Ulogujte se / Kreirajte profil

Kant et Fihte; Fihte vs. Kant – (Po)stavljanje osnovnih načela filozofije

.

Become a Patron!

.

 





 

Apstrakt

U ovom radu autor nastoji da kroz dijalog Kantove i Fihteove filozofije dođe do njihovih osnovnih pojmova i otkirije koja se od njih ispostavljaju kao fundamentalna načela ovih filozofija. Za početak je priređen i jedan biografsko-bibliografski uvod, koji prikazivanjem njihovih ličnosti pažljivog istraživača može da uputi i na proučavanje određenih paralelizama između određenog filozofa i njegove filozofije. U finalnom delu rada autor nastoji da iznese na koji način se kod Fihtea po prvi put sloboda ispostavlja kao osnovno načelo filozofije.

Ključne reči: Kant, Fihte, filozofija, “Ja”, transcendentalno, svest, samosvest, načelo, pojam, stvar, sloboda…

Biografsko-bibliografski uvod

Opšti stav među filozofima jeste da početak nemačke klasične filozofije, odnosno nemačkog klasičnog idealizma, posmatrano čisto hronološki treba da bude smešten u 1781. kao godinu u kojoj je izašlo prvo izdanje Kritike čistog uma koju je napisao filozof za kojeg se takođe kaže da je utemeljivač, odnosno onaj koji je omogućio pomenutu epohu, a jedan je od dvojice filozofa kojima ćemo se baviti u ovom radu. Reč je naravno o Imanuelu Kantu.

Imanuel Kant

On je rođen 22. aprila 1724. u Keninzbergu u tadašnjoj Pruskoj, što je današnji Kalinjingrad u Rusiji. Ceo život je proveo u ovom gradu, živeći disiplinovano i radeći kao profesor na tada prestižnom univerzitetu. Pri kraju života zdravlje mu je bilo narušeno, pa je tako 12. februara 1804. godine, pre nego što je izdahnuo rekao “Dobro je” i tako okončao svoj zemaljski život. Međutim, život njegove misli i rada se nastavio i posle smrti, time što imamo priliku da se bavimo njegovim duhovnim legatom. U Kantova najznačajnija dela se ubrajaju, osim prve pomenute kritike i još dve, a to su: Kritika praktičkog uma iz 1788. i Kritika moći suđenja objavljena dve godine kasnije (1790.). Pored ovih još neka od značajnijih Kantovih dela jesu Opšta istorija prirode i teorija neba iz 1755., O lepom i uzvišenom (1764.), Prolegomena za svaku buduću metafiziku (1783.), Zasnivanje metafizike morala (1785.), Metafizika morala (1797.) i Logika objavljena 1800. godine. Naravno da smo ovde naveli samo neka od dela, a takođe značajnu građu za proučavanje Kantove filozofije čini mnogobrojna korespodencija sa drugim filozofima, koja je u to vreme bila veoma popularan manir razmenjivanja ideja u filozofskoj zajednici.1 Važno je naznačiti da filozofi smatraju da za kraj ovog veoma idejno plodonosnog perioda u istoriji filozofije treba uzeti 1831., godinu kada je umro Georg Vilhelm Fridrih Hegel, a neki opet smatraju da se nemački klasični idealizam završio već 1821. godine kada je on objavio svoj poslednji veliki spis Osnovne crte filozofije prava. 2 U svakom slučaju, osim pomenute dvojice i Fridriha Vilhelma Jozefa fon Šelinga, najmarkantnija figura ove epohe je svakako Johan Gotlib Fihte, čija će filozofija uz Kantovu biti osnovna tema našega rada. Fihte je rođen 19. maja 1762. godine u Ramenau kod Bišofsverda u Oberlauzicu, tj. nekadašnjoj Gornjoj Lužici, koja je kao regija zajedno sa Donjom Lužicom bila u sastavu Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti, odnosno današnjoj saveznoj državi Saksonija u okrugu Baucen u Nemačkoj.3 Školovao se u Šulpfortu, a teologiju studirao u Jeni i Lajpcigu, a zatim je bio kućni učitelj na raznim mestima pogotovo u Švajcarskoj. Studirajući Kantovu filozofiju odlazi u Keninzberg i ovaj susret će možda biti i ključan kada je njegov život u pitanju. Kant mu je pomogao da se tamo zaposli, ali i 1792. objavi svoje prvo delo Kririka sveg otkrovenja (u originalu na nemačkom Kritik aller Offenbarung), koje je izašlo bez potpisa pa se u početku u javnosti mislilo da ga je Kant napisao, međutim kada je objavljeno da je u pitanju delo Johana Gotliba Fihtea o njemu kao autoru je počelo da se priča u javnosti. Zatim je otišao u Cirih gde pored izdavanja dela predaje o Kantovoj filozofiji, ali sa njegovim prepravkama.4 Nakon toga, odlazi u Jenu u koju ga je Gete pozvao da bude profesor filozofije na univerzitetu i tamo ostaje do 1799. jer zbog spisa O osnovu naše vere u božanski poredak u svetu i činjenice da je u Jeni izdavao jedan žurnal u kojem je izašao članak koji je napisao neko drugi biva osuđen za ateizam. Naravno, on odgovara Apelom javnosti zbog optužbe za „ateizam“ i preti vladi da će napustiti Jenu sa kolegama, što je Gete u početku hteo da utiša diplomatskim putem, ali je kasnije ipak rekao da nijedna vlada ne sme dozvoliti da joj se preti, te je Fihte morao da napusti Jenu. Odlazi u Berlin gde je davao privatne časove, a zatim je bio profesor u Erlangenu, da bi se vratio u Berlin u kojem je za vreme Napoleonove vlade 1808. godine držao čuvene Govore o nemačkoj naciji i nakon uticaja ovih govora i podizanja Univerziteta u Berlinu 1809. on postaje prvi profesor i rektor, ali uskoro opet zbog nekih konflikata napušta i to mesto i kao ranjenik umire u ratu za oslobođenje od posledica tifusa 27. janura 1814. godine.5 Osim njegovih navedenih dela treba istaći i sledeća: Određenje učenjeka iz 1794., Određenje čoveka (1800.), Osnova celokupnog učenja o nauci i Zatvorena trgovačka država (1794.), Sistem učenja o moralu prema principima učenja o nauci (1798.), Učenje o nauci (nemački: Wissenschaftslehre) objavljeno 1804. i poslednji osvrt na ovo delo iz 1810. godine pod nazivom: Učenje o nauci predstavljeno u svom opštem pregledu. Upravo će ovo delo biti centralno kada je tema našeg rada u pitanju uz interpretacije kojima je ovo deo bilo osnova.

Kant et Fihte; Fihte vs. Kant

Hegelova tvrdnja jeste da Fihteova filozofija predstavlja dovršenje Kantove filozofije, a da posle Fihtea i Šelinga ne postoje neke druge filozofije, naravno osim njegove, jer su sve ostale takođe bile priprema za njegov sistem.6 Ova Hegelova konstatacija jeste nešto što u ovom radu treba da bude razmatrano kroz same korake tog, kako on navodi “dovršenja” i da se proveri da li stvari stoje sasvim tako, kao što Hegel kaže.

Georg Wilhelm Friedrich Hegel

Odmah na početku treba da nam bude jasno da Fihte, kao Kantov učenik i naslednik je svakako neko ko njega veoma poštuje, navodeći da nikada nije polagao pravo na čast da bude Kantov tumač osim onoga što razmatra u 6. odeljku (poznatom kao i “Poglavlje o Kantu”) “Drugog uvoda učenja o nauci, za čitaoce koji već imaju filozofski sistem”, a jedna od bitnih stavki koje on tu navodi, u prilog rečenom o njegovom odnosu prema Kantu jeste: “…Tom uzvišenom čoveku ipak ostaje ta zasluga da je filozofiju prvi svesno odvratio od spoljašnjih predmeta i da ju je uneo u nas same. To je duh i najdublja duša cele njegove filozofije, a to isto tako je i duh i duša učenja o nauci”7 Pojmovi duha i duše su veoma značajni, jer oni u kontekstu u kojem ih Fihte ovde upotrebljava nam dolaze još iz hrišćanskog nasleđa, odnosno tumačenja Biblije i religijskih stavova filozofa nemačkog idealizma. Naime, Hegel u trećem tomu svojih predavanja o istoriji filozofije pominje izreku iz ove svete knjige: “Slovo ubija, a duh oživljuje” i dodaje da tu duh ne znači ništa drugo, do ono što je svojstveno onima koji se laćaju slova, da bi ga duhovno shvatili i oživotvorili.8 Dijalog duha i slova svakako je prisutan i u Fihteovom poimanju Kantove filozofije, te on nakon ovog gorecitiranog tvrđenja, u fusnoti iste strane navodi da je čovek primoran da objašnjava prema duhu, ako ne ide valjano s objašnjavanjem prema slovu i dodaje da onaj Dekartov zahtev za jasnošću9 koji Kant obrazlaže tako kao da ga on kao sopstvenog talenta nije svestan i da njegovo delo treba shvatati prema jedinstvu ideje u celini, odnosno prema duhu i nameri koja treba da bude sprovedena u njegovim delima.

Uopšteno uzimajući, Fihte je sledio Kanta u shtvanju primata praktičkog uma u odnosu na teorijski (spekulativni). Na tom istom misaonom putu Fihteu se pokazalo u novom svetlu Kantovo transcendentalno stanovište koje je prema njegovom mišljenju kod “keninzberškog filozofa” ostalo nerazvijeno i nedograđeno. Uzrok tome je po Fihteu u dualizmu teorijskog i praktičkog uma, koje se pokazuje na područijima nužnosti i slobode, te pojave (u ontološkom smislu – fenomena) i “stvari po sebi” (ontološki noumena). U shvatanju teorije Kant se vodio duhom tradicije koja je za model filozofskog mišljenja uzimala matematiku odnosno geometriju, što se može videti još kod pomenutog Dekarta, koji je prvi radikalno zahtevao promenu pristupa i ponovni (“koordinatni”) početak filozofskog mišljenja. Za Dekarta je to najpre značilo slediti radikalno drugačiju metodologiju od antičke i sholastičke, jednu strogu metodologiju, kojom se dolazi do i koja se zasniva na fundamentum inconcussum-u, odnosno čvrstom nepromenjivom temelju sveg (filozofskog) znanja. Taj temelj, koji počiva na jasnom i razgovetnom saznanju, omogućenom našim spoznajnim kapacitetima onog ego cogito, ima zadatak da putem strogosti metode reformiše naše vlastite misli i da na taj način ti naši kapaciteti dođu do punog izražaja ispostavljajući nam znanje u formi naučnosti. Dakle, ne radi se o zadatku da filozof promeni vlastiti ego, nego se ukazuje da je problem u metodologiji mišljenja, a ne u biću mislećeg.10 Ovakva interpretacija je u saglasnosti sa našom interpretacijom Dekarta, za čiju filozofiju smatramo da se ona metodološkim putem ispostavlja kao koordinatni sistem mišljenja.

Rene Dekart

Za razliku od Dekarta, čija nas metodologija tera, da meditirajući sa njim, a na osnovu uverljivosti argumentacije u dokaznom postupku, čiji je prvi korak i osnov (metodska) sumnja, dođemo do istih rezultata, Fihte nam ne nudi nikakav dokaz. Početi iz početka za njega najpre znači promeniti sebe. On nas stavlja pred nužnost koja je dužnost ispunjenja zadatka da se svako od nas izbori za svoju slobodu i to na još radikalniji način nego što je to Kant zahtevao.11

Kao što je već rečeno, Kant iako smatrajući da je primat praktičkog uma evidentan, jer je i teorijski (spekulativni) potpuno i jedino u praktičkoj upotrebi, ipak ne savladava podvojenost, u kako će Fihte kasnije reći, samoproizvedenoj delatnosti slobodnog “Ja”, tako da iako Kant kaže: sapere aude – imaj hrabrosti da se služiš svojim razumom, njemu ipak misaono ostaje nedohvatna “stvar po sebi” (nem. Ding an sich).12 Fihte svoju kritiku usmerava baš na ovu, po mnogima najslabiju tačku Kantove filozofije i time počinje reformaciju i preuređenje načina mišljenja ove epohe. On radikalizuje Kantovu transcendentalnu filozofiju dovodeći je do idealizma, u nameri da filozofija prestane da bude Ding-Philosophie – znanje o predmetima i postane znanje o samom znanju, znanje koje nije gotov proizvod, već izvorno “Ja” koje misli i tim mišljenjem proizvodi sebe. To “Ja” nije i ne može da bude u razumu, koji se kreće u granicama čulnog iskustva, već je ono isključivo u umu, pa se Fihteov poduhvat može okarakterisati kao pokušaj jedinstva teorijskog i praktičkog uma u neuslovljenom slobodnom “JA”. Fihte posmatrajući Kantove filozofske stavove kroz prizmu želje i potrebe da potpuno isključi mišljenje o predmetima i u prvi plan stavi mišljenje o mišljenju i sa druge strane njegovog stava da se dogmatizam Kantove filozofije temelji na nužnosti, dok je za idealizam “nužno” da krene od slobode, Fihte nastoji da radikalizuje Kantov stav u dva pravca.

Prvi je da se transcendentalna filozofija izdiže iznad bilo kakve zavisnosti od stvari (objektivnosti) i afirmiše kao izvorno “Ja”, koje je ono “Ja” u trećem licu “Das Ich” i tako filozofija postaje učenje o nauci, jer se granice svesti moraju podići do samosvesti.

Drugim pravcem izlaže da dogmatizam polazi od bića kao apsolutnog, a transcendentalno stanovište je idealizam i treba da polazi isključivo od slobode. Shodno tome, on proširuje Kantov opažaj (zor13) na intelektualni time što se on kao “Ja” postavlja kao neposredna svest o nečulnom biću (“stvari po sebi”), ali ta svest se ne odnosi na biće, nego na delovanje, na samu sebe kao “Ja” koji je svoj proizvod.

Ideja filozofije koja je kod Kanta jedna ideja predstavljanja koju omogućava ono “Ja mislim”, se kod Fihtea pokazuje kao ideja pokazivanja kako u meni, odnosno u onom “Ja”, nastaju određeni koncepti, a zadatak filozofije po Fihteu je, slično kao i kod Kanta, da se postavi temelj sveg iskustva (sistema predstava).

Prva fundamentalna ontološka razlika Kantove i Fihteove filozofije jeste u određivanju pojma bivstvovanja koji u početnom smislu i kod jednog i kod drugog, naravno nema formu neke datosti ili objektivnog postojanja, već se ovaj pojam pojavljuje u obliku onoga thesis, positiostavljanja (Satzung). Razlika je u tome što je kod Kanta ovo stavljanje relativno, dok je kod Fihtea u pitanju apsolutno stavljanje onoga “JA” kao sebe-stavljajućeg stavljanja, koje je istovremeno sebe-misleće mišljenje. To “Ja” je ništa drugo, nego delovanje koje je vraćanje u sebe, dok je desupstancijalizacija toga “Ja” “samo mišljenje” koje je pozicioniranje, odnosno prelazak iz nebitka u bitak.14 Ne postoji bivstvovanje pojma “Ja” izvan “Ja”, jer subjekat samim sobom stavlja bivstvovanje bića. Ovo se u širem filozofskom kontekstu objašnjava interpretacijom Branislava Petronijevića koji navodi da “apsolutno znanje od koga polazi Wisesnschaftslehre jeste apsolutna slika apsoluntog bića“.15 Dakle, relativno stavljanje koje kod Kanta razlikuje ono „Ja“ od objekta, kod Fihtea više nije održivo, jer da bi Fihte dosledno izvodio svoju filozofiju nužno je da stavljanje toga „Ja“ bude u svakom smislu apsolutizovano. Subjekat se uzima kao apsolut, a ne pojedinačan čovek, on ima formu čistog „Ja“ koji je fundament svega postojećeg, to „Ja“ (Das Ich) je samodelatna sila čija je forma mišljenje (intelekt). Objekat sam treba da bude odlika subjekta.

Naredna temeljna razlika između Kantove i Fihteove osnovne misaone pozicije jeste ta što je predmet Učenja o znanosti samo mišljenje, ali uzeto sa tom razlikom u odnosu na Kanta, kao što Hegel kaže, da se bi se izložilo saznavanje, dok se sa druge strane kod Fihte izlaže znanje.16

Kako kod Fihtea ništa ne postoji izvan mišljenja (inteligencije) jasno je da taj predmet o kojem se misli, nije nešto trpno ili mrtav pojam, nego nešto živo i delatno, što iz samog sebe i pomoću samog sebe proizvodi znanje, što se pomoću samog sebe konstruiše, a što filozof samo posmatra i pušta ga da se iskaže u onome što jeste.17

Ova razlika se ogleda upravo u tome što kod Fihtea postoje dva niza mišljenja. Prvi niz jeste ono “Ja” “obično mišljenje” koje filozof posmatra i koje je prepušteno samom sebi i za svoj objekat može da uzme neku stvar ili samog sebe i tako ono bira svoj objekat. Drugi niz je niz filozofovih misli, koji prati mišljenje i ima posao da to živo postavi u svrsishodnu delatnost, da tu delatnost posmatra, da je shvati i “pojmi” kao jedno.18

Ovde Fihte tematizuje i odnose realizma i idealizma, gde je u okviru prvog niza “običnom mišljenju” koje je na poziciji realizma, jasno da kao što postojim ja, istinit sam i živim, postoji i nešto izvan mene, dok je sa druge strane pozicija filozofa idealizam koji kaže samo u svoje ime: “Sve što je za Ja, jeste pomoću Ja.” Samim tim prvo stanovište jeste iz života i nauke, kojoj se suprotstavlja Učenje o nauci, dok je drugo spekulativno, a Fihte zato navodi da mora da nam bude jasno da idealizam nikada ne može da bude način mišljenja, nego samo spekulacija.19

Johan Gotlib Fihte

Sada svakako treba Fihteu postaviti pitanje kako nešto što je apsolutno (i u smislu apsolutnog “Ja” i u smislu “potpuno subjektivno”) subjektivno nazivamo nečim što jeste, pripisujemo mu bivstvovanje? Fihte na ovo pitanje odgovara time da ono što se nalazi na predmetnoj (objekatskoj) strani svesti, ono čega je svest svesna jeste bivstvovanje (bitak) za nasSein für uns. Objekat svesti se tako kod Fihtea pokazuje kao sama svest, čak i ako mislimo nešto van nas, mi opet imamo samo to mišljenje, tako da je jedino bivstvovanje – bivstvovanje za nas. Ako je to tako odkuda se pojavljuje bivstvovanje za nas? Samo pitanje zahteva apstrahovanje od bivstvovanja, bilo ono pozitivano ili negativno, uvek je na delu. Pitanjem se pita za razlog predikata bivstvovanja. Osnov bivstvovanja za nas, mora biti nešto drugačije od bivstvovanja, osnov celine postojećeg mora da bude drugačije od svega postojećeg, osnov bivstvovanja (bitka) za nas je Handlung – radnja.20 Ovaj pojam “osnova” (nem. Grund) treba takođe objasniti kada je u pitanju Fihteova filozofija. Naime, osnovni stav (načelo) je ono do čega treba doći, jer on sadrži odgovor na pitanje “zašto?” on je temelj. Od Kanta se tu preuzima pojam “uslov mogućnosti” koji se kod njega shvata kao osnov, jer po nužnosti su stvari takve kakve jesu, dok po slučajnosti mogu biti i drugačije u osnovi. Pojam osnova je po Fihteu da ono slučajno jeste takvo kakvo jeste, a ne kakvo bi moglo da bude. Osnov kod Fihtea mora da bude drugačiji od onoga što je njime osnovano. Osnov bivstvovanja je delovanje subjekta, već pomenuta Handlung – radnja.21

Osim pojma “pukog bivstvovanja” pod kojim svakako Fihte u osnovi misli (realno) postojanje, koje naziva objektivnom valjanošću, ono što realistično (objektivno) postoji za običnu svest izvan same svesti i već navedenog i objašnjenog Fihteovog “bivstvovanja za nas”, može se reći da kod njega postoji i treći oblik bivstvovanja, a to je “bitak saznanja”. Ovaj oblik bivstvovanja je za Fihtea postajanje, jer u svakom saznajnom procesu “Ja” se vraća sebi i konstituiše se.22

Vratićemo se sada na prvi gore navedeni pravac Fihteovog radikalizovanja Kantovog stava, koji u sebi sadrži pojmove svesti i samosvesti, kao i pojam granice. Svest kod Fihtea jeste ono biti-svesnim, svesno-bitak, a to svesno se kasnije ispostavlja kao na ono čega smo svesni, ali i ono što je kao već spoznato znano, odnosno objekatsku stranu znanja. Naime, sažimajuća definicija koju nudi profesor Todorović za Fihteov pojam svesti (nem. das Bewusstsein) jeste: svesno-bitak kao znano-bitak onoga spoznatog.23 Idući dalje, samosvest bi tako trebalo da označava svest proširenu na vremenski horizont u kojem ona nudi jedinstvo svesti, pa bi se ona mogla definisati kao ono što znam, kao da sam ga uvek, već spoznao, odnosno kako bi to Fihte u originalu rekao:

“Prema učenju o nauci svaka svest je određena samosvešću, a ne samo uslovljena njome kako je to slučaj kod Kanta tj. sve što se u svesti nalazi uslovima samosvesti je utemeljeno, dato, proizvedeno; a izvan samosvesti uopšte ne postoji neki njen temelj”.24

Možemo reći da Kant, u velikoj meri, s obzirom na smisao svog “projekta” iznosi već gotove rezultate označavajući transcendentalnu apercepciju kao najvišu tačku teorijske filozofije, bez upuštanja u izlaganje njene prirode i uslova. Pod tim uslovima jedinstva apercepcije ne stoji samo mišljenje, nego posredstvom njega i njime uslovljeno opažanje, dakle “svaka svest”.25

Imanuel Kant

Kant navodi samo jedan temeljni uslov jedinstva apercepcije, a to je da moje misli mogu i moraju biti praćene od onog još kod Dekarta utemeljenog Ja mislim – lat. Ego cogito.

Sa druge strane, kao što je donekle i pokazano Fihte se trudi da izloži genezu samih pojmova i da zadobije ono što on, za razliku od faktičke, naziva genetičkom evidencijom. Stoga njegov tip utemeljenja znanja ima sasvim drugačiji karakter od Kantovog quid iuris-a, odnosno “pitanja (objektivnog) važenja” i označava se kao “delatnoetički tip utemeljenja”26

Osim objašnjenih pojmova svesti i samosvesti pojam granice kod Fihtea stoji u tesnoj vezi sa određivanjem. To se pokazuje tako što Ja stavlja naspram sebe ono što nije: Ne-Ja kao svoju granicu, da bi sebe ograničilo, pa time i odredilo, tj. saznalo Ne-Ja kao sebe samog, a potom učinivši na taj način Ne-Ja samim sobom, prevazišlo ga i produžilo dalje stavljanjem nove granice.27 Ovaj postupak jeste osnova za Fihteovu metodu protivrečnosti (dijalektiku).

U finalnom delu rada ćemo pokušati da pokažemo kako Fihte na osnovu svog pojma intelektualnog zora, odnosno delotvorne radnje ukida Kantov dogmatizam postavljajući slobodu kao osnovni princip filozofije i koje su posledice toga.

Fihteovo postavljanje slobode kao osnovnog načela filozofije

Kao što smo već izneli delatonost koju Fihte jednostavno naziva inteligencija jeste “čisto mišljenje” koje se razlikuje kao “koncept svesti” od onog Kantovog, jer ispostavlja znanje time što se zrenje, odnosno opažanje shvata opširnije, a Fihte to na ovaj način iznosi:

To filozofu pripisano opažanje u izvršavanju akta kojim mu nastaje Ja, nazivam intelektualnim opažanjem. On je neposredna svest da delujem i šta delujem: on je ono čime nešto znam, jer to činim.28

Ova moć se, nastavlja Fihte, ne može dokazati putem pojmova niti se iz pojmova može razviti, jer svako sam za sebe mora da je nađe i razvije u sebi ili je nikada neće upoznati i da se ni ruka ne može pomeriti, ni jedan korak napraviti bez intelektualnog zora, u njemu je izvor života, a bez njega smrt.29

Treba naglasiti da zor nikada nije sam, već je uvek povezan sa čulnim zorom i oba moraju da budu pojmljena. Fihte navodi da u poimanju čulnog zora svest uvek nalazi sebe kao ono što radi, zajedno sa objektom te radnje, a pri tom poimanju, ono pojmljeno je slika onog što hoću da proizvedem. Ako je u pitanju pojam objekta reč je o teorijskoj upotrebi zora, a ako je u pitanju pojam svrhe onda je na snazi praktička ili estetička upotreba zora. Oni koji odbacuju jedan, odbacuju i drugi zor. Zorovi osnivaju pojmove i dovode se u vezu sa bivstvovanjem, sa relnim objektom, međutim oni su ipak ono “čisto idealnog” koje se stalno vraća u samo sebe.30

Fihte

Filozof (drugi niz mišljenja) nalazi taj intelektualni opažaj kao fakat svesti – za njega je to činjenica Tatsache; za iskonsko Ja (Das Ich) je ono delotvorna radnjaTathandlung.31

U kontekstu praktičkog, koji je nama potreban kako bi valjano zaključili ovaj rad vratićemo se na ovo mesto i time poentirati onim što Fihte u nastavku kaže, međutim, pre toga nam slede navodi već pominjanog 6. odeljka “Drugog uvoda učenja o nauci, za čitaoce koji već imaju filozofski sistem” u kojem je on u dijalogu sa Kantovom filozofijom, što je dominantna tema našeg rada, iznosi kako on posmatra ovaj pojam, a što je nama trenutno bitno da izložimo.

