Iza kulisa sna

Wassily Kandinsky Artworks & Famous Paintings

,,Samo je neustrašivima dozvoljeno da istinski sanjare. A koliko, u stvari treba biti hrabar da snove pretočiš u javu? Znaš, dok sam čitala članak o svim onim, pa ne znam ni sama kako bih ih nazvala, ali nekad bi mi se tako učinilo da…”

,,Nemoj sad o tome, molim te, zakasnićemo na voz!”

Trudim se da slušam sve što mi priča, ali riječi ne dopiru do mene. U trenutku mi sve izgleda fantazmagorično – Ona, stanica, ljudi koji prolaze, a ja – stojim nepomično, ukopan u mjestu, dok mi se u nekom drugom kutku svijesti javlja druga slika stvarnosti. Ispred očiju mi blješti plava, smjenjuju se zelena i narandžasta, još jednom plava, pa crvena… Strijela je odapeta put neba.

Misli mi i dalje rezignirano lutaju, pokušavam da se oduprem, ali mi ne polazi za rukom. Ponovo mi se vraća scena od prije možda dva sata, dok sam stajao u kancelariji, možda malo manje nepomičnije nego sad, a sa malo većom knedlom u grlu. Ili nekoliko njih.

Po ko zna koji put sam slušao priču od koje mi uglavnom prolazi jeza kroz tijelo, od koje mi se suši grlo, znoje dlanovi. Priču koju skoro pa napamet znam, koju mogu da prozrem u sekundi, onu priču za koju znaš da će uslijediti čim ugledaš ekspresiju sagovornika. I zašto sam opet prećutao, zašto se nisam usprotivio na samom startu?

Izgleda da sam odlučio da kada se vratim – jer znam da ću i ovaj put morati da se pojavim sam, iako nagovijeste da će me sami pozvati – da ću da postupim onako kako oni to možda i ne bi očekivali.

Jer, prevršila je svaku mjeru ta priča, ta toliko puta prežvakana priča o tome kako oni vole lubenice, jer to je ono što se traži, da voliš lubenice, da one koji vole lubenice podržavaš i da si istrajan u tome, da se samo o lubenicama govori, da se razumijemo – može to biti i neko drugo voće – ali, da ne zalazim dalje od teme, imaš ti izbor da voliš, recimo, maline ili breskve, ali ti neće dopustiti da bez stega i bez pritiska govoriš o njima, kako ne bi slučajno ugrozio njihov rasadnik.

Sad sam već možda pretjerao. Suviše razmišljanja o tome, a malo i kasno jer se ne mogu odmah pozabaviti time. Samo, da nekako razmrsim u sebi kad dođe ključni momenat i kažem ono što mi je na umu već neko vrijeme.

,,Kažem ti, nemoguće da je sama otišla na izložbu i sama došla na ideju da ispremješta eksponate i da… Svetislave? Svetislave, slušaš li me?”

,,Hmmm, da, da, pa ne znam baš, to nekako i ne liči na nju.”

Vraća mi se prvobitna slika stvarnosti, Ona, ja, stanica, voz koji čekamo, a kroz misli mi se sad vrti nešto što sam pročitao sinoć od Dillard-a: ,,Junak i  aždaja zajedno sanjaju kreativni san i pri tom ili oblikuju taj san u nepromenljivu umetnost, ili bivaju uništeni njime u jednom promenljivom svetu.”

Stigao je voz. Nastaviću.

S poštovanjem,
Svetislav V.

za P.U.L.S.E: Milica Čolović

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments