze po dve i tri kroz život bulevara, poput ljudi koji raspolažu slobodnim vremenom na mestu koje je radi njih osvetljeno. Čavrljaju u poslastičarnici mrveći kolačiće, ili sede ćutke za stolovima kraj vrata kafea, ili silaze iz kočija uz užurbano komešanje haljina mekih poput glasa nekog preljubnika. Prolaze u oblaku miomirisa. Ispod tih miomirisa njihova tela imaju topao, vlažan miris.”

Dok sam ovo ponavljao za sebe, znao sam da me taj život još uvek čeka u slučaju da odlučim da uđem u njega. Možda ne može više da me opije kao nekada, ali još uvek je tu, a sada, kada sam mudriji i sposobniji da se kontrolišem, u tome nema opasnosti. Neće postavljati pitanja niti će išta od mene očekivati osim nekoliko trenutaka moga života, ostavljajući ostatak slobodnim, a za uzvrat će mi obećati zadovoljstvo. O svemu ovome sam razmišao i odbacio sam to bez žaljenja. Za mene je bilo beskorisno; nije mi moglo dati ono što sam želeo.

Mislim da nisi shvatila pojedine delove jednog pisma koje sam ti napisao, i zapazio sam izvesnu uzdržanost u tvom ponašanju, kao da te je mučilo sećanje na onu noć. Ja to, međutim, smatram nekom vrstom simbola i sećanje na to ispunjava me čudesnim ushićenjem. Možda nećeš odmah shvatiti zašto te toliko poštujem zbog toga, jer ne znaš mnogo o mojim shvatanjima. Ali, bio je to istovremeno i simbol koji je na kraju u meni ostavio osećaj tuge i poniženja – tuge, jer sam video u tebi jednu izuzetnu, melanholičnu nežnost koja je izabrala taj simbol kao kompromis, i poniženja, zato što sam shvatio da sam u tvojim očima manje vredan od jedne konvencije našeg današnjeg društva.

Govorio sam ti sa podsmehom večeras, ali govorio sam o svetu, a ne o tebi. Protivnik sam niskosti i podlosti, ali ne i tvoj. Zar ne vidiš bezazlenost koja postoji ispod svih mojih maski? Svi mi nosimo maske. Izvesni ljudi koji znaju da mnogo vremena provodimo zajedno često me vređaju zbog tebe. Slušam ih mirno, odbijam, gnušajući se, da im odgovaram, ali i najmanja njihova reč uskovitla moje srce poput ptice u oluji.

Nije mi lako što sada moram poći na počinak sećajući se poslednjeg pogleda tvojih očiju – umornog i ravnodušnog – sećajući se patnje u tvome glasu pre neko veče. Imam utisak da nijedno ljudsko biće nije nikada bilo tako blisko mojoj duši kao ti, a ipak si u stanju da moje reči primaš sa grubošću koja me boli („Znam šta sada progovara”, rekla si). Kada sam bio mlađi, imao sam jednog prijatelja kome sam se otvoreno poveravao – na izvestan način više, a na jedan drugačiji način manje nego tebi. Bio je Irac, to će reći, neiskren prema meni.

Nisam rekao ni četvrtinu onoga što želim da kažem, ali veoma je naporno pisati ovim prokletim perom. Ne znam šta ćeš misliti o ovom pismu. Molim te, piši mi, hoćeš li? Veruj mi, draga moja Nora, veoma te poštujem ali želim više od tvojih milovanja. Opet si me ostavila da sumnjam i patim.

Dž. A. Dž.

19. septembar 1904.

Carissima, tek izvesno vreme pošto smo se rastali, postala mi je jasna povezanost između moga pitanja „Jesu li tvoji bogati?” i tvoje nelagodnosti docnije. Moja je namera, međutim, bila da saznam da li bi sa mnom bila lišena udobnosti na koje si navikla kod kuće. Posle dužeg premišljanja, pronašao sam rešenje za tvoje drugo pitanje – ono da nisi bila načisto treba li da stanujem u koledžu ili izvan njega. Noćas sam veoma, veoma loše spavao, budio sam se četiri puta. Pitaš me zašto te ne volim, ali svakako moraš verovati da si mi veoma draga, a ako želja da nekoga imaš u potpunosti, da mu se diviš i duboko ga poštuješ, i da nastojiš na svaki način da mu osiguraš sreću predstavlja „ljubav”, tada je možda moja naklonost prema tebi neka vrsta ljubavi. Reći ću ti to da mi tvoja duša izgleda najlepšom i najčednijom na svetu, i možda zbog toga što sam toliko svestan ovoga kada te pogledam moja ljubav ili naklonost prema tebi gubi mnogo od svoje siline.

Nameravao sam da kažem da ako dobiješ i najmanji nagoveštaj da tvoji nešto preduzimaju moraš smesta napustiti hotel i poslati mi telegram (na ovu adresu) da mi javiš gde te mogu naći. Tvoji te, naravno, ne mogu sprečiti da pođeš ako želiš, ali mogu ti stvoriti neprijatnosti. Danas treba da se nađem sa ocem i verovatno ću ostati kod njega dok ne napustim Irsku, te ako mi pišeš, piši tamo. Adresa je 7C. Peter’s Terrace, Cabra, Dublin. Adieu onda, draga Nora, do sutra uveče.

Džim

2. decembar 1909.

Dušo, možda ovo pismo treba da započnem moleći te za izvinjenje zbog neobičnog pisma koje sam ti sinoć napisao. Tvoje pismo bilo je preda mnom dok sam ga pisao i oči su mi bile prikovane, a čak i sada su, za izvesnu reč o njemu. Ima nešto nepristojno i pohotno u samom obliku slova. I zvuk te reči je poput samog tog čina: kratak, brutalan, neodoljiv i đavolski. Dušo,  nemoj  se  uvrediti  zbog  onoga  što  sam napisao. Zahvaljuješ mi za divno ime koje sam ti dao. Da, dušo, lepo je to ime: „Moj divni divlji cvete iz živice!  Moj  tamnoplavi,  kišom natopljeni cvete!”. Vidiš,  još  uvek  sam  pomalo  pesnik.  Isto  tako, poklanjam ti jednu divnu knjigu: to je poklon pesnika ženi koju voli. Ali, pored i unutar te duhovne ljubavi prema  tebi  koju  osećam,  postoji  i  jedna  divlja, životinjska žudnja za svakim santimetrom tvoga tela, za svakim njegovim skrivenim i sramotnim delom, za svakim  mirisom  i  pokretom.  Ljubav  prema  tebi dopušta mi da se molim duhu večne lepote i blagosti koji se ogleda u tvojim očima, ili da te bacim pod sebe i jebem, otpozadi, kao prasac kada najaši krmaču uživajući u smradu i znoju koji izvire iz tvog dupeta, uživajući u otkrivenoj sramotnosti tvoje zadignute haljine i belih gaćica kao u devojčice, u neredu tvojih zajapurenih obraza i raščupane kose. Dozvoljava da mi  navru  suze  sažaljenja  i  ljubavi  zbog  neke beznačajne reči, da zadrhtim od ljubavi prema tebi na zvuk nekog akorda ili muzičke kadence, ili da ležim uz tebe okrenut na suprotnu stranu i osećam kako mi tvoji prsti miluju i golicaju muda ili se uvlače u dupe, a tvoje vrele usne sisaju kitu dok je moja glava između tvojih  debelih  butina,  moje  ruke  stežu  okrugle jastučiće tvoga dupeta, a moj jezik halapljivo liže tvoju raskošnu crvenu pičku. Naučio sam te da se gotovo obeznaniš dok slušaš kako moj glas peva ili mrmlja tvojoj duši o strasti, tuzi i tajni života, a istovremeno sam te naučio da mi upućuješ sramotne znake usnama i jezikom, da me izazivaš nepristojnim dodirima i zvucima, čak i da u mom prisustvu obavljaš najsramniju i najprljaviju telesnu radnju. Sećaš li se onoga dana kada si zadigla haljinu i dopustila mi da legnem ispod tebe i gledam naviše dok to radiš? Tada te je bilo sramota čak i da me pogledaš.

Moja si, dušo, moja! Volim te. Sve što sam napred napisao je samo trenutak ili dva brutalnog ludila. Čim ti poslednja kap sperme uđe u pičku, s tim je gotovo i moja iskrena ljubav prema tebi, ljubav iz mojih stihova, ljubav koja izvire iz mojih očiju prema tvojim neobičnim zavodljivim očima izliva se preko moje duše kao dašak miomirisa. Kurac mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao, kada se začuje tiha himna nežnog i samilosnog obožavanja upućenog tebi, koja se uzdiže iz tamnih odaja moga srca.

Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja kurva, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala! kurvice moja!), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice, moj tamnoplavi kišom natopljeni cvet.

Džim

3. decembar 1909.

Draga moja mala kaluđerice, ima neka zvezda odveć blizu zemlje, jer sam još uvek u groznici životinjske požude. Danas sam često zastajo na ulici sa uzvikom na usnama kad god sam pomislio na pisma koja sam ti napisao sinoć i preksinoć. Mora da grozno izgledaju pri hladnoj svetlosti dana. Možda ti se od njihove prostote smučilo. Znam da si u duši mnogo finija od tvog neobičnog dragog, i premda si ti sama, vatrena devojčica, prva napisala kako čeznem da te pojebem, ipak pretpostavljam da je pomamna prljavština i nepristojnost moga odgovora prešla sve granice pristojnosti. Kada sam jutros primio tvoje preporučeno pismo i video kako si pažljiva prema tvom bezvrednom Džimu, postideo sam se onoga što sam napisao. Ipak, sada se noć, tajnovita grešna noć, ponovo spustila na svet, i ponovo sam sam i pišem ti, a tvoje pismo je opet presavijeno ispred mene na stolu. Ne traži od mene da idem u krevet, dušo. Pusti da ti pišem, dušo.

Kao što znaš, najdraža, u govoru nikada ne upotrebljavam nepristojne izraze. Nikada nisi čula, zar ne, da sam pred drugima prozborio neku nedoličnu reč. Kada ovde u mom prisustvu ljudi pričaju prljave ili pohotljive priče, ja se jedva nasmejem. Međutim, ti kao da me pretvaraš u zver. Ti si sama, nevaljala besramnice, prva počela. Nisam ja tebe prvi dodirnuo u Ringsendu, pre mnogo vremena. Ti si meni zavukla ruku u pantalone, blago pomerila košulju i dotakla mi kurac svojim dugim golicavim prstima, i postepeno si ga celog, nabreklog i ukrućenog uzela u ruku i drkala ga lagano dok nisam svršio među tvojim prstima, a sve vreme bila si nagnuta nada mnom i gledala si me tim tvojim mirnim svetačkim očima. Isto tako, tvoje su usne prve izgovorile neku nepristojnu reč. Dobro se sećam te noći u krevetu u Puli. Dosadilo ti je da ležiš ispod muškarca i jedne noći si naglo strgla spavaćicu sa sebe i zajahala me naga. Nabila si kurac u pičku i počela da jašeš gore-dole. Možda ti moj rog nije bio dovoljno veliki, jer sećam se da si se sagla do mog lica i nežno promrmljala: „Jebi, ljubavi! Jebi!”

Nora, dušo, čitav dan umirem od želje da ti postavim par pitanja. Dopusti mi, dušo, jer ja sam tebi rekao sve što sam ikada učinio i mogu od tebe tražiti isto za uzvrat. Zanima me da li ćeš na njih odgovoriti. Kada ti je ona osoba čije srce žudim da zaustavim škljocanjem revolvera zavukla ruku ili ruke pod suknju, da li te je dirao samo spolja ili je zavukao prst i prste u tebe? Ako jeste, da li su stigli dotle da ti dodirnu onu resicu na kraju pičke? Da li te je dirao otpozadi? Da li te je dugo milovao i jesi li svršila? Da li je tražio od tebe da ga dodiruješ i jesi li to učinila. Ako ga nisi dirala, da li je svršio uz tebe i da li si to osetila?

Još jedno pitanje, Nora. Znam da sam prvi muškarac koji te je tucao, ali da li te je iko masturbirao? Da li je onaj momak koji ti se dopadao ikada to učinio? Reci mi, Nora, istina za istinu, iskrenost za iskrenost. Kada si bila s njim noću u tami, zar mu tvoji prsti nikada, nikada nisu otkopčali pantalone i uvukli se poput miševa? Jesi li mu ikada drkala, dušo, ili ikom drugom, reci mi iskreno? Zar nikada, nikada, nikada nisi opipala kurac nekog muškarca ili dečka dok nisi meni otkopčala pantalone? Ako nisi uvređena, ne plaši se da mi kažeš istinu. Dušo draga, večeras tako pomamno žudim za tvojim telom da bih nasrnuo na tebe od želje, pa taman da iz tvojih rođenih usta čujem da te je pola riđokosih klipana iz Golveja pojebalo za mene.

Svemogući Bože, kakvim ovo jezikom pišem mojoj ponosnoj plavookoj kraljici! Hoće li odbiti da odgovori na moja prostačka uvredljiva pitanja? Znam da mnogo stavljam na kocku pišući ovako, ali ako me zaista voli osetiće da sam lud od požude i da mi mora sve reći.

Odgovori mi, srce. Čak i ako saznam da si i ti zgrešila, te će nas možda još više zbližiti. U svakom slučaju, volim te. Napisao sam i rekao ti stvari koje mi ponos nikada više neće dozvoliti da kažem nekoj ženi.

Draga moja Nora, dahćem od želje da dobijem od tebe odgovore na ova moja prljava pisma. Pišem ti otvoreno jer sada osećam da mogu održati reč.

Ne ljuti se draga, draga Nora, moj divlji cvetiću iz živice. Volim tvoje telo, žudim za njim, sanjam ga.

Progovorite mi, drage usne koje sam ljubio u suzama. Ako te ova prljavština koju sam napisao vređa, vrati me ponovo razumu uz pomoć biča kao što si i pre učinila. Gospode, pomozi mi!

Volim te Nora, i izgleda da je i ovo deo moje ljubavi. Oprosti mi!

Džim

6. decembar 1909.

Noreta mia! Primio sam večeras tvoje žalosno pismo u kome mi javljaš da ideš unaokolo bez donjeg rublja. Nisam 25. dobio 200 kruna već samo 50, a ponovo 50 prvog. Dosta o novcu. Šaljem ti jednu manju novčanicu i nadam se da ćeš time moći makar da kupiš jedne lepe naborane gaćice, a poslaću ti još kada me ponovo isplate. Voleo bih da nosiš gaće sa tri ili četiri nabora na kolenima i uz butine, i sa velikim rumenim vrpcama, hoću da kažem, ne gaće za devojčice sa porubom od tanke čipke, pripijene uz noge i tako tanke da se provide, već ženske (ili ako više voliš) damske gaće sa komotnim turom i širokim nogavicama, sve u naborima, čipci i vrpcama, i tako namirisane da kad god ih pokažeš, bilo zadižući užurbano haljinu da bi nešto uradila bilo nameštajući se mazno da te potucam, mogu da vidim samo gomilu bele tkanine i vrpci i da, kada se sagnem da ih rastvorim i poljubim te vatreno i požudno u nevaljalo golo dupe, mogu da udišem miomiris tvojih gaća kao i topli miris tvoje pičke i teški zadah iz tvoje zadnjice.

Jesam li te šokirao prljavštvinama koje sam ti pisao? Možda misliš da je moja ljubav nešto prljavo. Jeste, dušo, u izvesnim trenucima. Sanjam te ponekad u sramotnim pozama. Zamišljam stvari koje su toliko sramotne da ih neću napisati dok ne vidim kako ti pišeš. I od najmanjih sitnica mi se strašno nadigne kita – kurvinski pokret tvojih usana, braon mrljica na turu tvojih belih gaća, nenadana nepristojna reč koja izleti iz tvojih usta, neočekivani nepristojni zvuk tvoje zadnjice i snažan zadah koji se tada lagano širi iz nje. U takvim trenucima osećam ludu želju da to učinim na neki sramotan način, da osetim tvoje vrele pohotne usne kako ga sisaju, da ga nabijem među tvoje sisice sa ružičastim vršcima, da svršim na tvom licu i raštrcam ga po tvojim zajapurenim obrazima i očima, da ti ga nabijem među guzove i guslam.

Nadam se da si primila moj telegram i shvatila ga. Zbogom, moja draga, koju pokušavam da ponizim i izopačim. Kako, za ime sveta, možeš voleti nekoga, kao što sam ja?

O, toliko željno iščekujem tvoj odgovor, dušo!

Džim

8. decembar 1909.

Slatka moja mala kurvinska Nora, uradio sam kako si mi rekla, besramnice jedna mala, i dva puta sam ga izdrkao dok sam čitao tvoje pismo. Oduševljen sam što vidim da voliš da se jebeš otpozadi. Da, sada se sećam one noći kada sam te onoliko dugo jebao otpozadi. Bilo je to naše najbestidnije jebanje, dušo. Kurac mi ja satima bio u tebi, ulazio je izlazio iz tvoje zadnjice okrenute naviše. Osećao sam pod stomakom tvoje debele znojne guzove i gledao tvoje zajapureno lice i mahnite oči. Kad god sam ti ga uterao, tvoj bestidni jezik bi se isplazio među usnama, a ako bih ti ga nabio jače i dublje nego obično, iz tvoje zadnjice bi pokuljali dugi smrdljivi prdeži. Te noći ti je dupe bilo puno prdeža, dušo, i ja sam ih iz tebe izvlačio, goleme prdeže, duge i olujne, kratke vesele praske i mnoštvo sitnih obesnih prdeža, uz jedan dugi mlaz vetra iz tvoga čmara na kraju. Divno je jebati poprdljivu ženu kada joj svaki put kad ga nabiješ isteraš po jedan prdež. Mislim da bih Norin prdež svuda prepoznao. Čini mi se da bih ga mogao razabrati i u sobi punoj poprdljivih žena. Tvoj je prdež skoro kao u neke devojčice i nimalo nalik vlažnim vetrovitim prdežima koje, kako je zamišljam, ispuštaju debele žene. On je nenadan i suv, bestidan poput prdeža koji bi kakva drska devojčica pustila noću u školskoj spavaonici radi zabave. Nadam se da će mi Nora bestidno dugo prdeti u lice da bih mogao upoznati i njihov miris.

Kažeš da ćeš mi ga sisati kad se vratim i da želiš da ti ližem pičku, droco mala pokvarena. Nadam se da ćeš me jednom iznenaditi dok spavam obučen, prikrasti mi se sa kurvinskim sjajem u sanjivim očima, nežno mi otkopčati dugmad na šlicu jedno za drugim i izvući đoku tvoga dragog, lizati ga i dudlati vlažnim usnama sve dok se ne nadigne i ukruti i svrši u tvojim ustima. Nekad ću i ja tebe iznenaditi u snu, zadići ću ti suknju i nežno otvoriti tople gaće, onda ću nežno leći uz tebe i početi lenjo da ližem oko tvoga žbuna. Ti ćeš početi nemirno da se meškoljiš, a ja ću tada lizati pičku moje drage. Ti ćeš početi da ječiš i grokćeš i izdišeš i prdiš u snu od požude. Ja ću onda lizati sve brže i brže, poput izgladnelog psa, sve dok ti se pička ne prekrije slinama i telo ne počne pomamno izvijati.

Laku noć, mala moja poprdljiva Nora, bestidna mala ptico jebalico! Ima jedna divna reč, draga, koju si podvukla da bih ga bolje izdrkao. Piši mi još o tome i o sebi, slatko bestidnije, bestidnije.

9. decembar 1909.

Slatka moja nevaljala mala ptico jebalico, evo još jedne novčanice da kupiš lepe gaće, čarape ili podvezice. Kupi kurvinske gaće, voljena, i svakako kani malo nekog miomirisa na nogavice, i umrljaj ih samo malo pozadi.

Izgleda da te brine kako sam primio tvoje pismo za koje kažeš da je gore od moga. Kako to, gore od moga, voljena? Jeste, gore je na jednom ili dva mesta. Mislim na deo gde kažeš šta ćeš mi raditi jezikom (ne da ćeš mi ga dudlati) i na onu divnu reč koju si tako velikim slovima napisala i podvukla, bitango mala. Uzbudljivo je čuti tu reč (i još jednu ili dve koje nisi napisala) sa devojačkih usana. Ali, voleo bih da si govorila o sebi, a ne o meni. Napiši mi jedno dugo, dugo pismo o sebi, puno toga i drugih stvari, dušo. Sada znaš kako možeš da mi ga nadigneš. Reci mi i najmanje stvari o sebi, samo neka su nepristojne, skrivene i sramotne. Ništa drugo ne piši. Neka svaka rečenica bude puna sramotnih, bezobraznih reči i zvukova. Divno ih je čuti, pa čak i videti na hartiji, ali one najbestidnije su najlepše.

Ona dva dela tvoga tela koji čine najprljavije stvari su za mene najlepša. Više volim tvoje dupe od tvojih sisa, dušo, zato što obavlja tako prljavu radnju. Ne volim toliko tvoju pičku zato što je jebem, već zato što obavlja onu drugu prljavu radnju. Mogao bih ceo dan ležati i drkati ga gledajući onu božanstvenu reč koju si napisala, i zbog onoga što si rekla da ćeš mi raditi jezikom. Voleo bih da čujem kako tvoje usne brzo izgovaraju te božanstvene, uzbudljive sramne reči, da vidim tvoja usta kako čine sramne znakove i zvuke, da osetim kako se tvoje telo izvija poda mnom, da čujem i udišem sramne devojačke prdeže koji pućkajući izlaze iz tvoga lepog malog golog devojačkog dupeta, i da večito jebem, jebem, jebem malu moju nevaljalu pticu jebalicu u vrelu pičku.

Sada sam srećan, jer mi moja kurvica kaže da želi da je tucam u dupe i u usta, i da želi da me raskopča i izvadi mi đoku i sisa ga kao bradavicu. Hoće da radi i više i sramotnije od toga, mala moja naga jebačica, nevaljala uvijajuća drkačica, slatka mala bestidna poprdljivica.

Laku noć, pičkice moja, odoh da legnem i da ga drkam dok ne svršim. Piši još više i sramnije, dušo. Golicaj mindžicu dok pišeš, da bi govorila još gore.

Nepristojne reči napiši velikim slovima i podvuci, i poljubi ih i prisloni na trenutak uz tvoju slatku vrelu pičku, dušo, i još zadigni za trenutak haljinu i prisloni ih uz svoje drago poprdljivo dupence. Učini i više ako želiš, a onda pismo pošalji meni, draga moja smeđoguza ptico jebalico.

Džim

10. decembar 1909.

Najdraža, strašno sam razočaran tvojim pismom večeras. Čitav dan sam planirao da sročim ovu malu poruku koju prilažem i pitao sam se šta ćeš mi napisati.

U telegramu sam napomenuo da vodiš računa. Mislio sam da kažem da vodiš računa da moja pisma skrivaš, da ne dopustiš nikome da vidi tvoje uzbuđenje i da paziš da ne (sada me je skoro sram da to napišem). Plašio sam se, Nora, da bi se mogla toliko uspaliti da se još podaš nekome.

Ali, nešto lepo uz ovu poruku, najdraža. Biće mi užasno žao ako se pisma kao ova naša zadnja ne nastave. Iscrpljen sam od posla ovde. Sinoć nisam otišao u krevet skoro do pet zbog pisama, oglasa i telegrama.

Tvoje je pismo tako hladno da nemam srca da ti pišem kao pre. Zurio sam dugo u druga tvoja pisma i ljubio izvesne reči u njima, jednu od njih više puta uzastopno.

Možda ćeš mi sutra opet pisati. Laku noć, najdraža. Džim

11. decembar 1909.

Najdraža Nora, ni večaras nema pisma od tebe. Nisi odgovorila.

Ona četiri Italijana napustila su Finov hotel i sada stanuju iznad bioskopa. Platio sam oko 20 funti tvojoj bivšoj gazdarici uzvraćajući zlo dobrim. Pre nego što sam otišao iz hotela, rekao sam kelnerici ko sam i zamolio sam je da me pusti da vidim sobu u kojoj si spavala. Odvela me je gore do nje. Možeš zamisliti kako sam uzbuđeno izgledao i ponašao se. Video sam sobu moje voljene, njen krevet, četiri mala zida među kojima je snevala o mojim očima i glasu, zavesice koje je ujutro razmicala da bi gledala sivo dablinsko nebo, sirotinjske skromne luckaste stvari na zidovima preko kojih je prelazila pogledom dok je uveče skidala odeću sa svog lepog mladog tela.

Ah, najdraža, ni požuda, ni pomamno, brutalno ludilo u kom sam ti pisao ovih poslednjih dana i noći, niti divlja životinjska želja za tvojim telom, najdraža, nije ono što me je tada privuklo tebi i još me tu drži. Ne, najdraža, nije uopšte to, već izuzetno nežna, samilosna ljubav puna obožavanja prema tvojoj mladosti, devojaštvu i slabosti. O, slatkog li bola koji si unela u moje srce! O kakvoj mi samo tajni govori tvoj glas!

Večeras ti neću pisati kao ranije. Svi su muškarci životinje, najdraža, ali u meni barem ponekad ima i nešto uzvišenije. Da, i ja sam na trenutke osećao u duši plamen te čiste i svete vatre koji večito plamti na oltaru srca moje voljene. Bio sam u stanju da kleknem kraj tog kreveta i prepustim se poplavi suza. Suze su mi navirale na oči dok sam stajao i posmatrao ga. Bio sam u stanju da kleknem tu i molim se kao što su tri kralja sa istoka kleknula i molila se pred jaslama u kojima je Isus ležao. Putovali su preko pustinja i mora, doneli darove i mudrost, i doveli kraljevske svite da bi klekli pred malim novorođenčetom, a ja sam doneo svoje greške, ludosti, grehe, nedoumicu i žudnju da ih položim na mali krevet u kome je jedna mlada devojka snevala o meni.

Najdraža, žao mi je što večeras nemam ni bednu novčanicu od pet lira da ti pošaljem, ali poslaću ti u ponedeljak. Polazim sutra ujutro za Kork, ali radije bih išao na zapad, ka onim neobičnim mestima čija me imena na tvojim usnama uzbuđuju: Uteradu, Kler-Golveju, Kolreinu, Oranmoru, ka onim divljim poljima Konota gde po Božjoj volji raste „moj divni divlji cvet iz živice, moj tamnoplavi kišom natopljeni cvet”.

Džim

(13. decembar 1909.) (Odlomak iz pisma)

…odlazio drugima? Ti mi možeš pružiti sve, i više od njih. Veruješ li napokon u moju ljubav, najdraža? Ah, veruj, Nora! Zašto svako ko me je ikada video može to pročitati iz mojih očiju kada govorim o tebi? Kako kaže tvoja majka, ,,bljesnu poput sveća”.

Vreme će sada proleteti, draga, dok me tvoje drage nežne ruke ne obujme. Nikada te više neću napuštati. Ne želim samo tvoje telo (kao što znaš), već i tvoje društvo. Pretpostavljam, dušo, da u poređenju sa tvojom sjajnom, plemenitom ljubavlju prema meni moja ljubav prema tebi deluje veoma jadno i otrcano. Ali, to je najbolje što ti mogu pružiti, srce moje drago. Primi je, ljubavi, spasi me i pruži mi utočište. Kao što ti rekoh, ja sam tvoje dete i moraš sa mnom biti stroga, majčice. Kažnjavaj me koliko god ti je volja. Bio bih ushićen da osetim kako mi telo bridi pod tvojom rukom. Znaš li na šta mislim, draga Nora? Voleo bih kada bi me izudarala ili čak išibala. Ne u igri, dušo, odistinski i po golom telu. Voleo bih da si snažna snažna, dušo, i da imaš pune, velike, ponosite grudi i velike debele butine. Uživao bih da me išibaš, Nora, ljubavi! Voleo bih da učinim nešto što bi te naljutilo, makar nešto beznačajno, možda neku od mojih prljavih radnji kojima se smeješ; i da tada čujem kako me zoveš u svoju sobu, i da te zateknem kako sediš u fotelji, široko razmaknutih debelih butina, lica jarko crvenog od ljutine i sa prutom u ruci. Voleo bih da mi ukažeš na to šta sam učinio i da me ljutitim pokretom privučeš sebi i baciš me preko krila, lica okrenutog naniže. Potom da osetim tvoje ruke kako mi naglo svlače pantalone i donji veš, zavrću košulju, da se koprcam u tvom krilu i u tvojim snažnim rukama, da osetim kako se saginješ (poput ljutite dadilje koja bije dete po turu) sve dok me tvoje pune, velike sise skoro ne dotaknu, i da osetim kako me svirepo šibaš, šibaš, šibaš po golom uzdrhtalom telu! Oprosti mi, dušo, ako je ovo budalasto. Započeo sam ovo pismo tako mirno, a ipak moram da ga završim u sebi svojstvenom šašavom stilu.

Vređa li te moje grozno, bestidno pisanje dušo? Pretpostavljam da si od izvesnih poganih stvari koje sam napisao pocrvenela. Smeta li ti što sam rekao da volim da vidim smeđu mrlju koja se pojavljuje na turu tvojih gaća koje su bele kao u neke devojčice? Pretpostavljam da me smatraš poganim bednikom. Kako ćeš odgovoriti na ta pisma? Nadam se i nadam da ćeš i ti meni pisati pisma koja će biti čak šašavija i prljavija od mojih.

16. decembar 1909.

Slatka moja devojčice, najzad mi pišeš! Mora da si žestoko masturbirala, čim si mi napisala tako iščašeno pismo. Što se mene tiče, dušo, toliko sam iscrpen da bi morala da ga ližeš dobrih sat vremena dok mi se rog ne bi dovoljno ukrutio da ti ga makar uguram, a kamoli da te tucam. Toliko sam ga često eksploatisao da me je strah da pogledam kako ta stvar izgleda posle svega što sam sa sobom činio. Dušo, molim te nemoj da se preterano jebemo kada se vratim. Jebimo se koliko god možemo prvih par noći, ali nateraj me da se izlečim. Sada, dušo, moraš ti mene jebati jer mi je tako mek i mali da nijedna devojka u Evropi osim tebe ne bi gubila vreme pokušavajući to. Jebi me, dušo, na onoliko novih načina koliko tvoja požuda izmisli. Jebi me potpuno obučena, u odeći za izlazak, sa šeširom i velom, lica zajapurenog od hladnoće, kiše i vetra, kaljavih čizama, bilo dok sedim na stolici bilo na naslonu sofe, najaši ga i vozaj se na njemu gore-dole dok ti nabori gaćica proviruju, a moj kruti kurac ti je uglavljen u mindžu. Jebi me naga, samo u čarapama i šeširu, na patosu, a neka ti iz šupka viri jedan rumeni cvet, a najaši me poput muškarca, debele zadnjice i sa butinama između mojih. Jebi me u kućnoj haljini (nadam se da imaš onu lepu) ispod koje nemaš ništa, otvori je iznenada i pokaži mi trbuh, butine i stražnjicu, pa me privuci na sebe na kuhinjskom stolu. Nabij ga sebi u dupe ležeći potrbuške na krevetu, naga i uskovitlane kose, ali sa jednim finim namirisanim ružičastim gaćicama bestidno otvorenim pozadi i napola svučenim sa dupeta što proviruje. Jebi me, ako možeš, dok čučiš u klozetu zadignute suknje, stenješ poput mlade krmače dok sere, a iz zadnjice ti se lagano pomalja debela crna zmija. Jebi me na stepeništu u tami, kao što se služavka jebe sa svojim vojnikom, polako mu otkopčava pantalone i zavlači ruku u šlic, poigrava se njegovom košuljom i oseća kako se vlaži, onda je blago zadiže i poigrava se njegovim velikim mudima, i najzad smelo izvlači đoku koga voli da drži i nežno mu ga drka, šapćući mu na uvo sramotne reči i pogane priče koje su joj druge devojke pričale, a sve vreme piški u gaće od zadovoljstva i tiho prducka sve dok se i njena mindžica ne ukruti poput njegove, a onda ga iznenada nabije u sebe i jaši.

Basta! Basta per Dio!

Svršio sam, i dosta je ludiranja. A sada, o tvojim pitanjima.

Još uvek nismo otvorili. Poslao sam ti neke plakate. Nadamo se da ćemo otvoriti 20. ili 21. Računaj 14 dana od toga i 3 dana za put, i eto me u Trstu.

Pripremi se. Stavi neki braon linoleum u kuhinju, a noću na prozore okači par običnih crvenih zavesa. Nabavi nekakvu običnu, jeftinu udobnu fotelju za tvoga lenjog dragog. Iznad svega, učini ovo poslednje, draga, pošto neću izlaziti iz kuhinje čitavu nedelju dana po povratku; čitaću, izležavaću se, pušiću, posmatraću kako pripremaš obroke i pričaću, pričaću, pričaću sa tobom. O, kako ću blažen biti! Gospode na nebesima, biću srećan tamo. I figlioli, il fuoco, una buona mangiata, un caffe nero, un Brasil, il Piccolo della Sera, e Nora, Nora mia, Norina, Noretta, Noruccia, itd. itd.

Eva i Ajlin moraju spavati zajedno. Nađi neko mesto za Džordžija. Voleo bih da Nora i ja imamo dva kreveta za noćne poslove. Održavam i održaću obećanje, ljubavi. Neka vreme brzo proleti! Želim da se vratim mojoj voljenoj, mom životu, mojoj zvezdi, mojoj Irskoj u malom čudnih očiju.

Stotinu hiljada poljubaca, dušo!

Džim

20. decembar 1909.

Slatka moja nevaljice, primio sam večeras tvoje vatreno pismo i pokušavam da te zamislim kako mastrubiraš u klozetu. Kako to činiš? Da li se nasloniš uz zid i zavlačiš ruku pod haljinu ili čučneš iznad rupe sa zadignutom haljinom dok ti je ruka veoma zaposlena u prorezu gaća? Da li se sada uspališ dok kenjaš? Zanima me kako to možeš da radiš. Da li svršavaš dok kenjaš ili prvo svršiš pa onda kenjaš? Mora da je strašno pohotno videti devojku zadignute suknje kako žestoko masturbira, videti kako su njene lepe bele gaće otvorene pozadi, odakle izviruje njeno dupe, a iz njega se napola pomalja nešto debelo i braon. Kažeš da ćeš se ukenjati u gaće, dušo, a onda pustiti da te jebem. Voleo bih, dušo, prvo da čujem kako kenjaš, a onda da te jebem. Jedne noći kada budemo negde u tami bezobrazno razgovarali, a ti osetiš da ti se kenja, zagrli me oko vrata od srama i pusti ga da polako padne. Taj će me zvuk izludeti, a kad ti zadignem haljinu…

Nema svrhe da nastavim! Možeš se dosetiti zašto! Bioskop je danas otvoren. Krećem za Trst u nedelju, 2. januara. Nadam se da si kuhinju uredila onako kako sam ti rekao, linoleum, fotelja i zavese. Uzgred, nemoj krpiti gaće pred bilo kim. Da li ti je haljina gotova? Nadam se da jeste – sa dugim žaketom, opasačem, opšivena kožom, itd. Pojma nemam kako ću Ajlini platiti put. Za ime boga, udesi da ti i ja imamo udoban krevet. Nemam neku posebnu želju da ti nešto radim, dušo. Sve što želim je tvoje društvo. Ne moraš brinuti da odlazim. Razumeš. To se neće desiti, dušo.

O, gladan sam. Kada stignem, neka Eva napravi neki puding i preliv od vanile bez vina. Želeo bih goveđe pečenje, supu od riže, capuzzi garbi, pire krompir, puding i crnu kafu. Ne, ne želeo bih stracotto di maccheroni, mešanu salatu, kompot od šljiva, torroni, čaj i presnitz. Ili ne, želeo bih čorbu od jegulje ili polenta sa…

Izvini dušo, odista sam gladan večeras.

Nora, dušo, nadam se da ćemo provesti jednu srećnu godinu zajedno. Staniju ću sutra pisati o bioskopu.

Toliko mi je drago što je Miramare na vidiku. Jedino se nadam da nisam opet navukao onu prokletinju zbog onoga što sam radio. Moli se za mene, najdraža.

Addio, addio, addio, addio!

Džim

22. decembar 1909.

Najdraža Nora, šaljem ti preporučenom i osiguranom pošiljkom poklon za Božić. To je najbolje (ali ipak veoma jadno) što mogu da ti ponudim uzvraćajući na tvoju iskrenu, pravu i odanu ljubav. Razmišljao sam o svakom njegovom detalju dok sam noću ležao budan ili se vozio kolima po Dablinu, i mislim da je na kraju lepo ispalo. Ali, čak i kada bi ti se samo za kratko zarumenili obrazi od zadovoljstva kad ga ugledaš, ili kada bi tvoje iskreno, nežno srce brže zakucalo od ushićenja, smatrao bih da mi je trud obilato, obilato nagrađen.

Možda će knjiga koju ti sada šaljem nadživeti i tebe i mene. Možda će prsti nekog mladića ili devojke (naših unuka) pobožno listati njene stranice od pergamenta kada dvoje zaljubljenih čiji su inicijali isprepletani na koricama budu već odavno pod zemljom. Ništa tada neće ostati, najdraža, od naših slabašnih, strašću vođenih tela, a ko zna gde će tada biti duše koje su se gledale kroz njihove oči. Molio bih se da moja duša bude rasuta u vetar kada bi mi samo Gospod dozvolio da zauvek lebdim iznad jednog čudnog, samotnog, tamnoplavog, kišom natopljenog cveta u nekoj divljoj živici u Ogrimu ili Oranmoru.

Džim

23. decembar 1909.

Najdraža Nora, dok ti ovo stigne, ti ćeš već primiti moje pismo i poklon, i proći će ti Božić. Želim da se sada pripremiš za moj dolazak. Ako ništa više ne iskrsne, polazim iz Irske u subotu, 1. januara, u 9.20 uveče sa Ajlin, premda ne znam kako ili gde da nađem novac. Nadam se da si plakate stavila u kuhinju. Nameravam da je svake nedelje ukrašavam programima. Kada bi mogla nabaviti par jardi linoleuma ili čak neki stari tepih, bilo kakvu udobnu, rasklimatanu jeftinu fotelju, i par običnih jeftinih crvenih zavesa, mislim da bi mi tu bilo veoma udobno. Da li je uopšte moguće da uzmemo još jedan krevet? Možda bi nam Francini mogao prodati svoj na mesečnu otplatu.

Poslao sam ti svaki peni koji sam bio u stanju da odvojim, najdraža, ali sada sam švorc, jer me je poklon koji sam ti darovao, napasti jedna mala, koštao strašno puno para. Ali, nemoj misliti da mi je krivo, dušo. Ushićen sam što sam ti darovao nešto tako dobro i lepo. A sada, dušo, nagovori Stanija da mi pomogne da se brzo vratim sa Ajlin, a onda ćemo ponovo početi zajednički život. O, kako ću uživati u povratku! Svaka stanica će me nositi sve bliže spokojstvu. O, kako ću se osećati kada ugledam zamak Miramare među drvećem i duge žute dokove Trsta! Zašto mi je sudbina namenila da toliko puta u životu sa čežnjom okrećem pogled ka Trstu? Kada se sada vratim, dušo, želim da uvek imaš strpljenja sa mnom. Uvidećeš, dušo, da nisam loš čovek. Ja sam jedan jadan, impulsivan, grešan, velikodušan, sebičan, ljubomoran, nezadovoljan, dobrodušan pesnik, ali nisam zla, lažljiva osoba. Pokušaj da mi pružiš utočište, najdraža, od vihora ovoga sveta. Volim te (veruješ li sada u to, dušo?), a tako sam umoran od svega što sam ovde činio da ću se, kada stignem u Via Scussa, po svoj prilici samo uvući u krevet, nežno te poljubiti u čelo, sklupčati se ispod ćebadi i spavati, spavati, spavati.

Dušo, toliko mi je milo što ti se dopada moja slika iz detinjstva. Izgledao sam kao pravi mali divljak, zar ne? A zapravo, dušo, i sada sam isto tako veliko dete kao i nekad. Stalno mi najšašavije stvari padaju na pamet. Znaš onu sliku nekog čoveka sa podignutim prstom na Piccolo della Sera za koju kažeš da „to Džim daje neki novi predlog”. Siguran sam, dušo, da me u dubini duše smatraš jadnim luckastim dečakom. Ti ohola, neuka, drska, draga dobrodušna devojčice, kako to da svojim sjajnim pozama tebe ne mogu da impresioniram kao druge? Čitaš me, lukava plavooka nevaljalice i smešiš se u sebi znajući da se pretvaram, a ipak me voliš.

Najdraža, ima jedno mesto u tvom pismu koje se jedva usuđujem da spomenem. Nemam nikakvog prava da to učinim, i priznajem da je tvoje pravo da postupiš kako želiš. Neću tražiti od tebe da imaš u vidu našu decu. Ali, ne zaboravi da smo se istinski voleli, skoro kao deca, onog božanstvenog leta pre pet godina u Dablinu. Dušo, ja sam u suštini melanholična osoba, i ako bi se nešto nalik na to što ti, izgleda smeraš desilo, verujem da ne bih mogao živeti. Ne, dušo, ja sam previše ljubomoran, ponosan, tužan, usamljen! Mislim da ne bih nastavio da živim. Čak i sada, pri pomisli na to osetim da mi se srce tako primiri i rastuži da sam u stanju jedino da zurim u reči koje pišem. Kako je život tužan, jedno razočaranje smenjuje drugo!

24. decembar 1909.

Draga Nora, upravo sam ti telegramom poslao onaj divni motiv iz poslednjeg čina Vertera, opere koju toliko voliš: „Nel lieto di pensa a me.” Pošto je bilo suviše kasno da ti pošaljem novac, platio sam 1 funtu mome ortaku ovde, Rebezu, da pošalje Karisu u Trst 24 krune da ih smesta isplati sinjori Džojs. Nadam se da ćeš lepo provesti Božić, draga.

A sada, najdraža, očekujem da će mi Stani poslati koliko god može za 1. tako da mogu da krenem.

Dušo, momentalno sam strahovito uzrujan. Čitavog dana sam bio usred božićnog meteža u bioskopu. Tu je po posebnoj dužnosti bio i jedan mladi policajac. Kada se to završilo, odveo sam ga gore na piće, i saznao sam da je iz Golveja i da su njegove sestre bile u samostanu Presentation sa tobom. Bio je iznenađen kada je saznao gde je dospela Nora Barnakl. Rekao je da te se seća se Golveja, lepa devojka sa uvojcima i ponositog hoda. Gospode, kako sam patio, Nora! Ipak, nisam bio u stanju da prekinem razgovor s njim. Deluje kao fini, ljubazan mladić. Pitao sam se da li je moja dragana, moja voljena, moja najdraža, moja kraljica, ikada upravila pogled svojih mladalačkih očiju ka njemu. Morao sam da razgovaram s njim jer je iz Golveja, ali o, kako sam patio, dušo. Strašno sam uzrujan. Ne znam šta pišem. Nora, želim da ti se vratim. Zaboravi sve osim mene, dušo. Siguran sam da ima boljih momaka u Golveju od tvog jadnog dragog, ali o, dušo, jednog dana ćeš uvideti da ću postati nešto u svojoj zemlji. Kako sam uznemiren i uzrujan! Prilažem imena njegovih sestara. Video sam da je zapanjen time gde si dospela. Ali o, Bože, zar ti ja ne bih darovao sva kraljevstva ovog sveta kada bih samo mogao.

O, dušo, toliko sam ljubomoran na prošlost, a ipak grizem nokte od uzbuđenja kad god sretnem nekoga iz tog čudnovatog umirućeg grada na zapadu gde je moja voljena, moj divni divlji cvet iz živice, provela svoje devojačke godine pune smeha. Nora, najdraža, zašto nisi tu da me utešiš? Moram završiti ovo pismo, toliko sam strašno uzrujan. Voliš me, zar ne, najdraža moja nevesto? O, kako si me obavila oko tvog srca! Budi srećna, ljubavi! Majčice moja, primi me u tamno svetilište tvoje materice. Skloni me od bede, dušo. Suviše sam detinjast i nagao da bih živeo sam. Pomozi mi, dušo, moli se za mene! Voli me! Misli na mene! Tako sam bespomoćan večeras, bespomoćan, bespomoćan!

Milion   poljubaca   mom   dragom,   rosom nakvašenom  cvetu  sa  zapada,  milion  miliona poljubaca mojoj dragoj Nori sa uvojcima.

Tvoja majka je poslala onaj poklon i pisao sam joj i zahvalio se.

26. decembar 1909.

Najdraža, primio sam jutros tvoje pismo (i to veoma šašavo) i pozivnicu za venčanje koju si priložila. Nemoj mi slati nikakve poklone. Sačuvaj sve što možeš. Zamoli Stanija da mi pošalje koliko može sledeće nedelje. Nadam se da ti je bezbedno stigao moj poklon, telegram i 1 funta koju sam ti poslao preko Karisa. Nadam se da ću krenuti kroz nedelju dana. Hvala na lepim željama za Božić, i nadam se da si ga lepo prebrodila. Reci Dž. i L. da uskoro dolazim i da redovno brišu nos. Nadam se da su se lepo proveli. Addio,

Ostavi malo torrone i mandorlato za Ajlin.

12. jul 1912.

Draga Nora, pošto si me pet dana ostavila bez ijedne vesti, naškrabaš svoj potpis uz nekoliko drugih na dopisnici. Ni reči o mestima u Dablinu gde smo se sretali i koja sadrže tolike uspomene za nas oboje. Otkako si otputovala, stalno sam u nekakvom tupom, ljutitom raspoloženju. Smatram da sve to nije dobro i pravo.

Ne mogu ni da spavam ni da razmišljam. Još uvek me boli jedna strana tela. Sinoć me je bilo strah da legnem. Mislio sam da ću umreti u snu. Budio sam Džordžija tri puta, jer me je bilo strah da budem sam.

Monstruozno je reći da si me, izgleda, zaboravila za pet dana, kao i divne dane naše ljubavi.

Odlazim večeras iz Trsta, jer me je strah da ovde ostanem – strah od sebe samog. Stižem u Dablin u ponedeljak. Ako si ti zaboravila, ja nisam. Poći ću sam da se sretnem i šetam sa likom one koju pamtim. Možeš mi pisati ili poslati telegram u Dablin na adresu moje sestre.

Što su Dablin i Golvej u poređenju sa našim uspomenama?

Džim

(21. avgust 1912.)

Draga Nora, danas sam bio kod Lidvela i posle jednog sata dobio sam od njega pismo koje prilažem. Odneo sam ga Robertsu. Roberts je rekao da ne vredi i da je trebalo da bude upućeno njemu. Zamolio sam Lidvela da ga pošalje Robertsu. Odbio je i rekao da sam ja, a ne Roberts, njegov klijent. Otišao sam do Robertsa i rekao mu to. Roberts je rekao da bi Lidvel trebalo da mu napiše jedno duže pismo o celom slučaju i da kaže šta mogu da učinim, pošto on ne može da ugrozi firmu. Rekao sam da ću potpisati pristanak da mu platim šezdeset funti, troškove prvog izdanja, ako vlasti zaplene knjigu. On je rekao da to nema svrhe i pitao je da li mogu da pribavim dva jemstva od po 1.000 funti, ukupno 2.000 funti (= 50.000 franaka), radi obeštećenja firme zbog troškova štampanja moje knjige. Rekao sam da mi se niko toliko ne divi, a da se u svakom slučaju nikada ne bi moglo dokazati da je gubitak, ako bi ga uopšte bilo, prouzrokovala moja knjiga. Onda je on rekao da će postupiti prema savetu svog advokata i da neće štampati knjigu.

Tada sam otišao u sobu iza kancelarije i tu sam mu,sedeći za stolom, razmišljajući o knjizi koju sam napisao, detetu koje sam godinama i godinama nosio u utrobi svoje mašte kao što si ti nosila decu koju voliš, i kako sam ga dan za danom hranio svojim mislima i uspomenama, napisao pismo koje prilažem. Rekao je da će ga večaras poslati svom advokatu u London i da će mi javiti.

Ličim na čoveka koji hoda u snu. Ne znam šta se zbiva u Trstu. Stani mi nije poslao ono što sam mu tražio. Eva i Florine bi imale šta da jedu da nije mene. Stani ništa nije poslao ni njima ni meni ni Čarliju. Ne znam šta će biti sa mojim pisaćim stolom, stolom, rukopisima i knjigama. Ti si daleko, u Golveju. Ne znam kako da se vratimo u Trst niti šta ćemo tamo zateći. Ne znam šta da činim sa diplomom i sa knjigom. Otac kaže da će Roberts staviti neki novi prigovor čak i posle mog pisma. Grad počinje da se puni, i želeo bih da sve zaboravim i da budem tu sa tobom i vodim te unaokolo za vreme izložbe konja. Roueg’a te!

Ovo je moj praznik.

Pozdravi u moje ime g. Hilija. Reci mu da nemam ni trenutka vremena za pisanje. Poljubi Đorđa i Lučiju.

Nadam se da su ti se stihovi dopali. Razgovarao sam danas sa mojom tetkom i pričao joj o tebi – kako sediš u operi sa sivom mašnom u kosi, slušaš muziku, a muškarci te gledaju – i o mnogim drugim stvarima (čak i o veoma intimnim) koje se nas tiču.

Govorio sam ti o svom bolu na trkama u Golveju. Još uvek ga osećam. Nadam se da će doći dan kada ću ti moći podariti čast da budeš uz mene kada uđem u svoje kraljevstvo.

Budi srećna, dušo, jedi i spavaj. Sada možeš spavati. Tvoj mučitelj je daleko.

(Poštanski žig od 22. avgusta 1912.)

Draga moja daleka Nora, danas sam bio sa Robertsom i razgovarali smo o povezu knjige itd., tako da je zračak nade iskrsnuo iz oblaka. Rekao mi je da opet navratim sutra u dvanaest.

Iznajmio sam sobu sa dva kreveta u 21 Richmong Place, North Circular Road i dovoljno sam budalast da se nadam da ćemo ti i ja možda provesti nekoliko srećnih dana posle svih ovih nevolja. Kako bih voleo da šetam sa tobom unaokolo tokom nedelje izložbe konja i da imam novca da te vodim tamo-amo. Mogu da nabavim propusnice za pozorište. Postaraj se da imaš lepu suknju i čarape. Ovde se možeš frizirati. Imaš li onu sivu mašnu koju toliko volim? Da li bi došla sutra? Strah me je da pitam, jer mi Stani nije pisao, a novac mi je skoro pri kraju. Možda će sutra pisati. Proživeo sam jednu strašno uzbudljivu nedelju zbog moje knjige. Roberts mi je danas govorio o mom romanu i tražio je da ga završim. Da li bi želela da pođeš u pozorište sa mnom, a posle da zajedno večeramo? Nadam se da si punačka kakva si i bila? Da li ti je čista ona tesna izazovna lila bluza? Nadam se da pereš zube. Ako ne budeš lepo izgledala, poslaću te natrag u Golvej. Pazi da ne izgužvaš šešire posebno onaj visoki. Napred imam lepu sobu sa dva kreveta. Ako sve lepo ispadne, zar ne bismo mogli provesti nekoliko dana zajedno? Želeo bih da ti pokažem toliko mesta u Dablinu koja se spominju u mojoj knjizi. Voleo bih da si ovde. Postala si deo mene – jedno telo. Kad se vratimo u Trst, hoćeš li čitati ako ti budem davao knjige? Onda bismo mogli razgovarati. Niko te ne voli kao ja, i voleo bih da sa tobom čitam razne pesnike, dramske pisce i romansijere kao tvoj učitelj. Daću ti samo ono što je najlepše i najbolje u književnosti. Jadni Džim! Uvek samo planira i planira!

Nadam se da ću sutra imati dobre vesti. Ako se samo moja knjiga štampa, baciću se na roman i završiti ga.

Otvara se pozorište Abbey, i davaće Jejtsove i Singove komade. Ti imaš prava da budeš tamo zato što si moja nevesta; a ja sam jedan od pisaca ove generacije koji možda napokon stvaraju svest u duši ove uboge rase. Addio!

Džim

Piši, kao i obično, Todu Bernsu, ne na moju adresu.

*Pisma preuzeta iz knjige Pisma Nori (Gradina, Niš, 1988.), prevod Novica Petrović

Izvor: XXZ Magazin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E