Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako ispisati istoriju onih koji je nikad nisu poželeli?

Ispuniti i počiniti kakvu god pohotnu želju, isto je.

Vasilid

Usmrtite smrt.

Valentin

Kako neka ideja ostvaruje ono što se zove njen put? Kojim se stranputicama, kakvim čudnovatim stazama, koje se ne ukrštaju uvek s putevima tela – koje, međutim, tu ideju nosi – ona uvuče ovde ili onde, pa se odjednom izgubi, da isto tako odjednom iskrsne ko zna gde drugde? To pitanje može izgledati banalno, čak konvencionalno, a opet, konstatujem da povodom gnoze nijedan istoričar nije ozbiljno odgovorio na njega. Čudno je videti do koje mere stručnjaci, kad se prepuste razmišljanju, u pitanjima uzročnosti ponekad mogu da se zadovoljavaju površnim ili zbunjujućim objašnjenjima. Tako jedan noviji istoričar gnosticizma, Robert Grant, autor značajnog dela pod naslovom Gnosticizam i rano hrišćanstvo, da bi objasnio izvesne analogije između budističke filozofije i filozofije gnostika Vasilida, piše da je ovaj „u Aleksandriji mogao steći neko znanje o budizmu, preko trgovaca, Hindusa”.

Ne potcenjujući filozofska znanja trgovaca – Hindusa ili ne – ne vidim kako bi takav čovek kakav je Vasilid, čije učenje otkriva duboko znanje različitih religija njegovog vremena, mogao njima da duguje svoje eventualne pozajmice iz budizma. To zvuči, nekako, kao kad bi, nekoliko vekova kasnije, neki istoričar (ako ih još ima), da objasni znanje Tejara de Sardena o sinantropu („Pekinškom čoveku”), napisao da je „to znanje mogao steći preko neke kineske delegacije koja je, u vreme kad je on pisao Fenomen čoveka, u Evropi bila na službenom putu, radi trgovine.” Ali, treba znati da gotovo sva dela iz oblasti istorije, uključujući i ona najčuvenija, često sadrže tvrdnje ove vrste.

Postavio sam sebi to pitanje zato što mi se čini očigledno da, s jedne strane, učenje Simona Maga nije umrlo zajedno s njim, nego se nastavilo u Samariji, Siriji i, možda, Egiptu, a s druge, pak, da se to prenošenje, izgleda, vršilo potajno, skrivenim putevima, i da ga je, dakle, teško bilo otkriti neospornim dokazima. Tako će, uostalom, biti i s ostalim predvodnicima u povorci gnosticizma, čija su dela, danas izgubljena, čuvana u potaji još za njihova života, zbog svoje sadržine (bila su rezervisana samo za određene posvećenike), a i zbog nužde da se izbegnu progoni i ogorčenje hrišćana.

To je i razlog što o gnosticima relativno malo znamo, sem u onim vremenima kad su, zajedno s hrišćanima, bili nepokorni ili se bunili protiv rimske vlasti, to jest čitavim tokom drugog veka naše ere. Uzajamne razmirice između pravih i lažnih hrišćana, u to vreme, nisu mogle ići dotle da neka sekta istrebi ili, prosto, izopšti neku drugu. Postojanje i moć zajedničkog neprijatelja odlagali su za kasnije „rešavanje” tih problema. Istini za volju, ruska Revolucija, a još i više skorija istorija revolucionarnih partija Evrope, uče nas da, čak i pred zajedničkim i moćnim neprijateljem – carizmom ili kapitalizmom – revolucionarne grupe i grupice nisu nimalo stišavale međusobne svađe. Ali, razlog tome je vrlo prost: naime, liberalizam zapadnih društava toleriše te podele – koje, uostalom, ta društva koriste. Da sutra, po završetku revolucije, neka od tih grupa dođe na vlast, dobro znamo da te tolerancije više ne bi bilo i da razvlašćeni ne bi imali drugoga izlaza osim izbeglištva ili ilegale. I kao god što je u narodnim demokratijama nezamislivo zvanično prihvaćeno postojanje trockističnih ili maoističkih grupa, tako je i uspon hrišćanstva učinio vrlo nesigurnim opstanak gnostičkih sekti. Upravo u to doba, u IV veku, one konačno iščezavaju u noći istorije – međutim, i dalje žive – a učenje i tekstovi učitelja gnosticizma povlače se u punu potaju. Tako se, nadgrađujući se na tragediju budućnosti čovekove, ukazuje još jedna tragedija koja onu prvu potvrđuje i pothranjuje: tragedija same istorije – zemaljske mere kosmičkog vremena, vremena koje je za gnostike oduvek bilo najjasniji znak našeg otuđenja.

Zato istorija gnostičkog pokreta nipošto ne može da se ispisuje kao tradicionalna istorija. Ona je, na neki način, istorija senke, kontraistorija čiji uzastopni slojevi očajnički pokušavaju da opovrgnu samu istoriju, da čoveka istrgnu iz stega trajanja. Dok su najoštroumniji ili najubeđeniji hrišćani već u prvim decenijama naše ere imali osećaj da postavljaju temelje novoga doba – čak iako se to doba moralo stalno prekidati krajem vremena – da prevrću puteve sveta i da grade novoga čoveka, gnostici, u svojim tekstovima ili u svome ćutanju, nikad nisu pokazivali ni najmanju želju da ostave trajne tragove svoga postojanja na ovome svetu. To je, rekli bismo, očigledno, logična posledica čitavog njihovog stava. Oni se rugaju potomstvu, dugovečnosti, budućnosti, svim tim klopkama i mrežama vremena, u koje se love ljudi. Ono što, na neki način, propovedaju, je trenutno bekstvo, otpadništvo od sveta i od vremena.

Kako, onda, ispisati istoriju onih koji je nikad nisu poželeli, skicirati ukočen portret seni koje neprestano beže? Sledimo, napipavamo gnostike, ali ih ne hvatamo. A kad ih uhvatimo, neizbežno ih skrnavimo. Šta bi rekao jedan Vasilid, jedan Valentin, jedan Karpokrat, kad bi, s visina nadsveta, gde se sigurno nalazi, čitao danas ovu knjigu? Da sam i ja sam pao u klopku vremena, u kandže istorije, i da ma koliko moje namere bile hvale vredne, a moje ideje oclavale simpatije – samo dodajem težini sveta težinu jedne beskorisne i prevarne knjige. Jedna jedina pretpostavka mogla bi, u najboljem slučaju, da ublaži njihovu presudu: da sam ja, dve hiljade godina kasnije, reinkarnirani gnostik. Ali, čak me ni ta pretpostavka ne oslobađa u potpunosti njihove osude: ako sam još na zemlji, u ovoj drugoj polovini XX veka, znači da sam i dalje potčinjen ciklusu reinkarnacija – u koje su mnogi od njih verovali – i da još u sebi nisam izbistrio težu tvari, da nisam oslobodio iskru života iz telesne jalovine, ukratko, da nisam potpuno primio gnozu. Da sam je primio, bio bih u sjaju Plirome, razrešen materije, jezika, mentalnih i psihičkih kategorija, istorije, vremena i, naročito, brige da išta mislim o njima. Sa strogog stanovišta gnosticizma, ova knjiga je, dakle, besmislena.

Jer, ona pretenduje da se upliće u svet u koji nema uplitanja, skrnavi neoskmavljeno. Čini isto što čine i oni grubi uređaji koje fizičari koriste da proučavaju strukturu atoma, a koji, budući i sami neizbežno materijalne prirode (svetlost, zraci, snopovi čestica), remete i čak uništavaju predmet koji treba da prouče. Proučavati gnosticizam našim mentalnim oruđem, znači, na izvestan način, remetiti ga i uništiti.

Logika, dakle, zahteva da se ovde zaustavim. Ali, pored ugovornih obaveza spram izdavača, nešto dublje me tera da nastavim. Naime, to što volim te ljude, volim muk s kojim su oni hteli da se stope, i volim da znam da se i danas nešto, neka osećajnost, neki stav, podzemne struje s karakteristikama našega vremena, ulivaju u njih i nastavljaju ih.

Paradoks budućnosti tako hoće, neistorija uvek prati istoriju, protivdruštva podrazumevaju da pre njih postoje društva. Još je živa znatiželja da se sazna zašto su se još pre toliko vekova ljudi okupljali da nečemu kažu ne. To nešto je neprestano poprimalo različite oblike – a od pre pola veka, naročito političke – ali, samim tim, rasparčane. To je prvi, neformulisani zakon otuđenja, i valja ga znati: pravi neprijatelj nikad nije ono čemu govorimo ne, nego senka koju ono baca na nas i u nas.

Žan Lakrijer

Fenomeni

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.