Ulogujte se / Kreirajte profil

Iskra u našem vremenu (razmišljanja o „Splavu meduzâ“ Vladana Dobrivojevića)

.

Become a Patron!

.

Već dugo godina živim u intelektualnoj pustinji u kojoj nijesam mogla da nađem ništa što bi bilo vrijedno pomena i komentara. Nemalu radost mi je pričinjela mogućnost proučavanja novog romana, mističnog pisca Vladana Dobrivojevića, pod naslovom „Splav meduzâ“. Očekivala sam da će ova knjiga za mene biti novi izazov, jer sam se s prozom ovog istaknutog pisca, već ranije upoznala i znala sam da je preda mnom jedno interesantno duhovno putovanje. I bila sam u pravu.

Prvotna „tegoba i borba s tekstom“, nabijenog iskricama – produktom visprenog uma ovog pisca, zbog sopstvenih ograničenja koju moja malenkost u sebi nosi, uslovila je moju nesposobnost da na početku smisleno pratim dato štivo, ali sam tu prepreku savladala željom da ličnu intelektualnu „torturu“, iskoristim za nadogradnju jednog osrednjeg književnog postolja koje pośedujem. Iskoristivši jedan magični trenutak, kada je uspjelo da mi se otvori „treće oko“, upala sam u pozorište ovog pisca, ali ne odmah, već tamo neđe na 82-oj stranici romana, grčevito se držeći za splav, trudila sam se da tu i ostanem, do kraja putovanja ili bolje reći do novog početka, jer svako putovanje je početak nekog novog traženja.

“Splav Meduze” Théodore Géricault

Ne vjerujem da će na ovom splavu biti mnogo ljudi, bez lažne skromnosti, mogu da kažem da sam počastvovana saznanjem da sam uspjela da „uhvatim nit“ pravolinijske, blješteće staze, koju nam svima pisac nesebično poklanja, ali avaj, većina tu stazu ne može ni opaziti. Mislim da sam počela da shvatam, za mene, nekada neshvatljiv matematički pojam – beskonačne prave. I dalje ga ne razumijem, niti ga mogu racionalno prikazati, ali ga mogu ośetiti, čitajući ovaj roman i znajući da sam dotakla tek nekih 10% bogatstva uma, koji pośeduje ovaj pisac.

Interesantno je zapaziti i činjenicu da on ne kalkuliše dok piše, da se ne vodi opštepoznatim ljudskim nastojanjima da bude priznat i poznat, jer da je tako, njegove knjige bi bili moderni romani za jednokratnu upotrebu, razvratni u svojim banalnostima, jer samo banalnost, većina stada može razumjeti i s njom se poistovjetiti. Osiromašeni umovi nespretno grade osiromašene rečenice koje viđamo u jeftinim romanima na trafikama, razbirajući po ko zna koliko puta viđene, svakodnevne teme, ostavljajući gorak ukus u ustima i žal za ljepotom, kitnjastom prefinjenošću i punoćom rečenice klasičnog romana, koju možemo isključivo naći na policama zaboravljenih biblioteka ili u ovom slučaju, u knjigama Vladana Dobrivojevića.

Razmišljanja o starim bibliotekama me odvedoše do Orvelove „1984-te“, roman koji sam bezuspješno pokušavala pročitati nekoliko puta, a sada znam i zašto. Strah od potencijalne mogućnosti da bi se Orvelova „1984-a“ mogla stvarno desiti, kočio je i pravio oštar otpor mom naporu da pročitam knjigu. I kao da sam slutila da tu ima nečeg od presudnog značaja, od iskonskog straha za radikalnom promjenom i brisanjem svega onoga u šta sam vjerovala i šta sam mislila da jesam.

I gle čuda, svi sada živimo sablasnu Orvelovu misao i bivamo srećni ako preživimo pad teškog kamena fatalizma, kojeg je Orvel naslutio i koji je pao na nas. I ostadosmo živi ili poluživi, nekako se batrgamo i takvi poluludi upadamo u ovo pozorište koje nam pisac daruje, da bez straha, ali ipak sa određenom dozom strepnje, uđemo u njega i iskušamo se na besplatnom putovanju koje nema cijenu.

Još od antičkog vremena, pozorište nam je bilo dato kao mogućnost da živimo neki drugi život, da analiziramo one tačke na kojima smo svojim pogrešnim činjenjem, nekada možda čak i više svojim nečinjenjem, skrenuli tok našeg života, a ostalo nam je pitanje: „da li je sve moglo biti drugačije?“ I tako je nastajala duboka praznina grozničave znatiželje, koja nas je kužila i trovala ośećanjima krivice,  kajanjima i lamentima za vremenom, koje u čašu ne možemo vratiti. Razorna sila koja ruši moral i karaktere, bijes na ustaljeni tok i svakodnevicu koja rastače mozak do izgleda amorfne mase. Sve to nalazimo u ovom pozorištu i u njegovim likovima.

Pisac ih uvodi polako, pažljivo, jedno po jedno, a oni su puni radoznalosti i žara koji ih goni da tumaraju kroz tamu, pipajući prazninu i davajući joj oblik poznatih stvari i pojava. I onda promišljam, da li svo to njihovo traženje, lutanje, previranje, padanje u ponore nepreglednog beznađâ, predstavlja grebanje, grubo skidanje nečistoće s duše i da li me sve to podśeća na rijeku koja poplavljena, bujicom grabi sve više i više od okolnog kopna, skidajući mu slojeve i urušavajući ga u sebe?

I svi govore istim jezikom, istančanim jezikom engleskih i francuskih buržoarskih salona 19-og vijeka, kroz koje provijavaju duhovi jednog Balzaka, Oscara Wildea, Aldousa Huxleya, Edgara Alana Poa, u nekim segmentima i Dostojevskog, kada se napinju u potrazi za „nečim višim“. Možda se zbog toga ne mogu oteti utisku, da sam sve likove doživjela kao jedan jedini – improvizovan u više varijanti stanja duha i opisima poznatih ljudskih slabosti, kojima je dato nekoliko imena.

Univerzalni jezik kojim likovi govore, ne dozvoljava im da se jasno izdiferenciraju, jer očekivane različitosti: po polu, porijeklu, obrazovanju, životnim navikama, u ovom slučaju ne vidimo, jer u tom pozorištu oni žive kao jedno, u saglasju i harmoniji, nesposobni da „u svijetu“, opstanu kao jedinke. Tu su izgradili savršen svijet koji ih štiti od spoljašnjih uticaja, okrenuti su sebi, svom unutrašnjem biću i uzajamnom uvažavanju, te među njima vlada ogromna i duboka povezanost.

Uočljivo je i njihovo međusobno nježno ophođenje, u kojem boli drugoga tretiraju sa najvećom mogućom pažnjom i kao sunđer ih upijaju u sebe i rafiniraju kroz prizmu sopstvenog ośećaja i tako prerađene i razjašnjene, izbacuju na površinu, praveći oluje i poslije ogromnog psihičkog izleta, daruju smiraj u vidu okrijepljujućeg sna.

Latentna erotičnost koja struji među likovima, daje neophodnu notu napetosti koja je prijeko potrebna da se izrazu dâ jačina kolorita, dok trzajem tijela izbacuju izvorne slike, duboko ukorijenjene u negdašnju ličnost, koje se žele osloboditi.

Ovi likovi su dati kao cjelina i ne treba se čuditi nedostatku kontrasta među njima, jer svi su oni „u traženju“, a razlike se mogu naći tek u varijantama ośetljivosti mentalnog sklopa njihovih dušâ koje predstavljaju. I onda se pitam, da li možemo govoriti o njihovom postojanju kao postojanju jedne intelektualne elite, izopštene od svijeta, ali dobrovoljno i po ličnom nahođenju?

 

I nije slučajno izabran naslov „Splav meduzâ“, jer śetimo se istoimenog remek djela francuskog slikara romantičara Théodora Géricaulta  iz 19-og vijeka, na kojem je prikazan splav koji prevozi preostalih 15 od 147 ukrcanih putnika, koji su se na njemu našli poślije potonuća francuskog vojnog broda i koji su na tom splavu doživjeli sve strahote ljudskog življenja, suočeni s glađu, kanibalizmom i ludilom.

I nije slučajno što su smješteni u jednom „akvarelu tjeskobe“ u „uspomenama iz vodene knjige“ i ostalim , maestralnim jezikom ispisanim, poglavljima piščeve knjige, jer voda je prapočetak, ona je u nama, u vodi doživljavamo katarzu, ponovno rađanje, okrijepljenje i smiraj.

A motivi? Od mnogobrojnih koji se razrađuju i pomno analiziraju, izdvojen je jedan koji se uzastopnim ponavljanjem izdiže iznad ostalih i suvereno zauzima tron. To je prećutkivanje, tako često da to i ne primjećujemo, a tako bolno, nakon ruševina koje za sobom ostavlja.

„Onda evo. Kažem da je celi moj život bio izveden kao posledica prećutkivanja. Ne znam bolju reč, ali mislim da dovoljno pogađa ukoliko je primenim na osnovni izbor koji je zasnovao gradnju kroz vreme mog ali i vašeg i života ve­ćine ljudi. Kažem — ‘gradnju’, jer je koban najraniji početak prećutkivanja. Mislim da mora proticati uporedo sa prvim uobličavanjem naše svesnosti. Inače nema drugog objašnjenja za odsustvo pobune svesti zbog nasilja, vršenog najpre nad sobom, u koji se upuštamo predavanjem prećutkivanju. Tako je u samu našu svest prećutkivanje nerazlučivo utkano, a sa njim i neprimećivanje te razorne preteče svake laži. Znači da je naša svest obolela tako da uopšte i ne zna za drugačije upražnjavanje.” ( 209 str.)

„Najpre sam prepoznala celi svoj život kao nanos kobne matice prećutkivanja. Prepoznala sam tim načinom vođene odnose, strahove, ambicije, prilagođavanja. I čim sam prepoznala, zadrhtala sam od nametljivih pitanja. Na primer: koliko je samo toga za šta nikada neću saznati kako bi se odvijalo da nisam prećutala svoje stvarno stanje? Kakav uop­šte može biti temelj odnosa koji počivaju na uklopljenim prećutkivanjima?”(240 str.)

“Ono što ne izneseš iz sebe o drugome sa kojim tog časa utireš svoj put, preobrazi se u neku neumoljivu tuđinsku odluku koju potom lažno nazoveš svojom. A u stvari je samo porod onog omamljujućeg čovekolikog blata koje te zaposedne kad god ukočiš svoje biće u prećutkivanju.”( 354 str. )

Tokom čitavog romana, ističući prećutkivanje kao svojevrsnu izdaju samog sebe, ali i onoga drugog, potencirajući kobnost takvog ophođenja, kraj nam donosi iznenađujuće optimističan obrt i rasplet koji šalje jasnu poruku, da se svaki međuljudski odnos treba graditi na zdravoj osnovi, a recept je jednostavan. To je samo povjerenje i ništa više.

„Uopšte ne znam gde dospevam, ni da li sam negde predstavljana i primana. Da li sam možda povlašćena, blagoslovena ili samo nužnim obrtom iznesena. Ali nakon što su se svi drugi pritisci rastvorili, uz mene je ostalo nečije najčistije — poverenje. Čudno kako je održivo. Mislim da je nečije takvo, najčistije poverenje, ono što me još čini i činiće me celom. Zato što se u takvom poverenju nalazi najjednostavnija potvrda da sam nekom postala drugost koja ga sobom zasniva u opravdanju posebnosti. A življenje tog otkrića je razlog našeg bivanja. Poverenje je uobličeno u izraz nečije čežnje da budem vodič. Čudo je kako je moglo ostati poverenje, ali još je veće to kako i dalje mogu znati šta znači ta reč — vodič. I to uprkos tome što ja sama, to jest ono što još uvek jesam, ovako održavana poverenjem, uopšte ne znam gde dospevam, ne znam ni da li je sve što je minulo nečemu vredelo, pa tako ne mogu znati ni gde bih, niti čime bih, trebalo da vodim. Ali zato je nešto drugo izvesno, i u tome može biti sve moje uzdanje. Izvestan je ovaj govor koji je potpuno veran izraz onoga što kroz mene prolazi. Ovo govorenje u kojem je pobeđena prećutanost. Govor u koji se, bez zazora, ulivaju svaki moj drhtaj i strujanje unutar najveće od svih tajni, one postalosti. Izvesno je ovo moje govorenje koje se, budući izvesno, tako pokazuje kao poklonjeni prostor istine. Takav je, dakle, prostor koji nudim sobom. I zato ću tako govoriti, jer je to moja ljudska moć, da izrazim i izrazom stvorim istinu. Govoriću ovako neustuknulo o onome što se odigrava u meni. Govoriću verno, govoriću i zato što znam da od svega jedino preostaje poverenje. I to je ono što jedino kao vodič mogu predati onima čije me poverenje čini celom. Ta vest o pravom liku čoveka: govorite ono što u vama jeste. Govorite tako, da biste zaista bili.” ( 389 str. )

Na kraju razmatranja o ovom izuzetnom romanu, stiče se opšti utisak da je čitav život jedna velika igra, igra svijesti i savjesti, što nam ovaj veliki pisac, na sebi svojstven način poklanja, a na nama je ostalo, kako ćemo odigrati svoju ulogu u njegovom pozorištu u koje nas je pustio i kakvi ćemo iz njega izaći, kada svoje sumnje i nedoumice, propustimo kroz filtere sopstvenih duša. Za sebe mogu da kažem da sam izašla drugačija, bogatija za jedno novo viđenje i pronalazak nove dimenzije života, koju nam je pisac u ovom romanu dao.

Za P.U.L.S.E Tamara Pantović

Izvor

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Iskra u našem vremenu (razmišljanja o „Splavu meduzâ“ Vladana Dobrivojevića)

  1. Sava Vukovic

    08/11/2019 at 20:47

    Prije nekih par godina, kad mi je prijatelj pomenuo svoje otkrice Dobrivojevica i da bi bas “splav meduze” valjalo nekako pronaci i procitati, naisao sam na ovaj tekst surfujuci po nekim forumima. Pod rukom tadasnjeg utiska egocentricne pretencioznosti istog (uz duzno postovanje prema autoru!), mada utisak koji je i dalje prisutan no u dosta blazoj formi, stekao sam uvid u to da stvarno zivimo u vremenu u kojem se kao nekakva nuzda samoodrzanja nasiroko i grubo receno destruktivno manifestuje poriv za elitizacijom sopstvenih afiniteta i senzibiliteta, ne bi li se na taj nacin istakao kvalitativni kontrast i stvari se postavile, kao proizvod subjektivne komparativne klasifikacije, onamo dje im se upravo time odredi mjesto. Problem lezi u tome sto ne mozemo npr. reci da je Dostojevski otac “neceg viseg”, pa obasuti paljbu na nekog drugog pisca (recimo Selimovica), jer smo primjetili kako se ili naprezanjem ili bez naprezanja pokusao provuci kroz strujanje neizrecivih dubina da bi dohvatio parce bisera. Dostojevski ce reci da smo svi nastali iz Gogoljevog sinjela, a sta bi Gogolj rekao? Takav vid tretiranja pisaca, ili uopste vid tretiranja umjetnosti i umjetnika, vid koji proaktivnom sebicnoscu prozima sve sto je u pretpostavljenom rodu sa licnim kapacitetima i tendencijama, adekvatan je oblik za potencijal dogmatskog misljenja.
    “I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.