Korto Malteze i balada o slobodi

U Veneciji postoje tri tajna magična mesta: jedno je u „Ulici prijateljske ljubavi“, drugo na „Mostu čudesa“, a treće je u „Ulici Marna“, pored Sv. Jeremije u starom getu. Kad se Venecijanci, a ponekad i Maltežani, zamore od realnosti, povlače se na ova skrovita mesta, otvaraju vrata u dnu dvorišta i odlaze zauvek u čudesne krajeve i druge priče…

Sada već zaboravljena, oronula i u bršljan zarasla starinska vrata u jednom od pomenutih tajanstvenih dvorišta, nedavno je odškrinuo zagonetni, prosedi i debeljuškasti Venecijanac. Praćen samo svetlucavim pogledima uličnih mačaka, skrivenih u senci starog stepeništa, jedinih nemih svedoka njegovog odlaska. Da li u potrazi za izgubljenim vremenom ili pak potrebi da se jednostavno promeni priča o jednom veku na izdisaju i civilizaciji u kojoj niko više ne veruje ni u sopstvene snove, tek Hugo Prat je otvorio jedna od skrivenih vrata i preselio se u neku drugu priču, ostavljajući za sobom, poput njegovog junaka Korta Maltezea, još jednu legendu. Legendu o samom sebi.

Tvorac obimnog opusa, više od 10.000 tabli stripa, otac veličanstvene galerije od nekoliko stotina likova, od čega samo serijal o Kortu Maltezeu sadrži oko 1200 tabli i oko 120 likova, rođenjem Venecijanac, opredeljenjem kosmopolita, i sam je imao burnu životnu priču nalik likovima koje je stvarao. Pravo mesto Pratovog rođenja je Rimini (15. jun 1927), i to sasvim slučajno. Naime, njegovi roditelji su u tom trenutku bili u poseti kod tetke, tako da je Hugo u Riminiju proveo svega dve nedelje, a potom su se vratili u Veneciju. Možda ne bi bilo važno naglašavati ovaj detalj da ne postoji velika nedoumica oko mesta i godine rođenja Huga Prata: Rimini ili Venecija, 1927. ili 1929. On sam nikada nije dosledno pokušao da razreši tu dilemu, a imajući u vidu izrazito bogatu biografiju i veliki stvaralački opus, iza njega ostaje još mnoštvo nepoznanica. U svojoj autobiografiji Čekajući Korta (Aspettando Corto) on iznosi, na osnovu prisećanja, ovu verziju događaja, čime ona postaje i najprihvatljivija. No, s obzirom na Pratovu sklonost ka mistifikaciji, sve podatke treba uzimati sa izvesnom dozom rezerve, a shodno njegovoj želji smatraćemo ga „rođenim“ Venecijancem. Zanimljivo je i Pratovo poreklo. Otac mu je bio Francuz engleskog porekla, inače službenik u tadašnjoj italijanskoj vladi. Majka mu je vodila poreklo od Jevreja izbeglih iz Španije, pred terorom inkvizicije, u srednjem veku. Deda po očevoj liniji smatrao je sebe Englezom (iz Kornvola), a deda sa majčine strane bio je jedan od osnivača fašističkog pokreta u Veneciji. Sve ovo imalo je velikog uticaja na mladog Prata, a pogotovo na njegovo obrazovanje.

Porodica Prat 1937. godine (godinu dana po proglašenju Novog Rimskog Carstva) odlazi u Etiopiju, a potom i u Somaliju, tadašnje italijanske kolonije, gde mu otac dobija nameštenje. Pred mladim Hugom oživljava fantastični svet iz američkih avanturističkih stripova vrlo popularnih u ono vreme (Tim Tejlor…). Čudesna afrička priroda, zagonetni ljudi najrazličitijih boja kože i nacija. Mešavina vera i veliki sukobi armija. Međutim, svet mašte i realnosti nisu se podudarali. U toku je bio II svetski rat, za same Etiopljane i antikolonijalni rat. Verovatno se već tada kod Prata stvorila odbojnost prema ratu i agresiji i simpatija za potlačene. U takvom okruženju Prat završava gimnaziju u Adis Abebi. Po slomu fašističke Italije 1942. godine Hugo se sa majkom vraća u Veneciju, a otac mu ostaje u Africi kao saveznički zarobljenik, gde ubrzo i umire. Iskustva stečena na „crnom“ kontinentu kasnije će pretočiti u veličanstveni serijal o Poručniku Koinskom i Pustinjskim škorpijama.

Venecija je tada, kao i cela severna Italija, pod nemačkom okupacijom. Prat oslobođenje dočekuje na sebi svojstven način, ispoljavajući negodovanje protiv fašizma, vozeći se na bornim kolima obučen u škotski kilt. U saradnji sa Albertom Ongarom i Mariom Faustinelijem 1945. godine pokreće strip časopis Asso di Picche (As Pik), nazvan po istoimenom junaku koga su zajedno kreirali. Istovremeno sa njima su sarađivali Dino Batalja, Mario Leone, Đorđo Belvitis i Damiano Damiani. Ova grupa autora kasnije je nazvana Venecijanskom grupom.

Ne videvši za sebe perspektivu u osiromašenoj i ratom razorenoj Italiji, mladi Hugo, na poziv argentinskog izdavača Čezara Čevita, odlazi u Latinsku Ameriku. Međutim, vrlo brzo napušta Čezara i prelazi u izdavačku kuću Abril, gde započinje dugogodišnju uspešnu saradnju sa Ektorom Esterheldom. Nastanjuje se u Buenos Airesu. Njegov nemirni duh često ga je vodio na puteve po unutrašnjosti Argentine i u Brazil (jedno vreme predavao je u Sao Paulu na Escuela Panamericana de Arte). Bio je to plodan i vrlo važan period njegovog života. „Zeleni“ kontinent skrivao je mnogo, istovremeno otvarajući čitav niz novih mogućnosti i saznanja. Godine autorskog i intelektualnog sazrevanja proveo je okružen kulturom koja ga je svojom mističnošću, prelivima boja i mirisa, vatrenim ritmom Tanga naprosto fascinirala. Dobro je upoznao život u Patagoniji, pampasima i slivu Amazona. Sve to utkao je u svoje najveće delo Korta Maltezea.

U ovom periodu kreirao je niz kraćih dela, kao i poznate serijale: Erni Pajk, Narednik Kirk, Ana iz džungle i vrhunac njegovog dotadašnjeg stvaralaštva Fort Viling.

U Evropu se vraća kao već slavni autor 1964. godine. Privremeno prebivalište London. Sarađuje sa časopisima Daily Mirror, Sunday Pictorial i Fleetways Publications. Na kratko se vraća u Argentinu da bi uređivao časopis Mister X. Napokon, 1965. godine, ponovo je u svojoj domovini. Izgradio je gotovo u potpunosti sopstveni, prepoznatljiv stil. Tek u naznakama se prepoznaju uticaji Miltona Kanifa, njegovog velikog uzora kako u grafičkom izrazu tako i u pripovedanju. Postepeno, Prat postaje svestan svojih pripovedačkih kvaliteta. Nalazio se na jednoj vrsti životne prekretnice. Ozbiljno je razmišljao da napusti rad na stripu i postane književnik. No, na sreću ili žalost, ipak je ostao veran svojoj prvoj ljubavi. Ova previranja odrazila su se na njegov rad. U njegovoj stripovskoj naraciji sve više su se osetili književni uticaji Džeka Londona, Džozefa Konrada, Melvila, Kiplinga… I dalje je veran pustolovinama i dalekim egzotičnim predelima, ali, ipak, drugačiji.

