Ulogujte se / Kreirajte profil

En Vogue

Imam mnogo neprijatelja.

Zato uglavnom izlazim u kasnim noćnim satima. Kažem “uglavnom”, jer ponekad bivam prinuđen da izađem i po dnevnom svetlu iako je opasnost da ću sresti jednog od svojih neprijatelja mnogo izglednija.

Tih dana, dok prolazim uvek istim zaobilaznim ulicama ovog nepodnošljivog grada – Lažigrada, gledam uvek negde ispred sebe, u nadi da ću, na taj način, tom tehnikom, biti, ako ne neopažen, a ono bar manje vidljiv. Što mi, izgleda, ne polazi za rukom baš uvek.

U moje sklonište(refugijum),retko ko dolazi,čak i među onim malobrojnim prijateljima(ako ih uopšte imam).

Nešto u atmosferi mog utočišta,skloništa, i u meni samom smeta im sigurno.

Možda osećaju da nisam od njihove en vogue(fr.u modi) sorte,ili loze,i da su,hteli ne hteli,u njemu odjednom postali stranci.

Baš kao što se ja uvek pretvorim u stranca čim izađem među njih, na ulicu, u kafić,supermarket…svuda je supermarket, u njihovo utočište.

I ne znam pozdano da kažem da li sam ja,ovim napisom, došao kod njh,u njihovo sklonište, ili su oni već čitanjem ovih redova,došli kod mene. Jer oni sigurno čitaju ove redove, sigurno.

To jest, ukoliko reči uopšte imaju stvarnu moć da dozovu istinu nečijeg postojanja. Dozovu, dozivaju, dočaravaju, prizivaju ritualom čitanja, moć da se nasluti slika celine nečije egzistencije.

Jer, eto,iz dana u dan, što god kažem ili uradim (napišem,nacrtam…), cela moja pojava, ma gde bio tamo napolju, u njihovom utočištu ili skloništu, koje je en vogue, redovno proizvodi neprijateljstvo. Mada reč neprijateljstvo  nije najbolja ovde,možda pre stranost. Svaki susret mog pogleda sa njihovim uvek je potvrda moje stranosti među njima, u odnosu na njih.

Ja sam njima, sviđalo se to meni ili ne, čudak, zanimljiv doduše, ali čudak i stranac koga treba svakako izbegavati.

I u govoru i u ponašanju, ljudi mahom slede konvencije, opšteprihvaćena gledišta i načela; ona su im svakodnevna odeća s kojom su se poistovetili, da ne bi, ne daj bože, slučajno štrčali. Izdvojeno ja u Lažigradu, danas i ovde zbilja nije poželjno.

Život kulture i umetnosti je takođe podložan konvencijama, jednoobraznim, nekritički usvojenim pogledima na umetnost i originalno.

Sui generis (svoje vrste) ljudi su likovi koji se viđaju na starim požutelim fotografijama, na filmu, u pričama…

A da li sam ja zbilja sui generis ili su drugi serijski, fabrički proizvedena masa da služi interesima izvan nje, i da pri tom još veruje da je služba i služenje tim interesima uspeh sa kojom drugi treba da se poistovete, koju svi slave i kojoj, u izvesnim slučajevima, treba naravno čak i zavideti, to je pitanje i to veliko.

Ja se, vidite i sami, opet ispovedam, jer imam potrebu za njom, što može da znači da nemata razloga da mi ne verujete.

Ispovedam se i kroz strip, njime se bavim, mada ovde nemam kome da ga naplatim, bar ne da bih od njega mogao da živim; da živim od ispovedanja, od razgovora sa sobom, dakako, samim,mada nikad nisam sam, neko oduvek stanuje u meni,u svima nama; da budem ogledalo svojim savremenicima, iako malčice polupano.

A starogrčki filosofi davno su rekli da logos ne može biti strip, jer ima svoj vizuelni identitet, sliku, to jest, crtež, mada, naravno, nisu baš tako rekli, ali…

Zato je bolje da pišem na način očekivan; upotrebom reči, jer hteo- ne- hteo, ovde strip nije pismenost, pismo, pa ni jezik koji promišlja, domišlja njeno veličanstvo Ideju. Tako ispada.

Za mene, strip je očigledno umetnost, grana umetnosti, ali prilično nevidljiva.

A takva će izgleda i ostati, pogotovo što znam ko se i kako ovde njome bavi.

I s obzirom na činjenicu da je kultura odavno postala, protivno njoj samoj, velika dosada, ili, najpre, ljubazni leš, koji se onima od ukusa još “sviđa”, ”dopada”, na koga “lajkuju”Ako nađu vremena za dokolicu. Vremena slobodnog.

Rekoh već da izlazim uglavnom u kasnim noćnim satima, da slučajno, ukoliko slučaj postoji, ne bih naleteo na nekog od tih en vogue persona, što mi, u stvari, ne polazi za rukom u meri u kojoj bih želeo, prosto zato što ih ima svuda, na svakom koraku.

Obično idem okolo, to jest onim ulicama koje su najmanje prometne i koje su mi najmanje odvratne, pa ipak nemoguće je, na primer, izbeći, osim nekim  okultno-magijskim postupcima, automobilizovanog imbecila koji mi ide u susret upirući svoja dva napadna svetleća oka prema meni zbog kojih se uvek osećam napadnutim i terorisanim sa svih strana, jer su svuda prisutni, ispred, iza, levo, desno, još nisu zauzeli prostor iznad, mada nesumnjivo, prilježno rade na tome, s namerom razumnom da toliko olakšaju život sebi na uštrb bar nekolicine koja se još nije do savršenstva poistovetila sa mašinom, koja se zove automobil, s očiglednom namerom da postanu kiborzi, i da im više ni glave ne vire iz moćne, snažne, uvek zamenljive  tvorevine koja je ostvarenje vekovne ljudske težnje za besmrtnošću kojom sebe konačno proizvode,inaugurišu u bogove.

Kada konačno zađem u onaj deo ovog ustajalog grada, koji mi je jedino podnošljiv, iako ne obuhvata površinu više od 25o metara, ne znam, možda čak i stotinak metara više, u uličicu koje ide uzbrdo i gde su sa obe strane redovi samoniklih ili davno posađenih visokih kestenova, donekle zadihan, proverim da li mi neko od tih kreatura prilazi, pa ako ne, priđem onom drvetu koje se najlakše može dohvatiti i zagrlim ga.

Taj nežan zagrljaj traje samo nekoliko sekundi ne više od minuta, jer, ko zna, možda se baš u tom trenutku odnekud, iz njhovog voljenog mraka (to jest, lažne svetlosti), pojavi dvonožna en vogue prilika, budući kiborg besmrtnog novog sveta. Ne volim kada pilje (zure) u mene, imam nedvosmislen utisak da sam opet uhvaćen na delu i da je krajnje vreme da se predam i priznam krivicu i pokajem se, možda. Ubrzo se spuštam stepeništem koje je pravljeno po modelu ni sebi ni svom, ni za nakaze nakaznog sveta, ni za bogove lokalnog biznisa, ni za džinove ni za patuljke, ni za koga, mada za svakog onog koji ovuda svakodnevno mora da prođe, među kojima sam, vidite, na moj svakodnevi užas,i ja koji ovo sada pišem.

Pišem jer  tragam za početkom kružnog putovanja senke, u nadi da ću već jednom uspeti da ubedim sebe da moj nazovi život, ili neživot, ima neki smisao. Što može biti znak, ili već dijagnoza, verovatne bolesti duhovne ili bar žalosne neprilagođenosti i neutemeljenosti na načelima svudaproklamovane, en vogue normalnosti. I koja se svakodnevno hvališe i pita, kao da može nešto da se pita: zar može kvantitet poslušnosti  prostakluku i obamrlosti, koji je svuda plaćen i nagrađen, biti pod sumnjom? To jest, zar nije kvantitet, sav od gomilanja svega što se non- stop reklamira i proklamuje, zahvaljujući pažnji i brizi medijskoj, samim tim što je kvantitet, istovetan sa kvalitetom?

Načelo i put kojim treba da idemo svi, baš svi, pod zastavom ljudskih prava i sloboda, sa bezbrižno- priglupim osmehom na licu?

Pogotovo ako ogromna većina veruje da oni nisu masa, gomila, krdo, već individualci koji misle svojom glavom, i da je tehnolologija samo sredstvo koje im samo olakšava život, kao i sve drugo čime ih ovakvo  društvo neprestano i svakako dobronamerno kljuka.

I kada, najzad, bogu hvala, ako ga negde ima ovde,i ako može da vidi sve ovde kao i bilo gde, siđem niz to nazovi stepenište, opet mi, naravno, u susret navire napadna armija budućih kiborga sa dva zaslepljujuća oka kojima moraju da vide sve na razdaljini od 5 miliona kilometara pa i mnogo dalje, zašto ne, zar to nekom može da smeta danas? Pa gde bi taj hteo da živi? U pećinskom dobu? Dok prolaze pored mene, zaštićeni, u sigurnom, tako moćni, u susret mi, o bože na nebesim koji jedino jesi, pred oči iskrsava Dom kulture, koji je pljunuta kopija drugog Doma kulture ali iz susednog mnogo većeg grada, odnosno, mnogo veće palanke, i koji pre liči na krematorijum, sav u ćoškovima, kao da ga je sklepao neki obožavalac kubističke faze u istoriji supermoderne takozvane umetnosti, i u kome je, nećete verovati, smeštena lokalna televizijska stanica, kao da je odnekud logično da su kultura i televizija u vrlo bliskom srodstvu, i u kojoj rade persone koje nemaju nikakve veze ni sa kulturom li sa pomenutom televizijom, a o kvalitetu programa, da i ne govorim.

Da sve bude još grotesknije, u letnjem periodu je ispred tog rugla obično parkiran nazovi cirkus,u kojem nema ni mađioničara ni divljih životinja, ili bilo čega što se od jednog cirkusa s pravom može očekivati, nema toga, ali zato ima svega drugog – takozvane turbo-folk muzike, i nečeg što se zove valjda tobogan, kao i oni automobilčići i konjići koji pričvršćeni za neke velike šipke idu stalno u krug, samo platiš za tu dečiju radost, i eto svenarodnog veselja. Dosta je bilo te velike dosade zvane kultura, te odvojene sfere,treba i malčice nesputane zabave. To što se na svakom koraku vidi đubre u obliku kesa, papirnih maramica, flaša, omota, novina, špriceva ili odbačenih kondoma, ovde je izgleda svima sasvim uobičajeni dekor.

Naravno ovde ne postoji ni jedna knjižara, ali zato su tu kladionice, kako bi svako dete koje prođe pored njih na vreme shvatilo šta je neophodan uslov na putu odrastanja; sa pametnim telefonom u rukama danas, i mikro čipom u glavi u skoroj budućnosti, svuda se utemeljuju potrebne, korisne forme za tehnokratsko doba svetlosti sa malčice senke. Slika smrdljivog fabričkog dima, koji tako dobro poznajem, jer mi još od detinjstva suviše često posećuje nozdrve i prirodnu potrebu da dišem, koji neprestano kulja iz velikih valjkastih dimnjaka, natkriljuje čitavo mesto kao neprikosnoveni gospodar svoje sluge, upotpunjuje čitav pejzaž palanačke bare, (dakako),ustajale. Da se u takvoj bari, temeljito ograđenoj iskjučivo banalnim prosedeom, najbolje snalaze ili profitiraju najpre oni koji su najbolje prilagođeni i saobraženi pomenutoj bari, nepotrebno je posebno naglašavati.Šta izlazi iz dimnjaka ovdašnje fabrike cementa,s obzirom da lože na gume,medicinski otpad i ko zna šta još,zna dobar deo lokalne populacije,znaju,naravno,i ekolozi,ali kontrolisani režimski mediji to,svakako,ne treba da znaju.

Broj smrtovnica, zalepljenih na uglavnom bagremovim u belo obojenim stablima, koji se u poslednjih dvadestak godina vidno umnožio, nisu drugo do mala žrtva prineta na oltaru novozidanog  logora tehno lokalne timokratije, oligarhije i kakokratije.

O činjenici da na svakom koraku imam tu čast i zadovoljstvo da vidim plakat uveličanog lica mudrog pastira našeg malog ali ponosnog stada povodom predstojećeg glasanja za izbor svetlog puta napretka, ne bih ovog puta, na ovom mestu, trošio reči od kojih se osećam samo još teskobnije.

Zatim moram da prođem pored crkve naravno pravoslavne, koja mi uvek govori koliko je prostora zauzela, bolje reći ukrala (uzurpirala), u ovom ionako malom parku, koji je nekada ličio na park, mada mali, sa uništenim ili slomljenim klupama, takođe punog raznolikog đubreta, i gde je nedaleko smešten i kafić čije ime nije važno, ali je važno da se iz njega redovno čuje jedna od lokalnih  komercijalnih, da se ne kaže kič, radio stanica i čiji prostor i vreme je opet primer uzurpiranja  ne samo prostora zelenog,koji bi trebalo da je zaštićen zakonom,već i prostora medijskog.

Kada, na kraju moje svakodnevne vežbe zaobilaženja, izbegavanja i pokušaja pretvaranja silom u nevidljivog, opet stignem u svoja četiri zida, čim zatvorim ulazna vrata za sobom, i zakoračim u svoju nikom znanu sobu, svu od slika, reči, poezije, poletnih misli i neprospavanih noći, obično čujem sa plafona korake – potmulo dobovanje  debeloguze komšinice koja umišlja da ima petogodišnju ćerku, koja voli da trčkara po predsoblju, koja umišlja da je majka, iako nikada, kao i mnoge, siguran sam u to, nije bila odrasla.Osim ako njen automobil, među mnoštvom drugih parkiranih automobila na travnjacima, između reda lipa, da joj u letnjim danima pravi lepu hladovinu, nije svakako dokaz i svedočanstvo da je sa položenim vozačkim ispitom, položila i ispit zrelosti, i da nemam nikakvog razloga da se ljutim na nju. Kada uđe u svoj stan, kao da je ušla i u moj;  kada uđe u svoju sobu, kao da je ušla i u moju, što je svakodnevna tortura u nastavcima. Ja stanujem na prvom spratu, tako da, može biti, smetam jedino miševima i pacovima u podrumu.

Hose Ortega I Gaset je još dvadestih godina dvadesetog veka rekao: ”U XIV veku kuća je tvrđava. Danas je zgrada sa spratovima košnica; ona sama predstavlja grad, a zidovi su krhke pregrade koje nas jedva odvajaju od ulice.”

Baš kao što stambeni blokovi predstavljaju socijalnu sredinu, tako i jedinke u tim objektima predstavljaju kulturu masa-en vogue.

Nasilje nad imovinom i građanima vatrenim ili hladnim oružjem nesumnjivo postoji; obavešteni smo o tome svakodnevno zahvaljujući brizi medija za takozvanu objektivnost(koja je,pretežno,supstitucija za istinu).

Diktatura, tiranija predominatnog običnog, prozaičnog, profanog, opšteg nad pojedinačnim ne postoji, čujem da kažu u glas gotovo svi.

To je,znate,danas en vogue.

U modi.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.