“Najgora stvar je biti bolestan od života“ (Lepota i tuga).
Kavabata je bio prvi japanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1968) čiji su napoznatiji romani „Snežna zemlja“, „Hiljadu ždralova“, „Zvuk planine“, „Velemajstor“ i dr.
Lepota i tuga je pozno Kavabatino delo koje u stilu i sadržaju sadrži mnogo od atmosfere i stila po kojim bismo mogli i bez imena pisca verovatno prepoznati tipično japansko poreklo romana. Priča, ispričana jednom vrstom minimalizma koji asocira na haiku poeziju, i uz neku vrstu elegantne distance (u stilu) u odnosu na dramatičnost i emotivnost zapleta, sva je „utopljena“ u osvrte na (japansku) kulturnu tradiciju, kao i estetiku prirode koja čini deo ambijenta proiživljavanja glavnih junaka.
„Hram mahovine i Rjoanđi bili su takođe prekrasni u prolećnoj kiši. U Hramu mahovine, jedan cvet kamelije ležao je na vrhu sićušnog belog cveta andromade razbacanog preko mokre mahovine – crveno na belom, pa na zelenom, Savršeno oblikovana kamelija ležala je okrenuta prema gore, kao da je procvetala tu, lebdeći. I kamenje u kamenoj bašti Rjoanđija blistalo je mokro od kiše, prelamajući se u svim nijansama.“
Japanac gotovo spontano povezuje slike i estetiku prirode oko sebe sa unutrašnjom dinamikom sopstvenog života: slike zelenih polja čaja, prelivi sjaja izlazećeg sunca nad lukovima planine, vizija šljivnog cveta, rumor reke i šum talasa, ceremonija pijenja čaja ili verska proslava u nekom hramu uklapaju se u tok života Kavabatinih likova isto tako neodvojivo koliko i treperenje lepote i tuge njihovih intimnih osećaja u ovom neobičnom romanu o ljubavi i osveti.
„Jadne male kišne kapi. Prignječene uza crep na krovu i pritisnute, dok su prolazile kroz pukotine, kaplju nad nama kao suze…“
Možda je izrazito vizuelni i estetski momenat priče pojačan i činjenicom da su troje glavnih junaka umetnici – pisac i dve slikarke. Priča je više nego neobična i odvija se na dva vremenska nivoa – nekad i sadi – i u nekoj vrsti emotivnog četvorougla. U centru isprepletanih veza je prelepa Keiko, pomoćnica slikarke Otoko, sa kojom živi i kojoj je uz to i ljubavnica. Keiko je istovremeno ušla u vezu sa književnikom Okijem, kako bi mu se „osvetila“ zbog toga što je nekada praktično uništio život Otoko. „Nisam budala kao ti. Pa da dvadeset godina volim nekoga ko mi je upropastio život“. Dvadesetak godina ranije Oki i Otoko su živeli veliku ljubav bez sretnog završetka jer je tridesetogodišnji Oki već bio u braku, dok je tada petnestogodišnja Otoko, posle neuspele trudnoće, morala da promeni grad i dotadašnji život.
„Bila si dete kada te je zaveo, nevino dete, najnevinije dete koje je moglo da bude. Možda je zato i ostao takav ožiljak“.
Oki je svoju strasnu vezu sa maloletnicom pretvorio u roman – bestseler, koji mu je doneo novac i slavu, a Otoko je nastavila da u sebi čuva setnu uspomenu na ljubav koja joj je zauvek promenila život i da misli na svoje nerođeno dete, čiji je portret stalno želela da naslika.
Čudna lepotica Keiko (koja „mrzi muškarce“) u svom osvetničkom poduhvatu ne zaustavlja se samo na vezi sa Okijem (kome se trudi da uništi brak), već fatalno zavodi i njegovog sina Taićira. Ljubavna romansa Taićira i Keiko dramatično se raspliće na poslenjim stranicama romana, čiji kraj ostaje donekle zagonetan kako je to čest slučaj u delima Kavabate.
„Šta li če Kiko raditi sa Okijevim sinom? Šta će s njima biti? Šta bi ona (Otoko) trebalo da učini, posle svih tih godina provedenih u zatočeništvu svoje ljubavi prema Okiju?“
Osim prikaza lezbejske ljubavi, Kavabatin roman je privukao pažnju, odnosno izazvao skandal u ondašnjem puritanskom Japanu, i senzualnom atmosferom i erotskim scenama koje su ipak na neki svoj način dopunjuju sa nežnom estetikom ljubavne tuge – na isti način kao što su i u životima glavnih junaka periodi burnih strasti prepliću sa periodima smirivanja, meditacije i kajanja zbog onoga što je učinjeno, što je propušteno ili što je nepovratno prošlo.
„Prvo je video jednu od njenih bradavica. Bila je to ružičasta bradavica, gotovo prozirno ružičasta…Bila je kao pupoljak cveta na njenoj beličastoj dojki. Na njoj nije bilo nikakvih ružnih malih borica ili zrnaste teksture. Bila je taman toliko velika da može da se lepo sisa.“
Poput mnogo drugih velikih japanskih umetnika (Mišima i dr), Kavabata je život završio samoubistvom 1972. godine, ne ostavivši nikakvu poruku.
Jasunari Kavabata, Lepota i tuga napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →