Ulogujte se / Kreirajte profil

Emili Dikinson – Ja sam niko! A ti ko si?

Emili Dikinson (1830-1886) je angloamerička pesnikinja koja je prevazišla vremensko trajanje. Nekompromisna u izrazu, drugačija od svog vremena, do danas jedinstvena, intrigantna poetesa, uvek izazovna i za prevodioce. Njene pesme nemaju naslov, označila ih je brojevima. Iz zbirke „Ja sam niko! A ti, ko si?“  predstavljamo pesmu pod brojem 516.

516

Lepota uzroka nema –
Pojuri je, i ona mine –
Ne juri je, i ostaće tu –

Sustigni te obline

Na livadi – kad Vetar
Prstima svojim kroz nju prođe –
Božanstvo postaraće se
Da nikad do toga ne dođe.

Izbor, prevod, tumačenja: Aleksandar Šurbatović

„Ja sam niko! A ti, ko si?“, Mali vrt, Beograd, 2016

Emily Dickinson: Svet u kapljici rose

Izvor

Ono što Emily Dickinson čini jednom od najvećih američkih pesnikinja jesu njen veličanstveni talenat i bezrezervna posvećenost svetu oko sebe…

Poslednjih godina svoga života nosila je samo belo i retko kada je napuštala svoju sobu. Feministkinje tvrde da je time demonstrirala posvećenost smrti i umiranju, pošto se za života osećala zakopanom i sputanom u svojoj puritanskoj provincijalnoj sredini. Kada je umrla, u 56. godini, izneli su je iz porodične kuće u belom kovčegu i, praćeni rojevima leptira, preko rascvetalih livada nosili je do porodične grobnice. Smrt uglavnom želi da bude metafora života.

Malo je reči napisano koje istinom odgovaraju liku pesnikinje Emily Dickinson. Zagovornici specifičnosti ženskog pera rado bi da je vide kao neprilagođenu, nepomirljivu, skandaloznu, originalnu ličnost. Nijedna od ovih kvalifikacija nije tačna. Bila je jedinstvena u svojoj prilagođenosti. Kao mnogi od nas, imala je veoma raslojen i intenzivan unutrašnji život. Ono što je čini jednom od najvećih američkih pesnikinja svakako je njen veličanstveni talenat i njena bezrezervna posvećenost svetu oko sebe, počev od kapljica kiše, pa sve do velikih tema o ljubavi, životu i smrti.

Pripadnici LGBT populacije dokazuju već decenijama da je Emily Dickinson volela neku tajanstvenu ženu i da je zbog toga, unakažena kalvinističkim moralom svoje porodice, bila živa zakopana u svojoj sobi, provodeći dane kao zatvorenik jednog sterilnog i beživotnog društva. Uprkos privlačnosti ovakvih tvrdnji i njihove političko-populističke upotrebljivosti, one nisu nikada bile dokazane, a iz njene bogate prepiske teško se iščitava ova željena specifičnost. Ljubav je odredila tonalitet njene poezije, ali koga je volela – to ostaje tajna.

Ono što saznajemo iz njenih krhkih, emocijom natopljenih stihova jeste divljenje, duboka ljubav prema svemu što ju je okruživalo, prema životu u njegovoj najelementarnijoj pojavnosti. Ne bi se moglo reći ni da je bila razigrana, iako je to delom njena poezija, prozračna, laka, brza, „kao lepršanje krila leptira“. Sve što je ikada napisano o Emily Dickinson opslužuje mit o poeziji, iskazuje neophodnost svakog duha vremena da u stihovima zamišlja grandioznost i velelepnost tamo gde je u stvari nije bilo. Uzvišenost umetnosti prosto se kosi sa običnim životom i prosečnom svakodnevicom. Mir i tišina u stvarnosti teško opstaju u književnim monografijama. Pesnik mora biti vidljivo drugačiji, buntovan, eksplozivan – suprotno je nepristojno i neprimereno.

Emily Dickinson je bila zagonetna ličnost i takva će ostati. Tumačenje njenog lika i njenog života rastrzano je između postojećih činjenica i onoga što bismo svi želeli da ona bude. Zašto? Zato što su njeni stihovi beskonačno lepi, mudri i suštastveni, zato što u njene stihove učitavamo sve ono što naslućujemo, a ne umemo mi, sasvim obični ljudi, da iskažemo. Zato što nam je neophodna magija umetnosti i zato što verujemo da su oni koji vide više od nas i koji pevaju i govore ono što mi ne umemo artikulisati, u stvari božanstveni. Rebus istorijskog lika pesnikinje Emily Dickinson sadržan je u njenoj jednostavnosti i svakidašnjosti: bila je provincijalna, sitne građe, bez imalo želje da bude slavljena i besmrtna.

Život je provela u svojoj rodnoj kući u okrilju porodice, nije se nikada udavala, bila je sjajno obrazovana, fantastično je kuvala – čuveni su njeni recepti za peciva – i bila je strastvena baštovanka. Otac joj je napravio mali staklenik u kome je ova pesnikinja provodila godine negujući nežne i osetljive biljke. Intelektualka koja nije želela da bude buntovnik, nije osećala potrebu da napusti zagušljivi malograđanski svet plišanih fotelja, zato što je bez ikakvog ropca, sa potpunim pristajanjem prihvatala sistem vrednosti popodnevnih čajanki.

Rođena je 1830. u Amherstu, državi Masačusets, u okrilju ugledne porodice starosedelaca; njen deda, visokopoštovani Samuel Fowler Dickinson, bio je jedan od osnivača čuvenog koledža Amherts. Odrastala je u sredini koja je imala veoma jasan sistem vrednosti, u kojoj su zajednica i opšte dobro bili na prvom mestu i u kojoj se svaki član te zajednice bez pogovora povinovao njenim potrebama i prioritetima. Upravo ta hijerarhija vrednosti je za nas, pripadnike vremena u kome je individualnost sve moćniji zakon načina života, nečitljiva, nerazumljiva. Nama, savremenim uživaocima njene poezije, neprihvatljiva je azbuka posvećivanja i samosvesnog potčinjavanja, zato imamo potrebu da izmislimo neprilagođenost i frustraciju tamo gde je nije moglo biti. Detinjstvo joj je bilo ispunjeno obrazovanjem, čitanjem, proučavanjem i posmatranjem prirode, verskim aktivnostima, značajnim prijateljstvima. Svet je počinjao i završavao se u granicama bašte njene rodne kuće, koju je retko napuštala, a sloboda se nalazila iza vrata njene sobe, čiji su prozori gledali u vrt. Taj tihi život je bio ispunjen neverovatnom kreativnom energijom koja je proizvela 1.800 pesama čudesne lepote i jedinstvene forme, kao i 277 nežnih i oštroumnih pisama vibrirajućeg životnog elana, upućenih prijateljima i rodbini.

Između dvadesete i tridesete godine Emily Dickinson je bila u naponu svoje umetničke produktivnosti. Samo u ovom periodu napisala je više od 1.100 pesama. Nekoliko puta je pokušala da ih objavi, ali to nije učinila. Svoju umetnost smatrala je intimom koja se ni sa kim ne deli. Neke pesme čitala je u najužem krugu porodice i prijatelja, ali veoma retko i sa posebnom nelagodom. „Ja sam niko, a ko si ti? Da li si i ti nevidljiv?“, napisaće u jednoj od svojih nemuštih minijatura.

U zrelim godinama sve više se povlači u samoću. U svojoj sobi, iza zatvorenih vrata nalazila je slobodu koju je samo ona mogla da ispuni. Sedeći za minijaturnim pisaćim stolom, uglavnom posle podne, kada bi završila svoje kućne i porodične obaveze, ili noću, pod razigranim svetlom uljane lampe, više od trideset godina Emily Dickinson je prela providno, usamljeno predivo svoje poezije: „Duša sama bira svoje društvo – a onda zatvara vrata za sobom“, napisala je.

Život ove pesnikinje odvijao se preko pera i hartije, to je bio njen svet i polje njene fantazije. Sve van toga bila je obaveza koja se sasvim podrazumevala. Emily Dickinson je u svojoj poeziji polazila od konkretne slike sveta, bašte koju je strasno negovala svojim zelenim prstima celoga života, pogleda sa prozora koji se završavao u večnosti, ili negde blizu nje. Život i smrt ogledali su se u nežnim listovima tek sazrelog luka u lomljivim cvetovima mladog graška, a nebo se moglo naći u odsjaju popodnevne šoljice čaja.

Sa nekoliko sporadičnih izuzetaka, poezija ove pesnikinje je sve do posle njene smrti, maja 1886, ostala skrivena od svakog pogleda, podeljena u fascikle, zaključana u malu drvenu kutiju devojačkih tajni. Kao zvonki tonovi kristala odzavanjaju iz daljine 19. veka stihovi ove ženske duše iz malog mesta sa železničkom postajom usred Ničega. Svaka reč koju je Emily Dickinson tako davno utkala u svoju pesničku samoću čini sasvim se nepoznatom, novom, još nekrštenom. Za nju je jezik sneg celac u koji ulazi bosonaga, zadivljena i prepuna očekivanja. Sve što je napisala nije bilo za druge, već usklik zadivljenosti životom u kapljici rose; ovaj jedinstveni poetski stav je ono što nas danas kroz prizmu proteklog vremena očuđuje, što nas potresa i fascinira.

Ima neka svetlost
U zimsko popodne, koja
Tišti kao u katedrali
Teret poja.

Kada dolazi, krajolik sluša,
Senka svog duha se boji.
Kada odlazi, to je razdaljina
Što do smrti postoji.

Strogi, svuda prepoznatljiv četvorostih Emily Dickinson kraljevski i nepristupačno rasteže se preko praznog horizonta belih stranica, oslobođen stega fizičkog, izrezan iz realnosti. Njen lirski gest je ogoljen, beskompromisan, nema opisnih scena, nema palete boja, retka su poređenja, nema sentimentalnosti. Svet je podeljen na strofe, ili je manji od njih, nov je kao sneg celac i potpuno prazan, bez stvari i ljudi, ali prepun svežeg vazduha. Njega nastanjuju biljke, kiša, magla, a sudbonosni događaji su zvuci vetra, padanja snega, promene svetlosti. Svuda se ogleda lik pesnikinje, ona ulazi u zrnce sveta, razgleda ga širom otvorenih očiju, a potom postaje zrak koji se utapa u božije delo.

Formula misli Emily Dickinson je poezija, a logika njene emocije je stih. Kome se ona obraćala, za koga je pisala? Za svoju malu kutiju devojačkih tajni. Ona je pevajući saznavala i pronicala u suštinu stvari koje su je okruživale i koje su činile njenu životnu sreću. Spoznajući svet svoje bašte, ona je učila i zakonitosti rađanja i umiranja kao i smisao životnog ciklusa. Srećno pomirena sa sudbinom svega što diše i nestaje, Emiliy Dickinson je sa neverovatnim darom ostavila poetsko svedočanstvo jednostavnosti i tišine življenja i umiranja – to je čini tako savršeno jedinstvenom pojavom u svetskoj književnosti.

Rekla sam – bilo bi – bajno
Biti – žena – bela
I nostit – znak božijeg vela –
Njeno devičanstvo tajno.

Izvor

Emili Dikinson – Ja sam niko! A ti ko si? [Knjiga dana]

  •  
  •  
  •  
  •  

2 komentara na tekst Emili Dikinson – Ja sam niko! A ti ko si?

  1. Vind

    08/05/2018 at 04:03

    Ona … ako je nosila bijelo, onda je to simbol života, ne smrti (feministkinje očigledno brkaju neke stvari), a i pjesma im to sama kaže:

    ,,Rekla sam – bilo bi – bajno
    Biti – žena – bela
    I nositi – znak Božijeg vela –
    Njeno Devičanstvo tajno.”

    I vjerovatno je ,,željela” da bude besmrtna, a eto, i
    slavna je u pravom smislu te Duhovne riječi

    dobar odabir, čestitke uredništvu.

  2. Душко Јевтовић

    22/05/2018 at 13:08

    Заиста зналачки и осећајан осврт на дело песникиње, који нам приближава њену поезију, росну и нечујну попут латице на ветру, невидљивих крила која мирују испод стакленог звона. Она се шире у души, грле и надлећу родну кућу и башту и смирују се на листу на коме клијају стихови, ти пупољци који чувају свежину иако се никад не отварају и баш због тога. Њене песме остају нетакнуте и после одушљевљеног читања, нечуно нас зову да их откривамо поново, увек први пут, попут мириса који не може да изветри из затворене бочице. Ми проничемо у њихову дубину, у бездан који се уздиже у небо и стапа с њим, односећи и нас из свакодневнице у предворје вечности. Како каже Дучић, “не дирнувши земљу друкче него крилом”, њен осмех лебди изнад значења не остављајући сенку.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.