Portretisanje rok zvezde zahteva od pisca da izbegne doslovno prepisivanje klišea. Priča o problematičnom virtuozu, izmučenom sopstvenim genijem, koji se odaje piću i drogama, a onda sagori pre vremena ponavlja se i ponavlja. I tako se režiser Rodi Bogava praveći Have You Got It Yet?, svoj novi dokumentarac o koosnivaču grupe Pink Floyd, suočio sa neobično zahtevnim zadatkom: da se bori sa redimejd dramom o čoveku čija životna priča zvuči kao legenda.

Baret je predvodio grupu kao gitarista i pevač još kada su se nazivali The Pink Floyd Sound 1965. i vodio je glavnu reč pri stvaranju njihovog smelog i inovativnog debi albuma The Piper at the Gates of Dawn dve godine kasnije. Ali ćudljivo ponašanje koje je proizilazilo iz njegovog pogoršanog mentalnog zdravlja udaljilo ga je od drugara i kolega iz benda i na kraju, nedugo zatim, dovela i do neformalnog otpuštanja. Kolale su glasine da mu je LSD pretvorio mozak u kašu, terajući ga da polako tone u ludilo, izopšten od sveta u svojoj vikendici. U popularnim predstavama prerastao je u simbol protraćenog potencijala i kolosalne tragedije.

Međutim, pogledajte pažljivije i pronaći ćete biografiju sa jačim vezama sa Zemljom. Dok su pažljivo proučavali Baretov rad, pohodili njegove stare aveti, a posebno dok su se konsultovali sa onima koji su ga lično poznavali, Bogava i njegov korežiser, pokojni Storm Torgerson, upoznali su se sa izrazima briljantno krhke ličnosti samozatajnog čoveka. Baret je stresao sa sebe svetla reflektora u nastojanju da u svoj život vrati malo umerenosti i normalnosti, a taj potez je, ironično, izazvao još više radoznalosti među odanim fanovima.

Relativni manjak informacija o njemu pretvorio ga je u palimpsest po kojem je svaki slušalac mogao da nažvrlja sopstvene fantazije i strepnje, ali je Bogava sada više crpeo iz unutrašnje suštine ikone nego iz predstave o čoveku.

“Njegova priča je priča o mnogim umetnicima i kreativnim ljudima: Brajanu Džonsu iz The Rolling Stones, Brajanu Vilsonu, Danijelu Džonstonu, pa i Kurtu Kobejnu na neki način”, ispričao je Bogava za Gardijan iz svog doma na Menhetnu. “To su ljudi koji su našli kreativni način da izraze stvari koje su imali u sebi, a onda je spoj pritisaka spolja i iznutra napravio te lomove. Jedna od stvari koja Sida čini jedinstvenim u ovoj grupi je i ta što nije umro. (Među onima koje spominje, Brajan Vilson je još živ, a Danijel Džonson je umro 2019. sa 58 godina. Sid Baret umro je 2006. sa 60 godina, prim. nov). On je zapravo postao pustinjak, živeo je još 22 godine nakon što je nastao njegov poslednji snimak. Vratio se slikarstvu. Niko zapravo ne zna šta mu se dogodilo… Jedna od stvari koja je izgradila Sidov imidž je to što su ljudi projektovali svoja osećanja, razmišljanja, pa čak i brige u priču o njemu. On nije bio pod reflektorima, tako da su ljudi mogli da u tu nerešenu misteriju unose šta god hoće. Ljudi tome ne mogu da odole”.

Bogava Baretu prvo vraća smrtnost, fokusirajući se na mehaniku njegove muzike, provaljujući u njegove dalekovide tehnike izvedene iz džeza. Prednjačio je u inovacijama na instrumentima rame uz rame sa The Beatles – koji su radili na albumu Sgt Pepper’s Lonely Heart Band na drugom kraju hodnika Ebi roud studija gde su i Pink Floyd svirali svoj Piper at the Gates of Dawn – svojim avangardnim izletima pri miksovanju gitara u pozadini i snimanjem na više kanala.

“Družio se sa AMM, Kitom Rouvom i svim tim ljudima”, kaže Bogava. “Koristio je stvari koje sada zovemo prepariranim klavirom ili prepariranom gitarom, radio je stvari koje drugi ljudi nisu, rolao je kuglagere po električnoj gitari, svirao slajd gitaru zipo upaljačem. Mislim da je to Grejem Kokson rekao, a to je lepo, da je Sid koristio gitaru kao sonični kist. On nije bio tipičan muzičar, niti je tako razmišljao. Hvatao je akorde čudno, gledajući samo u svoje prste, u oblik svoje šake. Družio se sa nekim ljudima sklonim eksperimentima. Ulazeći u sve to kao filmski režiser a ne kao fan, uparujući njegovu muziku sa snimcima i montiranim delovima, slušao sam pažljivije nego ikad. Njegova inventivnost me je raznela”.

Artikulisanje onoga što je činilo Baretovu ličnost ispostavilo se znatno komplikovanijim, taj proces postepenog upoznavanja nekoga dugo nakon smrti. Pošto je uradio intervjue sa njegovim voljenima, a i perjanicama brit-popa inspirisanim njegovim nasleđem, Bogava je počeo da shvata da je Baret reagovao na neki način razumno na ektremne pritiske kakve mogu da se sruče na nekoga ko u svojim dvadesetim ima po više od deset svirki nedeljno, a na sve to još sluša neprestana nagvaždanja zaposlenih u izdavačkoj kući koji zahtevaju novi singl.

Glasine da je svako jutro uz doručak uzimao esid su brzo raskrinkane kao “trućanje gluposti”, iako Bogava pretpostavlja da postoji zrno istine u naduvanoj priči da je Baret jedne noći pešačio 75 kilometara da bi se domogao kuće. Prijatelji navode da je stopirao dokle je mogao, a ostatak puta je prepešačio, ali dovoljno dugo da bi mu ostali užasni žuljevi za koje se njegova sestra seća da mu ih je videla na stopalima. Bio je ekscentričan i temperamentan, ali bi se zaista trebalo pomučiti pa da se nađe neki veliki umetnik koji nije.

Bogava je uglavnom video nekoga ko je nemilosrdno, stalno iznova pogrešno shvatan.

“Jedan od mitova koji smo hteli da raskrinkamo potekao je od komšije koji je rekao da je iznosio smeće i da je čuo kako Sid u svojoj garaži udara glavom o zid i vrišti”, priča Bogava. “Rekao je da je ‘zavijao kao pas’, mislim. To je shvaćeno kao znak da živi sam i da ludi. A onda vidite slike koje je držao u kući i shvatite da je samo nešto obnavljao i pregrađivao!”.

“Ljudi na njega gledaju kao na pustinjaka, ali pričaju kako su ga viđali da se vozi biciklom do prodavnice, ide u radnju sa umetničkim priborom, vozi se do lokalnog paba. Funkcionisao je na svoj način, u početku je živeo sa majkom, pa sam, nakon što je ona preminula. Svratila bi njegova sestra da ga vidi i pobrine se o njemu, ali je bio funkcionalan. Neki reporteri su mu godinama pravili sačekuše na vratima, tako da imate te fotografije na kojima deluje kao van sebe, ali to je zato što bi iznenada zatekao ljude na pragu koji viču: ‘Hej! Ti si Sid Baret!’ Te fotografije što postoje, navele su ljude da misle da je poludeo, na nekima od njih prosto deluje umorno ili pomalo stodirano ili je prosto uhvaćen na prepad. Svi smo mi videli naše loše slike. Ako pogledate ceo spektar fotografija uslikan tokom njegovih kasnijih sesija, na nekima od njih izgleda sjajno!”

Bogava je, dok radi na tome da potomstvo vrati na pravi put, ipak siguran u nesmanjenu snagu prvog benda čiji koncert je gledao uživo. (“Turneja za Animals, što mi otkriva godine”, smeje se.) On predaje filmsku produkciju na Gradskom univerzitetu Nju Džersija, a tamo redovno sreće studente u Pink Floyd majicama i dirnulo ga je kad je čuo da školski drugari njegovog sina tinejdžera i dalje izvode ritual upijanja Dark Side of the Moon kroz najskuplji par slušalica u formativnom adolescentskom periodu.

Bareta su senzibilitet, perfekcionizam i dubina osećanja koja čine njegov neponovljivi talenat istovremeno ostavili nedovoljno spremnim za zahteve u karijeri, ali on svakako nije ni uzgred spomenuta fusnota u istoriji. Preživeo je zahvaljujući legijama poštovalaca koji iz generacije u generaciju prepoznaju i poštuju njegovu višedimenzionalnost, što je postojani oblik obožavanja, a primer za to je i Bogavina dugogodišnja strast.

“Animals je bila prva ploča Floyda koju sam nabavio”, rado se priseća Bogava. “A sakupljanje ploča me je navelo da prvi put razmišljam o tome kako želim da se oblačim, kakvu kosu da nosim, kakva vrsta klinca želim da budem. Odrastao sam u Los Anđelesu krajem sedamdesetih, upravo kada se probio pank, pa sam napravio veliki zaokret. Odlazio sam u klubove u Holivudu sa jednim prijateljem Englezom, i bilo je to kao: ‘Au! Ovo je moje pleme neprilagođenih!’ Muzika je za mene bila otkrivanje samog sebe, pomogla mi je da izgradim lični identitet. Fotografisao sam nastupe, svirao u gomili raznih bendova, a u grupi u kojoj sam svirao na koledžu basista je voleo The Piper at the Gates of Dawn. Potpuni fanatik za Sidom Baretom. Pokušali smo da naučimo njegove pesme, ali ih nikada nismo shvatili”.

Piše: Čarls Bramesko
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  dokumentarni film, Film, Glif, Muzika, Pink Floyd, Sid Baret