Теоретичар књижевности Ханс Роберт Јаус у својој књизи „Естетика рецепције” наводи типологију идентификације са књижевним ликовима приликом рецепције текста. Идентификација подразумева један могући сегмент у рецепцији који почива на когнитивним оквирима и естетици реципијента и односи се на поистовећивање или било које друге споне реципијента са књижевним ликом.           

Јаус издваја пет модела идентификације: асоцијативна, адмиративна, симпатетичка, катарзичка и ироничка идентификација (Јаус 1978: 434).

У овом раду објаснићемо цео каталог модела, али и њихову потенцијалну реторичку функцију као обрнуто миметички процес у васпитању човека, онда када се карактеристике и конструкт књижевног лика рефлектују на (не)интендираног читаоца － дете. У оваквом случају, када се на једној страни књижевног дијалога налази управо дете, (анти)дидактички манири текста уткани у једном књижевном лику могу најлакше остварити парцијални или потпуни пријем. Међутим, њихово остварење или потискивање у реланом времену и простору зависиће од друштвеног контекста у коме реципијент живи, а понајвише од васпитања и етике коју читалац поседује. 

Асоцијативна идентификација

Књижевни ликови код којих може да се оствари овај вид идентификације јесу они присутни у драмским текстовима. Захваљујући синкретизму, приликом тумачења ове проблематике, уводимо појам позоришта и аксиому да се и такав књижевни лик најбоље остварује када се та улога преузме у  „затвореном имагинарном свету неке драмске радње” (Јаус 1978: 435).  Рецепција у овом случају може имати две могућности: релација текст － читалац и актер － гледалац.

Приликом рецепције алтернативног књижевног света, његове фабуле и ликова, читалац може увидети карактеристике и норме датог књижевног проблема који је миметички створен, преузет и креиран по принципу реалног света. Увиђањем те релације између актуелног и књижевног света одвија се први корак до асоцијативне идентификације. (Позориште ће принципом очигледности то још лакше постићи.) Када се пронађу релације и са актерима, тј. ликовима, овај модел идентификације је потпун.

Остварена асоцијативна идентификација има реторички потенцијал да се рефлектује на дете када је оно реципијент и то не само у облику опонашања естетски примљеног, већ и у облику принципа виђених понашања. Дакле, приликом читања драмског текста, а још више приликом гледања позоришне представе, дете из угла реципијента лако прихвата књижевни тематски комплекс као могућ у реалном свету. Због тога, искуствени доживљај у рецепцији оваквих ликова може бити опонашан код деце и младих у практичном искуству у зависности од интензитета ликова и фабуле текста, тј. представе. Овај модел идентификације најчешће се усваја и примењује у одређеним друштвеним контекстима, када се поштују норме понашања примљене из књижевног текста.

Адмиративна идентификација

Адмиративна врста идентификације извршава се код лика код кога реципијент изражава неку врсту дивљења. Према томе, дете ће статус књижевног лика преобликовати у функцију идола, тј. узора. Такво дивљење „пре изискује да естетички предмет својом савршеношћу превазиђе очекивање до те мере да понуди идеал; захваљујући томе он може изазвати задивљеност која не престаје ни када престане новина, те тако пружа оквир за вршење естетичке идентификације која превасходно учествује у начину образовања и делотворности узора” (Јаус 1978: 439). С обзиром на то да су једно књижевно дело и књижевни лик текстом оивичени, а да имају различите алтернативе тумачења, лик са којим се остварује ова врста идентификације постаје статичан идеал. Конотације следовања тог узора зависе поново од когнитивних оквира детета и друштвеног контекста, па се због тога овај модел може испољити имплицитно, односно не као рефлексија интенција текста, већ као облик (не)свесног тумачења које је извршио читалац.

Избор оваквих књижевних ликова најпре ће зависити од  личних афинитета реципијента. Уколико се оваква врста идола јави у лику сродне, миметичке средине, а он буде окарактерисан етичким начелима, ова појава свакако може позитивно утицати на васпитање детета јер ће исте принципе и оно следити. Међутим, уколико се дете идентификује са епским јунацима, потенцијални проблем може настати уколико дете нема моралну свест, а ако је бунтовно прему начелима друштвеног окружења. У таквој ситуацији, дете може интензивирати такав обрнуто миметички процес и опонашати свог идола, а ако је такав епски јунак смештен у историјски удањеном хронотопу, то се никако позитивно не може испољити код детета. На пример, дете може поштовати морална начела текстом исказана од стране лика, али такав јунак у другачијем хронотопу иста може испољавати насилним путем. Због тога, дете опонашањем може деловати насилно према другима ради поштовања моралног кодекса књижевног лика са којим се идентификовао.

С друге стране, уколико се дете идентификује са јунаком из текста који је дидактичким манирима и дискурсом прилагођен дидактичким функцијама, потенцијални проблеми овог модела се могу знатно смањити. Други фактори васпитања такође могу помоћи, па би дете реципијент могао самостално да селектује позитивне атрибуте књижевног лика, а одбаци оне негативне, тј. припише сижеу, како најчешће бива. Тако, ова идентификација „супериорна је над рефлектованим поступањем у складу са максимама свакодневне друштвене праксе пре свега по томе што у растућем низу личних узора може згуснути искуство историје и преностити га од генерације до генерације” (Јаус 1978: 440).

Симпатетичка идентификација

Ни асоцијативна ни адмиративна, по природи књижевних текстова код којих се могу остварити и по одређеној дистанци са ликовима, у васпитном процесу и деловању у друштвеној средини не могу бити опасне колико то може бити симпатетичка идентификација.

            Јаус о овом моделу наводи следеће:

„Под симпатетичком идентификацијом треба разумети естетичко понашање које је кадро да прекине дистанцу утемељену у дивљењу － и гануће затворено у самоуживању, те да солидаризацијом доведе до спремности на дело и следбеништво.” (подвлачи Ј. Ђ., Јаус 1978: 443)

Књижевни јунаци са којима се може остварити овај тип идентификације носе атрибуте свакодневих и уобичајених људи, од крви и меса као што је и читалац. Такве онтолошке карактеристике скоро су па савршене за остваривање било какве идентификације, а поготово онда када се ти јунаци суочавају са проблемима познатим реципијенту јер он према јунацима управо осећа (само)сажаљење.

Реторички наративи оваквих текстова, тј. (имплицитни) манипулативни аспекти текста могу деловати и на одраслог читаоца, а још лакше на младог читаоца управо због узраста и недостатка искуства.

Да бисмо конкретизовали овај проблем, осврнућемо се на роман „Ловац у житу” Џ. Д. Селинџера у коме је главни јунак управо обичан дечак који се бори са проналаском идентитета у књижевном простору скоро па идентичном реалном, свакодневном простору, познатом обичном емпиријском читаоцу. Идентификацију са овим јунаком доживео је, како је и сам изјавио, Марк Чепмен, убица музичара Џона Ленона. У тренутку тог чина, Чепмен је имао 25 година и уз себе примерак књиге „Ловца у житу” коју је користио и за своју одбрану на суду. Овај случај јасно показује моћ овог модела идентификације и споменуто следбеништво. Дакле, ту се рецепција одваја од дивљења јунаку и прелази у дословно препознавање у њему и обрнуто миметичког процеса － где текст и ликови не подражавају реални свет, већ човек подражава књижевног јунака. Последице таквог случају могу бити екстремне само уколико реципијент није усвојио процес васпитања у довољној мери и ако не поседује моралну свест ни савест.

Позитиван аспекат овог модела идентификације код детета може деловати терапијски тако што може смањити анксиозност детета суоченог са неким проблемом － открићем да барем у свету књижевности постоји фигура, конструкт који се осећа исто или слично. Васпитни процес се тада може одвијати увиђањем поступака решавања проблема и моралним подражавањем тих начина.

Како би таква васпитања имала позитивне резултате, неопходно је да васпитаник који је уједно и реципијент имају одређену дистанцу са фиктивним ликовима и књижевним световима, да се читалац из имерзивног (уроњеног) стања врати у емпиријско након читања. Правилна и безбедна рецепција једног књижевног дела се може научити и у склопу породичног васпитања, а још боље уз наставника књижевности. Одговарајуће стратегије читања спречавају негативну пројекцију књижевних јунака и њихову когнитивну интерпретацију, какав је био наведени случај.

Катарзичка идентификација

Овај модел идентификације више се остварује у позоришту него са самим текстом због истог фактора принципа очигледности кога смо објаснили код асоцијативне идентификације. У овом случају, идентификација се не односи на висок степен поистовећивања са јунаком који прераста у дугорочни, већ је огранучен интеракцијом сцена － гледалац. Она се остварује само приликом доживљаја катарзе, духовног прочишћења, када се гледалац прабацује у положај јунака који пати или се мучи или у положај комичног растерећења. (Јаус 1978: 447).

Катарзично искуство које млади човек може стећи у позоришту не одражава се у опонашању јунака са сцене или из драме, већ се у васпитању испољава као неговање уметности (конкретно позоришта и књижевности) ради осећаја задовољства и споменутог прочишћења. Дете се онда учи да поштује уметност, али се и побољшава критеријум за естетику уметничког дела или перформанса.

„За катарзичку идентификацију конститутивно је што доводи до свести хијатус између естетичког става и моралне праксе, који на степену адмиративне идентификације остаје прикривен евидентношћу савршеног узора, а на степену симпатетичке идентификације треба да буде превазиђен спремношћу на дела, која произилазе из солидарног сажаљења.” (Јаус 1978: 447)

Ироничка идентификација

Авангардна и послератна књижевност увела је иновативне тенденције у текстовима и учешћу читаоца. Класични жанрови и интенције текста замењени и модификовани су експерименталним књижевним поступцима. И управо код оваквих врста текстова примећује се одсуство идентификације, односно ироничка идентификација.

Међутим, то не значи да реципијент није функционалан у књижевном дијалогу и да не може испољити неки вид идентификације. Управо супротно, код оваквих текстова где и јунаци постају антијунаци, учешће реципијента је неопходно. Тумачење текстова и урањање у фикционалне светове од стране читаоца је такође потребно.

Оваква интеракција од читаоца захтева логичко и креативно ангажовање, она навикава читаоца да модификује когнитивне оквире неочекиваном и некласичном дискурсу прича. Читалац постаје функција текста тако што му даје значење и употпуњује га.

Васпитна улога овакве идентификације васпитанику пружа праксу акомодовања, тј. прилагођавања непознатом и неочекиваном окружењу. Дакле, она даје стратегију критичког мишљења неочекиване ситуације у којој се дете може пронаћи.

Упутство за употребу књижевног текста у васпитању

Иако књижевни текст има три базичне функције: естетску, етичку и сазнајну, он такође може имати и друге, у зависности од когнитивног развоја, критичког мишљења и васпитања реципијента.

Потенцијална опасност или повољност читања, а када је читалац дете (или чак одрасли човек) имплицирана је у когнитивним оквирима реципијента и у интензитету импресије која може прерасти у неки од наведених модела идентификације.

Као што смо навели, позитивне и негативне исходе идентификације, када књижевни текст делује обрнуто миметички (када се књижевни свет рефлектује на реални и када емпиријски читалац преузме атрибуте књижевног лика), углавном зависе од самог реципијента и његовог васпитања. Ови модели не морају нужно имати ни само позитвне ни само негативне разултате. На крају, не морају се уопште испољити у реалном свету, већ могу остати само у психичком животу читаоца.

Међутим, када је било која врста идентификације остварена, она ће се нужно наћи као фактор у самом процесу васпитања детета. Према томе, неопходно је да дете буде васпитавано од малена на исправан начин како би се негативни исходи спречили, а да се функције књижевног текста ипак остваре ради општих васпитних циљева књижевности.

За П.У.Л.С Јован Ђорђевић

Јаус. Ханс Роберт. Естетика рецепције. Београд: НОЛИТ, 1978.

  Identifikacija, Jovan Đorđević, Književnost