Ulogujte se / Kreirajte profil

Књижевност против градитељства

Српско средњовековље у романима Добрила Ненадића

Лепо је приметио још Виктор Иго у роману Богородичина црква у Паризу да ће архитектура бити све угроженија како штампа узима маха. И заиста, јака продукција књига не само што је постала огромна конкуренција сваком виду уметности у градитељству, него често не налази ни мало разумевања за ту уметност.

Божји дар у епохи атеизма

Доротеј, роман првенац Добрила Ненадића, својевремено је дочекан као лепо изненађење у српској књижевности: потекао од тада потпуно анонимног човека, роман је носио оригиналну композицију, упечатљив стил и, најзад, тематику српског средњег века, што у то време и није била тако честа инспирација српским писцима, упркос бројним подацима које су нудиле историографија и епска традиција. И у својим доцнијим књижевним радовима, Ненадић ће се још неколико пута враћати епохи српског средњовековља, најпре у роману Дивље звезде, потом у Роману о Обилићу, најзад и у вишеструко награђиваном и хваљеном роману Деспот и жртва.

Роман Доротеј доживео је бројна прештампавања, а 2005. објављен је у едицији најбољих романа који својевремено нису добили Нинову награду. Том приликом, Александар Јовановић подсетио је читаоце на судбину рукописа Доротеја: одбијен најпре од стране уредништва београдске Просвете 1975, роман је био одштампан тек две године доцније на конкурсу који су тада расписали Народна књига, Рад и БИГЗ.

Јовановић сматра да је Ненадићев роман у први мах био одбијен вероватно „због анонимности аутора, можда и због теме, у тим временима идеолошки маркиране“ („Божји дар и људска несавршеност“, поговор у књизи: Д. Ненадић, Доротеј, Београд 2005, стр. 244). Много је, међутим, вероватније да је уредништво Просвете са опрезнишћу пришло рукопису Доротеја зато што је у њему препознало алегоријску и скривену, али опет не тако тешко уочљиву критику савременог друштва, јер баш као средњовековни манастир, и организације новог доба имале су неког свог Доротеја, у пренесеном смислу речено: искренијег и доследнијег верника од самог игумана.

У овом кључу лако се могу прочитати и доцнији Ненадићеви историјски романи, где писац преко прохујалих времена јасно указује на мане и настраности модерног света. У годинама када настају Доротеј и Дивље звезде, актуелно друштвено и политичко окружење није се ни могло ефикасније критиковати него бежањем у нека давна времена, с тим што је увек постојала опасност да се махинално наружи и епоха која је искоришћена као метафора.

Због свега тога, Ненадићев средњи век у потпуности је демитологизован и ослобођен утицаја старих житија и народне поезије; он је тумбе окренут на једну другу, скривену и мрачну страну, непознату историји, али допуштену у књижевности, као продукт уметничке слободе и симболичног представљања данашњице.

Манир негативног приказа српског средњег века негује Ненадић од самог почетка свог рада, тако да можда и није тачна тврдња о идеолошки обојеној тематици Доротеја као главној сметњи његовог штампања. Напротив, свакој атеистичкој идеологији овакво дело било би преко потребно – да се званично омрзнута црквена организација још више омрзне и ширим масама представи што црњим бојама. У прилог томе иде и филмска верзија Доротеја (снимљена свега неколико година након првог штампања романа), где се негативна критика средњовековне православне цркве и властеле даје још сликовитије и упечатљивије.

Краљичина јесен

Није Ненадић први који је изокренуо историју знану из старих житија и летописа. Учинио је то још почетком XX века песник Милутин Бојић драмом Краљева јесен, где се на удару нашао архиепископ Данило Други, исти онај који ће се, само као епископ, наћи на удару у Ненадићевим Дивљим звездама. И док је код Бојића представљена краљева (Милутинова) јесен, код Ненадића се назире краљичина (Јеленина) јесен, коју препредени политичар, такорећи макијавелист Данило искоришћава за побољшање свог духовног и политичког положаја, па тако газећи преко мртвих јуриша ка крајњем циљу, а то је власт и моћ. На том путу ка власти, Данило као помагаче узима и бескрупулозно искоришћава анонимне људе са маргине тадашње друштвене хијерархије, такорећи креатуре и перверзњаке, па тако Ненадићеву средњовековну Србију оличавају лицемерни епископи, прогнани пустињаци и крвожедни разбојници, чиме се у огромној мери нарушава хагиографско-епска слика немањићког доба, коју истина треба понекад узимати с резервом и критички (јер сасвим је сигурно да и у старим житијима има претеривања и прилагођавања политичкој ситуацији датог тренутка).

Проклета архитектура

Као што је у Дивљим звездама истакао краљицу Јелену Анжујску насупрот креатурама немањићке Србије, слично је Ненадић поступио и у роману Деспот и жртва, истакавши једну деспотицу грчког порекла наспрам свег српског народа, који је у њеним очима само маса варвара и глупака. Та деспотица је Ирина Kантакузин, жена деспота Ђурђа Бранковића, позната из народних легенди као „проклета Јерина“, наводни кривац за све патње које су српски кулучари преживели градећи бројна стара утврђења по њеном наређењу. Популарност тих прича учинила је да у неким крајевима старе и порушене зидине и данас изазивају одбојност, јер не само што су грађене с тешком муком, него су наводно у њихове темеље као жртве узидани живи људи.

Да су таква предања веома штетна показује и чињеница што многи стари српски градови и данас штрче по брдима као неке авети, оштећени, необновљени и напуштени, као да у њима заиста пребивају духови узиданих жртава. Сигурно је да су египатска, вавилонска, феничанска и римска здања грађена уз много веће жртве, али данас су она рестаурирана и доступна посетиоцима, премда тих старих народа одавно нема. Старе српске тврђаве су, међутим, углавном запуштене иако има и српског народа и државе која би о њима могла да брине.

И велики писац Ненадић подлегао је том „народском“ схватању, па је роман Деспот и жртва засновао на причи о тешкој изградњи Смедерева, чиме је још више утемељио стару одбојност према средњовековним зидинама, нарочито увевши мотив невине жртве коју побеснела руља узидава у још недовршен град. Трагедија жртве постаје још већа кад се зна да је потпуно узалудна, јер ће и Смедерево снаћи слична судбина као и старе римске градове: биће освојено, разорено, напуштено и заборављено чим дођу нови господари и наметну своју културу. Тако се још једном читаоцима намеће негативан поглед на ионако запуштене и озлоглашене старе тврђаве, а писана књижевност се поводи за усменом и устаје против градитељства, чиме из темеља разара сјајну слику о некада неосвојивом граду.

Две Србије – Кашанинова и Ненадићева

Све то, ипак, не значи да је пишчева главна намера била да до краја оцрни већ доста омрзнуто српско средњовековље. Ненадића, пре свега, не треба ни читати у историјском, већ у симболичком кључу, како би се у скромном калуђеру Доротеју препознао савремени идеалиста међу грамзивим властодршцима, како би се у верској мисији епископа Данила препознала агитација модерних политичара, како би се међу смедеревским неимарима, када окрећу главу пред римским Виминацијумом, могли пронаћи примитивци који сматрају да историја почиње тек њиховим доласком на власт.

Ипак, посебно је питање је да ли ће баш сваки читалац то уочити и неће ли и даље бити више оних којима ће се заиста огадити и средњовековна црква, и властела, и старе тврђаве (наводно пуне узиданих жртава), па чак и таква једна личност каква је био архиепископ Данило, који је својим књижевним радом од заборава сачувао деценије и деценије можда најважнијег периода српске историје.

Још ће много воде протећи покрај Смедерева док се не схвати шта је историчар Милан Кашанин мислио кад је рекао да је средњовековна Србија личила на Тоскану, а не на Турску. Док маса читалаца то не схвати, негативна слика старе српске државе остаће толико укорењена да писци пред историјом неће моћи ничим да оправдају нова ружења и куђења српског средњовековља, чак ни подразумеваном уметничком слободом, па ни чињеницом да су бежањем у прошлост само хтели да укажу на настраности модерног доба.

за П.У.Л.С: Душан Милијић

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.