Џумбус дубровачке поезије

Турцизми у спеву

Дервиш Стијепа Ђурђевића

Старој дубровачкој књижевности, како ренесансној тако и барокној, не недостају дела која би и данас изазвала обиље смеха, а у неким случајевима и благо чуђење, тим пре што се поједина нису задржала на нивоу комике и ироније, него су добро забраздила и у поље скаредности.

Петраркистичка лирика, потекла из ренесансне Италије, нашла је јаког одјека међу песницима ренесансе у Дубровачкој републици, но доцније је постала предмет невероватне пародије нових генерација песника, стасалих у време када са Запада на Јадран продире један потпуно другачији и ренесанси сасвим супротан уметнички покрет – барок.

Није, међутим, уопште чудно што је петраркистичка поезија била инспирација барокним песницима за стварање комичних, често и погрдних спевова, јер и поједини стихови ренесансних песника сами су за себе били довољно смешни да би дали повода исмевању и изругивању, а понекад их је апсурдним чинило управо то што нису били плод стварних емоција, него чисто опонашање страних узора, такорећи позирање, глума, форсирање лажних и измишљених љубавних јада.

Кад се, примера ради, данас наведе наслов Мекша од киселог млека ренесансног песника Илије Цријевића, а да притом не знамо којој је епохи Цријевић припадао, не бисмо могли бити сасвим сигурни да ли је то излив нежности карактеристичан за лирику петраркизма – или је у питању барокна пародија ренесансне поезије.

Али, кад се наведе рефрен „Вас си гомнен, кнеже усрани“ из спева Гомнаида Џона Палмотића (чије презиме многи данас знају само због назива једне београдске улице), више је него јасно да такав стих може припадати само барокном добу старог Дубровника.

Већ и наведени примери довољно показују колико би дубровачка поезија била шокантна чак и данашњој публици, а можемо само замислити какав је то јеретички потез био кад песник јавно, па још у лирској форми, вређа и провоцира дубровачког кнеза не само као човека, него и као институцију.

Отуда није необично што су многи дубровачки књижевни ствараоци често допадали затвора и били у свом граду обележавани као persona non grata, а неки су, попут чувеног комедиографа Марина Држића, из иностранства радили и на свргавању актуелне дубровачке власти.

Међу таквим бунтовницима Репблике Светог Влаха спада и барокни песник Стијепо Ђурђевић (1579–1632), рођењем и положајем властелин, доцније и члан Великог вијећа, али понашањем преступник који се већ у раној младости, са 15 година, нашао пред судом, да би потом био осуђен чак и због убиства, а доживео је и четворогодишње прогонство јер је двојици затвореника покушао да помогне у подизању устанка против Турака. Јасно је да се у Ђурђевићевом случају ради о некој врсти усијане главе, поготову кад се зна колико је тадашњи Дубровник имао реалне могућности да се војно супротстави империјама које су га окруживале.

Карактеристично је да Ђурђевићев песнички рад, а посебно спев Дервиш, који је у старом Дубровнику био познат и под називом Дервишијада, настаје управо захваљујући оштрим казнама које су дубровачке власти изрицале свом поданику. Наиме, са барокним стваралаштвом Ђурђевић је имао прилике да се из прве руке упозна за време боравка у Италији, и то углавном у Напуљу, где се сигурно никада не би затекао да из родног града није био прогнан на пуне четири године.

А када је, због једне од бројних кривица, издржавао казну у тамници која се налазила у приземљу Кнежевог двора, млади Ђурђевић био је сав зарастао у браду и изгледом је подсећао на старца, па приликом изласка из палате на слободу, тако бедног и неуредног видела га је кнежева кћи и запитала: „Тко је ови дервиш?“ Том приликом се Ђурђевић заљубио у кнежеву ћерку, доцније затражио и њену руку, а у спомен на њихов сусрет спевао је пародију познату као Дервиш, први спев те врсте у дубровачкој књижевности.

Дуго се мислило да је прича о Ђурђевићевом сусрету са кнежевом ћерком само легенда, но испоставило се да Ђурђевић јесте робијао баш у време кад је његов будући таст Јеро Гундулић био кнез дубровачки, а то је било 1604. године.

Сâм је спев, међутим, морао настати доцније, вероватно око 1619, након Ђурђевићева повратка из Италије, али и након проласка Халејеве комете, која је виђена годину дана раније, што је наука јасно забележила, а Ђурђевић нагласио у једном стиху, где лепоту девојке дочарава несвакидашњим поређењем:

од репате љепша с’ звизде.

Већ би и поређење девојке са кометом морало изазвати смех, али оно што спев Дервиш посебно чини комичним, то је уплитање турцизама и уопште мухамеданства као религије у стил који сâм по себи припада западноевропској култури и који је током претходне епохе био у Дубровнику сматран врхунском уметношћу. Две супротстављене културе, које су на границама Дубровника биле оличене у Млетачкој републици и Османском царству, песник је спојио у једну урнебесну мешавину, чинећи истовремено травестију и од италијанске љубавне лирике и од муслиманског фанатизма, тако да се не зна која је култура више исмејана, да ли она која се првенствено пародира (дубровачка ренесанса) или она која је искоришћена као средство пародирања (ислам).

