Kvaka 22 – Džozef Heler

Ili kako nam je smestio daroviti podbacivač

Postojala je jedna, i samo jedna Kvaka-22, koja je izričito navodila da je briga za sopstvenu bezbednost pri suočavanju sa stvarnim i neposrednim opasnostima, proces racionalne svesti. Or je bio lud i stoga bi mogao da bude oslobođen letova. Sve što je trebalo da uradi je da zahteva. Ali, čim bi zahtevao, odmah više ne bi bo lud, pa bi morao da prihvati još borbenih letova. Or bi bio lud da prihvati još borbenih letova, a bio bi razuman kada bi ih odbio; ali, ako bi bio razuman morao je da leti još. Ako bi još letao bio bi lud da leti, a ne mora; ali ako nije hteo da leti, onda je bio razuman i morao je ipak da leti. Josarian je bio duboko pokrenut apsolutnom jednostavnošću odrebe Kvaka-22 i pustio je zvižduk pun poštovanja.

– Džozef Heler – „Kvaka 22“

Tako autor romana, objavljenog 1961. godine, objašnjava šta je zapravo Kvaka 22. Pisanje je započeo posmatrajući sopstveno životno iskustvo kroz satiričnu prizmu. Tokom Drugog svetskog rata Heler, američki Jevrejin, služio je u Italiji u avijaciji SAD kao član posade bombardera. Pošto se mnogi letači nisu vraćali u jednom komadu, ili čak ni živi s borbenih misija, postojao je stalni manjak posada, pa su komandanti naređivali da oni, koji su dotad izbegli najgrđu sudbinu, preduzimaju dodatne letove, mimo onoga što su dozvoljavala pravila službe. Roman je zatim pretočen u istoimeni film Majka Nikolsa iz 1970. godine, koji je i zbog aktuelnosti besmislenog vijetnamskog rata doživeo popriličan uspeh, pa se Kvaka 22 tako odomaćila širom sveta, kao metafora za paradosalnu situaciju iz koje nema izlaza.

U ratu u koji je otišao, jer je bilo lako uočiti ko se bori za dobro, a ko za zlo, ta jednostavnost se ubrzo izgubila, pošto je sve preuzela primarna borba za samoopstankom. Haos ne dozvoljava ikakav smisao, a čovek ga uvek nagonski traži i tamo gde ga možda nema. Tako Heler zapisuje i ne-junačku rečenicu svojeg junaka:

Neprijatelj je bilo ko, zbog koga ćeš biti ubijen, bez obzira na čijoj strani se nalazio.

Glavni lik romana, Josarian, zaključuje da, pošto vojnike svuda ubeđuju da postoji mnogo zemalja za koje vredi umreti, sigurno postoji i mnogo onih za koje valja živeti. Usijanih glava sijaset je u svakoj od njih, a takve se obično stavljaju na čelo kolone. Potpuni haos, koji donosi svaki rat, lako je bilo uočiti i u onom skorašnjem građanskom (susedoubilačkom) na prostoru Jugoslavije. Pardon, u regionu. Ljudi, pretežno muškarci, se prilično lako preobražavaju u vojnike, vikend snajperiste, pa i krvoloke, tako što im se usađuju ideje o ugroženosti sopstvene porodice, naroda, religije i slobode, od strane drugog naroda, religije ili ideologije, koji, ubeđeni su, prete njihovim potlačivanjem ili iskorenjivanjem. Kad ta lavina, što pravi bogalje i masovno odnosi živote, krene nizbrdo, ne zaustavlja se dok ne stigne do dna. A tu kod nas se više nije znalo ni ko pije, ni ko plaća.

