Između smeha i suza: Leto kada sam naučila da letim je film koji nam je potreban

Pre malo više od godinu dana pisala sam prikaz knjige Leto kada sam naučila da letim. Film se tada još uvek snimao, a nedavno je stigao i na veliko platno. Premijera je u Beogradu bila 16. februara – dakle, kalendarski još uvek zima, ali – leto je tada stiglo u bioskope i još uvek je na repertoaru.

Izvor fotografije Espreso.co.rs

Pre nego što počnem sa utiscima o filmu, moram da pomenem da je Leto kad sam naučila da letim proglašen za najbolji evropski film za decu na prestižnom festivalu u Malmeu. U obrazloženju žirija Festivala navodi se:

Pobednički film izdvojio se toplinom, humorom, lakoćom koja nije odisala površnošću, već dobrim raspoloženjem i snažnom porukom za decu i mlade. Očarani smo kompleksnošću i uverljivošću likova, kao i neverovatnom kombinacijom realizma i fantazije koja sjajnom glumačkom izvedbom gađa pravo u srce. Presrećni smo što je Nagrada Evropske asocijacije filma za decu pripala filmu “Leto kada sam naučila da letim.“

Nije zgoreg da podsetimo da je i roman Leto kada sam naučila da letim nagrađen brojnim književnim nagradama, kao što su Dositejevo pero, Srebrno Gašino pero, Plavi čuperak, Neven i Mali princ. Minhenska dečja biblioteka je 2016. godine u svom katalogu Bela vrana uvrstila Leto kada sam naučila da letim u 200 najboljih dečjih knjiga na svetu.

Izvor fotografije casopiskus.rs

Najbolji evropski film za decu je predstavljen kao “dečiji film za celu porodicu” – i zaista, u bioskopskoj sali možete videti i mlađu i stariju decu i odrasle. Mnogi su pravo iz bioskopa odlazili u knjižare ne bi li kupili i knjigu, a jedna devojčica je čak i pitala: “A kad će da se snima drugi deo?” – što su možda i najbolje ocene: oni koji nisu čitali knjigu, poželeli su da je čitaju; a samim tim što deca žele i “drugi deo” dovoljno pokazuje koliko su se saživeli sa likovima i verovatno poželeli da saznaju šta se sa njima dešavalo dalje.

Na samom početku filma, glavna junakinja Sofija (Klara Hrvanović) sa drugaricom Julijanom (Nađa Mazalica) pravi planove za letnji raspust. Neki su obični i jednostavni – možda i „dosadni“ (pročitati lektiru), ali tu su i „veliki planovi“: naći kul ekipu; poljubiti se. Već u sledećoj sceni, deluje da su svi Sofijini planovi propali: u autobusu je sa svojom babom Marijom (Olga Odanović) – dakle, umesto na kampovanje sa društvom ide na more sa babom.

Izvor fotografije City Magazine

Već u autobusu vidimo koliko Sofiju baba „smara“ i da, iako ide na more – letovanje ne obećava i preti da bude “najgore letovanje ikada”. Ili, kako to kaže naša glavna junakinja: “Nesrećna Sofija će provesti leto sa dve lude babe… na sto kilometara od mora.

Druga “luda baba” je Lucija – nona Luce (Snježana Sinovčić), babina sestra koja živi na Hvaru. Kako Sofija nikada nije dolazila na Hvar, babinu sestru tek upoznaje – srećom, ispostavi se da je nona Luce “kul lik” i Sofija sa njom ubrzo uspeva da nađe zajedničke teme.

Vrlo brzo, saznajemo još neke detalje iz porodične prošlosti – ne tako sjajne. Ne možemo a da se ne zapitamo zašto baba Marija više od dvadeset godina nije dolazila na Hvar – tu joj je sestra koju voli, na kraju, tu je rođena i tu je provela detinjstvo i ranu mladost!

Izvor fotografije N1

Sofija u jednom trenutku, kada je baba “smori” pričama o Starom gradu, mirisu borovine, o tome koliko je na Hvaru lepo kaže u sebi – parafrazifam: Ako je ovde toliko lepo, zašto onda toliko godina nije dolazila? Ipak, ona ubrzo postane itekako svesna da je za babu povratak na Hvar izuzetno emotivan – u knjizi čak i razmišlja o tome kako bi njoj nedostajao Beograd – i koliko joj već sad nedostaje – a baba nije dolazila na Hvar čitavih dvadeset šest godina…

Sofija tada iskonstruiše svoju verziju priče kada vidi jednu staru fotografiju na kojoj su baba, nona Luce i jedan momak – baba je na Hvaru ostavila neku neuzvraćenu ljubav, nona Luce joj je “preotela dečka” – što je nekako i logično da pomisli mlada osoba u njenim godinama. Sve ovo što Sofija izgovara je zapravo simpatično, dok ne vidimo babinu reakciju: odmah se može naslutiti da je baba imala neki problem mnogo veći od nesrećne ljubavi.

Znamo da je Sofijina baba rođena na Hvaru i da je odrasla tamo. Na studije je otišla u Beograd i tamo upoznala Sofijinog dedu (dakle, imamo mešoviti brak – nešto što je u godinama pre rata bilo sasvim uobičajeno). Međutim, kada je počeo rat, za nju su se stvari mnogo promenile – i tu dolazimo do momka sa stare fotografije za koga Sofija pogrešno zaključi da je babina nesrećna ljubav; to jest, do trećeg važnog člana porodice, babinog brata – deda Nikole (Žarko Laušević). Njih dvoje su se tokom ratnih godina gadno posvađali – pritom je povod za to bio jako traumatičan događaj za oboje. Bilo je teških reči izrečenih u afektu – a posle toga često “nema nazad” – tako da su porodične veze pokidane, a baba Marija se posle toga nije vraćala Hvar.

Izvor fotografije Kultura na dlanu

Zanimljivo je da deca koja gledaju film jako saosećaju sa Sofijom – i kada bolje razmislite, njeno letovanje nije baš najprijatnije – bez obzira na sve one lepe i smešne događaje kojima je film bogat. Ne mislim samo na činjenicu da letuje sa “dve lude babe”: ovo letovanje za sve znači i suočavanje sa lošim stvarima iz prošlosti, nošenje sa gubitkom, ali i prihvatanje onoga što je bilo i ponovno uspostavljanje pokidanih porodičnih kontakata. Odrasli, pak, pored toga što možda u Sofiji mogu da prepoznaju sopstvenu decu, mogu da saosećaju sa starijim članovima Sofijine porodice: oni rat pamte i verovatno su zbog njega i sami doživeli da su im porodične ili prijateljske veze pokidane. Ako film gledate u bioskopu sa mnogo drugih ljudi, u sali ćete čuti i smeh i plakanje.

I knjiga i film se bave izuzetno bitnom temom – a to je ono nezgodno pitanje: kako se rat prelomio na deci? Treba reći da ovo nije prvi put da se Jasminka Petrović kao autor bavila ratom devedesetih: u knjizi Giga pravi more obradila je ratne devedesete godine, dok se roman Leto kada sam naučila da letim bavi posleratnim godinama. U prvoj knjizi junaci su niži osnovci, a u drugoj stariji osnovci.

Izvor fotografije Facebook

Odrasli zaborave na prisustvo dece kada se svađaju, a kamoli kad ratuju. Nepravedno je koliko su u tim ratnim godinama deca zapravo bila zanemarena. U toku pisanja nisam stala ni na jednu stranu, osim na stranu dece, jer mene generalno samo taj plan i zanima. Upalo mi je u oči da je do devedesetih godina XX veka, politika insistirala na bratstvu i jedinstvu, ljudi su putovali, selili se i sklapali brakove po čitavoj bivšoj državi, a sada odjednom sve to što je postojalo nije više politički prihvatljivo. Međutim, te veze postoje i ne mogu se sakriti. Javljali su mi se različiti ljudi da me obaveste da su uz pomoć knjige “Leto kada sam naučila da letim” obnovili prekinute rodbinske i prijateljske odnose.

-Jasminka Petrović, izvor: www.casopiskus.rs

Naravno, u filmu nema nekih detalja iz knjige koje bih volela da smo videli na velikom platnu – ali, pisana reč i film su dva potpuno drugačija medija i jasno je da je nemoguće da radnja u filmu teče potpuno isto kao i u knjizi. Ipak, jedna od izmena zbog kojih mi je pomalo žao je sledeća: lik koga tumači Žarko Laušević je deda Nikola, a Nikolin unuk je Luka (Luka Bajto). Sofija je u filmu jedinica i bude joj drago kad shvati da ima rođake koji su joj bliski po godinama – Luku koji je malo stariji, i Anu (Ema Kereta-Rogić) koja je par godina mlađa.

U knjizi je, pak situacija malo drugačija: Sofija ima rođenog brata koji se takođe zove Luka, ali Luka nije samo ime njenog rođaka, već i deda ujaka – deda Nikola iz filma je u knjizi Luka dida. Ova “podela imena” muškim članovima Sofijine porodice je simbolična i emotivna – ne samo što se unuk zove po dedi, već je i Sofijina mama sinu dala ime po ujaku sa kojim više ne komuniciraju, što dovoljno pokazuje koliko joj zapravo nedostaje.

Izvor fotografije nova.rs

Takođe, u knjizi postoji jedna emotivna scena u kojoj nona Luce Sofiji poklanja medaljon (koji nije u njenom fazonu), koju nismo videli na velikom platnu – mada, uvek možemo zamisliti da se i to desilo negde “iza scene”… i da medaljon “nije Sofijina aestetika”.

Ipak, izmene koje su napravljene u odnosu na izvorni materijal nisu “pokvarile” priču. Naprotiv, ono što je najbitnije jeste činjenica da je emocija iz knjige verno prenesena na film – osećaj koji sam imala dok sam čitala me je pratio i u bioskopskoj sali.

U filmu smo mogli videti poznate glumce kao što su Olga Odanović, Snježana Sinovčić i Žarko Laušević. Odrasli glumci su odlično „ušli u lik“: Olga Odanović i Snježana Sinovčić su uspele da istovremeno budu „dve lude babe“ kako ih je Sofija okarakterisala – ima dosta scena u kojima su njih dve luckaste (dok Sofija koluta očima), ali svaka scena u kojoj su „ozbiljne“ nosi određenu težinu – ili ukoliko film gledate u bioskopu, tačno možete da „čujete tišinu“ koja nastane u sali.

Deda Nikola, lik koga u filmu glumi Žarko Laušević je izuzetno značajan za priču, ali zapravo ima jako malo replika – on ovde najviše glumi pogledom i izrazom lica i čak i kada deda Nikola ne izgovori ništa (ili kada ponekad izgovori malo reči) mi možemo da osetimo emociju i da saosećamo.

Izvor fotografije nova.rs

Deca koja se pojavljuju u filmu su sjajna; premda film obiluje naizgled veselim događajima, tematika je zapravo vrlo ozbiljna i potreban je talenat da se neke emocije predstave i odglume u tako mladom uzrastu. Moram da pomenem da Klara Hrvanović odlično glumi dosadu, to jest devojčicu koju baba „smara“: imala sam utisak na momente da gledam sebe iz mlađih dana! 🙂 Svi su oni mladi i odluka čime će se baviti u životu je tek pred njima, ali ukoliko to bude gluma – samo napred!

Zanimljivo je da su se mladi glumci tokom snimanja zbližili i sprijateljili, što je možda i najlepše jer je ovaj film započeo i neka nova poznanstva i prijateljstva.

Izvor fotografije www.cineplexx.rs

Scenario za film je napisala Ljubica Luković, a reditelj filma Radivoje Raša Andrić istakao je da ga je posle mnogo godina neki scenario privukao i da je to upravo bio ovaj scenario.

Najveći izazov mi je bio to da li sam sposoban da snimim dečji film. To mi je bio i strah na početku jer, ipak nekako, ovi moji dosadašnji filmovi su malo ipak drukčiji, istakao je reditelj Raša Andrić.

Odgovornost je veća kada snimate za decu, oni su veći sunđeri, upijaju sve. Zato i kažem da je ovo zapravo dečji film za odrasle. Pokušao sam da se sa producentima nađem na skoro pola puta, odnosno da taj film prilagodim deci i odraslima, ali i da ga na neki način prilagodim sebi, svom senzibilitetu

Dobro znamo koliko muzika može da utiče na celokupan utisak o filmu; u Letu kad sam naučila da letim muzika je sjajna – savršeno oslikava raspoloženje koje u sceni preovlađuje. Muziku za film komponovao je Vasil Hadžimanov. Treba da pomenem da su se i neke pesme koje već postoje, a koje su korišćene u filmu odlično uklopile u celokupnu atmosferu. 🙂

Izvor fotografije Original magazin

Film su producirali Maja Popović Milojević i Milan Stojanović iz beogradske filmske kuće Sense Production, uz koproducente iz Hrvatske, Bugarske i Slovačke.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments