Ulogujte se / Kreirajte profil

Hajrudin Šiba Krvavac: Veliki majstor partizanskog vesterna




Kada se jednom neko odluči da napiše enciklopediju bh. kinematografije, jedan režiser i scenarista trebalo bi da bude obrađen s posebnom pažnjom. Riječ je o Hajrudinu Šibi Krvavcu.

Uprkos činjenici da, prema većini poznavaoca filma i filmske umjetnosti, Šiba spada u sam vrh bh. kinematografije, nemamo mnogo dostupnih sistematiziranih i organiziranih podataka o njemu i njegovoj karijeri. U tom kontekstu govorimo o sistematiziranosti i dostupnosti na daljinu, odnosno o online izvorima. Šira javnost Krvavca prepoznaje preko njegova četiri igrana filma: DiverzantiMostValter brani Sarajevo i Partizanska eskadrila. Utvrditi koji je prvijenac i koliko je Šiba Krvavac snimio ukupno filmova nije jednostavan posao. U nedostatku domaćih online izvora, ako konsultujemo strane, poput, specijaliziranog portala za film IMDb (www.imdb.com), dobit ćemo podatak da je filmska javnost Šibu kao režisera i scenaristu prvi put upoznala preko filma Uspomene s pruge iz 1952. godine i da je snimio 41 film – igranog, kratkog i dokumentarnog žanra.

Niko im ne može dohakati

U članku iz magazina Stav, autora Ediba Kadića, nalazimo podatak da je prvi Šibin film bio Skidanje zara i feredža iz 1949., a drugi izvori ukazuju da je ovaj film, ipak, prikazan 1950. godine. Mirza Idrizović u intervjuu sa Šibom pominje brojku od 50 ili 60 kratkih filmova. Razgovor je vođen u decembru 1972. godine, a Šiba Krvavac je poslije ovog intervjua stvarao još 15-ak godina. Evidentno je da postoje nejasnoće vezane za vrijeme snimanja Šibinog prvog filma, kao i za ukupan broj filmova u svim žanrovima koje je snimio. Da je nebriga za kulturno dobro stalna i da se ništa ne mijenja već desetinama godina, govori nam i Šibina ogorčenost spram ljudi koji rade na zaštiti kulturnih dobara. Šibine rečenice kao da metaforično prikazuju i današnje stanje u kulturi:

“Ja lično mislim da tom svijetu ne može niko dohakati. Tom njihovom konceptu potpune nebrige. Da njima švicarski sat staviš na ruku, on bi stao. Oni su apsolutno protiv svakog kretanja. Govorim prvenstveno o Sutjeska filmu jer njih najbolje poznajem. Trebalo bi da neki društveni mehanizam postavi tim ljudima pitanje šta su uradili na planu filmske kulture u toku jedne godine i za koji su inkaso upotrijebili sredstva dobijena od minulog rada filmskih radnika izdavajući ateljee i filmske kuće koje smo mi, filmski radnici, gradili od svojih para.”

Većinu dokumentarnih filmova Šiba je snimio za Bosna film. Kritičari izdvajaju: Uspomene sa pruge, snimljen 1952., Planina iz 1954., Djeco, čuvajte se iz 1961., a filmski hroničari vrijednim smatraju i njegove dokumentarne filmove o izgradnji sistema hidroelektrana na slivovima rijeka Neretve i Trebišnjice. Sam Šiba u pomenutom razgovoru za časopis Sineast, koji su sa njim radili Mirza Idrizović i Nikola Stojanović, podvukao je koja su mu njegova dva filma posebno draga – dokumentarac Na stranputici i kratki film Djeco, čuvajte se, koji je bio namijenjen najmlađima i njihovim upoznavanjem s pravilima u saobraćaju i saobraćajnim znakovima.

Šiba nije imao formalnu filmsku naobrazbu i za svoje obrazovanje kaže da je bilo gledalačko, što znači da nije bio reditelj s diplomom. U Drugom svjetskom ratu aktivno je učestvovao prvo kao ilegalac u Sarajevu, a poslije, od septembra 1944. godine, nakon izlaska na slobodnu teritoriju, kao borac IX Hercegovačke udarne brigade. Nakon oslobođenja i završetka rata, MoniFinci, prvi čovjek Komiteta za kinematografiju, skupljajući mladiće koje bi mogao zanimati film, naišao je na tada 19-godišnjeg Šibu i jedna filmska karijera mogla je da počne.

Prvi cjelovečernji Šibin film bio je Vrtlog iz 1964. godine. Riječ je o omnibusu koji je urađen skupa s Gojkom Šipovcem. U razgovoru za časopis Naši dani1987. godine, koji je radio Midhat Ajanović, Šiba iznosi da ondašnja kritika nije dobro prihvatila taj film:

“Međutim, bilo je nekoliko kritičara koji, da budemo jako oprezni, nisu htjeli da razumiju priču o ocu četniku i sinu partizanu. Pronašli su tu nekakav nihilizam. Smetao im je i način kazivanja priče, mada je to svima razumljiva priča. To je činjenica jer se film prodao i Rusima, i Francuzima, i u još desetak zemalja. Moje je mišljenje da je najbolje vrednovanje filma ono kad sve mine, kad prođe vrijeme, pa čovjek okrene kalendar Jugoslavija filma pa vidi gdje su sve filmovi otišli.”

Novine ignorirale premijeru Valtera

Po svemu sudeći, Šiba nije uvijek bio miljenik filmskih kritičara. Recimo, o sarajevskoj promociji njegovog najčuvenijeg filma, Valter brani Sarajevo, dnevne novine Oslobođenje napisale su dva mala beznačajna teksta. Da podsjetimo da je sarajevska i ujedno jugoslovenska premijera filma održana u Skenderiji 20. aprila 1972. godine, a dan poslije, u nepotpisanom tekstu, novinar u istu ravan stavlja zvanice poput Branka Mikulića, Dragutina Kosovca i Đure Vekića sa Šibom koji je film režirao. Ostaje dojam da kulturna redakcija događaj nije mogla preskočiti, ali bi najradije da se ne piše o premijeri filma. U tekstu o filmu, glumcima, značaju filma za Sarajevo – nema niti jedne riječi. Autor je tekst zaključio time da se očekuje da će film oboriti sve dosadašnje rekorde gledanosti u kinima, ali i nije bio svjestan koliko je bio u pravu, jer je prema neslužbenim podacima film Valter brani Sarajevo pogledalo 11 milijardi ljudi.

Šiba je promovirao nov način, za jugoslovenske prostore, prikazivanja filmske priče, koji će kasnije dobiti svoj naziv “partizanski vestern”. Šiba u intervjuu za Sineast potvrđuje da voli da gleda dobar vestern te da bi to mogao da bude skriveni poriv da se opredijeli za takav stil. Trideset sekundi dvoboja između Tigra (Velimira Bate Živojinovića) i Sove (Relje Bašića) u filmu Most nije ništa drugo nego klasični revolveraški obračun iz vestern filmova.

U čemu je tajna uspjeha Šibinih filmova? Postoji ih više. Jedna je da su Šibini filmovi, govorimo o igranim,  napravljeni prema istinitim događajima, sa stvarnim likovima iz Drugog svjetskog rata. Šiba je uvijek sarađivao na scenariju, kao i većina režisera, te je učestvovao i u razradi likova. Na samom početku Valtera, njemački oficir Von Dietrich govori: “Nedavno sam čitao stihove nekog bosanskog pjesnika: ‘Neka Svevišnji pomogne onome koga gone i onome koji goni’.” Šiba kaže: “Tu misao sarajevskog pjesnika Bašeskije dao sam u usta Von Dietrichu jer je izvjesno da su, na primjer, nacisti posvećivali pažnju proučavanju istorije, perzijskih, arapskih, istočnjačkih pjesnika.” Ovaj detalj nam pojašnjava koliko je Šiba pažljivo radio na izgradnji likova. U razgovoru s Idrizovićem i Stojanovićem za Sineast Šiba govori da je likove iz filma Diverzanti – Šarca kojeg igra Ljubiša Samardžić i Žarka kojeg igra Zdravko Biogradlija – lično poznavao i da ih je samo prenio na filmsko platno. Njegov najpoznatiji filmski lik Valter, a posvećen je Vladimiru Periću Valteru, bio je kućni prijatelj njegovog oca, a pošto je Šiba bio ilegalac u Sarajevu, moguće je da mu je Valter bio i saborac.

Batin ubitačni prosjek

Karakteristika Šibinih filmova je stalna akcija s mnogo pirotehnike i mrtvih njemačkih vojnika. Lider sarajevske grupe Zabranjeno pušenje, Davor Sučić Sula, prebrojao je da je Bata, odnosno Valter, u filmu pobio 186 njemačkih vojnika, što znači da je Bata/Valter  u prosjeku svakih 1,34 minute filma “ubio” po jednog njemačkog vojnika. Šiba je volio filmske spektakle i nije bio ljubitelj tzv. art-filmova, te je jednom prilikom o tome rekao:

“Jebo ja film o kome se ne priča i jebo ja film o kome publika unaprijed ne priča. Praviti film sa potpuno novim ljudima, praviti film, što je sada moda u Evropi, siromašan, skroman, film bez sjaja i raskoši, sirotinjska je zabava.”

Prateći malobrojne intervjue koje je Šiba dao sarajevskim medijima, može se rekonstruirati da je  želio da snimi još dva filma, ali nije uspio. Peti Šibin film trebao je da ima naziv Konvoj za El Shatt i bio je u završnim pripremama. Riječ je o filmu koji bi obrađivao temu iz Drugog svjetskog rata o putovanju konvoja partizanskih izbjeglica za El Shatt, izbjeglički logor u Egiptu, u kojem je od ljeta 1944. do marta 1945. boravilo evakuirano stanovništvo dalmatinskih otoka, primorja i Zagorja. Film je trebao da bude spektakl, poput svih Šibinih filmova, sa značajnim učešćem pirotehnike, gdje su u zrak trebali da lete brodovi, krstarice i podmornice. Film, nažalost, nije snimljen. Drugi film koji je bio Šibina želja trebao je da bude u dramaturškom smislu nešto slično Valteru. U razgovoru za časopis Naši dani, Šiba o neostvarenoj želji kaže:

“Žao mi je što nisam snimio film o Slaviši Vajneru Čiči. Htio sam napraviti jednog našeg Če Gevaru. Zanimala me sudbina ovog izuzetnog junaka u ratnim uslovima, čovjeka koji je za šest mjeseci ušao u legendu. On dođe među te gorštake na Romaniju, gdje je veoma živa legenda o Starini Novaku. I sad on svojim postupcima, činom i djelom nastavi tu legendu.”

U intervjuu Sineastu otkriva nešto što je manje poznato široj javnosti. Mirza Idrizović kroz pitanja Šibi insistira na njegovom odnosu prema djelu Ive Andrića kao potencijalnom filmskom materijalu. Šiba u odgovorima ne krije fasciniranost nobelovcem. Ali konkretan odgovor na Mirzino pitanje zašto se nikada nije odlučio da pravi film prema djelu Travnička hronika govori o Šibinoj skromnosti:

“Ja lično mislim da se još nije rodio i da će se teško roditi genije koji će adekvatno, mislim s izvjesnim historijskim vrijednostima, prenijeti Andrićeva djela, da ih ne devalvira. Mislim, na primjer, da Travnička hronika u osnovi svojoj pruža izvanrednu šansu da se naprave dva ili tri filma, koji će imati izvanrednu mogućnost plasiranja na tržište itd. Ali, ako bi se filmski ogolile melodramske priče i to bi u neku ruku devalviralo Andrićevu misao iz Travničke hronike.”

Bella ciao   

Govoriti o filmovima Šibe Krvavca a ne spomenuti ime Bojana Adamiča bilo bi nepotpuna priča. Adamič je komponovao muziku za sva četiri Šibina filma. Nikada ranije u partizanskim filmovima, ako izuzemo seriju Otpisani, filmska muzika nije toliko ostala dojmljiva kao u filmovima Valter brani Sarajevo i Most. Adamovičeva muzika nikada nije išla ispred filma, a opet je ostala zapamćena. Uvodna tema iz Valtera je 45 godina nakon premijere za mnoge građane Sarajeva još uvijek nešto što mami osmijeh. Šiba je pridavao značaj muzici u svojim filmovima. U Mostu, pristao je da se jedna od glavnih muzičkih tema identificira samo s jednim likom iz filma: govorimo o diverzantu Zavatoniju kojeg igra Boris Dvornik. Scena kada Zavatoni pjeva “… o bella ciao, o bella ciao, bella ciao, o partigano, porami via, che mi sento di morir, e si o mucio da partigiano, o bella ciao, bella ciao” nešto je što se ne zaboravlja.

Slušajući Šibinu oporuku, utisak je da se pred kraj života razočarao u režim:

“Kada umrem, ostavit ću dosta novca, dosta da se može napraviti skroman američki pogreb. Prvo, ne želim nikakav oficijelan, službeni, saveza boraca pogreb, ni komunistički pogreb, nek oni idu svi u pi… materinu. Hoću da me sahrane po pravom muslimanskom običaju. Sva ta regulativa muslimanska da se obavi. I kada zadnji oni sjednu i čučnu i kažu: ‘Hoćemo li mu halaliti?’ i ostali kažu ‘halalosum’ i svi odu, ostanu hodže da mole se Bogu, da tada grmne Internacionala.”

Šiba je umro u ratnom Sarajevu 11. jula 1992. godine. Nije zabilježeno da li je Internacionala gruhnula kako je poželio, ali je sigurno da su i Valter i Zavotini i Tigar i ostali bili na drugim zadacima i da nije nikoga bilo od njih da na pitanje hoćemo li mu halaliti, kažu halalosum. I da poslije svega neko od njih doda – buena fortuna, Šiba.

Autor: Dragan Golubović

Izvor: Analiziraj.ba

HAJRUDIN ŠIBA KRVAVAC: Veliki majstor partizanskog vesterna

Мало је у том граду било господе, а Шиба је био велики господин

21. март 1994.

Нисам спавао читаве ноћи. Не знам да ли због тога што спавам у модерном саркофагу у којем је некада ноћио Брежњев! Чекам будилник да зазвони. Између сна и јаве мислим на смрт мога оца.

Мој отац је умро од времена које је задесила тешка и неизљечива болест. Њега је са неба покосила невидљива муња.

Мјесец дана пред смрт отац ме позвао из Херцег Новог у Париз гдје сам монтирао Аризона дрим. Плачући ми је рекао да је умро Хајрудин Крвавац. Како се очева смрт десила врло брзо након смрти његовог пријатеља, мислим да је он сам себе тада оплакао. Не знам кога ми је било више жао, оца што плаче кô дијете за пријатељем, или мог првог учитеља филма Шибе Крвавца. Мало је у том граду било господе, а Шиба је био велики господин.

Не само да је његова драма била дио мога дјетињства, његово страдање на Голом отоку примјер је за свако поштовање. Он је био потврда да људи који су претрпјели логоре и страдања не причају о томе. Дуго ме занимало да ли ћуте због понижења која су проживјели. Сигурно знам да ћуте јер не желе да се од њихове трауме прави политичка вересија. Тамничио је тамо заједно са многима који нису имали јака идеолошка увјерења. Волио је руске пјесме, то није крио, али је страдао пошто је на неком састанку за неког Јована рекао да је добар човјек. Тај Јован Јовановић је већ био ухапшен и депортован на Голи Оток. Није се смјело тако говорити. Шиба је био на Голом Отоку и није волио да прича о том периоду живота. Што је важније, никада није псовао своје џелате. Мирно је прелазио преко тога да је његов цинкарош сједио у нашој кући на столици поред њега. Цинкарош је био представник породице која се политички еманциповала кроз НОП у Другом свјетском рату, а на високе државне функције су стигли углавном захваљујући Ибеу. Никада Шиби није сметало да сједи са својим цинкарошем, опрости му схватајући своје робијање као судбину. Касније је знао да кроз шалу прича о догађајима у тој фамилији. Када је пред рат деведесетих у Сарајеву упаљен фитиљ национализма, често ме пут из Америке наводио у Београд и Сарајево. Као и сви људи који су прецјенили властити утицај на мистичну масу, вјеровао сам да баш ја својим јавним наступима могу да спријечим ратни земљотрес! То је било вријеме разрачунавања и сви смо лајали једни на друге. Можда су ми зато  у сјећању остали они који о другима нису причали ружно. Шиба није  јадиковао над судбином, нити је имао у плану да се свети својим џелатима. Његова величина била је у способности да прашта иако је оријентална меланхолија и код њега стварала став:

„Најбоље је да се све то заборави“.

Реченица којом сам у филму Отац на службеном путу украсио мога Деду. Он је све конфликте хтио да рјеши таквом идејом. Код Шибе је искрена радост коју су код њега будиле духовитости била важнија од политичке будности. Тјерао сам га да ми потврди како је отјеран на Голи. Он је испијао бијели шприцер, вртио кажипрст по оквиру чаше, производио звук и рекао ми: „Пусти то, слушај ово…“ и испричао ми како се сестра Фаика Диздаревића понашала у стилу четрдесетиосме. Тада су жене из политичких разлога, због љубави према Титу, остављале своје мужеве који су били заљубљени у Стаљина. Она је драматично условила будућност заједничког живота са књижевником Вуком Крњевићем, иначе њеним мужем. Наиме, Крњевић је хтио да из Београда иде  на Први конгрес српских интелектуалаца у Сарајево. Поносна Диздаревићка је лупила шаком о сто у њиховом београдском стану и рекла: „Или ја или српски интелектуалци!“ Вук је изабрао интелектуалце.

 

Emir Kusturica

Izvor:

ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (7): Мало је у том граду било господе, а Шиба је био велики господин

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Hajrudin Šiba Krvavac: Veliki majstor partizanskog vesterna

  1. Slavica Vukasović

    19/05/2019 at 21:53

    Meni je veoma drag ovaj zapis i veoma dobar Emirov dodatak –
    – Živela sam u atmosferi predratnog Sarajeva i obavezno pratila naše filmove – to je bio moj domaći zadatak – kao što sam svoju decu vodila u Pionirsku dolinu
    To je to Sarajevo koje se smestilo u moje srce i u dušu zanavek
    Šibu sam toliko znala što je njegova žena bila moja koleginica ali su njegovi filmovi za mene bili baš gromoglasni
    A “Sineast” sam redovno kupovala i čitala – potom ostavljala na vidno mesto da ga opet mogu čitati – časopis je bio u formi knjige pa je držao koncentraciju koju imamo kad čitamo knjige –
    – Obrazovala sam se i uživala u esejima razgovorima izveštajima napisima i zapisima koje sam nalazila u časopisu i volela što su tu i Šiba i Nikola Stojanović

    – Ti umni i časni ljudi – Stvaraoci – imaju moje poštovanje i sećanje do kraja ovozemaljske avanture

    “Sineast” – nekoliko desetina primeraka – koje sam uredno zagledala i čuvala – nestao je tokom rata – rat k’o rat – knjige i časopisi se ili cepaju ili služe za vatru
    (možda je suvišno da dodam da ovaj moj komentar ima razne gramatičke propuste – to se vidi – nažalost – moj laptop ima neke pokvarene tipke na tastaturi – naravno – meni je važnije da sam napisala ovaj komentar
    Hvala)

  2. Pingback: Hajrudin Šiba Krvavac: Veliki majstor partizanskog vesterna

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.