Kad, ako ne sad? (Older)

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kad, ako ne sad? (Older)

.

Become a Patron!

.

Da li ste nekad merili koliko traje zalazak? Ja jesam. Traje 05:33. Tačno kao pesma.

Tako sam upoznao zanimljiv par Engleza. Prolazio sam samo da vidim kako sede na terasi knap za dvoje, šćućureni kao grlice. 

Negde na Krfu, iza kristala orošenog hladnom ružicom, mahao mi je taj ostareli par: bili su lepljiva antiteza samoće. Puštali bi Older da iscuri u zalazak do kraja.

‘Poslušaj ovo’ – preporučio mi je Prijatelj. Zašto treba da slušam album Džordža Majkla? Ćutao sam iz pristojnosti.

A onda je truba napunila sobu.

Strange
Don’t you think I’m looking older?

Samo sam ćutao dok se upisivala u školu. Ali da: drhtao sam zajedno s njom ispred kancelarije školskog pedagoga znajući da stvari više neće biti iste. Ona, izvedena iz sigurnosti vrtića i okružena svetom koji ne poznaje; i ja, potpuno zatečen realnošću trenutka. Nešto upravo prolazi zauvek.

 

Posle smo jeli sladoled i kupili ranac. Odvezao sam je kući i pobegao da budem sam.

Strange
Don’t you think I’m looking older?

A u sobi je jedan glas puzao uz zidove. Jorgo, da li me ti to opominješ da starim?

George Michael bio je prokleti peder kome se ništa nije opraštalo. Svi drugi su mogli imati svoje izmišljene razloge za take the money and run, ali samo su njegove albume nazivali muzikom za liftove. Bio sam jedan od blaziranih da u raznim ejbisioemdiekstisi pronalazim skriveni artizam, a sočni soul pop poput Wham ili Culture Club arogantno preskačem. Tek će ih kasnija čitanja i prevođenja iz sintetičke produkcije ka sirovim i organskim verzijama učiniti pop klasicima. Kakav bi punokrvni disko bio Bad boys da je ostao na duvačima i električnom klaviru u nekom Earth, Wind & Fire aranžmanu…


Da li mu je dosadilo da ga prozivaju manje talentovani ili je stvarno osetio kako stari?

Nije da nije bio kriv. Sintetička produkcija osamdesetih, ritam mašine, dugi dilej, analogni sintisajzeri, sve je bilo tako nepotrebno.

A onda su okolnosti(hm, okolnosti?) učinile svoje: prvo je AIDS odneo Anselma Feleppa, Majklovog ljubavnika. Ko zna  šta ga je lomilo više – neočekivana i nepoznata samoća ili samo strah od virusa…

 

Nemate rak – trebalo je da mi zvuči kao odlična vest, a delovalo je otrežnjujuće, već i samo saznanje da gospođa Smrt ne stanuje u drugom gradu, već se iza nekog ugla ceri našim iluzijama o pravdi i nepravdi. Tupo sam zurio u lekarku osvešćen od starosti koja više nije bila poneka seda u ogledalu, već prva otrežnjujuća sumnja u moje zdravlje i šamar posle koga stvari više ne mogu biti iste. Još uvek slep od straha, prvi sam put pomislio – Gospode, život je tako kratak, šta radim sa njim?

Gospode, život je tako kratak, šta radim sa njim? – možda je pomislio mali Grk prestravljen od blizine virusa koji je prošao tik pored njega i vratio se muzici. To se samo činilo lako: ugovor sa Sonijem bio je sve sem muzike: vrckanje sa manekenkama, džins i tabloidi; i rešiti se tog kamena o vratu značilo je slobodu(‘Feels good to be free’). Težak poraz u sudskom procesu nije ga pokolebao: potpisao je za Dream Works, tek osnovanu Spilbergovu etiketu; tako je, bez pritiska izdavača, na album od 11 pesama postavio 9 molskih downtempo posveta Anselmu. Magla, dim i sombre probijali su kroz trube; a nekako je u vreme snimanja Older projekta umro i Antonio Carlos Jobim pa je ceo album prirodno otplovio, tačnije odsinkopirao ka bossanovi. Slavio se Zvuk.

 

Mastermajnd sočnih gudača i decentnih vokalnih aranžmana bio je Johny Douglas, 76-godišnji dirigent, legenda filmske muzike i BBC radija. Stari majstor nije ostavio prostora za filozofiranje i gimnastiku solista, sve je bilo podređeno Pesmi.

A samo je to trebalo muzici Džordž Majkla. Tužne 1991. kroz jedan Božić u emigraciji slušao sam grupu švedskih tinejdžera kako uz akustičnu gitaru pevaju Last Christmas. Mrak je padao oprezno; kroz prozore su sijali tuđi domovi, ali meni je Wham prvi put bio blizak. Bez šminke studija, svedena i gola, odjednom sija kao novogodišnji ukras na kandelabrima.

Na crno belom omotu albuma Older, pola Majklovog lica nema. Ona druga polovina može biti samo mladi Džordž ili Ništa: višeznačna grafička poruka spada u red najboljih omota devedesetih. 

Kad god ga ponovo vidim, zapitam se koju polovinu svog lica bih ja pokrio crnom? 

 

 

Imao sam već skoro trideset… prvi sam put na svojim rukama prepoznavao ruke svoga oca; mislio sam da smo sasvim različiti, ali me priroda neumitno crtala po njemu spolja i iznutra, da popunim prazninu na planeti kad ode. I priznam sebi da starim kao i on, da godine počinju da me rade, da sanjam sve kraće, da ostajem bez proleća u koraku, i da više volim zalaske od noći punog meseca.

Slikaj me! – presekao me očev glas na stepeništu. Iz torbe, virio mi je objektiv i nisam imao kud. Obojica smo znali zašto posle dva infarkta hoće tu fotografiju, ali sam fingirao da me nervira taj nepotrebni patos. U stvari, najradije bih pobegao…ja nisam bio spreman.Ja nisam bio spreman. Ali klik.

Nemam pojma gde je fotka. I ne treba mi. Dovoljno je da zatvorim oči i već gledam oca kako uživa u oktobru: njegova fotelja, njegova kuća i njegov ja. Ponekad sednem na klupu pored da zajedno hvatamo zrelo sunce jeseni. Čini mi se da bi se sad tako kapirali. Nas dvojica matorih.

Starim… i ličim.

 

U međuvremenu, Older postaje klasik. Posle 30 godina još merimo zalazak po njoj. Brzo promiče ovo malo svetla pred mrak… i sve je sad i ovde. Tamo daleko je predaleko za nas. 

‘Kad, ako ne sad?’ – mislio je Džordž dok se prepuštao slanim talasima soula i bosanove, ne mareći više za tiraže, tabloide i glasine, pomiren sa sobom i svojim snovima.


Danas se razumemo: svi bismo samo da sanjamo duže.

 

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.