Hiljade godina istorije, od podele u plemenske zajednice, potvrđuju da su sukobi klanova, ove ili one vrste, postali deo univerzalne ljudske naravi, koju je vrlo teško promeniti, bez obzira na sve nelogičnosti i samoporažavajuće posledice. I sama Planeta je sad počela da oboljeva, jer se čovek, sa svojim ratobornim iluzijama, poput virusa namnožio toliko, da sopstvenim suludim delatnostima reže grane na dragocenom drvetu života. Daleko od ratnih vihora u Evropi, u Mar del Plati na obalama Atlantika, poluslepi Borhes zatvoren u Biblioteku u sebi, 1941. zapisuje:

Može biti da me starost i bojazan varaju, ali strahujem da je ljudska vrsta – jedina – na dobrom putu da iščezne.

Ono što je u to vreme, pa do nedavna, imalo posledice na lokalnom, vremenski ograničenom nivou, sada preti planetarnim i trajnim posledicama. Gde je tu onda izlaz za pojedinca? U unutrašnjoj Biblioteci? Gde za narod? Gde za čovečanstvo? Ima li ga uopšte? Ignorisanje stvarnosti ič je menja. Možda je, ipak, vreme da se vratimo prvobitnom dobu matrijarhata, sa potisnutim nasiljem, da mi muškarci dobrovoljno prepustimo ženama odluke o tome kojim putem treba kolektivno poći; naravno pod uslovom da to ne budu one, poput Tačerke ili Klintonke, koje su se i bez previše testosterona nadmetale sa muškarcima u agresivnosti. Bolje odluke ne bi naravno bile garantovane, ali, s druge strane, teško da bi one mogle više da zaseru, nego što to muškarci već milenijumima čine. U duhu modernog potrošačkog doba, najgore što bi u takvoj preobrazbi moglo da se desi je da proizvodnja sivih tenkova i aviona bude zamenjena proizvodnjom torbica i ciplela na štikle, u usklađenim tonovima. Zajedljivost — ovde namerna.

Jedna od primarnih podela među ljudima je ona na sledbenike raznih religija i ona neosporno izaziva ili potpiruje ratove. Poslednjih decenija na Zapadu je rasprostranjena diskusija o neizbežnom sukobu civilizacija, koja se uglavnom svodi na sukob judeo-hrišćanskog sa islamskim svetom. To je, naravno, uprošćeno i površno gledanje, između ostalog, jer ni sukob Zapada sa Rusijom još nije okončan, a polako se već kuva i sukob sa sve snažnijom Kinom, ne zbog različitih religija, nego zasnovan na ekonomskom i ideološkom rivalitetu. SAD su u neprekidnom ratu sa islamskim zemljama već dve decenije, mada su isto toliko dugo predano radile na podsticanju ideologije iza pogleda na svet najortodoksnijh islamskih sekti, koje svoje nazore crpe još iz plemenskog mračnjaštva sedmog veka u pustinjama Arabije.

Za početak ovog konkretnijeg dela priče može se uzeti godina 1978. kada je, tada relativno moderan Iran, prolazio kroz prevrate, koji su se okončali uspostavljanjem islamske teokratije. Nasuprot tome, u susednom zabitom Avganistanu izveden je državni puč, gde je, uz podršku Sovjetskog Saveza, vlast preuzela lokalna komunistička partija. U heterogenoj zemlji gde su u Kabulu devojke počele da nose farmerke i suknje, dok su sela ostajala duboko zaglibljena u plemenskom mentalitetu ranog srednjeg veka, ubrzano su izvođene duboke reforme. Promene koje su izazivale najžešći otpor (muškog) stanovništva bile su potiskivanje vladajuće religije i pokušaj da se žene bar donekle oslobode od tradiconalne muške dominacije, ne mnogo različite od potpunog ropstva. Plemenski ratnici nisu mogli ni da pojme bogohulne ideje da i devojčice treba da idu u školu ili da žene mogu da izađu iz zidina oko kuće, bez odobrenja i pratnje muškarca iz porodice. SAD su, preko pakistanske tajne službe počele su da naoružavaju i podržavaju ove “borce za slobodu”. Frakcije u vladajućoj partiji su i same vodile međusobne borbe, pa je krajem sledeće godine sovjetska vojska izvršila invaziju na Kabul i ostale urbane centre Avganistana, dok je veći deo zemlje ostao pod vlašću lokalnih plemenskih moćnika.