Po povratku u Italiju kreira lik Kapetana Kormorana i radi niz adaptacija književnih dela među kojima su Odisej i Ostrvo sa blagom. Godina 1967. bila je presudna u Pratovoj karijeri. Italijanski izdavač Ivaldi pokreće specijalizovani časopis Sgt. Kirk (Narednik Kirk). Časopis je dobio naziv po do tada najpopularnijem Pratovom junaku i bio je posvećen prvenstveno njegovim delima. Te iste godine Prat kreira dugački ep Balada o slanom moru u kom se kao jedan od likova javlja Korto Malteze. Tada verovatno još ne slute da će upravo Korto postati njegova fascinacija do kraja života. Pojavljivanje Balade doprinelo je Pratovom uzdizanju u visine stripovskog Olimpa. Prvi put avantura je prestala da bude banalna. Prat uvodi niz novina u izražajni jezik stripa gradeći samosvojan grafičko-narativni ritam. Naprosto, u okviru samo jedne epizode, igra se stilovima usklađujući vizuelnu redukovanost ili pak do detalja obrađen crtež već prema potrebama ritma same priče. Insistira na atmosferi i naglašenoj poetici. Naglašava psihološko oblikovanje i karakterizaciju likova. Postiže višeslojnost tako da se prvi put kod čitalaca javlja potreba za ponovnim iščitavanjem dela radi boljeg i dubljeg razumevanja. „Pratovo delo je nezaobilazna sinteza scenarija i crteža u stripu. *** Za Pratove stripove neophodno je ponovljeno čitanje, jer se tek njime uspostavlja veći deo asocijativnih veza. Tek kumulacijom čitalačkog iskustva i doživljaja počinje da zri opažanje Pratove poetičnosti. A sa njom, svaki Pratov crtež, detalj i većina njegovih diskretnih gestova postaju nam dostupniji i puniji značenja. Tek tada u jednom naizgled ovlaš nacrtanom profilu Korta Maltezea možemo u punom intenzitetu da slutimo svu zagonetnost koju ovaj lik nosi.“ (Zoran Đukanović: „Balada i Korto“, Moment br. 20).

Prva „samostalna“ epizoda Korta Maltezea pojavila se 1. aprila 1970. godine u 1296. broju Francuskog magazina PIF. Bila je to Tajna Tristana Bantama. Prat je od izdavača dobio potpunu kreativnu slobodu, a jedino uslovljavanje odnosilo se na dužinu stripa. Iskoristio je to na najbolji mogući način. Sledi još devetnaest kratkih epizoda od po dvadeset strana. Gotovo preko noći Korto postaje zvezda, lagano gradeći sopstvenu paralelnu istoriju nezavisnu od samog autora, štaviše počinje da poprima oblike fiktivne realnosti pri čemu natkriljuje figuru samog autora. Vremenom će ova čudna korelacija Prat — Korto — publika dobiti neslućene razmere i pretvoriti se u specifičan sociološki fenomen. Korto će ujedno postati simbol i otelotvorena fikcija. Izbrisaće mnoge granice i pomiriti razlike. Mnogi potpuno različiti ljudi sa suprotnih krajeva sveta pronaći će u Kortu simbol, svako prema svome poimanju i opredeljenju, ali uvek simbol slobode i individualnosti. Mnogi su pisali na Pratovu adresu obraćajući se Kortu, mnoge žene slale su ljubavna pisma. U svetu koji sve više sam sebe guši, Korto je postao lako prepoznatljiv simbol slobode, figura romantičnog individualiste tako pogodna za identifikaciju. Krajem sedamdesetih predsednik Angole Agostinjo Neto pozvao je Prata da u Luandi osnuje Institut za grafičke umetnosti. Ova na izgled čudna Netova odluka proistekla je iz toga što je u Angoli za borce MPLA (Narodni front za oslobođenje Angole) Korto predstavljao simbol njihove borbe i njihovog cilja, slobode. (Treba imati u vidu da su većina tadašnjih ministara, među kojima i onaj za kulturu, bili članovi MPLA.)

Pratovo uobličavanje u potpuno prepoznatljivog i samosvojnog autora kulminira pojavljivanjem prvog dužeg albuma o Kortu pod nazivom Korto u Sibiru. Ovo delo mogli bismo smatrati vrhuncem Pratovog realizma, kako u vizuelnom tako i u narativnom pogledu. U pripovedačkom pogledu, veštinom konstrukcije, dramaturgijom i dinamikom radnje Prat je uveliko dostigao svoje literarne uzore. Nadgradnja je usledila već u narednoj epizodi Bajka o Veneciji. Konstruiše jednu fantastičnu storiju, u čijoj se osnovi nalazi, kao primarni pokretački motiv potraga za mitskim draguljem, Solomonovim ključem. Osnov žanra je zadovoljen. Sve preko toga je čista bajka, kako, uostalom, i stoji u naslovu. Prat nas uvlači u potragu za jednim metafizičkim blagom koje egzistira jedino u legendi, a suludoj potrazi pridodaje čitav niz tajnih društava, fašiste, jevrejske mudrace, pesnike, filozofe neoplatoniste, duhove, stare zapise, tajne posvećenih, jednu legendu, zaveru i još mnogo toga. Jedini trag je famozni dnevnik još famoznijeg barona Korvoa. Zaplet, pa i rasplet, ravan je Fukoovom klatnu Umberta Eka, i to ne samo u površinskom sloju same radnje već i u celokupnoj njenoj višeznačnosti. Da ne bi bilo zabune treba naglasiti da je Bajka o Veneciji nastala pre Ekovog romana, a s obzirom da se Eko bavio, između ostalog, i strip esejistikom ne bi me čudilo da je Part imao uticaja na njega. Pri tome, poznato je da su Prat i Eko u više navrata sarađivali. Ovakav povratni uticaj stripa na književnost ne bi bio prvi niti bi predstavljao presedan. Bar ne u slučaju Huga Prata. Štaviše, ovo samo upotpunjuje sliku o Kortu kao specifičnom sociološkom i kulturološkom fenomenu.

Kod nas Kortom su se bavili Vasa Pavković i Zoran Đukanović, a po motivima Kortovih doživljaja Zoran Stefanović je napisao pozorišni komad Ostrvske priče. U romanu Sudbina i komentari Radoslava Petkovića Korta susrećemo kao jednog od aktera, a u noveli Corto Maltese Vladimira Pištala on je glavni lik. Mitologiji Korta Maltezea mogli bismo pridodati i podatak da je na temu Mita Korta Maltezea samo u Francuskoj napisano preko sedamdeset doktorskih disertacija, kako od strane istoričara umetnosti, tako i sociologa, estetičara i književnika. Ovaj trend će se nastaviti, jer što se dublje ulazi u analizu Kortovog lika i uopšte celokupnog dela Huga Prata pronalazi se sve više izazovnih mogućnosti za analizu. Zanimljivo je, recimo, kako je jedno čedo pop kulture, sazdano na temeljima američkog sindikalnog i novinskog stripa od tridesetih do pedesetih, te američkom detektivskom i avanturističkom filmu istog perioda, kao i književnosti koja ne važi baš za vrhunsku, doseglo nivo globalno prepoznatljivog simbola, višeslojno narativno vizuelne forme koja se po svojoj kompleksnosti i značaju poredi sa Borhesom ili Umbertom Ekom. Kakva je to Pratova iluzionistička igra kojom je uspeo da do samoprepoznavanja, kroz fantastični splet ironije i samoironije, dovede milion svojih poštovalaca širom planete. Kakav je to mag pripovedačkog čina koji je avanturu postavio kao razlog življenja i ponovo od samog čitanja napravio oblik umetnosti, borhesovsku avanturu samog čitanja. Možda je moguća tema fromovska potreba za komunikacijom oličena u liku Raspućina ili uopšte i samog Korta i njegovog psihološkog profila osobe koja nosi skup vrlina, ali ih drži na distanci, posmatrajući život sa bezbedne udaljenosti reciklirajući ga kroz sito jednog cinika koji kroz proces samoispitivanja dovodi sebe u stanje zavisnosti od sveta od koga se distancirao, upadajući tako u klupko samoironije ili, jednostavno, ironije kao sudbine. Sve to posebno je izraženo u epizodi Zlatna kuća Samarkanda, možda najboljem Pratovom ostvarenju. Sam crtež u ovoj priči spada u visoko stilizovanu Pratovu fazu, na trenutke je redukovan do arabeske, prepun grotesknih karaktera. Priča, kao što je to već postalo svojstveno za Prata, samo je okvirno naznačena kao avantura dok mi u suštini zajedno sa Kortom tragamo, kroz lavirint pitanja i odgovora umotanih u hašišni dim, za smislom po krhotinama Kortove svesti uz prisustvo stalnog šizofrenog straha oličenog u Ševketu, Kortovom dvojniku. Posmatramo čudni odnos Raspućin — Korto izgrađen do tančina na krajnostima i ličnoj neprilagođenosti obojice. Jedan odnos u kome Raspućin preuzima primat suvereno nas noseći na krilima svoje zloće kroz čitav album. U narednoj priči Mladost 1904-1905. Raspućin je definitivni nosilac radnje, štaviše Korto se bukvalno pojavljuje tek na kraju priče. Možda je ovo bila Pratova potreba za izjednačavanjem dva polariteta, jedinstveni slučaj jin/jang odnosa u stripu sa, ipak, ne tako jednoznačnim smislom.

Inače, za Pratove stripove karakteristično je uvođenje realnih istorijskih ličnosti i realnih istorijskih okvira, konstruisanja paralelne istorije. Sve u cilju postizanja veće verodostojnosti. Poznato je da je Prat posedovao pozamašnu dokumentaciju i da se krajnje precizno držao realnosti svuda gde je ona dolazila do izražaja kao okvir za san. Stoga ne treba da čudi prisustvo jednog Džeka Londona, Staljina, Crvenog barona, Hesea, Džojsa, Tamare de Lempicke, Hemingveja, Lorensa od Arabije, Buč Kasidija, Geringa… Svi oni se pojavljuju u trenucima kada njihova karijera nije dosegla zenit, na taj način još i možemo poverovati u sve ono u šta ih Prat uvlači, obogaćujući tako manje poznate delove njihove biografije.

Nakon Mladosti usledio je album Tango koji nam na narativnom planu donosi jednu kompleksnu sentimentalnu priču o ljubavi, smrti i igri. No, mnogo je značajnija njegova vizuelna strana. Ovaj bi album mogao da posluži kao udžbenik za dramaturgiju putem kadriranja. Svakako da ovaj problem zaslužuje daleko obimniju studiju i zbog toga ovom prilikom skrećem pažnju samo na naslovnu stranu koja je sama po sebi remek delo. Sve što ima da se kaže u samom albumu prikazano je na naslovnoj strani kroz jednu lucidno iskadriranu tablu koja je vrlo pažljivo iskolorisana. Vrhunac minimalističke naracije!

Prat se crtački tokom vremena menjao. Nakon izvanredne i vrlo promišljene stilizacije u epizodi Zlatna kuća Samarkanda, njegov crtež i dalje izrazito redukovan postaje sve laganiji i ekspresivniji da bi u poslednje dve epizode o Kortu Maltezeu (Helvecija i Mu) praktično kulminirao kada Prat menja kompoziciju strane svodeći „rešetku“ kadrova sa dvanaest po tabli na svega šest. Kadrovi naravno postaju krupniji, a ekspresivnost crteža dolazi do punog izražaja.

Prat je 1973. godine za belgijski magazin Tintin kreirao svoj po značaju drugi serijal Pustinjske škorpije. U toku 1994. godine pojavio se, kao pretposlednje Pratovo delo, poslednji u nizu albuma o Poručniku Koinskom i „Škorpijama“ pod nazivom Dve tri stvari koje znam o njima. Od priča koje ne spadaju ni pod jedan serijal izdvajaju se po kvalitetu : Čovek sa Kariba, Makumba za Gringa, Jezuita Džo, Kata Zulu i poslednje Pratovo delo koje je ostvario u saradnji sa Umbertom Ekom Poslednji let Malog Princa, posvećeno francuskom književniku Antoan de Sent Egziperiju. Za sobom je ostavio i dve monografije u saradnji sa francuskim novinarem Pjer Mišelom — Kortove uspomene i Korto Malteze i njegove žene. Objavljeno je i više knjiga intervjua, posveta i izabranih dela Huga Prata.

Jedini crtač sa kojim je Prat sarađivao u ulozi scenariste, u svojoj zreloj fazi je Milo Manara. Poznato je njihovo remek delo Indijansko leto i album El gaučo. Manara, izgleda, ima tu nesreću da posthumno završava albume započete sa svojim slavnim saradnicima (sličan slučaj je imao nešto ranije u saradnji sa Felinijem).

Bilo bi nepravedno ne spomenuti i Pratove asistente Gvida Fugu, koji je precizno iscrtavao sva prevozna sredstva i istorijske građevine počevši od epizode Korto u Sibiru, i Patriciju Zamoti, koja je radila kolore. Sam Prat je uspeo da uspostavi specifičan timski rad pri čemu je on imao ulogu režisera. Svoju višestranost Prat je iskazao i u drugim vizuelnim medijima. Naime, bio je strastan fotograf, a imao je i jedan izlet u filmskoj umetnosti. Godine 1987. glumio je pored Žilijet Binoš u filmu francuskog reditelja Lea Kariksa Mauvais sang.

Za sebe je Prat govorio da je sanjar, pripovedač, nikada nije pokušavao da stvori imidž umetnika ili da glorifikuje svoj položaj. A upravo je on taj koji je strip podigao na nivo takozvane elitne umetnosti. Na XXI Međunarodnom paviljonu humora (ime vara) u Montrealu dobio je priznanje kao najbolji strip crtač sveta 1984. godine. A 1987. izlagao je svoje stripove i ilustracije u čuvenoj Pariskoj galeriji Grand Palais. Tom prilikom je strip prvi put zakoračio u prostor namenjen isključivo elitnom slikarstvu.

Ostareli Petar Pan, kako je sebe u šali Prat nazvao, poslednjih desetak godina života proveo je u Švajcarskoj u Lozani. Živeo je okružen svojom bogatom bibliotekom i saradnicima. Kakvu budućnost je namenio Kortu verovatno nikada nećemo saznati. Tu i tamo je spominjao kako mu, da bi ciklus o Kortu bio kompletan, nedostaje još samo epizoda koja bi obradila Kortove mlade dane u Patagoniji kada je bio član bande Buča Kasidija i Sandans Kida. U jednoj epizodi Pustinjskih Škorpija Kiš, ratnik Danikal i Kortov prijatelj, kaže kako je poslednji put video Korta za vreme Španskog građanskog rata, u čijem je vihoru na misteriozan način nestao. Da su ove reči kojim slučajem zaista tačka na sagi o Kortu Maltezeu, bio bi to svojevrstan paradoks. Sam Prat, pre nego što se njegova sopstvena priča završila, ostavio je Kortu mogućnost izbora. U epizodi Helvecija Korto ispija nektar večnosti iz Svetog Grala (sve to pošto je prošao suđenje pred Satanom, optužnica je glasila „SENTIMENTALNOST“). Da li je uopšte moguće takvog junaka svrstati pod smrtničke okvire!?

Veljko Damjanović

Prvi put objavljeno: 1996

Na Rastku objavljeno: 2007-08-28

Izvor: Fenomeni

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] pulse […]