Постоје бар два разлога што је песник сматрао да ће своје дело учинити занимљивијим, па и контроверзнијим, ако за средство комике узме карактеристичне турцизме (осим турских, ту је наравно и велики број речи арапског и персијског порекла, па би било прикладније користити термин оријентализми, но ипак се могу збирно назвати турцизмима, јер су у јужнословенске крајеве и језике дошли као последица турске окупације): такве речи биле су довољно егзотичне дубровачкој публици навиклој углавном на латинске и италијанске позајмљенице, а притом је песник турцизме употребио само у одређеним приликама, најчешће онда кад публика очекује да чује неку устаљену патетичну реч којом се изјављује љубав и дочарава излив нежности. Турцизми би, дакле, међу старим Дубровчанима вероватно били сами по себи комични све и да нису употребљени у сврси пародије, а може се само замислити колико су смеха изазвали кад су се нашли у стиховима помоћу којих неостварени љубавник исказује своја фатална осећања.

Ако занемаримо наслов, који је такође типичан турски израз, први сусрет са нагомиланим турцизмима имамо већ на самом почетку, у првом стиху, где се главни јунак представља публици:

Ја сам Дедо ашик дервиш.

Израз Дедо, у значењу старац, свакако да није употребљен без разлога, јер поред контраста на другим нивоима, пре свега на религијском и културолошком, и контраст старо-младо заузима битно место у спеву, што је још једно пародирање ренесансних жанрова, тачније ерудитне комедије, где је типичан лик старац који је заљубљен у младу жену.

Преостале две турске речи из првог стиха такође су у функцији карактеризације главног јунака, јер ашик дервиш преводи се као заљубљени муслимански калуђер, што је само по себи комично и парадоксално, а притом се код Ђурђевићевог дервиша верски фанатизам претвара у – љубавни фанатизам.

Изрази Дедо и дервиш постаће нека врста рефрена, па се ова два турцизма јављају у последњем стиху сваке секстине, али увек са другачијим придевима, који углавном сажимају садржину дотичне строфе:

ја сам Дедо стрављен дервиш;

увријеђен сам Дедо дервиш;

ја сам Дедо биједан дервиш;

устријељен сам Дедо дервиш;

једовит сам Дедо дервиш;

слободан сам Дедо дервиш.

На тај начин, песник је сликовито дочарао муслиманског фанатика који је залутао у ренесансни град, на први поглед се заљубио у девојку која му је недостижна и због година и због положаја, те је на крају у свом љубавном заносу спевао песму служећи се типичним петраркистичким мотивима, које је пак прожео лексиком и схватањима средине из које је потекао.

Ђурђевић не би могао написати тако маестралну пародију да није добро познавао битна обележја оне лирике коју пародира, а поготову је добро знао на којим би местима најбоље дошла турска реч, па пошто је петраркистичку поезију немогуће замислити без патетичног описа идеалне (или идеализоване) драге, песник је управо такве ситуације пресвлачио у турско рухо:

слатка моја харамзадо;

од пилава дража с’ мени;

харамијо срца мога;

бенум џанум, чин’мо хесап;

о гиздава мâ султано;

бенум рахум, што с’ охолиш;

ћафир душман сад ми јеси.

Комика која је већ изазвана неочекиваним присуством турцизама бива појачана и самим њиховим значењем, нарочито кад су у питању речи харамзада и харамија, које се преводе као разбојница, хајдук, док израз ћафир значи неверник. Са друге стране, смех изазивају и турски изрази који имају, условно речено, лепше значење, попут бенум џанум и бенум рахум, што се преводи као моја душо – и мада ови изрази сами за себе нису никаква пародија, али они су управо то постали чим су се нашли у стиховима дубровачког песника. Слично је и са изразом султана, којим заљубљени старац тепа својој вољеној – уместо да јој, на пример, каже „краљице“ или „принцезо“, како је било уобичајено у ренесансним сонетима.

Контраст је иначе једна од доминантних стилских фугура у стваралаштву барока, па је и било очекивано да Ђурђевић свој комични спев заснује на изразитим супротностима, а притом се не сусрећу само два неспојива света, него и у самом главном јунаку долази до конфликта усред неусаглашености између намере и коначног ефекта. Поготову је то уочљиво кад стари дервиш удварањем и самохвалисањем прави од себе крајње гротескну фигуру, такође користећи обиље турцизама приликом истицања свог порекла:

нијесам чобан ни копиле,

јок ја нијесам кириџија, –

од кадуне ја сам виле

с ком ме роди челебија.