To je bio trenutak kada je, oko božića, Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera iz demokratske stranke, dočekao, ne zabrinut ili bar uznemiren, nego ushićen. Žestoki katolik i zakleti antikomunista, radovao se što mu se najzad ukazala prilika za osvetu — da sovjetsku vojsku zaglibi u bezizlazni dugogodišnji rat, kao što je to za SAD bio onaj vijetnamski. Zbignjev je nešto kasnije dobio priliku da se istinski uplaši, kada ga je jedne gluve noći probudio telefonski poziv s obaveštenjem da moćni radari za rano upozorenje pokazuju da su Sovjeti upravo lansirali oko 250 nuklearnih projektila. Budući razložan čovek, razmišljao je šta tako mali broj zapravo znači i kako da se neprijatelju oštro, ali odmereno odgovori. Da predloži da sa istim ili nešto većim brojem interkontinentalnih raketa Lenjingrad i Vladivostok pretvore u pah i pepeo, ali ne i Moskvu i Kalinjigrad? Ubrzane misli mu je prekinuo drugi poziv, kojim mu je saopšteno da je zapravo preko 2500 raketa već u letu prema SAD i da će stići za oko pola sata. Nije bilo vremena za promišljanje. Let balističkih projektila se ne može prekinuti. Neumoljive su, idu dalje, nezaustavljivo, kao i vreme. Morao je da pripremi ubitačnu zagrobnu osvetu. Posle izdavanja naredjenja da se najvažnije dežurno vojno osoblje odmah spusti u za ovakvu (razumno predviđenu) priliku izgrađen podzemni bunker, uputio je par kratkih molitvi Svevišnjem, tražeći konačna uputstva. Baš kada je krenuo da probudi predsednika Kartera u konačnu noć opšteg Armagedona, došao je i treći poziv. Sada mu je saopšteno da su svemoćni vojni kompjuteri izgleda nešto pobrkali i da je uzbuna bila lažna. Čovečanstvo je, i ne znajući, tumačenjem elektronskih signala od strane kompjuterskih i radarskih operatera, koji danonoćno bulje u ekrane, da bi odbranili slobodu, dobilo priliku da nastavi da sanja još jednu noć.

Posle neprijateljske invazije na Avganistan tajne akcije finansiranja, obučavanja i naoružavanja plemenskih ratnika podignute su na sledeći, intenzivniji nivo. Sovjetska imperija se tako suočila sa paradoksom kvake 22, za čije postojanje verovatno nije ni znala. Nije mogla da se povuče – što bi bilo razumno – jer bi time pokazala slabost i srušila sopstvenu centralnu opsesiju da će “Amerika i Engleska biti zemlja proleterska”; a time bi, zbog sopstvenih neefikasnosti, rizikovala i ulazak u samoporažavajuću krizu na sopstvenoj teritoriji. S druge strane, nije mogla ni da pobedi, jer se vojni i ekonomski pritisak nadmoćnog Zapada pojačavao iz dana u dan. Tako je deset godina ostala da vodi rat donoseći smrt desetinama hiljada sopstvenih regruta i, usput, milionima tuđih kmetova, nesuđenih budućih proletera i komsomolaca, u planinčinama, koje još od Aleksandra Velikog niko nije osvojio i primirio.

Kada je Belu kuću preuzeo republikanac – predsednik Regan, Bžežinski je postao jedan od neokonzervativnih savetnika, koji su, pribojavajući se mogućeg postepenog prodora Sovjetskog saveza na Indijski okean, skovali žestoki plan, čije plodove još i danas ubire čitav svet. Osnovna ideja je bila da se na južnim granicama sovjetske imperije stvori teško probojni muslimansko-zeleni virtuelni bedem; u njemu bi se korišćenjem tamošnjih zaluđenih ratnika Sovjetskoj imperiji “zario nož u meki trbuh“, te bi se tako oslabila, pritisnula sa svih strana i pustila da polako iskrvari. Plan je formalizovan u tajnoj operaciji CIA-e pod nazivom “Ciklon“. Iako je većina zvaničnih dokumenata o ovoj operaciji još obavijena državnom tajnom, neki su dostupni, a mnogi svedoci – direktni učesnici, pa i političari u vrhu američke administracije su govorili o njoj, uglavnom pravdajući veliko kockanje — višim ciljevima i plebsu teško objašnjivim interesima nacionalne bezbednosti. Niz ozbiljnih knjiga istražuje detalje o njoj — npr. “Sablasni rat: tajna istorija CIA-e, Avganistana i Bin Ladena, od sovjetske invazije do 11. septembra 2001.” dobitnika Pulicerove nagrade Stiva Kola, ili novija “Upravljanje divljaštvom – kako je američki aparat državne bezbednosti potpirivao pojavu Al Kaide, Islamske Države i Donalda Trampa”, levičararskog novinara Maksa Blumentala.

Širi kontekst američkog ekspanzionizma ne opisuju i analiziraju samo levičari, poput profesora Čomskog, par excellence svetskog intelektualca, kojeg ključni američki mediji nikad i ne pominju, nego i autori umerenijih pogleda. Tako istoričar i pukovnik Endru Bacevič, inače konzervativni katolik, poreklom Litvanac, u knjigama “Granice moći” i “Novi američki militarizam: kako su Amerikanci zavedeni ratom”, „Vašinton vlada: američki put u permanentni rat” i nekoliko drugih, zaključuje da se SAD u odnosima sa ostalim svetom previše oslanjaju na sopstvenu vojnu nadmoć, nauštrb diplomatije. Osnovni razlog zato vidi u tome što političari – donosioci odluka, bez ikakvog realnog iskustva sa ratom, precenjuju moguće domete vojnih akcija. Zadojeni romantizovanim predstavama iz popularne kulture, posebno u patriotskim holivudskim filmovima, očekuju brza i konačna rešenja svakog problema čim nadmoćni “dobri momci“, u ispeglenim uniformama, iz svojih pištolja i mašinki zapucaju na zlog neprijatelja. Sadašnji stanar u Beloj kući, groteskna karikatura Vrhovnog komandanta vojske, kao da je u našu stvarnost iskočio pravo iz nekih od američkih stripova za polupismene; svakako je egzemplaran – i vrlo opasan – nosilac maloumnih predsava o svetu stvorenih na imidžu, koji je dubokim zabludama odvojen od realnosti.

Posle ove male digresije u tadašnju budućnost, koja je postala sadašnjost, vratimo se skovanom planu o zaustavljanju sovjetske agresije: nastavljeno je, dakle, i poja

ano već tekuće zasipanje avganistanskih gorštačkih boraca dolarima i vojnom opremom, ali su tome pridodate dve ključne novine — regrutovanje, dovođenje, treniranje i naoružavanje islamskih funamentalista iz drugih zemalja i propaganda džihada, da bi im se pojačao borbeni žar. U sprovođenju i finansiranju istih ciljeva spremno je pomogla i vladajuća elita u Saudijskoj Arabiji. Tako se, u sperzi između neprirodnih saveznika, među hiljadama drugih, na regrutnom i platnom spisku CIA-e našao i, kasnije notorni, Osama bin Laden. Američki zvaničnici to, naravno, ne priznaju, iako je njihova tadašnja propagandna mašina slanjem najuticajnijih svetskih novinara u njegov vojni kamp u planinama Avganistana, poturala javnosti sentimentalnu priču o idealističkom borcu za slobodu, koji se odrekao lagodnosti i porodičnog bogatstva zarad višeg dobra.

Kao što su to dobro znali Hitler i Staljin, tako i diplomci iz West Pointa znaju da je propaganda vrlo značajan deo velikih vojnih operacija. Zbog toga su, u okviru operacije “Ciklon”, u centru SAD u državi Nebraski, štampani milioni primeraka “Korana”, njegovih tumačenja sa stanovišta vahabista, džihadističkih pamfleta i udžbenika u kojima se račun učio sa zadacima tipa: ako od deset sovjetkih vojnika ubiješ sedam, koliko ti još nevernika ostaje da ubiješ? I sve to na arapskom! A Nebraska je i danas jedna od centara konzervativizma i toliko bela, da crna ili arapska faca na ulici izazivaju podozrenje, a ruka sama kreće prema pištolju za pojasom. Te vrle knjige i duboko moralni pamfleti su posle vojnim avionima prebacivani u Pakistan, gde su besplatno distribuirani i deljeni u tamošnjim i avganistanskim medrasama, da ih bosonogi muški školarci bubaju napamet.

E baš u ovim ne-vojnim akcijama se pouzdano može pronaći najdublji koren poplave sunitskog fundamentalizma, koji je, ubrzo potom, zlom preplavio ceo svet. Pokazalo se da su one ostavile mnogo dublje tragove nego naoružavanje i finansiranje ratnika, jer vojni savezi su se prekinuli, dotok novca oslabio, rakete ispaljene i potrošene, oružje bi moglo i da zarđa, ali iskrivljeni religiozni vidokrug ostaje i replikuje se u sledećim generacijama. Njega je najteže promeniti, a neokonzervatici o tome nisu ni razmišljali pri planiranju, jer sve se, po njima, rešava oružjem… i novcem. Zbog štampanja pamfleta u Nebraski, najjača armada, koju je videla istorija, sada, posle dvadeset godina zaludnog ratovanja, pregovara sa zaraslim polupismenim ratnicima, tražeći način da se povuče iz Avganistana, a da to ne bude u potpunom haosu, kao kod ponižavajućeg povlačenja iz Sajgona. Ni trošenje stotina milijardi dolara, pretežno na korupciju i povratne provizije, ali ponešto i za izgradnju škola ili bolnica, nije tu ništa pomoglo. A sve što su gorštaci prvobitno hteli je da im žene ostanu porobljene i da im američki poltroni i kriminalci ne otimaju trgovinu opijumom i heroinom.

Saudijska vladajuća klika se iste 1979. godine nagodila sa čelnicima tamo moćnih, nazadnih sekti salafista i vahabista. Pristala je da prestane sa skromnim pokušajima modernizacije kraljevine i da ozakoni društvene norme iz najmračnijeg perioda nastanka islamske religije, a da za uzvrat dobije fatvu, koja joj je dala odrešene ruke da oružjem uguši pobunu najfanatičnijih salafista zabarikadiranih u Velikog džamiji u Medini. Oni su naivno pokušavali da recitovanjem sura iz Korana razvlaste omrznutu kuću Sauda. Uz pomoć francuskih specijalnih vojnih jedinica, posle višenedeljne pucnjave pobijeni su ili uhvaćeni. Pobunjenici su zahtevali povratak na tradicije, ali ne one iz zlatnog perioda Islama od 9. do 13. veka, kada je u kalifatima, bar u društvenoj eliti, cvetala učenost i prosvećenost, nego one rigorozne, kvazi-religiozne, iz prethodnog perioda. Halifa Harun el Rašid i njegov sin El Mamun su u devetom veku osnovali Kuću mudrosti u Bagdadu. Tu su dovodili poznate, ne samo muslimanske, učenjake da bi razmenjivali znanje, ideje i kulturu uopšte. Na arapski su, sa Zapada, prevođena dela grčkih filozofa Platona i Aristotela, matematičara Pitagore i Euklida, lekara Galena… a, sa Istoka, spisi indijskog vidara Sušrute, jednog od autora Ajurveda – Čarake, astronoma Arijabate i Bramagupte… Prevođenjem su za kulturnu baštinu čovečanstva, preko Arapa i Islama, sačuvani mnogi spisi, koji bi inače bili potpuno zagubljeni. Nastajala su i originalna dela, koja su se često bavila rešavanjem konkretnih životnih problema, kao što su navodnjavanje njiva i bašti ili lečenje bolesti. Persijski pesnici Omar Hajam, Saadi i Hafez pevali su o traženju boga, ali i o licemarstvu vladara, a i o nebožanskoj, mada isto tako blaženoj, opijenosti vinom. I ljubavlju. Kuća mudrosti je, zajedno sa čitavim kalifatom pretvorena u krvavi pepeo u 13. veku pri najezdi nepismenih mongolskih hordi.

Kada je CIA džihadistima dopremila bacače raketa s ramena, tipa Stinger, sovjetski ratni helikopteri i avioni su masovno počeli da padaju s neba i time najavili definitivan prelom u ratnoj “sreći”. Posle izbacivanja sovjetskih trupa iz Avganistana i kraha njihove agresivne imperije, američke trupe su ostale u Saudijskoj Arabiji i okolnim dominionima, da štite svoju ekonomsku dominaciju i obezbede dotok crnog zlata. To je toliko ogorčilo njihovog bivšeg saveznika, borca za slobodu, Osamu bin Ladena, da je osnovao panislamski pokret, čiji je osnovni cilj bio da se nevernici pobiju ili bar izbace iz izabrane zemlje svete Ćabe. A nastavljajući globalni sveti džihad, u kojem je svesrdno učestvovao u avganistanskoj fazi, proširio je religioznu mržnju na sve što je smatrao ne-islamskim, uključujući i saudijski režim. Tako je dospeo i u Bosnu, gde je sa Izetbegovićem koordinisao prebacivanje belosvetskih bandi džihadista, prekaljenih u bojevanju protiv sovjetske okupacione vojske, da braći po religiji pripomognu u ostvarenju širih ciljeva. I uspeli su — svojim sabljama za obezglavljivanje, u besmisleni lokalni ratni haos uneli su jasan red u nadmetanju ko će od raznih branilaca religije i simbioze religija+nacija počiniti grđe ratne zločine. Prvo bombardovanje Trgovinskog centra u Njujorku izveli su takođe Osamini bivši saborci, koje su i dalje podržavale i Saudijska Arabija i CIA, jer nisu znali kako da ih se reše, a istovremeno su bili i korisni doušnici o planovima tajanstvene Al Kaide. Pošto su oni amaterski ostavili taj posao nedovršenim, Osama je poslao svete mučenike da kamikaze napadima sruše taj simbol američke moći i prevlasti u svetu. Tako je seme posejano u operaciji Ciklon, dospevalo za nepredviđenu žetvu širom Planete. Ono još uvek permanentno rađa i u potpuno neočekivanim predelima — u Evropi, Africi, Šri Lanki, Filipinima, pa čak i u dalekom Novom Zelandu, kada branioci jedne, a mrzitelji druge vere zapucaju jedni na druge.

Ista politika iskorišćavanja fundametalista za sopstvene ciljeve i zavade šiitskih i sunitskih sledbenika Islama nastavljena je osvetničkom ivazijom na Irak i vešanjem tamošnjeg sekularnog diktatora, koji pak nije imao nikakve veze s Al Kaidom, još manje s terorističkim napadom na Njujork. Osnovni principi vođenja svake imperije ostali su nepromenjeni od one rimske — divide et impera. Ni posle obaranja režima, koji se završio u potpunom ratnom haosu i komletnom debaklu, ništa suštinski se nije promenilo u američkoj spoljnoj politici, potpuno baziranoj na militarističkim principima. Kada je neki novinar upitao ratobornu Klintonku, da li su, u retrospektivi, akcije CIA-e, koje su u krajnjem slučaju dovele do napada na Ameriku 11. septembra 2001. i smrti pola miliona iračke dece, bile pogrešne, cinično je odgovorila da nisu, pravdajući ih višim ciljevima i dobrim namerama. I zaista, bez obzira na hvaljenu praznu retoriku Obamine administracije o širenju demokratije i težnjama ka svetskom miru, slične akcije američkih tajnih službi, nastavljene su pod njenim dirigentskim štapom, čim su se u ostalim sekularnim zemljama islamskog sveta pojavile pobune, koje su romantizovano nazivane arapsko proleće — spontani narodni pokret, borba za demokratiju i slobodu. Proizvod tog pokreta bili su jačanje i širenje do sada najgore teokratije oličene u dičnim akcijama Islamske države, naspram koje se i Islamska Republika u Iranu čini razložnom i vrlo umerenom.

Razlika izmedju sve ove bratije i suludog američkog imperatora može da se svede na semantiku, na puku razliku u moći, preciznosti i dometu njihovog oružja i na lokalne običaje od sporedne važnosti. Svi su oni ubeđeni da su božji izaslanici, ali ajatole i kalifi komuniciraju s bogom i običnom rajom petkom sa izdignutog minbara u džamijama, a Imperator to radi rano ujutru preko elektronske tviter propovedaonice, kad god se oseća nenadjebivim. Za sve njih žene su, u najboljem slučaju, zamenjivi ukras, koji se zavisno od običaja, skriva iza zidova i pokriva čadorima ili s kojim se ponosno paradira pred kamerama, da se vidi koliko je vlasnik domaćinski odrešio kesu za dizajnerske haljine. Inomišljenici i stranci su za njih ili nevernici, koje nije greh skratiti za glavu ili varvarske ubice i silovatelji, koje treba zaustaviti na granici slobodnog sveta. Kakva je to suštinska razlika u mentalitetu i mentalnom dometu između svetih ratnika, koji su eksplozivima i buldožerima rušili predislamske kulturne spomenike i vođe slobodnog sveta, koji je pretio i planirao raketne napade na iranske kulturne spomenike? Ili objašnjavao uspaljenom plebsu, da bi on očas i svojeručno mogao da pobedi u ratu u Avganistanu s par dobro usmerenih nuklearnih bombi, ali, eto, neće, jer bi ga lude demokrate i zli mediji ocrnili pred svetom?

E ovde i mom ateističkom peru dođe da propišti sa: “Bože, ima li te?!”

Da bih odgovorio na to pitanje, prizvaću još jednom Helerov sarkazam:

“I nemoj mi reći da Gospod radi na misteriozan način – nastavio je Josarian. “Nema tu ničeg misterioznog. On ne radi. Igra se. Ili je potpuno zaboravio na nas. To je vrsta boga o kojem vi pričate – seoski klipan, nespretan, nesposoban, priglup, uobražen, neotesana budala. Pobogu, kakvo se to poštovanje može imati prema vrhovnom biću koje je našlo za shodno da u božansko stvaranje uključi takve pojave kao što su ravnodušnost i truljenje zuba? Zaboga, šta je to prolazilo kroz tu izopačenu, zlu svest opsednutu govnarijom. On je, bre, orobio stare ljude; ukrao im moć da kontrolišu izlučivanje iz sopstvenih creva. Zašto je pobogu uopšte stvorio bol?“

„Bol?“ – žena proručnika Govnoglavog prihvatila je tu reč pobedonosno. „Bol je koristan simptom. Bol nas upozorava na opasnost po telo.”

“A ko je stvorio opasnosti?” – zahtevao je Josarian. Smejao se zajedljivo. “O, bio je zaista darežljiv prema nama. Dao nam je bol! Zašto nije mogao da, umesto toga, koristi zvonce na vratima, da nas obavesti ili jedan od njegovih nebeskih horova? Ili sistem plavih i zelenih neonskih lampica pravo posred naših čela? Svaki proizvođač džuboksova, koji iole nešto vredi, je to uradio. Zašto On to nije mogao?”

Urnebesno sarkastičan (zar ne?) prikaz problema u ideji o jednom i jedinom bogu, kojim su se, ozbiljna lica, bavili značajni filozofi u raspravama s pretežno hrišćanskom teologijom. I mnogo pre Ničea, koji je Boga proglasio mrtvim, mnogi mislioci su se oslobodili nametnute ideje o svemoćnom i sveprisutnom Bogu i u centar svojih razmišljanja postavili čoveka.

A Vudi Alen je sve te suvoparne nazovi-dileme rešio u dve vesele rečenice: