Leto kada sam naučila da letim

– Nije lako biti tinejdžer – kaže meni nona Luce danas u bašti. –Malo hoćeš seks, a malo bi da ideš u Diznilend.

 

Leto kada sam naučila da letim je roman Jasminke Petrović objavljen 2015. godine koji je dobio dosta pozitivnih kritika, kako od mlađih, tako i od starijih čitalaca, a nagrađen je brojnim nagradama za 2015. godinu: Dositejevo pero, Srebrno Gašino pero, Plavi čuperak, Neven i Mali princ.

Knjiga je napisana u prvom licu – priču pratimo iz ugla devojčice Sofije, koja je završila sedmi razred, pomalo je povučena i proživljava one “slatke muke odrastanja”. Priča počinje tako što Sofija odlazi na Hvar na letovanje (za mlađe i manje upućene, Hvar je ostrvo u Hrvatskoj) sa svojom bakom Marijom, gde živi bakina sestra Lucija – nona Luce.

Dakle, iako je na moru, iako je ostrvo prelepo – Sofija ipak umesto sa društvom letuje sa dve bake (i jako je lepo prikazan taj, uslovno rečeno, “sukob” starije i mlađe generacije, drugačiji pogledi na život i svet, sistem vrednosti…), u sredini gde čak ni ne razume sve reči (što čak dovodi do komičnih situacija) i gde je način života dosta drugačiji od onog na koji je navikla u Beogradu. Međutim, iako je bakinu sestru tek upoznala, ispostavi se da je nona Luce “kul lik” i vrlo brzo Sofija sa njom uspeva da nađe zajedničke teme. Ipak, s vremena na vreme Sofija se povlači u sebe, čita i sluša muziku, sanjari o letenju, ali i razmišlja o svom životu i budućnosti…

 

Bojim se da nikada neću imati dečka. Ja ne umem da vodim ni običan razgovor, a kamoli ljubavni. Kod none svaka komunikacija teče lagano bez obzira na to da li je reč o politici, ljubavi, salati ili seksu. Ona sme da kaže sve što misli i oseća, za razliku od mene.

 

Kroz Sofijina razmišljanja možemo da vidimo da je ponekad zaista teško biti tinejdžer. Bilo da ste mladi čitalac pa saosećate, ili ste bili tinejdžer pre mnogo godina pa se tog perioda nostalgično sećate – period odrastanja, iako čovek tada najčešće nema mnogo onoga što odrasli nazivaju “realnim brigama”, ume da bude u nekim trenucima jako naporan – mladi ljudi su opterećeni svojim izgledom, mestom u porodici, mestom u društvu, planovima za budućnost… Sofija u jednom trenutku kaže kako bi, da umre, samo Cvrletu (Cvrle je njen pas) zaista nedostajala. Ovakva izjava čitaocu može biti istovremeno i strašna i simpatična, ali činjenica je da se mnogi mladi ljudi osećaju usamljeno i kao da nigde ne pripadaju – u porodici, u školi, rastrzani su između onoga što je poželjno i onoga što zaista žele, nekada čak nemaju kome da se povere…

Takođe, u romanu se pominju i neke aktuelne teme, pa tako na primer vidimo da je Sofija obaveštena o tome šta se dešavalo sa bioskopom Zvezda:

 

-Ima li još kino Jadran u Beogradu? – pitala me je danas nona dok smo postavljale sto.

Zbunjeno sam slegla ramenima jer je nisam baš skapirala. Ali tu je bila baba, naš privatni Google translator, koja mi je objasnila da kino znači bioskop.

-Za bioskop Jadran ne znam, ali mi je tata ispričao šta se dešava sa bioskopom Zvezda… – taman sam živahno počela noni da objašnjavam kako je grupa mladih ljudi okupirala bioskop Zvezdu jer su bili nezadovoljni stanjem u kulturi kad me je baba grubo prekinula.

-Politika nije za dicu, poj ti lipo u vrt ubrat zelenu salotu!

I šta je zaključak? Politika nije za decu, a poljoprivreda jeste. Nemam ja ništa protiv zelene salate, ali imam protiv babinog komandovanja. Odrasli treba da slušaju šta deca govore, a ne da ih prekidaju upola reči i da ih ućutkuju.

 

Ovde je reč o događaju iz novembra 2014, dakle nečemu što je bilo aktuelno u vreme pisanja knjige, ali i ovde možemo videti da su deca često mnogo više upućena i obaveštena nego što se to na prvi pogled čini, ali i da odrasli često smatraju da politika ili neke druge ozbiljne teme “nisu za decu”, te da ih prekidaju kad god pokrenu neku takvu priču. Isto tako, možemo videti da je Sofija itekako svesna svakodnevnih problema odraslih, pre svega svojih roditelja – razume da, recimo, ponekad imaju finansijskih poteškoća: “Tata stalno priča viceve o taštama, a mama kaže da treba da ga je sramota jer trenutno svi živimo od babine penzije.”

Dok sa jedne strane imamo duhovitu, simpatičnu tinejdžersku priču – Sofiji smeta što nona Luce nema internet ni telefon (i shvati da joj “pametni telefon” ne znači mnogo bez interneta), zaljubljena je, priča i o svojim prijateljima iz škole i starijem bratu i njihovim međusobnim odnosima, sa druge strane imamo i malo zamršeniju priču – međusobne odnose u jednoj mešovitoj porodici. Naime, Sofijina baka je rođena na Hvaru i odrasla je tamo, ali je na studije otišla u Beograd i tamo se udala za Srbina – Sofijinog dedu. Kada je počeo rat, Sofijina baka je imala nesuglasice sa svojim bratom Lukom (koji takođe živi na Hvaru) i nikada ih nisu razrešili, niti se ona od tada vraćala na Hvar – celih dvadeset šest godina. Zbog toga je susret baka Marije i none Luce toliko emotivan, dok je Sofiju, koja ima svega trinaest godina, sramota što je na pristaništu sa dve babe koje se grle i plaču.

 

Dobro, priznajem, nije babi lako. Vratila se u rodni grad posle dvadeset šest godina. To je baš dosta vremena – kao moja dva dosadašnja života. Kako li tek njoj sve ovo izgleda? More? Kuća? Ljudi? Ja ne bih mogla da izdržim ni mesec dana bez Beograda. Evo, već mi nedostaje! A tek kako mi nedostaju moja soba i moj krevet!

 

Ako imamo na umu da je knjiga objavljena 2015. godine, te da se verovatno i radnja odigrava tada – shvatamo da je Sofija rođena posle svih onih loših događaja koji su se odigrali na našim prostorima, a itekako uticali na odnose u njenoj porodici. Tu zapravo dolazimo do važne teme – koliko dece i dalje oseća posledice sukoba devedesetih godina prošlog veka, iako ih ne pamte ili su čak rođeni posle njih. Koliko su svi u priči od ovog letovanja dobili (iako je na početku delovalo da će biti poprilično dosadno letovanje – bar Sofiji), toliko su i izgubili – Sofijina baka godinama nije pričala sa bratom i to neće moći da nadoknadi, a Sofija je shvatila da na Hvaru ima rođake za koje nije ni znala da postoje… Priče o rođacima i bliskim pijateljima koji su se tokom rata našli na suprotnim stranama postoje, ali u savremenoj književnosti za decu se nije mnogo pisalo o posledicama rata devedesetih. Ovde imamo priču o tome kako je rat uticao na odnose u Sofijinoj porodici, ali ne na takav način da se deca uplaše ili traže krivce, već da mogu da razmisle o tome kako život ume da bude itekako komplikovan, a međuljudski odnosi složeni.

 

“-…Ćerce moja, rat je sve spizdia i store i mlode.

-A kako je počeo rat? – želela sam da čujem i noninu verziju.

-Posle Titove smrti sve je pošlo nizdol. Bili smo jadni i gladni i počeli smo gledat jedni drugima u pjat. Srbi su vikali hleb, Hrvati kruh i svako je mislia da je baš on u pravu i da je bolji od onog drugog i da zaslužuje veći dio… – nona je najednom zaćutala.

-I?

-I ništa… Gađali su se tako najprije riječima, a kada su ih zaboljela grla i uši, prešli su na puške i bombe. I to ti je to. Ajme, koja je ura, a ja još nisan počela spremat obid! Skupi i onu tamo pomu, pa je dones u kužinu.”

 

 

Nedavno je završeno i snimanje filma Leto kada sam naučila da letim, na kome je radio reditelj Radivoje Raša Andrić. U glavnoj ulozi pojaviće se mlada Klara Hrvanović, a tu su i poznata glumačka imena – Olga Odanović, Snježana Sinovčić i Žarko Laušević.

 

Moja dosadašnja ostvarenja bavila su se mladim ljudima koji odbijaju da odrastu, međutim u centru pažnje ove priče je devojčica koja želi što pre da zakorači u svet odraslih. Potpuno novi ugao, kao i činjenica da je ovo, pre svega, dečji film za mene predstavlja izazov kome se izuzetno radujem, rekao je Andrić o filmu.

 

Ipak, kako će leto izgledati na filmu videćemo verovatno tek na jesen 2021. – prema rečima producenata, biće dosta posla u postprodukciji, jer će film zbog Sofijine bujne mašte obilovati vizuelnim efektima.

A dok film ne stigne u bioskope – topla preporuka za čitanje! Iako su ciljna grupa mladi, mnogi “odrasli” su sa zadovoljstvom pročitali ovu knjigu. Mlađi čitaoci uglavnom kažu kako ih je knjiga nasmejala i kako saosećaju sa Sofijom, dok je starije takođe nasmejala, ali i rastužila, pa i rasplakala – verovatno zato što su svesniji kako mogu izgledati odnosi u jednoj ovakvoj porodici, ili su možda i sami imali takvo isustvo. Jasminka Petrović je rekla da je radnja knjige smeštena na Hvar – jer Hvar dobro poznaje – ali da ova priča može da se dešava i u Sarajevu, Mariboru ili bilo gde u svetu – priča o mešovitim brakovima, identitetu i tome koliko se sve što odrasli govore i rade može odraziti na deci uvek je aktuelna.

 

 

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments