Меги О’Фарел – “Хамнет”

“Сећај ме се”

Немогуће да вас не привуче, зар не? Питате се, као и књижари, јел то Н или Л. Хамнет или Хамлет? Је ли то један исти човек?

Не можете да одолите. Зграбите књигу, још у књижари и тражите неки знак, само мало од увода, да видите. Читате. Хамнет и Хамлет су у шеснаестом веку били исто име. Хамнетов отац је, четири године после његове необјашњиве смрти, написао једну од највећих трагедија свих времена. Нисте погрешили. Ваша је.

Питате се – да ли ће Меги О’Фарел бити дорасла задатку? Да ли ово неће бити још једно модерно, поједностављено казивање о човеку о коме тако мало знамо а сковали смо хиљаду и једну теорију? О човеку. Не о делу. Скептични сте. Али Меги то зна. Зна да сте то ви, вечни љубитељ Шекспира, ко год да је био – краљица Елизабета лично или пијанац чије је име користио неки племић или мушкарац који је волео друге мушкарце а писао, неким чудом, импозантна дела која ће и четири века касније, бити узданица светске књижевности, и да ви нећете, о не, тако лако прогутати неку празну причу. И она вам је неће понудити.

Меги О’Фарел, добитница многих награда, а последња је Women’s Prize, пандан српском Женском перу, нуди раскошну причу o животу и смрти, о живљењу и умирању, о љубави између двоје несвакидашњих, веома посебних људи, о страсти, о болу, о једној Енглеској – руралној и урбаној са краја шеснаестог века, о вези између реалног и оностраног.

Ово је она класична лепа књижевност, она у коју смо се некада заљубили, пуна дескрипције и епитета у којој унутрашњи монолог среће нарацију и тако нам повезани као Агнесино лековито биље хране душу на безброј оних ситних начина за које немамо објашњење. Као љубав, ако тако хоћете – никад не знате да кажете зашто, а у овом роману ћете се заљубити у оном тренутку када се млади Вил заљуби у дивљу Агнес, срце ће вам лупати као да сте управо дошли са трчања а дланови знојити од чулних описа набујале страсти и природе. Слепоочнице ће вам пулсирати од грамзивости и осветољубља једног оца, злобе једне маћехе, очаја једне мајке а милина ће вас прожимати од постојања једног анђеоског брата горостаса.

Неко ће можда рећи да је овај роман писан неком женском енергијом, сензибилитетом једне жене која разуме другу – ону која пркоси друштву и конвенцијама, њиховим затвореним просторима и стегама, једну Агнес која је носећи стуб куће младог Шекспира и целог овог романа. Њено порекло, њена љубав према оцу њене деце, њена тврдоглавост, њена мисао, а онда, најјача од свих, њена љубав према деци самој. И онда следи оно што сви знамо – та љубав према деци која надјача њену љубав према човеку кога је заволела на први поглед и предала му се цела а и оно што ћемо тек упознати – његова љубав према њој, непоколебљива, неумољива, истрајнија од свега и она према детету које је изгубио и очинска туга са којом се носи како једино зна – речима.

Историјске чињенице су оскудне, као што и сами знамо. Једном је једно дете умрло. Једно од многе деце у то доба у Енглеској. Близанац једне Џудит која зна да је њен брат заузео њено место али која би дала све да јој се врати. Бистар ум свога оца и хитар осмех своје мајке. Можда га је заиста однела та црна смрт чији ће нас описи у овој књизи натерати да промишљамо сопствену тренутну стварност, а можда и не. Шта год да је то било, као да се коцкице Шекспировог живота, који у овом роману ни једном није поменут по личном имену, делићи истргнуте повести, слажу са невероватном прецизношћу и као да тек сада разумемо.

Ако смо спремни да на Шекспира погледамо на други начин (а не само кроз кревет који оставља својој жени у тестаменту – а није ли то онај кревет од кога она није могла да се одвоји чак и када јој купе нови, онај у коме ју је волео и са њом изродио децу и делио најтананије снове и речи) и да му дамо неку другу шансу, сада нам је прилика. И погледајмо најзад, тог Хамлета. Није ли туга једног оца у речима духа старог Хамлета, није ли његов бол у самоме Хамлету који не прихвата смрт свога оца или његова љубав у љубави Хамлета према Офелији када скаче у њен гроб, желећи да је врати? Шта је све из живота свога и из себе самога пренео у Хамлета, једину представу коју је његова жена дошла у Лондон кришом да гледа?

Овај роман ће вас обузети. Пригрлите га. Тог Хамнета у вама. Сећајте га се.

за П.У.Л.С  Лидија Бајовић

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Biljana
27 days ago

Ljubav koja iz ove zene izlazi nema granice, prava majinska ljubav, ona istinska vodjena instinktom.