Ulogujte se / Kreirajte profil

Џон ле Каре – краљ шпијунских трилера

Недавна вест да је Гетеов институт одлучио да Џону ле Кареу додели ове године своје највише признање, Гетеову медаљу, изазвала је знатну пажњу на разним странама, такође и у Србији, због тога што је овај енглески аутор не само код нас, него и на просторима велике Југославије, у последњој деценији њеног постојања, стекао несумњиви статус култног писца.

Данас аутор више од 20 романа, превођених на све водеће светске језике, Џон ле Каре био је на овим просторима омиљен из најмање два разлога. Прво, на особен, изразито уверљив и литерарно висококвалитетан начин писао је о свету шпијуна и шпијунаже у време Хладног рата. Друго, у овдашњој култури владао је тешко разумљив мањак таквих тема, чак бежање од њих не само у књижевности него и у историографији.

Овај мањак је утолико занимљивији што су српско и југословенско друштво, док је у њима на делу био „социјализам“, судећи на основу ондашњих, а не само накнадних тврдњи и памети, били баш спутани свакојаким стегама тајних служби, ем домаћих, ем туђих.

У недостатку јавног суочења с том темом, било у литерарном или у историографским кључу, дела Џона ле Кареа била су овде нека врста уверљиве потврде за оно о чему ћаскају два-три или више саговорника, ма где се налазили, у кафани, или у Централном комитету, свеједно.

Потписник се сећа, како је 1986. баш у ЦК СК Србије (данас Тржни центар „Ушће“), у растерећеном разговору, уз виски с ледом, један од највиших партијских угледника оног времена, данас покојни, због чега не наводимо име, одушевљен, као и још неки, Ле Кареовим романима, ипак ставио до знања да је тај писац, у ствари, врхунски британски обавештајац, те да неће шкодити уколико се у ишчитавање његових дела унесе и та димензија.

Човек је био у праву утолико што се иза имена Џона ле Кареа крио Дејвид Џон Мур Корнвел, припадник тајних служби Уједињеног Краљевства, рођен 1931. године, за кога се и данас не зна када је своја знања, интелигенцију, имагинацију, аналитичке моћи и таленат уложио у ту врсту посла.

Одговори на то питање су различити, као што је и ред, али је Дејвид Корнвел, после пресељења у Швајцарску, школовања и учења немачког језика на Универзитету Берн, по свему судећи, већ 1949. ступио у војну службу, као припадник Британског обавештајног корпуса у Аустрији.

У оно време, Аустрија се, као и Немачка, налазила под окупационим режимом победничких, савезничких снага, при чему не треба занемарити чињеницу да је и Титова Југославија у Аустрији и у Немачкој имала своје легалне зоне дејства. Мора бити да је тада Корнвел, будући Џон ле Каре, упознао и неког свог колегу, „партизанског обавештајца“, о чему у његовим романима, ако нас сећање не вара, нема трага.

После пада Берлинског зида интересовање за његова дела у Србији потпуно је пресахло, уколико судимо на основу јавних одјека. Што је и разумљиво, пошто се романи овог аутора, када је баталио теме Хладног рата, сукоба Истока и Запада и њихових тајних служби, концентришу на нове, још скривеније и мрачније димензије егзистенције савременог света.

Литерарну истину о њима, расуту у деловима разломљеног огледала постмодернистичке стварности и историје, Ле Каре препознаје у тероризму, фармакомафији, лекарској белој мафији, корпорацијским злочинима, најневероватнијим настојањима моћника да не бирајући средства и савезнике, опстану као носиоци моћи.

За овдашње медије то су одавно „политички некоректне теме“, некако баш од онда када им је у својим романима дужну пажњу посветио Џон ле Каре.

Упркос томе, он је остао је једнако добар романописац, као и у време Хладног рата. Његови увиди у чињенице, понирање у појединачну и колективну психологију, у савремене манипулативне моћи и у дубину људске бескрупулозности, опчињујуће литерарно обликовани, што је у свету писања најважније, квалификовали су га и за престижну Гетеову медаљу.

Додела тог високог признања посредно показује где се ми, осмотрено из културолошке равни, налазимо на нашем „путу у Европу“.

Џон ле Каре је у Србији готово заборављен, а у Немачкој добија једно од најпрестижнијих литерарних и културних признања.

Суочен с истином о свету после Хладног рата, у једном разговору за штампу, изговорио је упозоравајућу мисао: „Мислим да је Митеран био у праву када је приметио да се историја креће сопственом брзином“.

Када се ради против те брзине или у прилог томе да брзина историје буде још бржа, могуће је чак и то да Џон ле Каре буде заборављен, или запостављен, као у данашњој Србији.

Politika online

P.U.L.S.E

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.