Apokalipsa – Otkrovenje po Jovanu

Elejn Pejgels, Otkrovenja – Vizije, proroštvo i politika u Knjizi Otkrovenja

„I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrtog živog bića gde govori:

dođi. I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i  

ad iđaše za njim, i dade im se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubijaju mačem i 

glađu i kugom i zverinjem zemaljskim.“

Hrišćanska Biblija, koja je Knjiga nad Knjigama, Knjiga za sva vremena, najčitanija i najviše štampana knjiga svih vremena – i koja nije tek knjiga, nego prava biblioteka svetih priča, zapovesti i uputstava (koja je Mojsiju i drugim prorocima navodno diktirao sam Bog, lično), istorije, mudrosti, poezije, proročanstava, vizija – počinje sa Knjigom o postanju sveta, a završava se sa Knjigom Otkrovenja koja govori o kraju sveta i Strašnom sudu. Stari Zavet predstavlja zbornik jevrejskih svetih knjiga koje su preuzeli hrišćani. Mnogo kraći od Starog – Novi Zavet sadrži četiri Jevanđelja o Hristovom životu i Uskrsnuću, a zatim dela Isusovih učenika – apostola, kao i njihove probrane poslanice upućene prvim hrišćanima – ukupno 27  spisa, uključujući i poslednji – Otkrovenje.

Knjiga Otkrovenja (Otkrovenje po Jovanu) je sasvim neobičan spis po temi i stilu u odnosu na ostale u Novom Zavetu. Dok Jevanđelja i apostolske poslanice govore o „dobroj vesti“ koju je čovečanstvu donela Isusova Žrtva i Uskrsnuće i pune su reči pout ljubavi, samilosti, vere i nade, Knjiga Otkrovenja je košmarna poetska vizija puna Božjeg gneva i besa, kosmička vizija borbe svetla i tame, prepuna neobičnih bića i nejasnih simbola, u kojoj promiču slike Božjeg prestola, slika zaklanog Jagnjeta („sa sedam rogova i sedam očiju“) – simbola Isusa Hrista, neobična vizija trudne žene na nebu „obučene u sunce i mesec“, raznovrsni prizori anđela i demona, zmajeva i zveri, neobičnih jahača (četiri jahača Apokalipse) koji šire zlo po svetu- katastrofičnih zbivanja u kojima se obrušava nebo, reke i mora pretvaraju u ljudsku krv, u kome zaglušujući zvuci nebeskih truba najavljuju nove nevolje po čovečanstvo i gde se sa otvranjem Božje knjige zapečaćene sa sedam pečata otkriva, pečat po pečat, ono što će se dešavati ljudima i svetu, sve do konačnog – Sudnjeg dana. Dies Irae, Dies Illa. Delo je prepuno brojčanih simbola, među kojima su najčešće brojke četiri, sedam i deset, ali tu je i broj imena Antihrista – 666 – kao i broj onih koji će biti spaseni na Strašnom Sudu (12.000 i 144.000).

 „I nasta rat na nebu: Mihailo sa svojim anđelima zarati na aždajju. I aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na nebu. I bi zbačena velika aždaja, stara zmija zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlji i njeni anđeli behu zbačeni s njom…“

Borba kosmičkih sila u kojoj strašna zver i aždaja biva survana u ambis, završava se konačnim Božjim Sudom svim dušama – mrtvacima čija su dela zapisana u „knjizi života“ – „i svako bi osuđen po delima svojim. i ko god se ne nađe upisan u knjizi života bi bačen u vatreno jezero“, u jezero koje gori od vatre i sumpora.

Reč „apokalipsa“ na grčkom znači „podizanje vela“, odnosno otkrovenje – prikazanje. Smatra se da je ovo delo pisano negde pri kraju I veka nove ere, oko pola veka nakon raspeća Isusa Hrista, u vreme ustanka Jevreja protiv vojske Rimskog carstva (oko 90 g.n.e). Mutna simbolika koja govori o „aždaji“ i o „Vavilonskoj bludnici“ se verovatno odnosi na grad Rim i Rimsku državu dok se „broj zveri“ – 666 (broj pod kojim se krije ime Antihrista) verovatno odnosio na ime nekog od careva – progonitelja hrišćanske crkve (poput Nerona). Zbog svoje neobičnosti i odvojenosti od ostalih spisa Novog Zaveta, poslednje je prihvaćeno da kao sveti spis bude uključeno u Bibliju – i to nakon dugotrajnog sporenja između vođa rane hrišćanske crkve.

„I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji.  I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom…  I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji.“

Malo je verovatno da je Otkrovenje pisala ista osoba koja je pisala „Jevanđelje po Jovanu“, imajući u vidu veliku razliku u stilu između ova dva dela. Po poetskoj snazi i vizijama, Jovanovo Otkrovenje mnogo je bliže jevrejskim proročanskim knjigama iz Starog Zaveta, poput knige proroka Danila, Jezekilja, Jeremije ili Isaije. Ovo delo je vekovima snažno uticalo na imaginaciju hrišćanskog čoveka, kao i na hrišćansku umetnost, muziku, književnost i slikarstvo, od Dantea do Viljema Blejka, od Van Ajka, Boša, Mikelanđela, do Direra, od Baha do Mocarta i mnogih drugih.

Veliki engleski pesnik Viljem Blejk je jednom rekao da njegova čitalačka publika danonoćno čita Bibliju, ali da je svako može tumačiti na svoj način. „Gde oni čitaju crno, ja čitam belo“, naglasio je Blejk problem interpretacije svetih spisa, među kojima je tumačenje Knjige Otkrovenja vekovima bilo i ostalo najsloženije.

„Blažen je onaj koji drži proročke reči ove knjige. I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo…I reče mi: ne zapečavaj proročke reči ove knjige jer je vreme blizu. Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a pravednik neka i dalje čini pravednost, i sveti neka se i dalje osvećuje“.

za P.U.L.S.E: Duško Lopandić

  Biblija, Duško Lopandić, Knjiga Otkrovenja, Književnost