Ulogujte se / Kreirajte profil

Jedna sasvim lična antologija

.

Become a Patron!

.

 





 

Nakon mnogo godina svakodnevnog čitanja poezije, ponekad osetim potrebu da odvojim delić onoga što moj jezik (jezik na kome govorim, mislim, oblikujem u reči svoja osećanja, iako će neko možda reći da su u pitanju jezici) pretvara u muziku, čaroliju, sredstvo za dosezanje izvan ljudskog domašaja. Smisao poezije nije potrebno dokazivati, ona je, rečima Oktavija Paza „uskrsnuće prisustva“, ali i „bratstvo nad prazninom“. Verujem, isto tako, i u smisao vraćanja onome što je vreme izdvojilo kao najbolje i najreprezentativnije u poeziji jednog jezika. No, iako su imena autora izvan svake sumnje, izbor baš ovih pesama a ne nekih drugih, jedna je lična priča.

 

BRANKO MILJKOVIĆ

RASKOVNIK

Nekakva (može biti izmišljena)
trava za koju se misli da se od nje
(kad se njome dohvati) svaka brava i svaki
drugi zaklon otvori sam od sebe.
Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepši od praznika običan dan bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori put u reči, u riznicu golje.
Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
Biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano,
Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno proleće. Otvori
Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.

 

IVAN V. LALIĆ

FRAGMENT

Delimično po Pindaru

Lepota koja tvori sve slasti smrtnicima
Istinu će da tvori od onog što je lažno –
Samo budućnost može pouzdan biti svedok.
A o bogovima, bogami, samo dobro:
Istina tu je izlišna, sumnjiva, opasna čak.
Zato i pevam to leto nejasnih bogova puno,
Metaforama ga kitim i pozlatu mu stavljam
Od istanjenih reči. A bolesno je leto,
I bolesno je more i vazduh što ga dišem,
Bušan je plašt planete. Svejedno, pevam lepotu
Po sećanju i možda po nekoj inerciji, što je
Sećanju sestra blizanka; obmanu dakle pevam
U nekoj upornoj nadi da će budućnost jednom
Posvedočiti da je obmana bila bitna
U svetu suviše stvarnom, a da bi istinit bio,
U svetu suviše lepom, a da bi bio stvaran.

 

MILOŠ CRNJANSKI

MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Beč. U revoluciji. 1918. Za studentesu, Idu Lotringer

 

ANTUN ŠOLJAN

BACAČ KAMENA

I

Istrčim bosonog na obalu rijeke,
na obalu rijeke sa hiljadu čaplji,
istrčim i stanem i dignem se na prste
da pogledam gore i dolje niz obalu,
iako sam stotinu puta već prije,

iako sam stotinu puta već gledao,
iako se ništa nije promijenilo,
otkako bacam duguljasto kamenje
finom i vještom duguljastom rukom,
na obali punoj jednakog kamenja
crnog i oblog, da ubijam čaplje.

Bit će, po oblacima, da je već jesen.

I tako u vječito jednaka jutra,
pred vječito jednakim obalnim kamenjem,
iako sam vještak i znadem zamahnuti,
iako sam stotinu puta već prije,
iako sam stotinu puta zamahnuo,
ja stojim, ne oklijevam, ja stojim, ne bacam,
iako je jesen i čaplje će otići,
ja stojim, ne bacam, jer treba pogoditi,
ne bacam, jer možda neću pogoditi
jedini pravi kamen što ubija
od sveg ovog, jednolikog kamenja,
ne bacam, jer možda neću pogoditi
to, a i čaplju, koju bih morao,
jedinu čaplju, koja mi pripada,

iako sam stotinu puta se zakleo
da uopće neću poštivati

izvjesne, sasvim izmišljene zakone.

 

II

I tako ja, najbolji bacač od sviju,
najvještiji vještak i znadem svoj posao,
koji bih mogao naslagati brdo
od mrtvih i mokrih duguljastih čaplji,
i nositi kaput od čapljina perja
i imati duga čapljina krila
na drvenom zidu iznad vrata,

i tako ja, najbolji bacač od sviju
sagnem se svaki put, dohvatim kamen,
kojigod kamen od kamena sa obale,
i rasipljuć snagu, najfinijim zamahom,
s najljepšim trikom ga bacam kudagod,

ga bacam kudagod u jesensko nebo
u jesensko bezbojno platneno nebo,
gde probijam rupe, kroz koje mi anđeli

zvižde ulične napjeve.

 

III

Kojigod kamen. Baci. I ne misli
na to da kamen kad napusti ruku
luduje svojim životom. Da snaga
nije više tvoja:

da tako sa kamenjem odlaziš odavde.
Ruka, pa rame, pa pleće, i tako
te možda i nema na obali rijeke,

gde pognuti čovjek sa mlohavim rukama
zamišljen podigne katkada kamen,
vagne ga dlanom i dugo ga gleda
i onda ga drhtavo, pažljivo baci
u rijeku, i onda se napola uspravi,
i pogleda gore i dolje niz obalu,
da li ga možda tko nije vidio,
iako se ništa nije promijenilo,
iako već odavno nikoga nema.

Jer je sam s kamenjem davno odletio,
a sve ostalo je vjerojatno način

na koji se, normalno, postaje star.

 

STEVAN RAIČKOVIĆ

PESMA I SMRT

Ova pesma nema oštrih zuba,
Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:
Ja ne vidim više od nje pomrčinu

I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.

(1959.)

 

VOJISLAV ILIĆ

TIBULO

Pred hladni Venerin kip, pod senkom pitome noći,
Tibulo, kvirit mlad, začuđen zastade nemo,
I čudni gledaše lik. Na krilu odmora svoga
Romula večni grad spokojno, tiho je drem’o;
A kvirit stoji mlad,
I s čudne statue te, sanjive ne svodi oči,
I gleda bajni rad…
I zora sinu već, a on je stajao budan;-
I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi,
A on je snevao san; – i prekor iz sna ga trže,
Kroz burni celi grad što tajni zborahu glasi, –
I on je čuo sam:
„Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite!
On ljubi hladni kam.“

(Mart, 1883.)

 

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

GOSPI

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

 

MAK DIZDAR

GORČIN

Ase ležit
Vojnik Gorčin
U zemlji svojoj
Na baštini
Tuždi

Žih
A smrt dozivah
Noć i dan

Mrava ne zgazih
U vojnike
Odoh

Bil sam
U pet i pet vojni
Bez štita i oklopa
E da ednom
Prestanu
Gorčine

Zgiboh od čudne boli

Ne probi me kopje
Ne ustreli strijela
Ne posječe
Sablja

Zgiboh od boli
Nepreboli

Volju
A djevu mi ugrabiše
U robje

Ako Kosaru sretnete
Na putevima
Gospodnjim
Molju
Skažite
Za vjernost
Moju

 

MILAN DEDINAC

NOĆ DUŽA OD SNOVA

OKOVANA VIZIJA

…I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja

Tolko se minulog leta sručilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al’ Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen
i ne slutih da je leto u sen svoju utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja
“Grana je, grana je!”- šapnuh. O, našto ta iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetila nema, al’ pomrčinom ne bludim,
jer ja sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod hodom mojim zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara

Izdignem ruku ka nebu – u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l’ krošnja mog krvotoka il’ srebrom maslina lista?

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il’ moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svud zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu

Sve što se napilo sunca – rasipa zračenja noću
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al’ druga, okolo mene, nad zemljom sada lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom – iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još seva,
i sav sam od mesečine i sav od Sunca saliven

I vidim: gube se međe između noći i dneva
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al’ istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju

Ja ću ga čekati mirno da prevali put do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al’ umiranje će moje i njegov mrak da obasja

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračnim i Sunčev dvojnik se menja

…i pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja

 

DUŠAN MATIĆ

MORE

1.

Spavaš danas, gusta lepoto leta
zriš u srcu avgusta
kao žena koja je poznala da ljubav je
sve i pepeo i opet neiscrpna
žar što ga prvi dah raspiri
i drugi dah ugasi
i treći dah opet raspiri
i tako redom
za decu rođenu i decu nerođenu
bujan talas za to ne mari.

Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujući nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu.
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dijamantskom skladu.

 

2.

Spavaj i ti pred tim nedogledom
pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
krnjih uspomena i promašenih trenutaka
spavaj, pijana od zaborava
spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš
na jalovoj ivici saznanja
na ivici slepila i izgubljenog ukusa
i na dodiru oluja
i tamo gde se deli zora
i gde te nema
ni krikom ni zimzelenom
trajanja.

 

3.

Spavaj
šta su htele smešne gajde smisla
šta ruke na nepoznatom poslu
post večnosti ja ga neću ni po cenu ove nedonoščadi
ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih
kad zemljom prođu bezazleni osvajači
na puste fatamorgane
to su samo ćelavi vrhunci
gde zalaze večeri i pesme nedopevane
sitih sebičnih ljubavnika.

Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta
ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare
odavde pa do Afrike
isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare
i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog
prolaznika.

 

4.

Bolje spavaj.
Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš zavoleti
glavu svoju obujmi rukama obema
taj obruč od tuča ko će moći da slomi.

Prsnuće damari i kletva tek kad skrušeno
spustiš neuslišene usne na gorke usne
što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.

O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene
odsutnosti, o ista ružo užasa
o divlja ružo pomešane krvi
dan, a nema dana
noć, a nema noći
zvezde i krvotok ugašeni.

 

5.

Bolje spavaj
mačka se proteže na osenčanom zidu
grožđe zri na čokotima
bonaca je polegla nad svetom
spavaj
dva pozna leptira žure varljivom suncu
s dolaskom noći nestaće ih
i dve lepote s njima.

Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti
spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na
omamljene
krila prostora gde gore boje večnosti
i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim ranjavim grudima
i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi
tvoje smrtne istine.

 

6.

Spavaj
večnost je taj sjaj, taj nedogled
taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika
i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi
večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred tvojim
smrtnim nogama
taj talas, silan ciklon što lomi katarke
i poslušno pašče pred nemilosrdnom, ljubljenom, zaspalom
nogom tvojom.

 

VLADIMIR NAZOR

CVRČAK

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni teški jamb…
Podne je. –Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.

I pjeva: „Ja sam danas ispio sunce plamno.
I žilice su moje nabrekle ko potoci.
U utrobi se mojoj ljuljuška more tamno.
Na leđima mi šuma, što nagli trnu srh.
Dvije stijene, dva obronka postaše moji boci,
A glava – gorski vrh.“

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče,
Dok sunce s neba lije na zemlju žar i plam;
„Zemniče, ja sam himna što bruji za oltarom
Dok šuti gordi hram.
…Izađi! – Što se kriješ pod krošnjom, u rupama?
Na kamu puž se sunča, na travi grije crv!
Rominja s vedra neba ko kiša od iskara
Sunčana sveta krv.
…Izađi – ti koj niknu iz zuba ljuta zmaja,
Da budeš grm što gori, luk napet, plamen-mač,
Al raznježi ti dušu milinje cvjetnog maja,
Al omekša ti srce jesenjih voda plač.
…Zaprznio te mrak,
Po zemlji sipaš žuč.
A tebe zemlja rodi da budeš čil i jak,
Da nosiš u njedrima radosti zlatni ključ.
…Ja gutam žar sunčani.
I osjećam u sebi gdje struje šumne rijeke.
Šumore zelen-luzi svjetlošću obasjani,
klokoće vrelo, more pjeni se i krkoči,
Modri se grožđe, i zri bobulja sure smreke,
Niz bor se smola toči.
…Zemniče, ja sam pjan.
Oh, sunca, sunca, sunca!
Još led mi noge trni,
Pred očma još se crni
Odurni zimski san.“

I cvrči bez prekida, i šiba teškim ritmom
Goleti ugrijane, lug mrtvi, sparni zrak.
Trepeće oštra pjesma ko vjetra na krilima
Dugačak svilen trak.
I pjeva: „Slava zemlji, i suncu i talasu!
Dajte mi kaplju rose na kori jasenovoj,
I kaplju žuta soka na bobi na smrekovoj.
Al velju snagu podajte mome glasu.
…Sunčeve žice idu od neba pa do zemlje,
Napete kao strune. Golema harfa sja.
Mnogo je ruku dira. – Nebesa zabrujaše,
I sluša zemlja sva.
Mir je na vodi, muk je u docu i luzima,
Al čujem velje srce gde kuca sred dubljine:
Bojiš se, zemljo majko, da onim pod prstima
Ne zamre pjev sunčani, žica se ne prekine.
…Zemniče, čuješ poj?
Šumi ko pčela roj.
I pjeva: „Svijet je lijep, a život dar je s neba,
Al’ žeđa nek ti bude velika, ljuta glad.
Pa gutaj vatru moju i siši mlijeko moje,
I bit ćeš sveđer mlad.
…Oh, sunca, sunca, sunca!
I vonja sa doline
i vjetra sa vrhunca!
…Zemniče, ja sam pjan.
Gle, iza žbuna viri,
Pomamnu pjesmu sviri
Na fruli nagi Pan.“

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni, teški jamb…
Podne je. – Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.

 

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

PESMA

1.

U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka:
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota,
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,
Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I čađ pada, i figure i konture razne niže,
I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podigo sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku:
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

 

2.

U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,
I zanesen smelo ide u predele svojih snova,
I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,
I moja se miso budi, al’ ko miso pesnikova.

Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,
I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,
Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana:
Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom već umornim preživela gledam doba
I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;
I čudna se slika stvara, neko more od pepela,
Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

To je pesma koju rađa miso moja i sećanje,
To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,
To je pesma stara, teška, jednolika ko kukanje,
To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.

 

NIKOLA ŠOP

VUNENA PASTORALA (odlomak)

U jednom zamahu olujnom okrenuh se od svih stvari,
i premda pokucaše na vrata posjetioci,
ne rekoh slobodno.
Al’ oni uđoše.
I tad rekoh, mene već nema, zakasnili ste, eto.
Tu samo moji nabori su, da znate.
Moja u odijelo obučena prisutnost.
To rekavši, zaokrenuh još jednom oko sebe i njih.
I zakoraknuh u se,
njih ostavivši za mojim stolom zgranuto.
Sad pričajte, dovolje se zabavljajte, doviknuh im još jednom,
i ušavši u se, sobom se zatvorih.
I ma koliko da su u me kucali i zvali me i zvali,
ne rekoh im više nijednu riječ.

Snuždeno i zbunjeno posjedali za sto, i gledaju me,
i zabrinuto prigiblju se i šapuću:
Kakav to njega sad obuze muk.
Odjednom, jezivo izgledah im čudan,
pa stadoše kažiprstom pisati po zraku,
misleći da će tako izmamiti mi riječ.

Ne trenuh, ne rekoh,
već samo još jednom domahnuh iz sebe i utonuh.

 

JOSIP PUPAČIĆ

TRI MOJA BRATA

Kad sam bio tri moja brata i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Imao sam glas kao vjetar,
ruke kao hridine,
srce
kao viganj.
Jezera su me slikala.
Dizali su me
jablani.
Rijeka me umivala za sebe.
Peračice su lovile
moju sliku.
Kad sam bio
tri moja brata
i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Livade su me voljele.
Nosile su moj glas
i njim su sjekle potoke.
Radovao sam se sebi.
Imao sam braću.
(Imao sam uspravan hod.)
To su bila tri moja brata:
moj brat, moj brat i moj brat.

 

VELJKO PETROVIĆ

GRLIM KO BRODOLOMAC

Grlim, ko brodolomac još zadnju živu katarku,
na pučini očaja, tvoj topli sunčani lik.
Nad glavom sklapa se val, i guta veliku, žarku
tu ljubav; a vrh pene poslednji zvoni mi krik:
– nad vedrim nek ti čelom, ko oblak, kob moja mine!
Zaboravi, ko dete utrobu majke, da beh!
U času, daj, kad tonem, da krupno oko ti sine,
čujem ko s mora lastu, tvoj jasni, bezbrižni smeh…

1908.

 

RASTKO PETROVIĆ

SVI SU ČANCI PRAZNI

Tako zaspi, meseče,
Nad toplom supom detinjstva:
Iz mene će preliti tuga doveče,
Kao iz čanka mladog životinjstva.
U ovoj noći opet prazan
Čanak iz kog, ko dečko, ne dokusa,
No zaspa baš kad zastruji
Velikom svemoću ukusa,
Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji.
To je doticalo bogatstvo iz matere
Kroz kraterstvo tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga,
Ogromnost i njena tuga.
A zaspim uvek pred kraj večere,
Služavka svlači nebo, dan i mene,
Pa baci noći da nas proždere:
Tek jutro nađe kosti raznesene.
Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:
Gušim se, zar, u plazmi dosade;
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade.
U ovoj noći svi su čankovi prazni
nikakvo potkrepljenje!
Stresoh sa sebe čednost,
Stresoh sa sebe poštenje;
Ni jedne fiks-ideje.
U ovoj noći: radije zabludu;
No kakvo spasenje!
O ljubiću te, ljubiću te zaludu;
Tek da se tvoje bede domamim
Tražiću od tebe oproštenje,
Da nasmeje se u meni ostatak humora
Kada se budeš smatrao nedostojnim
Da usred ponoćne strogosti i sumora
Pokušaš još jednom isceljenje.
U ruci jednoj seks, u drugoj mozak,
Grozdove, tu berbu večnosti:
Pijanstvom crnim zateturaću ga nauznak,
Uprkos rujnog čela sumornosti.
No u ovoj noći svi su čankovi bez dna:
gde iscediti to vrenje?
U jutra su čankovi opet prazni;
nikakvo osnaženje!
To priticala je briga iz matere
Kroz dubinu tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga:
O, ja slobodom ništa nisam stekao
Ni nazreo dno ponora strašna,
Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao
Lepinju od zemlje i brašna,
Kotao supe da sam ispio,
Zagnjurio glavu u krilu dragane,
Svoj gnusni žig na nju pribio
Pa pljuvao pred prag i dane.
Izgrej, meseče, i njima!
Zamesiću kolač u čanku praznu,
U nj streseno mi poštenje,
U nj fosili i fiks-ideje;
I učiniću im to za kaznu,-
No zašto, i kome! –
U ovoj noći svi su čankovi prazni,
U ovoj noći ni jedne fiks-ideje,
Odvratićemo glave.

 

RADE DRAINAC

(Iz Erotikona)

*

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

 

MIODRAG PAVLOVIĆ

BOGUMILSKA PESMA

Traže moju glavu.

Sve što na glavu liči
bacaju po livadama na hrpe
i noću gaze konjima.
Zemlji otvaraju okna
te vade srebrnu rudu
što glavi proročkoj slična je,
pa je obese o hrastovo granje.
I oblake kad ljudski pokažu lik
čakljama svlače i kopljima bodu.

Traže moju glavu
a nisu ni čuli moju reč.
Kao guja bez otrova u glavi
po gudurama ležim
nemoćan da svoju kožu promenim.
O kneževi pijani
što me sa bedema vrebate
zar mislite: neće moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Zemlji sam blizak,
ona bolje pamti reči no krv;
u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,
sve što o ljubavi znam.
Mali je vaš mač
da čitavoj zemlji glavu poseče.

za P.U.L.S.E izabrala: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.