Ulogujte se / Kreirajte profil

Gospodin uzdah




Strašno bučan grad, zabetoniran, zastakljen, zguran…U čijem prostoru njegovi stanovnici svakodnevno udišu  baš prijatne mirise Napretka.

Sve je podređeno funkcionalnosti i ritmu nečije isplativosti, ne ideji lepog, zdravog ili istine. Zato je nužno da svakom, bez izuzetka, ruke uvek budu nečim zauzete. Najbolje onim što proizvodi poželjnu, isplativu stvarnost.

Lepo po sebi, istina, verovatno ne postoje. Ali zato postoji lep automobil, lepa fotelja, na primer. Za koje vredi upošljavati ruke u proklamovanom, nežno nametnutom pravcu, razume se.

Zauzet sam, dakle postojim, kao da glasi kredo zatočenika pomenutog grada. Svak živ mora nešto da zavrće, privrće, sakuplja, nosi, gomila, otvara, zatvara, upotrebljava, pritiska, gnječi…Homo faber, onaj koji uvek ima nešto da radi, uspeo je u svojoj nenamernoj nameri da, malo po malo, otera u izgnanstvo, homo ludensa,tog , od nekog vremena, nekorisnog, neisplativog i neupotrebljivog člana društva opijenog, hipnotisanog najnovijom verzijom ideje Napretka. Čovek koji, gle čuda, voli da se igra, maše, iz samo njemu znanih razloga, zastavom slobode kao da neće da odraste, da bude kao MI-da bude MI, i radi, najzad, nešto društveno korisno.

Kada su ruke zauzete, i duh se usmerava i  prisiljava u pravcu manuelnog i radnog, unapred utvrđenog obrasca, šablona i procesa. Tokom tako iskorišćenog vremena, nužno, i duhovne snage, posle infantilnog peroda bunta i opiranja,slabe, zakržljavaju i odumiru (izumiru).

Čovek u kontemplativnom svetu,naprotiv, ne ume da koristi druge udove osim duhovnih, intelektualnih upravo zato što su mu telesni udovi kontemplacijom oduzeti. Takav čovek može jedino da liči na peripatetičara-aristokratu po krvi (retko i u posedu).

Poznajem tog čoveka, gledam u njega svakodnevno, mislim da ga čak i vidim dovoljno jasno da mogu da, sa izvesnim pouzdanjem, pišem o njemu. Uvek pišem o (ne)poznatom. O onome što mislim da poznajem, čak i o mislima koje misle da poznaju ono o čemu misle. O onome što ga hrani, da ne kažem o onome što ga određuje. O onome što ga ograđuje, posebno volim da pišem, da ne kažem da ortografišem, detektujem, ili mapiram.

Jer on, taj čovek, liči na mene koji ličim na Hamleta. Onog kome je čitav svet tamnica tesna. Mada, kažu posvećeni u tajnu nad tajnama (dolaze mi često krišom u posetu i predstavljaju mi se kao takvi,) ima tamnica i ovakvih i onakvih. Samo takve pojave ostavljaju trag u vremenu, pečat nekog ja, ili jastva, ili sopstva, ili kako se sve to može reći još – identitet,iako ne onaj iz lične karte, poslednjeg eleuteriomana. Ne naročito rasprostranjene bolesti, danas i ovde.

Još u najranijoj mladosti imao je običaj da uzdiše, kao da ga je nešto nejasno neprestano gušilo. S vremena na vreme, neko od njegovih savremenika, kojem još nije sasvim odumrlo čulo zdravog opažanja očiglednog, pošto bi odmah konstatovao, dijagnostikovao, njegovo stanje rečima: ’vidim da uzdišete’, prešao bi na sledeće logično pitanje: ’imate li nekih problema?’

Kada je jednog dana,oko svoje dvadesete, saznao da od davnina postoji meditativna tehnika dubokog disanja, odmah se zainteresovao za nju i potražio knjigu o toj ezoteričnoj temi u lokalnoj knjižari.

Pošto je knjigu lako progutao, ubrzo je pokušao da upražnjava pročitano. Da se svet ne može preobraziti nabolje, izgledalo mu je odavno izvesno, ali da li se svet u njemu može učiniti bar malčice smislenijim, vrednijim življenja? I da li takva,unutrašnja transformacija,i pak, u krajnjoj liniji, može postati osnov za onu društvenu?

Svakim novim ritualom disanja to mu je izgledalo sve izvesnijim. Za vreme vojnog roka upoznao je biće koje kao da nije bilo sa ove planete i koji ga je zainteresovao za indijsku filosofiju, i svet koji se obično naziva duhovnim. U krugu kasarne nisu imali prilike da se viđaju često, ali i toliko je bilo dovoljno da se u njegovom do tada prilično jednoličnom načinu života vidno i ubrzano počne događati preobražaj sličan onome opisanom u drevnim duhovnim tradicijama,kako istoka tako i zapada.

Zar uzdisanje mora obavezno da bude simptom bolesti? Možda. Ali duboko disanje? Disanje je, naravno, nužnost, ali da li može da bude umetnost koja se živi?

Godinama kasnije, taj čovek kojeg sam godinama kasnije sretao na sličnim mestima (parkovi, knjižare, galerije…) i dalje je običavao da uzdiše; čim bih ga ugledao, on bi, pre nego što bi prethodno bilo šta rekao, duboko uzdahnuo, a zatim počeo da mi priča o tome, vrlo nadahnuto i razložno, kao da čita iz knjige, kako, bez sumnje, ljudi danas ne znaju da dišu. To jest, kako dišu površno, na brzinu,što je posledica, kaže, ubrzanog i sasvim bolesnog načina života, podređenog ritmu koji nema veze sa esencijom svega- disanjem.

Sloboda da dišemo suprotno od ritma grada trebalo bi da postane osnovni zahtev svake istinske revolucuje. Zato što se to i danas ne shvata, svet je, gledano istorijski, ostao nepromenjen, okamenjen u svom slepilu. Sve ljudske težnje u pravcu napretka uvek su bile odveć materijalističke, palijativne, bez esencije duhovnog posrednika. Onog kojeg upoznajemo u procesu meditacije koja podrazumeva veštinu (ili umeće) dubokog disanja, ovladavanja stvarnim unutrašnjim moćima koje postoje u svakom čoveku još od rođenja, i koje, najčešće, ostaju za života neupoznate, u stanju zakržljalosti, uspavanosti, nalik smrti, govorio mi je ne jednom.

Voleo sam naše susrete, jer su , zasigurno, bili prirodni i predodređeni.

U pokušaju da se što više približim tom za mene još uvek tajanstvenom čoveku, postao sam onaj drugi, manje uzvišen pojedinac – gospodin Uzdah – onaj koji pokušava da diše pravilno duboko, i kada hoda, trči, jede, crta, misli, piše, razgovara, sanja…

Svakodnevna bitka sa avetima prošlosti, sadašnjosti…sa avetima zabetonirane tamnice, koju neobavešteni zovu gradom, mestom u kojem poneka izbeglica stalne zauzetosti, još uvek pokušava da svoj obruč uzdaha zameni za beskrajne predele sveta slobodnog disanja.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.