Povodom osamdesetogodišnjice rođenja Volfganga Hilbiga, izdavačka kuća Radni sto objavila je, u okviru edicije „Penkalo“, roman „Ja“, u prevodu Helen Sinković, koji su srpskom jeziku prilagodile Bojana Denić i Marija Lazović. U pitanju je prvi prevod ovog romana na srpski jezik.

Volfgang Hilbig rođen je 1941. godine u Mojzelvicu kod Lajpciga. Svoj književni opus započeo je  objavljivanjem zbirke pesama. Pored toga što je bio pisac, Hilbig je radio mnoge fizičke poslove (metalostrugar i monter), i o tom iskustvu je pisao u svojoj zbirci priča „San pravednika“, koja je 2018. godine izašla u izdanju izdavačke kuće Radni sto u prevodu Bojane Denić. Godine 1985. prelazi u Saveznu republiku Nemačku gde će nastaviti da objavljuje. Biće ovenčan najvećom nemačkom književnom nagradom „Georg Bihner“ 2002. godine. Preminuo je 2007, a njegova sabrana dela u sedam tomova objavljena su u izdavačkoj kući S. Fischer.

U kompozicionom pogledu, roman „Ja“ sastoji se iz tri celine: Slučaj, Sećanje u podzemlju i Istraga. U fokusu romana su dvojica pisaca. Jedan od njih je „Čitač“, zvezda istočnonemačke alternativne književne scene, a drugi je M. V., doušnik Štazija (Državne bezbednosti), koji je dobio zadatak da prati prvog, onog koji je pod indicijama da na književnim večerima „podriva sistem“. To se jasno vidi u sledećoj rečenici na samom početku romana: „Zato se moćnici najbolje osećaju kad misle da su ugroženi. A kad se nigde ne naziru znakovi dvorskog prevrata ili uličnih pobuna, oni ih izmisle.“

Radnja romana odvija se osamdesetih godina, u Berlinu i u varoši A., odakle dolazi mladi pisac i radnik M. V. Zbog njegovog radničkog statusa, Državna bezbednost stupa u kontakt sa njim kako bi ga privukla na svoju stranu i dodelila mu specijalan zadatak, zauzvrat mu obećavši da će mu objavljivati buduća dela. V. obavlja posao ložača (autobiografski momenat), dok u pauzama piše, što možemo zaključiti iz sledeće rečenice: „…i pritom je radio težak, ponekad prljav posao, lopatom je tovario ugalj; hrpe uglja; sve to jedva da ga je zaokupljalo, jer se sve vreme bavio književnošću, na nju je usmerio svu svoju pažnju…“ Služba bezbednosti mu daje izbor: da pređe u Berlin ili u Lajpcig (Hilbigov rodni kraj). Odlučuje se za Berlin, gde ga „Šef“ preusmerava na poručnika Fojerbaha, koji postaje njegov „mentor“ i koji ima želju da V.-a infiltrira među pisce berlinske andergraund scene. Od njega, ujedno, i prima savete poput: „Samo tako nastavite, u svakom slučaju, zvaničnim organima šaljite samo drugorazredne stvari, a one bolje sačuvajte za časopis ilegalne književnosti. Taj nam je redosled korisniji.“

Simptomatičan naslov nagoveštava problem identiteta. Identitetsko udvajanje, karakteristično za tolike junake moderne književnosti, javlja se na više nivoa, od kojih ćemo ukazati na najvažnije. Prvi nivo udvajanja opažamo već u samom dvostrukom imenovanju glavnog junaka (konspirativno/književno : Kamber/M. V.). Dok radi težak fizički posao, on je u isto vreme zaokupljen pokušajima da piše. Takođe, u njemu se sukobljavaju isledničko i književno „Ja“. Na problem identiteta nedvosmisleno ukazuje i motiv senke, ali i kontrast svetla i mraka – jedan od ključnih u romanu. Moto Državne bezbednosti: „Najbolje se vidi kad se iz mraka gleda u svetlo“ provlači se kroz knjigu poput refrena. Od igre svetla i mraka, koja dočarava čitavu atmosferu romana, stiže se  do „tamnih obrisa“ Kamberovog „Ja“. Glavni junak i sam primećuje: „Činilo se da u mislima govorim o nekoj nepoznatoj osobi iz prošlosti“. O sebi neretko govori u trećem licu i zaključuje da je njegovo sopstveno „Ja“ šuplje i nestvarno – „u svakom slučaju više nije bilo nezavisno“. Krajnji stepen udvajanja očituje se u Fojerbahovoj konstataciji pred kraj romana da se Čitač (S. R.), koji postaje nezvanični saradnik Štazija, odjednom ponaša kao Kamber (M. V.) i da liči na njega. Na neki način  preuzima njegovu ulogu doušnika, pa čak i stanuje u njegovom nekadašnjem stanu.

Atmosfera u čitavom romanu je takva da se stiče utisak da „svako može svakoga da nadgleda“ (sam Kamber je pratilac koji u više navrata prati i biva praćen). Kafkijanski i  islednički momenat isplivava u situacijima u kojima glavni junak (K.) pristaje na niz apsurdnih radnji, prihvatajući krivicu bez krivice. Na primer, priznaje očinstvo nad detetom koje nije njegovo („Zar zaista verujete da ne možemo da dokažemo da je dete vaše?“).

Slojevitost romana reflektuje se i na jezičkom planu, koji se pre svega ispoljava kroz sukob lirskog i isledničkog. Kamberovi izveštaji nazivaju se „književnim osvrtima“ i „ulickanim esejima“. Fojerbah ga često prekoreva da je „preosetljiv“ i tu preosetljivost čak naziva neurotičnom: „Pišete izveštaje kao da pišete poeziju.“ Na planu jezika se najbolje i očituje sukob komesarskog (Kamberovog) i književnog (M. V.-ovog) „Ja“. Na osnovu njegove lirske proze moraju se sastaviti službena dokumenta, stoga on neprestano radi na desenzibilizaciji jezika, ali neuspešno. K. je neko ko neprestano u  sve upliće književnost – između tih lirskih pokušaja i protokola otvara se prostor za prodor književnosti u stvarnost, i obrnuto. Zanimljivo je da Čitačev stil sam Kamber označava sintagmama podrumski jezik ili jezik depresije.

Kroz čitav kolaž likova koji se prepliću u ovom izuzetno slojevitom romanu, Hilbig nam daje jasan prikaz statusa pisaca u društvu Istočne Nemačke i njihovom odnosu sa Štazijem. U isto vreme problematizuje se i književna egzistencija zapadnonemačkih pisaca. Za njih se u romanu kaže da su „liferanti  medijskog društva koji zavise od tržišta“. Književnost na Zapadu se upoređuje sa promenljivošću klimatskih uslova, nekom vrstom prolazne mode i „frizeraja“. To potvrđuje i sledeća rečenica u romanu: „Književna industrija na Zapadu je u velikoj meri zavisila od modnih kretanja“, dok se istočnonemačka književnost u Zapadnom Berlinu doživljava kao neka vrsta egzotike. Evo kako Fojerbah u jednoj rečenici opisuje status prebeglih istočnonemačkih pisaca: „Kakav biste vi to pisac bili na Zapadu? […] Tamo biste neko vreme glumili potlačenog autora, a onda bi došao sledeći i vi biste već bili zaboravljeni.“

Ujedno se, kroz ceo roman, oseća atmosfera teskobe i mraka (ulice su nabujale od prljavštine i erozije; mrak je „otrovno gust“ i svuda se oseća smrad kanalizacije). Susrećemo se sa veoma živopisnim slikama isprarenja „mrtvih izlučevina grada“. Mesto A. iz kojeg dolazi V. tipičan je industrijski grad, u kome se njegovi stanovnici kreću kroz gustu maglu prožetu fabričkim dimom, koji proizvodi ugalj najlošijeg kvaliteta.

Sam grad Berlin postaje jedan od glavnih junaka romana. Kamber je neko ko se bolje snalazi u podzemnim lavirintima, u utrobi grada, „iza vrata“ nego na berlinskim ulicama. Berlin dobija antropomorfna svojstva „prastare monstruozne babetine“ i kurve, koja pod svojom suknjom krije „sve zbog čega joj je bilo neprijatno“. Svoje razočaranje Berlinom K. izražava rečima: „Berlin je za mene postao grad depresije“, grad nad kojim se nadvija miris besmisla. Čak je i proleće u Berlinu sivo, prepuno čađi i kiše.

Kroz glavni tok radnje romana, Hilbig nam potcrtava i svakodnevni život građana Istočne Nemačke osamdesetih godina 20. veka. Berlin, podeljen Zidom u periodu od 1961. do 1989. godine, zauzima centralno mesto radnje u romanu. Prilikom jedne šetnje, V. primećuje na graničnim prelazima u samom gradu redove za ulazak u Zapadni Berlin, a na osmatračnicama naoružane stražare. Hilbig nam daje sjajan opis granice između dva Berlina, koja je zapravo bila čitav sistem prepreka, jer je u periodu pre izgradnje Zida, koji je bio simbol hladnoratovske podele, oko dva i po miliona Nemaca prebeglo u Zapadnu Nemačku.

Posebno zanimljivi momenti u romanu jesu mesta na kojima se susreću pisac-doušnik V. i njegov „mentor“ poručnik Fojerbah. Uglavnom su to zadimljene gostionice Istočnog Berlina. Hilbig nam daje izuzetan opis jedne od njih: „V. je preleteo pogledom najpre preko stolova u sredini lokala, prepunih mladih muškaraca, isključivo mladih muškaraca; u gornjoj trećini prostorije ispod plafona su visili gusti oblaci dima, a između njih su, kao da ne vise s plafona, lebdele mutne kugle lustera nalik sivoljubičastim mesečevim loptama, koje iznenada izranjaju iza vela oblaka… a ponekad je dim – koji su marljivo proizvodili i nepušački stolovi – bio tako gust da se činilo da gosti hodaju prostorijom kao da nemaju glave.“

Kako se istraga i slučaj privode kraju, približava se i kraj postojanja jedne države. Hilbig to prikazuje kroz svakodnevne radnje koje obavljaju građani Istočne Nemačke, poput trgovine devizama, odlaska mladih u crkvu i nereda koje prave pankeri i skinsi na mečevima fudbalskih utakmica. Kraj romana je ujedno i nagoveštaj propasti jedne države koja je u godini pada Berlinskog zida proslavila četrdesetogodišnjicu svog postojanja vojnim paradama i defileima pionira, radnika i seljaka: „U Berlinu, Lajpcigu, Rostoku, tamo se stvari tek zakuvavaju, bolje je i ne gledati šta se događa. Ali ne zaboravite, ovde dole imamo dovoljno vremena, smislićemo već nešto.“

Za P.U.L.S.E: Mihailo Jauković

  “Ja”, Književnost, Mihailo Jauković, Volfgang Hilbig