Примећује се да дервиш, иако је преузео улогу ренесансног удварача, и даље обитава у свету из ког је потекао, а сав се апсурд такве ситуације најбоље уочава онда кад самозвани љубавник почне да набраја дарове које ће дати својој вољеној:

мê текије лијепу зграду

ја ћу теби поклонити

и око ње сву ливаду,

твој теферич да туј ставиш;

 

даћу т’ кожу каплан-поста

ком се ресе све делије,

да њом пенџер твој уресиш;

 

тиквица ти на дар ова

мајсторије пуна сваке,

кû ми хоџа мој дарова –

још на бради не имах длаке,

нег бих оглан ђузел голиш.

У наведеним случајевима комика је постигнута управо захваљујући бесмислу изречених обећања: заљубљени дервиш поклања својој драгој кућу у којој мухамедански калуђери врше обреде (текија), и то да би девојка баш на таквом месту уживала (на теферичу); затим јој поклања тигрову кожу (каплан-поста) којом се украшавају припадници одреда лаке коњице код Турака (делије), а већ поменути контраст старо-младо још једном је истакнут у моменту кад се старац дервиш са сетом присећа своје младости, користећи израз оглан ђузел, који се преводи као момак леп.

 

У појединим стиховима низање турцизама помало подсећа на брзалице, нарочито кад дервиш са патетичног удварања прелази на изазивање своје драге:

ђел на чардак, ђел, ђел, браче,

твој те Дедо гледат жели;

 

ма бојнице, чик мејдане,

ђуре шелум, слатко дости.

Турским изразом ђел (у значењу: дођи, ходи) најпре се дозива девојка, затим се позив пун љубави претвара у изазов на двобој (чик мејдане), а врхунац представља израз ђуре шелум, који значи – рвимо се, тако да је платонска ренесансна љубав на крају потпуно банализована, чак и вулгаризована.

Ипак, ако се између петраркистичке лирике и Ђурђевићевог спева може повући бар једна паралела, онда је то – љубав на први поглед која остаје неузвраћена, па као што су ренесансни песници кроз стихове исказивали своја осећања и патњу, на сличан начин се јада и стари дервиш, али користећи изразе који су у таквим приликама потпуно неочекивани:

ну од мене ти не бјежи,

љубав ер те моја лијепа,

у мом срцу забиљежи

златном стријелом ком га цијепа,

којом џигер свеђ мој раниш.

Аморова стрела, без које се такође не могу замислити петраркистички стихови – а која би младићу ранила срце оног момента кад би угледао девојку у коју ће се заљубити – управо је та стрела такође нашла своје место у спеву Дервиш, с тим што овде није рањено срце, него – џигерица.

А како се спев буде ближио крају, указаће се крајње неочекивани расплет, јер после свих љубавних изјава, удварања и патетичних јадања, дервиш закључује да је његова драга ништа друго до неверница, па јој у бесу и љутњи малтене просипа обиље увредљивих израза, али су и у овом случају искоришћени појмови везани за исламски свет, културу и поднебље:

ћафир душман сад ми јеси

покли би ми вас труд заман,

који мени, бре калпеси,

нехарностим плати таман!

већ је Дедо бенден ђитмиш –

једовит сам Дедо дервиш!

У последњим строфама, главни јунак од неочекиване љутње опет нагло прелази на проклињање оних који доживе неостварену и неузвраћену љубав, а затим као да се смирује, обуздава и трезни од љубавног заноса, схвативши колико су његова осећања била комична, па зато оправдава и на неки начин ограђује самог себе од неконтролисаног љубавног заноса.

Али, песник неће дозволити да се његов јунак, иако отрежњен од апсурдне љубави, растане од читалаца као разуман човек.

Напротив, дервиш сада иде у другу крајност, враћа се својој вери и свом свету, па прети како ће ону која му је сломила срце извести пред суд, али није у питању било који суд, него – тептиш. Премда је и сâм зрео баш за такав суд, јер се заљубио упркос томе што му положај то забрањује, дервиш сматра како има пуно право да суди оној која му није узвратила љубав. Тако је песник показао не само парадокс дервишеве љубави, него и парадокс освете коју разочарани љубавник смера, што је управо круна целога спева и свих дотадашњих контраста, апсурда и гротескних поступака – који очигледно нису отрезнили старог дервиша, него га воде у нове и још веће гротеске.

Погрешно би, међутим, било закључити да је Стијепо Ђурђевић имао за циљ да се спевом Дервиш наруга неком безименом Турчину који је грешком залутао у епоху ренесансе, него је песнику првенствени циљ био да своју стрелу пародије усмери ка петраркистичком песништву и читавој групи људи која је тај покрет слепо подражавала, тако да су турцизми у овом случају послужили само као средство за постизање што ефектније комике. Иначе, да је песник исмејао само турског дервиша, то међу самим Дубровчанима не би ни изазвало велики скандал – али, сасвим је друго кад се од поезије дубровачке ренесансе, која је у претходним деценијама била сматрана маестралном и ненадмашивом, начини прави џумбус.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments