Struktura drugog dela Stranca daje prednost sukobu između Mersoa i suda, jer prvo poglavlje opisuje ranu fazu isleđivanja Mersoa u kojoj učestvuju advokat i istražni sudija, dok je opis prvih dana provedenih u zatvoru, koji su se odigrali pre ovih sastanaka, izložen u drugom poglavlju. Hronologija ovog poglavlja je zamagljena i prva stranica slika događaje poput Marijinog pisma, koje je zapravo poslato kasnije, nakon njene posete. Pošto je ovo poglavlje u kojem Merso ponavlja da postoje stvari o „kojima nikada nije voleo da govori“, možemo zaključiti da Kami želi da zadrži nešto od sumnje koja je prožimala pripovedačku formu u prvom delu romana.

Pa ipak, ovo poglavlje sadrži očiglednu tematsku progresiju, jer opisuje Mersoov preobražaj tokom meseci provedenih u zatvoru i prati izgradnju njegove svesti, pripremajući nas na taj način za njegov stav izražen tokom suđenja. Treće i četvrto poglavlje opisuju suđenje; treće se okončava Mersoovim pokušajem da se distancira od suda, dok se četvrto bavi izricanjem smrtne kazne. Drugi deo, od prvog do četvrtog poglavlja, ne samo što liči na tipičan dnevnički roman, već takođe tematizuje odnos vlasti i pobune.

Okosnica radnje je izložena u prvom poglavlju. Početna pitanja postavljena Mersou stoje u vezi sa njegovim građanskim statusom – ime i prezime, adresa stanovanja, godište i zanimanje. Njemu su ovakvi detalji proizvoljni – „sve mi se to učinilo kao neka igra“ (75)1 – i iznova se javlja motiv odnosa igre prema prirodi, ali je on ovde predočen na ironičan način, budući da Merso opisuje sudski sistem kao „prirodan“. Još jedan motiv koji se ponavlja je sunce koje se javlja u kancelariji istražnog sudije – „njegova kancelarija je bila puna svetlosti, jedva malo ublažene tankom zavesom“ (77); ovaj motiv će sve češće iskrsavati tokom procesa. On je i ovde povezan sa smrću, pošto se prevashodno odnosi na sudije.

Pisanje se iznova javlja kroz figuru pisara koji prevodi Mersoov jezik u još jednu, još iskrivljeniju formu. Glagol „razumeti“ preovlađuje: ako na 76. stranici advokat ne razume Mersoa, onda na 104. stranici Merso ne razume istražnog sudiju. Prisutna je takođe i strategija ravnodušnosti, jer Merso razmišlja o objašnjavanju i odbrani vlastitog gledišta advokatu pre nego što zaključi: „Ali sve to, u suštini, nije bilo od velike koristi i ja sam digao ruke od toga prosto iz lenosti“ (77).

Novina drugog dela romana leži u tome što Mersoova ravnodušnost prestaje da bude instinktivna i postaje promišljen pogled na svet. Već je dva puta diskutovano o glavnom događaju, pokrenutom Marijinom posetom, koji se odigrava u drugom poglavlju. Ostaje samo da se doda da, kada primi Marijino pismo, Merso počinje da oseća da je „u ćeliji kao kod svoje kuće i da se moj život tu zaustavlja“ (81). Sada on ima samo „zatvoreničke“ misli (84). Naučivši kako da opstaje bez cigareta i seksualnih zadovoljstava i kako da ubije vreme, on postaje tipičan zatvorenik, a ipak njegovo prilagođavanje svetu moći prati veliko otuđenje.

To je smisao epizode sa gvozdenom manjerkom,2 čija uglačana i kriva površina služi kao drugo ogledalo Stranca. Ako je u prvoj prilici Merso stvorio sliku majke i nije imao svestan pogleda na sebe, on sada vidi sebe ali kao nekog drugog: „Učinilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan i onda kad sam se trudio da se osmehnem“ (87). Dakle, svest prati nekakav oblik shizofrenije: odvajanje Mersoa kao tipičnog zatvorenika od drugačijeg, slobodnijeg Mersoa.

Njegov pravi karakter otkriva se trenutak kasnije: „Ali u isto vreme, prvi put posle toliko meseci, razgovetno sam čuo zvuk svoga glasa. Prepoznao sam u njemu onaj isti glas koji mi je već danima odzvanjao u ušima i shvatio sam da sam sve to vreme govorio sam“ (87). Ovo je monolog koji ne može biti zapisan i čiji je Stranac slab odjek. Njegov sadržaj je „izgubljeno ime“ (87), užasi zatvorskih večeri koje prepoznaje Merso kao još uvek slobodan čovek, uprkos svemu što je ranije rekao. Ovaj nenapisani tekst nalazi svoj izraz u trećem poglavlju, u kojem će Merso biti kadar da opiše večeri svog bivšeg života, čiju vrednost sada može bolje da sagleda.

Tokom poglavlja o procesu razvija se njegov doživljaj sukoba slobode i državne moći. Na početku on ima neobičan utisak da je „suvišan, uljez, u neku ruku“ (89). Potom saveznika nalazi u jednom novinaru koji se upadljivo razlikuje od ostalih. Kao što je rečeno u prvom poglavlju, sam Kami je bio novinar sklon samokritici, a u Strancu on izlaže satiri izveštače koji su „naduvali“ Mersoov slučaj. Najgori među njima je Parižanin, ali postoji i onaj koji ne nosi svoje naliv-pero i koji stoga ne učestvuje u lažnoj objektivnosti ostalih novinara. Zaista, poput Rambera u Kugi, on uopšte ne piše.

On je taj u koga gleda Merso i čije oči može da sagleda. Kada novinar pogleda Mersoa – što će on činiti sve dok ne bude dosuđena smrtna kazna – Merso saopštava: „I ja sam dobio čudan utisak da sam sebe posmatram“ (90). Tu nije reč o bratstvu, već se pre radi o tome da ovaj ne-novinar potvrđuje u Mersou novu svest koju on ima o sebi kao o čoveku sa ruba, koji ne odgovara kategoriji zatvorenika ili ubice u koju su ga smestili drugi novinari i službenici suda.

Osećaj za bratstvo javlja se u trećem poglavlju kada Merso ima sasvim drugačije reakcije na istražnog sudiju i Selesta. Čini se da je svaki put iznenađen sopstvenim emocijama. Kada državni tužilac trijumfuje, Merso primećuje:

„Prvi put posle toliko godina dobio [sam]  glupavu želju da zaplačem, jer sam osetio koliko me svi ovi ljudi mrze“ (93). Ukoliko je glagol „osećati“ značajan, njegova reakcija na Selestovo svedočenje je još snažnija: „Ja ništa nisam kazao (…) ali sam prvi put u životu zaželeo da nekog poljubim“ (95).3

U ovoj rečenici pohranjeni su ponovno potvrđivanje tišine kao poštenja, trenutak solidarnosti radničke klase i jedna neobična emocija.

Na kraju trećeg poglavlja Merso počinje da odvaja sebe od suda i da potvrđuje svoj drugi identitet: srodstvo sa Mersoom iz prvog dela romana. Sada se on priseća alžirskih večeri: pominje „sve one poznate šumove svojstvene jednom gradu koji sam voleo i u jednom trenutku kad mi se događalo da se osetim potpuno zadovoljnim“ (59). Potom navodi konkretne utiske kao što su vika prodavaca novina (jezička forma koja sasvim sigurno nije previše prefinjena), jer ne pokušava da idealizuje ili dramatizuje život koji je živeo. On pre potvrđuje neposredno iskustvo, neporemećeno intelektualnim kategorijama, bez obzira na to što je čin potvrđivanja intelektualni čin.

Shodno tome, Merso se povlači iz sopstvenog procesa jer opaža da ovaj nema ništa s njim:

„Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu, a mene nisu pitali za mišljenje“ (99).

Mehanizam pomoću kojeg se ovo dešava biće predmet diskusije kasnije, ali u četvrtom poglavlju Merso je u stanju da objasni taj mehanizam; i pre nego što je objavljena smrtna presuda, on je već odbacio identitet Mersoa, ubice-kojem-se-sudi:

„Sva beskorisnost onoga što sam ovde činio počela je da me guši (…)“ (103).

Od tog trenutka njegov drugi identitet je potpuno razvijen, izgrađen na temelju konkretnih sećanja:

„…mirisi leta, gradska četvrt koju sam voleo, izvesno večernje nebo, Marijin smeh i njene haljine“ (103).

Dakle, u trenutku kada je smrtna kazna dosuđena, on je već unapred uspeo da je nadmudri.

Ovo je onaj Merso koji ne samo što izbegava sudije, već ih istovremeno pobeđuje tako što im nameće svoj jezik, osvetivši se tako za poraz koji su mu na sudu naneli njegovi prijatelji iz radničke klase, čiji je jezik zdrobljen rđavim racionalizmom suda.

Čak i pre nego što su počeli da govore, jasno je da Selest, Marija, Salamano, Mason i Remon izgledaju neprikladno. Selest je obukao odelo koje nosi na konjske trke (još jedna asocijacija na povezanost sporta i sreće), dok Marija mora da skriva svoju dugu kosa ispod šešira – vrednosti tela nemaju mesta u sudnici u kojoj se seksualnost shvata kao prestup. Izjave prijatelja ponavljaju glavne principe kulture radničke klase: prijateljstvo, solidarnost, fatalizam i rezignaciju. U ovoj kulturi nema ideje o tome da bi se svet mogao razumeti, kao što je vidljivo iz Salamanovog komentara: „Treba razumeti“ (96). Sudije ne mogu da razumeju da Salamano zapravo ima na umu nešto suprotno od onog što govori, naime da postoje oblasti života koje se nalaze izvan ljudskog razumevanja i suđenja i da se, shodno tome, prema njima treba saosećajno ophoditi.

I Selest i Remon iznova podvlače nerazumljivost zločina, Selest ga opisuje kao „nesrećan slučaj“ (45), a Remon kao plod „slučaja“ (97). U oba slučaja, ova ne-objašnjenja sud odbacuje, jer je previše zauzet sklapanjem sopstvenih pogrešnih objašnjenja. Selest odlazi korak dalje, tako što, na njegov nejasan način, ukazuje i na druge vrednosti života pripadnika radničke klase. Kada je upitan da li je Merso bio njegova „mušterija“, on odgovara da je Merso takođe bio njegov „prijatelj“ (94–95), pretvarajući na taj način trgovačko-ekonomski odnos u lični odnos. Naglasak stavljen na prijateljstvo, čak i u iskvarenom obliku koji otelotvoruje Remon, jeste kriterijum majkom nije iskazao pomoću odgovarajućih spoljašnjih emocionalnih znakova. pomoću kojeg se meri neiskrenost suda, koji osuđuje Mersoa zato što žaljenje za

Selest otvara još jedan konflikt kada objavljuje da je Merso „čovek“ i dodaje da „svi znaju šta to znači“ (95). Ovo je molba za univerzalnost Selestovih vrednosti, a ironija leži u tome što nju odbacuje građanski sud koji takođe iziskuje univerzalne vrednosti kao što su krivica ili nevinost pred zakonom.

Klasni sukob je u ovom trenutku veoma oštar, ali pobeda suda je totalna. Kroz unakrsno ispitivanje Marije, državni tužilac pretvara njenu vezu sa Mersoom u sramotnu „nezakonitu vezu“ (96), potvrđujući tako tradicionalne tabue seksualnosti i označavajući Mariju kao nešto više od obične prostitutke (povezujući je tako sa Arapkinjom). Njen plač otkriva njeno razumevanje onoga što se zbiva – ona je „kazala da to nije tako, da tu ima nečeg drugog, da je primoravaju da kaže suprotno od onoga što misli“ (96).

Pravnički jezik jeste jedna banalna – možda previše banalna – retorika. Česta su obraćanja poroti, kao i pitanja koja ne traže odgovore i emotivni pridevi kao što su „sveto“, „nečisto“ i „gnusno“: ovi pridevi se često upotrebljavaju u superlativu – „najniža vrsta“, „najbestidniji razvrat“ (96), „jedno od najgnusnijih nedela“ (101). Advokat odbrane upotrebljava sličan jezik i izlaže prideve koji su ogledalne slike prideva optužnice. Tako je Merso opisan kao „pošten“, „ispravan“, „neumoran“, „odan“, „čovek kojeg svi vole“ (103). Sastojak autoriteta u ovom jeziku potiče iz činjenice da njegov emotivni ton ne dopušta nikakav odgovor. Niti je ono, kao što je već ukazano, srodno telegramu, pošto je daleko od konkretnog iskustva i razmeće se svojim unapred zamišljenim sudovima. Među njima postoje dva suda, neodvojiva od državne ideologije: da su ljudi prvenstveno duhovna bića obdarena dušama i da su ljudska dela koherentna.

Sartrov pogled na dušu, koji je navođen u prvom poglavlju, verovatno je najbolji komentar završnih govora koje oba pravnika izriču o Mersoovoj duši. Značajno je to što nijedan nema problem da je razume: dok optužnica u njemu ne nalazi „ništa ljudsko“ (101), odbrana otkriva da je on „uzoran sin“ (103). Ova satira na račun idealizacije koju praktikuje društvo priprema nas za drugi mit: pretpostavku o koherentnosti čovekovih postupaka.

Još jednom su saglasne optužnica i odbrana, što pokazuje da ne postoji njihov međusobni sukob, već samo sukob između Mersoa i čitavog suda. Odbrana tvrdi da je zločin bio „trenutak izgubljenosti“ (104) u životu koji inače ima jasnu logiku. Dakle, nekoherencija se može priznati samo ako objavljuje sebe kao takvu, ako ne traje dugo i ako se očekuje da se prema njoj ophodi kao da je bila koherentna. Advokat ne saopštava da Merso ne treba da bude kažnjen ili da ne oseća grižu savesti. Isto tako, optužnica rekonstruiše Mersoa koji ne sadrži tragove nekoherencije. On je okoreli prestupnik koji odbija da plače na majčinoj sahrani, već narednog dana stupa u nezakonitu vezu, ima dobre kontakte u podzemlju i počinio je ubistvo sa predumišljajem. Prisećamo se Bartovog tumačenja prema kojem je smrt Arapina ostala neobjašnjena kako bi se naglasio sukob između Mersoa i društva. Iako ne važi za šesto poglavlje prvog dela romana, ovo je valjano tumačenje drugog dela. Možemo se takođe podsetiti da nas u Poretku diskursa Fuko opominje da ne tragamo za uzročno-posledičnim vezama i ukazuje da važan deo svakog diskursa počiva u njegovom „diskontinuitetu“.4

Gledište da je Merso delovao „potpuno svestan onoga što čini“ (100), utemeljeno na postojanju dodatna četiri hica, mora biti iznova razmotreno. Hici se nalaze u srži diskusije sa istražnim sudijom u prvom poglavlju drugog dela romana. U skladu sa Ajzencvajgovim tumačenjem,5 četiri hica su prvi znak Mersoovog stupanja u svet racionalnosti i moći; ako je upravo ovo aspekt njegovog zločina koji se okreće protiv njega, to je zato što društvo ne želi sebe da prepozna kao takvo kakvo jeste, već sopstvenu verziju razuma uzima kao univerzalnu, a sopstvenu verziju moći kao pravdu. Ovome se mogu dodati dve male napomene. Prvo, u potvrđivanju Ajzencvajgovog tumačenja broja četiri, možemo primetiti da tužilac ponavlja reč „zašto“ četiri puta (78) kada postavlja pitanje o naknadnim hicima. Drugo, zanimljivo je što tužilac zanemaruje specifičnost Arapina kako bi se usredsredio na statistiku – broj pucnjeva. U reakciji na to, Merso ne kaže ništa, već smatra da to nije mnogo bitno, ukazujući veoma rano na to da će proces biti vođen oko pogrešnih pitanja, oko četiri pucnja, a ne oko prvog hica i sunca.

Drugi način da razmatramo tumačenja advokata je da ih sagledamo kao priče, kao prozne odlomke koji su sačinjeni za porotu i publiku i čiji su prikazivači novinari. Kao takvi oni su ona vrsta fikcije koju Kami i Sartr nikako nisu voleli: sveznajući autori stvorili su marionetski lik – ubicu, Mersoa, kojem nije dozvoljena sloboda i koji mora biti pravedno kažnjen. Merso nas poziva da posmatramo proces na ovaj način, jer primećuje – u ulozi čitaoca ove proze – da tužiočev način „gledanja na događaje ima izvesne jasnosti. Ono što je on govorio moglo se prihvatiti kao verovatno“ (100). Razlika između marionetskog lika i Kamijevog lika pripovedača je u tome što, dok prvi ne poseduje jezik, drugi ga poseduje i vešto ga upotrebljava. Njegov cilj je da podrije tužiočevu fikciju pomoću ironije i da povrati moć koju vrše nad njim tako što svoju retoriku temelje na formi slobodnog indirektnog govora.

To je svesni pokušaj, jer Merso unapred zna da će ga giljotinirati jezik advokata. Branilac upotrebljava „ja“ kada misli na Mersoa, koji komentariše: „…mislio sam da me na taj način još više udaljuju od mog slučaja, svode me na nulu“ (103). Stoga Merso kreće u kontranapad i želi da osveti svoje prijatelje Selesta i Mariju. Zaista nije preterano videti na stranicama koje ih opisuju kritiku jedne druge vrste fikcije: populizma. Njihovi nedostaci su upravo istovetni onima koji karakterišu populističko pisanje: sentimentalnost, defetizam i osećaj vlastite nelegitimnosti u odnosu na visoku kulturu. Ukoliko je to tako, Mersoov diskurs je ujedno i radikalniji, istančaniji i upotrebljava ironiju kao svoje oružje.

Slobodni indirektni govor je treći oblik koji ide uz direktni i indirektni govor. Umesto „želeo sam da odem“, ili „on je rekao da želi da ode“, može se reći „on je želeo da ode“. Još je zanimljivije to što se u slobodnom indirektnom govoru govornik ne pojavljuje sam po sebi kao „ja“ i ne upotrebljava vlastiti jezik. Niti se on javlja kao autonomni autor – „on je rekao da“ – sopstvenih iskaza. U stvari, sve se ovo javlja na površini koja nema autora. Iako ovo ide u prilog Bartovom gledištu da je jezik Stranca „neutralan“, fenomen naizgled odsutnog autora je ipak složeniji.

Direktni govor je obično znak da se iskustvo prenosi neposredno. U Strancu postoji srazmerno malo direktnog govora, što potvrđuje zaključak da je čak i u prvom delu knjige Merso biće frustrirane svesti, a ne nepromišljeni varvarin. Ne iznenađuje to što postoji veliki udeo indirektnog govora gde iskaz „on je rekao“ podseća čitaoca da se iskustvo filtrira kroz jezik. Ali slobodni indirektni govor dopušta da se filtriranje obavi ne pomoću samog lika, već pomoću nekog drugog, čime se podriva autonomija lika.

Kada poslodavac pita Mersoa da se preseli u Pariz, upotrebljene su sve tri vrsta govora: „Saopštio mi je da hoće sa mnom da razgovara o nekom još neodređenom planu…“ (indirektni govor); „Namerava da u Parizu otvori jednu kancelariju koja bi tamo obavljala poslove neposredno s velikim firmama…“ (slobodni indirektni govor); „Vi ste mladi i čini mi se da je to život koji mora da vam se dopada“ (direktni govor) (59). Upotrebljavajući slobodni indirektni govor za središnji i najvažniji deo, Kami narušava valjanost ovog plana, koji potom još uverljivije odbacuje Merso.

Nije slučajno to što je poslodavac figura moći, jer se slobodni indirektni govor upotrebljava uglavnom u drugom delu knjige, a njegov cilj je, kao što je Fič (Fitch) ukazao, da omalovaži pravničku retoriku. U jednom odlomku Merso ironično iznova uspeva da povrati „ja“ koje drugde prisvaja njegov advokat. Tužilac je „saopštio porotnicima kako je opštepoznato da se on bavi podvodačkim poslom. Ja sam mu saučesnik i prijatelj. Sve je ovo gnusna drama najniže vrste“ (97). Ovde „ja“ podseća čitaoca da pripovedač nije advokat, već Merso koji podražava reči advokata. Ne samo što ovo naglašava nadmenost „gnusnog“ i „najnižeg“, već ostvaruje i komičan učinak, pošto Merso dopušta da bude kažnjen.

Slobodni indirektni govor ne uklanja autora, već mu omogućava da ostvari perfidnu moć nad govornikom. Budući da je Merso, lik, u slaboj poziciji, potvrda moći data kroz njegovu ulogu pripovedača je još upadljivija. Predstavnici države ne kontrolišu više ono što govore; umesto toga, oni postaju komični likovi u fikcionalnom delu koje nam nudi Merso. Njihova tvorevina Merso, koji je ili unapred isplanirao ubistvo ili je bio uzorni sin, neubedljiva je u rukama njegove tvorevine – nadmeni ljudi koji se koriste besmislenim jezikom.

To je razlog zašto dvosmislenost prvog dela romana ustupa pred samouverenom ironijom. Mersoov jezik više ne ispituje sebe; radije, nedostatak izvesnosti postaje tačka oslonca iz koje se možemo smejati arogantnim budalaštinama sudija. Drugi deo Stranca se može čitati kao komični roman. Mersoova sposobnost da sve i svašta posmatra sa zanimljive strane uvek je imala humorni potencijal, ali on nije iskorišćen sve do poslednjih poglavlja. „Čak i na optuženičkoj klupi čoveku je uvek zanimljivo da sluša o sebi“ (99) – to je rečenica koja ismejava svetu auru suda, dok Mersoa, humoristu, smešta izvan optuženičke klupe. Njegova spremnost da se složi sa pravnim sistemom je toliko apsurdna da se time samo još više pojačava ta apsurdnost: „…opet su mi tražili da kažem ko sam i mada me je to već dražilo, pomislio sam da je to u suštini prirodno, jer bi bila odveć ozbiljna stvar suditi jednom čoveku umesto nekom drugom“ (91).

Najbolja od svega je Mersoova reakcija nakon što mu istražni sudija saopštava da će mu biti određen advokat po službenoj dužnosti: „Pomislio sam da je baš lepo što pravosuđe uzima na sebe brigu o takvim pojedinostima. Kazao sam mu to. On se složio sa mnom i zaključio da je zakon dobro sačinjen“ (75).

Ovakvom komedijom Merso zadobija naklonost čitalaca. Otpor prkosi autoritetu i, bez obzira što savremeni čitalac neće sasvim zanemariti činjenicu da je ubijen Arapin, on je sada siguran da su sudije krive, a da je Merso nevin. Kao što pokazuje Fič, Merso postaje naš „duhovni sabrat“.6 Može se navesti barem jedan razlog zašto se Stranac toliko čitao tokom okupacije. Kamijeva satira je bila veoma rečita u vreme kada su francuske ustanove izgubile svoj legitimitet i kada se pravni sistem izopačio u rukama nacističkih osvajača i višijevskog režima kako bi pripadnike Pokret otpora pretvorio u teroriste.

Čitalac bi mogao biti suzdržan samo zbog toga što je Mersoova pobeda suviše lako izvojevana. Kritičari koji prihvataju ideju verovatnoće su u pravu kada tvrde da nijedan sud nije osudio čoveka na smrt samo zbog toga što on nije plakao na majčinoj sahrani. Čak i kritičari koji odbijaju lutanje tekstom moraju sigurno osetiti da je retorika advokata naduvana, i da je istražni sudija, koji se razmahao po svojoj kancelariji držeći u ruci respeće izvučeno iz fijoke, suviše groteskna figura. Fič se pita da li bi pripovedač, Merso, bio kadar za takvu ironiju, odnosno da li je neke komične delove napisao oštroumniji čovek po imenu Kami. Skloni smo da se s tim složimo, naročito zato što Mersoova svest o zamci u koju je upao lagano počinje da raste nakon drugog poglavlja, dok se odlomak o zakonu koji dobro funkcioniše nalazi u prvom poglavlju.

Pa ipak, ovo su minorne primedbe, a poslednja je verovatno tipična za žanr dnevničkog romana. Na kraju četvrtog poglavlja, Merso je uobličen kao čovek koji živi pošteno i kojeg je u žrtvu pretvorilo tiransko, lažno humano društvo. Ova tema biće dodatno razvijena u poslednjem poglavlju, u kojem se Merso mora suočiti sa smrću ne u njenom društvenom obličju – smrtna kazna koju sa mu nametnuli nepravedni ljudi – već kao sa velikom činjenicom ljudske egzistencije.

Bog je mrtav, egzistencijalizam je rođen

Poslednje poglavlje je jedan kritičar opisao kao „tumačenje onoga što je prethodilo, sažimanje stečenog znanja“.7 Aluzije na kobna dešavanja raštrkana unutar knjige uobličavaju se u onome što Merso naziva „mehanizam“, koji okončava njegovu egzistenciju. U prvom delu smrt je bila ogrnuta lirikom i, dok je lik Merso bio spasen jer su drugi umirali umesto njega, pripovedač Merso se branio dvosmislenošću.

U poslednjem poglavlju takve dvosmislenosti nema, nema ni mnogo ironije, jer Merso više ne može humorom da nadmudri svoje neprijatelje. On sada mora da pronađe novi jezik, a zapravo otkriva dva: pokušaj meditacije o sopstvenom gašenju i krik pobune.

Iznova postoji sumnja u pogledu sleda događaja u ovom poglavlju, jer je prva stranica napisana u sadašnjem vremenu, što je navelo Fiča da tvrdi da je to hronološki poslednji trenutak knjige, odnosno da se razgovor sa sveštenikom već odigrao i da Merso sada piše svoj dnevnik. To zaista može biti tačno, premda se podsećamo činjenice da Stranac u izvesnoj meri nastoji da nas spreči da razumemo kada i kako je napisan. Ovo poglavlje se može čitati, kao što je nagovestio Viđiani, kao zaseban entitet čije jedinstvo počiva u sudaru krajnosti: u načinu na koji se izrazito intelektualni diskurs rastače i izaziva izliv emocija.

Broj tri stoji na početku – „Po treći put sam odbio da primim zatvorskog sveštenika“ (106) – kako ne bismo zaboravili da se nalazimo izvan istorije i da je okončana politička borba koja se odvijala od prvog do četvrtog poglavlja drugog dela romana. Mersoova svest je sazrela i on se sada usredsređuje na nadolazeći kraj. On sam to kazuje na drugačiji način: „U ovom trenutku zanima me samo to kako da umaknem neminovnom delovanju mehanizma“ (106). Ali problem je u tome što mu je nemoguće umaći, a struktura njegove meditacije je takva da se ciklus ponavlja pet puta. Svaki put Merso nastoji da skrene svoje misli sa teme smrti, ali joj se svaki put vraća.

Prvi put on razmišlja o begu i raspreda priču o knjigama na temu bekstva – fabuloznim, nepročitanim i nenapisanim tekstovima koji opisuju beg u poslednji čas – a potom zaključuje: „Ali kad se sve dobro razmotri, ništa mi nije omogućavalo taj luksuz, sve mi ga je uskraćivalo, mehanizam me je ponovo uzimao pod svoje“ (106–107). Razlika između ovakvog jezika i onog koji pripada ostatku knjige leži u činjenici da je sumnja sada iščezla. Uobičajena formula „kad se sve dobro razmotri“, koja se upotrebljava da bi se izrazila svest nasukana na obale neizvesnosti, ovde izražava kategoričku tvrdnju koju naglašavaju reči „ništa“ i „sve“. Merso je zadobio izvesnost tako što je otišao van svojih granica.

Nesposoban da se tome suprotstavi – „I pored sve svoje dobre volje, nisam mogao da prihvatim ovu bezočnu izvesnost“ (107) – on ispreda drugu nit pomoću koje se neposrednost smrti izbegava kroz pokazivanje da je kazna nametnuta arbitrarno; ali zaključak ove priče jeste da je odluka konačna, bez obzira na to da li je arbitrarna ili ne. Slede slične priče u kojima Merso zamišlja da je posmatrač pogubljenja, da se giljotina može pokvariti ili da ona, budući postavljena visoko iznad tla, predstavlja impozantno i veličanstveno zdanje.

Nije potrebno biti maštovit kako bismo primetili da Kami ovde objašnjava temeljna pravila sopstvene fikcije, koja odbija da prihvati imaginativni „svet“ kao ekvivalent stvarnosti. Upotrebljavajući jezik analitičke misli – giljotina je opisana kao sprava koja radi „s mnogo preciznosti“ (109) – on podriva pričanje priče u tradicionalnim romanima. Merso, koji je uvek negovao nepoverenje u imaginaciju, vraćen je razumu koji mu, međutim, nudi podjednako nezadovoljavajući diskurs.

Njegovo naredno izbegavanje neminovnosti odnosi se na potonuće u vlastiti strah: „najpametnije je ne vršiti nad sobom nikakvu prinudu“ (109). Pa ipak, on zadržava kontrolu, uprkos tome što čitalac oseća da se bliži konačni slom. Najpre Merso nameće svom duhu zadatak da preživi zoru – zatvorenike odvode na pogubljenje u praskozorje – a potom se tokom dana bavi svojom žalbom, čas zamišljajući da je prihvaćena, čas da je odbijena. Osobenost ovih vežbi jeste njihova intelektualna strogost, koja se nameće čitočevoj pažnji čak i kada je njena slabašna kontrola podjednako naglašena: „Dakle (a teško je ne izgubiti iz vida kolika umovanja pretpostavlja ovo ’dakle’)“ (110).

Mersoov zadatak, koji je takođe opisan u La Mort heureuse i o kojem ću diskutovati u narednom poglavlju, jeste da prinudi njegovo svesno ja da se suoči sa smrću. Dok se ljudi uglavnom bore protiv smrti tako što sebe teše da su igrali nekakvu ulogu u širem istorijskom procesu ili da su sebe biološki ovekovečili kroz decu, Merso se sa njom suočava sam. Dok većinu ljudi muči bol, iscrpljuju godine ili razaraju lekovi, Merso je zdrav, mlad i sposoban. Njegova usamljenost je naglašena načinom na koji je odbacio Mariju – „sem naših tela koja su sada rastavljena, ništa [nas] nije vezivalo ni podsećalo jedno na drugo“ (111). Upravo zato što ovakva meditacija odbacuje uobičajene netranscendentalne oblike utehe, ona vraća čitaoca ka Bogu i tvori – prema mojim shvatanjima – versko pisanje.

Mersoova nevolja cilja na to da prisili čoveka, biće određeno vlastitom željom za besmrtnošću, da se suoči sa svojom smrtnošću. To je ono što će Kami nazvati „apsurd“ u Mitu o Sizifu, u kojem će to suočavanje biti obrađeno na drugačiji način. Ovde Merso biva podvrgnut proveri kroz razgovor sa sveštenikom.

Iako dolazi bez dozvole i predstavlja još jednog pogrešnog oca, sveštenika ne bi trebalo odbaciti kao pukog pomoćnika države. Konverzacija iz prvog poglavlja drugog dela romana prikazuje tužioca koji maše raspećem kao lažnog sveštenika sklonog klišeima. U banalnoj parodiji žargona pobožnosti, on poziva Mersoa da „svojim kajanjem postane kao dete, čija duša još ničim nije ispunjena i koja je spremna sve da prihvati“ (78). Ali ovoga puta se sveštenik ne može tako lako odbaciti, uz primesu lagane ironije.

On nudi dve vrste argumenta: postojanje greha i nemogućnost sveta bez Boga. Sekularizujući koncept greha, odbijajući da prizna nešto više od činjenice da ga društvo smatra krivim, Merso odbacuje okvir teoloških vrednosti utemeljenih na ideji greha. Termin nema nikakvo značenja ako ne verujemo ne samo u slobodnu volju, već i u milost i praštanje, koji pretpostavljaju ljubav prema Bogu. Ovo lako vodi do tvrdnje (koju deli Kami) da Bog ne postoji, i do naredne tvrdnje (koju ne deli Kami) da želja za besmrtnošću „nema većeg značaja nego želja da budem bogat, da brzo plivam ili da imam lepša usta“ (114).

Nasuprot transcendentalnim vrednostima, Merso afirmiše život kakav je živeo u prvom delu romana i kojeg je postepeno postao svestan u prva četiri poglavlja drugog dela. Kada sveštenik od njega zatraži da na zatvorskom zidu vidi „božansko lice“ (113), Merso odgovara da je ranije na zidu video Marijino lice i da sada samo vidi kameni zid. Kamen, koji je u Kamijevom delu povezan i sa srećom i sa nevoljom, ovde je slika zemaljskog života, a to je život koji Merso želi da afirmiše nasuprot sveštenikovim nastojanjima. Razjaren zbog iluzije koja mu je ponuđena, on ispušta krik: „Počeo sam da vičem iz sveg glasa, izvređao ga i kazao mu da se ne moli za mene“ (114). Poput Arapkinje, on odbija sveštenika, vređa ga i insistira na tome da se za njega ne treba moliti.

Jezik ovog krika sastoji se od varijacije obične retorike. Prisutna su pitanja, ponavljanja i antiteze, iako su rečenice kratke, a rečnik jednostavan. Slabost ovih stranica daje težinu Gasinovoj tvrdnji da kraj knjige nije ubedljiv,8 mada bi se moglo tvrditi da se ovaj diskurs ne sme čitati odvojeno od svega, već kao metafora krika što ne može da postoji unutar stranica knjige, a koji je odjek „povika mržnje“ kojima će društvo pozdraviti Mersoovo pogubljenje.

Nakon što odbije sveštenika, Merso svako suđenje, bez obzira da li je ono moralne ili verske prirode, odbacuje kao ispraznu intelektualizaciju. Glagol „razumeti“ se upotrebljava u novom značenju. Sveštenik je taj ko je izazvan i ko ne uspeva da razume – „Shvata li on to zaista?“ (115) – dok Merso poseduje mudrost. Ona se sastoji od mogućnosti da se izrazi preimućstvo čulnih iskustava i odbaci kategorizacija: „Živeo sam na ovaj način, a mogao sam živeti i na neki drugi. Činio sam ovo, a ne ono. Pa šta?“ (114).

Stranac se okončava kada Merso razume vrednost svog svakodnevnog kruženja alžirskim ulicama, život koji je istovremeno otuđen zbog navodnog odsustva vrednosti i pošten zbog odbacivanja iluzija. Nerazumljivost doživljava promenu kroz čin njenog prepoznavanja i svesnog izbora. Shodno tome, Stranac nudi čitaocu ranu verziju francuskog egzistencijalizma, čime se dodatno objašnjava uspeh knjige.

Ali ako je to poslednja reč ovog neuhvatljivog teksta, onda ona mora biti okarakterisana na dva načina. Prvo, mudrost koja podrazumeva refleksiju i uključenost u konkretnu egzistenciju sasvim sigurno će nastojati da izvuče nekakve vrednosti iz te refleksije. Stranac se okončava ispadom u kojem je jednostavnost jezika prepreka takvom postupku, ali drugde takva mudrost podstiče novi moral i nove ideologije. To će se desiti u drugim Kamijevim knjigama, naročito u Mitu o Sizifu.

Druga karakteristika je prisutna u samom Strancu i ima veze sa nelagodnim pitanjem jedinstva. Na poslednjim dvema stranicama vraća se lirski jezik, a čulni utisci svetlosti, zvuka i mirisa zadobijaju značenje koje prevazilazi fizički svet: „Šumovi sa polja dopirali su gore do mene. Mirisi noći, zemlje i soli osvežavali su mi slepoočnice. Čudesan mir ovog usnulog leta prodirao je u mene kao plima“ (115). Ovaj doživljaj se razlikuje od slika iz prvog i šestog poglavlja prvog dela romana, jer nema užasne i neprijateljske prirode, već je ona usklađena sa Mersoovom pobunom protiv sveštenika. Zaista, ona sadrži jezik koji je njemu razumljiv: „…ja sam se, pred ovom noći, prepunom značenja i zvezda, prvi put potpuno prepustio nežnoj ravnodušnosti sveta“ (116).

Stoga iskustvo jedinstva ne označava samo to da se približava smrt, već i da je ostvarena neka vrsta istine i sklada. Merso ne razvija ovu temu i lirska nit je slabija nego na ranijim stranicama. Povrh toga, on završava priču opaskom o dualizmu, jer sebe zamišlja kako prilazi giljotini okružen povicima mržnje. Međutim, poseban uvid u njegovo stanje izraženo na poslednjim stranicama povezano je sa trenutkom ostvarenog jedinstva.

Ma koliko teško bilo odrediti to stanje pomoću prostog jezika i bez ubacivanja verskog sadržaja, jednako je teško poverovati da ne navodi na krivi put Mersoova tvrdnja prema kojoj je žudeti za Bogom jednako važno kao znati dobro plivati. Svest o nekoj vrsti harmonije omogućava Mersou da ceni i sreću i nedostatke njegove apsurdne egzistencije. To je sigurno razlog zašto on sebe poredi sa Hristom na poslednjoj stranici: „Da bi se sve konačno završilo (…)“ (116).

Hrist je bio Bog i čovek, a Kami je verovao da je on prevashodno čovek. Ali Hrist je nezanimljiva figura ukoliko ne sačuva barem majušni trag Boga, i taj trag je ono što se krije iza „noći prepune značenja“. Na samom kraju, odsustvo Boga se ne može zaboraviti ili prevazići. A to opet znači da poslednje poglavlje Stranca ne samo što sažima ostatak knjige – i zaista se ne uklapa sa prvim i šestim poglavljem prvog dela – već nagoveštava i druge Kamijeve knjige.

Patrik Makarti

Izvornik: Partic McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, str. 57–71.

(Sa engleskog preveo Vladimir Gvozden)

1 Broj unutar zagrada nakon navoda iz romana odnosi se na srpski prevod: Alber Kami, Stranac, prevela Zorica Hadži-Popović, Prosveta, Beograd, 1989.

2 Vojna posuda za hranu. (Prim. prev.)

3 U originalu rečenica glasi: „Moi, je n’ai rien dit, je n’ai fait aucun geste, mais c’est la première fois de ma vie que j’ai eu envie d’embrasser un homme“ (A. Camus, L’Étranger, Gallimard, Paris, 1942, str. 133). Srpski prevod je, kako se čini, ublažen i mogao bi da glasi: „(…) ali sam prvi put u životu zaželeo da poljubim muškarca (čoveka).“ Ovo nije mala razlika, jer može da utiče na interpre­taciju Mersoovog lika, naročito njegove ravnodušnosti prema humanitetu. (Prim. Prev.)6

4 Videti srpski prevod: Mišel Fuko, Poredak diskursa, prev. Dejan Aničić, Karpos, Loznica, 2007.

5 Uri Eisenzweig, Les jeux de l’écriture dans l’Etranger de Camus, Minard, Paris, 1983.

6 Brian T. Fitch, Narrateur et narration dans ’L’Etranger’, Lettres modernes, Paris, 1961, str. 58.

7 Carl A. Viggiani, “Camus’s L’Etranger”, PMLA, LXXI (decembar 1956), str. 885.

8 Jean Gassin, L’univers symbolique d’Albert Camus: essai d’interprétation psychanalytique, Minard, Paris, 1981.

www.polja.rs

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Alber Kami, egzistencijalizam, Fenomeni, Merso, Polja, Stranac