Naime, odmah na početku poglavlja Fihte saopštava da ne želi da se skriva iza zaštite autoriteta (jasno misli na Kanta), jer kaže da se na onog ko tako nešto čini uopšte i ne može računati, zbog toga što takvome nedostaje apsolutna samodelatnost, potpuno nezavisna vera u samog sebe koju pretpostavlja ovo učenje.32

Sa druge strane, Fihte objašnjava da se pojam delotvorne radnje (Tathandlung) nikako ne odnosi na biće nego samo na delanje, a da ga Kant uopšte ne spominje, osim možda kao čistu apercepciju. Za Kanta je opažaj predstava koja se neposredno odnosi na predmet. Fihte dalje navodi da je sadržaj učenja o nauci u dve reči sledeće: um je apsolutno samostalan; on je samo za sebe; ali za sebe je takođe, samo on.33 Međutim, već na narednoj strani saopštava: “ukratko: učenje o nauci je transcendentalni idealizam.34“ Branislav Petronijević smatra da Fihteovo učenje treba odrediti kao etički idealizam ili čak iz perspektive filozofije religije kao religijski idealizam, odnosno etički panteizam. 35 Naša sveobuhvatna formulacija bi glasila da je u pitanju transcendentalni subjektivni etički idealizam, koji nijansira sve ono što je neophodno da se shvati kada je u pitanju Fihteova filozofija, jer pruža pun uvid u ono što su kako teorijske, tako i praktičke pretpostavke ove filozofije, a na kraju ćemo reći i kako treba shvatiti ideju boga.

Međutim osnovu Fihteovog Učenja o nauci možemo iskazati i malo opširnije, sažimajući dosad rečeno uz pomoć jedne interpretacije. Filozofija, kao učenje (nauka) o nauci, ima zadatak da pronađe apsolutno prvo neuslovljeno načelo sveg znanja uopšte. To načelo izražava onu delotvornu radnju (Tathandlung) kojom samosvest utemeljuje svest. Prvo načelo A=A tj. Ja=Ja jeste načelo samosvesti ili identiteta svesti. Drugim se tvrdi da postoji nešto “s onu (objekatsku) stranu Ja” od svesti različito – Ne-Ja, dok treće utvrđuje moguće odnose između Ja i Ne-Ja. Tri načela izražavaju redom od Kanta preuzete kategorije: realiteta, negacije i limitacije. Um je po sebi praktički, ali refleksija mora da pođe od teorijskog dela.36

Isti interpretator smatra da je iz perspektive Fihteovih prethodnika jedino Kant bio na pravom tragu. Ovo se objašnjava pravljenjem paralelizma Fihteovog načela samosvesti za koji se smatra da odgovara kantovskoj transcendentalnoj apercepciji kada je mogućnost saznanja u pitanju. Treći autor koji je u ovoj interpretaciji razmatran jeste Rajnhold koji, drugačije od prethodne dvojice, prvo načelo razume kao načelo svesti. Takođe se u ovoj interpretaciji navodi da je osnovni pojam Rajnholdove, kao što smo naveli i za Kantovu filozofiju predstavljanje, dok je za Fihteovu to samoosvešćivanje, za šta smo mi rekli da je pokazivanje, ali svakako u smislu pokazivanja tog samoosvešćivanja. Ipak ono što je nama veoma važno, a oko čega se Rajnhold i Fihte svakako slažu, po ovoj interpretaciji jeste stav da bez osnovnog načela filozofija kao znanost nije moguća, a onda nije moguće ni utemeljenje moraliteta.37

To Fihte i eksplicitno iznosti na kraju 5. odeljka posle definisanja pojma Tathandlung-a – da je ovaj opažaj tj. zor samodelatnosti i slobode i da “Ja” vidi sebe samo pomoću tog medijuma moralnog zakona. Zatim iznosi da njegova filozofija postaje nezavisna od volje kao proizvod “gvozdene praktičke nužnosti” i tako se transcendentalni idealizam pokazuje kao filozofija u kojoj se spekulacija i moralni zakon najprisnije ujedinjavaju.38 Dakle, osim zorova prostora i vremena, po Fihteu mora da postoji i ovaj treći koji onda omogućava i sve praktičke pojmove npr. prava i vrline putem te konstrukciju koja pokazuje samoosvešćivanje kroz to samodelatno “Ja”.

Hegel kritikuje Fihteove praktičke stavove o slobodi kao načelu smatrajući da je Kant učinio početak da se pravo zasnuje na slobodi, a da Fihte takođe uzima u prirodnom pravu slobodu za princip. Međutim, to je za Hegela kao kod Rusoa, sloboda u formi pojedinačnog individuuma, jer se glavna odredba celokupnog Fihteovog izvođenja države sastoji se u tome što se sloboda pojedinca mora ograničiti opštom slobodom, pa se te dve slobode uzajamno preziru i negiraju.39

Bilo kako bilo, ne možemo poreći Fihteov ogroman doprinos praktičkoj filozofiji, koji je nužnost doveo iz teorijske u sferu praktičke filozofije, a sve u nužnosti potrebe da se moralitet fundira na osnovnom načelu filozofije, što je svakako tek kod Fihtea postavlja kao načelo slobode, kojim se čak pokazuje i ideja boga. Za kraj ilustrovaćemo ovo izneseno sa Fihteovim citatima:

Moralno delanje je ono koje se vrši radi samog delanja. Radikalno zlo ljudske prirode je lenjost. Čulni nagon ide za udobnošću, mirom i uživanjem, moralni za radom i borbom. Moralni čovek izvršuje jedan zadatak samo toga radi da bi u njegovom izvršenju video nov zadatak.

Fihteov kategorički imperativ tako glasi: Radi uvek prema svom opredeljenju.40

Za P.U.L.S.E Vuk Trnavac

Literatura

Đikanović, M., “Sloboda kao osnovno načelo”, u Arhe XIII, 25/2016.

Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976.

Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970.

Kamerer, E., “Učenje o nauci i pitanje jedinstva uma. Kantovsko nasleđe Fihteove filozofije”, u: Arhe I, 2/2004.

Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982.

Prole, D., “Entzweiung Fihteovog pojma bivstvovanja”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014.

Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014.

https://en.wikipedia.org/wiki/Immanuel_Kant, poslednji ulaz 25. 07. 2018.

https://en.wikipedia.org/wiki/Johann_Gottlieb_Fichte, poslednji ulaz 25. 07. 2018.

 

1 https://en.wikipedia.org/wiki/Immanuel_Kant, poslednji ulaz 25. 07. 2018.

2 Uporedi (u nastavku Up.) Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 187.

4 Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982., str. 431.

5 Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970., str. 479-480.

6 Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970., str. 479.

7 Isto, str. 150.

8 Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970., str. 86-87.

9 Bold i svi ostali boldovi u tekstu (V.T.).

10 Up. Prole, D., “Entzweiung Fihteovog pojma bivstvovanja”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 174-175.

11 Isto., str. 177.

12 Up. Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 198.

13 Trudićemo se da dominanto koristimo ovaj termin “zor” kao po našem mišljenju prikladiniji, a i time budemo bliski terminologiji koju koristi prof. dr Miloš Todorović, dok ćemo za Sein koristiti i bivstovanje i bitak, u zavisnosti od toga u kom smislu upotrebljavamo ovaj pojam/termin.

14 Up. Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 139.

15 Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982., str. 438.

16 Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970., str. 483.

17 Up. Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 133.

18 Isto, str. 134.

19 Isto, isto.

20 Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 135.

21 Up. Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 199-202.

22 Up. Isto, str. 219.

23 Up. Isto., str. 197.

24 Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 149.

25 Up. Isto, str. 147.

26 Kamerer, E., “Učenje o nauci i pitanje jedinstva uma. Kantovsko nasleđe Fihteove filozofije”, u: Arhe I, 2/2004., str. 218-219.

27 Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 238.

28 Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 139.

29 Isto, str. 139-140.

30 Isto, str. 140. i Up. Todorović, M., “Fihteovo učenje o intelektualnom zoru”, u: Fihteov idealizam slobode, Dosije studio, Beograd, 2014., str. 220.

31 Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 141. Termin preuzet od Viktora Sonnenfelda iz „Osova celokupne nauke o znanosti“, Naprijed Zagreb 1974. tj. redaktora prof. dr Milana Kangrge.

32 Isto, str. 143.

33 Up. Isto 143-147.

34 Up. Isto, str. 147.

35 Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982., str. 432. i 437-438.

36 Up. Đikanović, M., “Sloboda kao osnovno načelo”, u Arhe XIII, 25/2016., str. 62.

37 Up. Isto, str. 63.

38 Fihte, J. G., Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976., str. 141-142.

39 Hegel, G. W F., Istorija filozofije 3, Kultura, Beograd, 1970., str. 501.

40 Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982., str. 438.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.