Tokom svog kratkog života, Kits je patio od surovih napada depresije, od koje je spas tražio u kreativnom radu. „Život mora da se izdrži“, napisao je svom najbližem prijatelju, „a sigurno je da me teši pomisao da napišem još jednu ili dve pesme pre nego što se završi.“

U maju 1817. godine, Kits se poverio umetniku Bendžaminu Hajdonu, koji je tada tek završio izradu maske mladog pesnika, a koji će kasnije i sam podleći depresiji, oduzevši sebi život u šezdesetoj, preživevši Kitsa za četvrt veka:

U ovom trenutku nisam u zavidnoj situaciji – osećam da danas nisam u raspoloženju da bilo šta napišem, i čini mi se da je njegov gubitak početak svakakvih nepravilnosti (…) Kažete mi da nikada ne očajavam – voleo bih da mogu s lakoćom da gledam na tu izreku – istina je da mi je temperament užasno morbidan, što se u nekoliko navrata pokazalo – to mi je nesumnjivo najveći neprijatelj i kamen spoticanja kojeg se bojim – mogu čak reći da je to verovatno uzrok mog razočaranja. U svakom slučaju, svaka bolljka ima svoju dobru stranu – upravo taj uzrok nesreće mi je u svakom trenutku omogućavao da čvrsto izdržim pogled na samog đavola (…) Uveren sam da, kada bih imao mogućnost, bio bih pobunjeni Anđeo.

Sledećeg proleća nad pesnikom se nadneo još mračniji oblak očajanja. Njegova danas legendarna pesma “Endimion” – koja počinje čuvenim, poletnim stihom „Lepota je stvar večite radosti“ – nakon objavljivanja doživela je oštre kritike. Jedan od njegove braće imao je težak izliv krvi. Drugi je neočekivano obznanio svoj plan da se oženi i emigrira u Ameriku. Ova gomila onespokojavajućih događaja napadala je njegov glavni psihološki mehanizam preživljavanja i dovela Kitsa do duboke depresije. Mnogo pre nego što su klinička istraživanja i pisci savremenih memoara načinili bolesti svojim materijalom za pisanje, Kits ju je izvrsno opisao u pismu svom čoveku od poverenja, Bendžaminu Bejliju:

Od jutros sam toliko letargičan da ne mogu da pišem – taj osećaj je čest razlog mog odlaganja rada –  čekam da mi prikladije raspoloženje. Sad tražite neposredni odgovor koji ne želim da čeka do sutra – međutim, toliko sam depresivan da nemam nijednu ideju koju bih stavio na papir – ruka mi je kao od olova – a opet ta neprijatna obamrlost ne otklanja mi egzistencijalni bol.

Gotovo dva veka pre nego što su naučnici počeli da otkrivaju kako se telo i um prepliću u mentalnom zdravlju, Kits beleži:

Moj intelekt mora da je u degenerativnom stanju – mora da je tako, jer sada kada bi trebalo da pišem o bog zna čemu, ja vas mučim stanjima mog uma, ili će pre biti tela – jer tu uma nema.

Sa hladnom, bespomoćnom lucidnošću depresivnih, on uviđa da je mrak privremen – da kad se konačno podigne, čovek se zapita, rečima jedne druge, velike pesnikinje Džejn Kenjon: „Šta me je tako užasno bolelo celog života do ovog trenutka?” – a ipak spoznaja ovoga, u najsurovijem obrtu izazvanom depresijom, ne pruža olakšanje:

U takvom sam raspoloženju da bih, da sam pod vodom, jedva pokušao da se dokopam površine – znam vrlo dobro, sve su to gluposti. Nadam se da ću uskoro biti u stanju da razumno shvatim ono što govorite o mojoj knjizi – uzalud sam čekao ponedeljak da mi se javi interesovanje za to ili za bilo šta drugo. Nemam nikakav odnos prema tome što mi braća odlaze u Ameriku i gotovo sam hladnokrvan povodom toga što se jedan od njih ženi. Sve će to minuti – jedino mi je žao što moram da vam pišem u takvom trenutku – ali ne mogu naterati svoja pisma da narastu…

Jedan zrak lucidnosti probija se kroz tešku maglu unutrašnje pustoši – tačka u kojoj Kits prepoznaje nešto što donosi olakšanje:

Nešto je utešno u prepuštanju dobročinstvu prijatelja – to je poput albatrosa koji spava na svojim krilima.

„Ne bih mogao da živim bez ljubavi svojih prijatelja“, piše Kits u drugom pismu. I zaista u njemu on svom najdražem prijatelju objašnjava šta je najjači – možda i jedini – protivotrov za depresiju:

Možda ste u jednom trenutku pomislili da postoji nešto poput Sreće sveta do koje se može doći, kako je isticano u određenim vremenima – tako se udaljavate od neizbežnosti svoje ćudi – jedva da se sećam da sam računao na bilo kakvu sreću – i ne tragam za njom osim ukoliko ne počiva u sadašnjem trenutku – ni od čega ne uzdrhtim više nego od trena. Zalazeće sunce će me mi uvek pokazati ono što je ispravno – ili ako vrabac dođe pred moj prozor, ja ću postati deo njegovog postojanja.

Piše: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

  depresija, Džon Kits, Glif, Književnost, Psihologija