Likovi iz popularne kulture zasnovani na stvarnim ličnostima

Ulogujte se / Kreirajte profil

Likovi iz popularne kulture zasnovani na stvarnim ličnostima

.

Become a Patron!

.

Pokahontas

Priča o indijanskoj princezi Pokahontas je bila inspiracija mnogim književnicima, a jedna od najčuvenijih ekranizacija ove priče je Diznijev film iz 1995. godine.

Ipak, malo ljudi zna da je Pokahontas zaista postojala, ali se o njenom životu jako malo zna. Poznato je da je rođena u plemenu Pouhatan, koje je živelo na prostoru današnje Virdžinije. Kada je Engleska na tom prostoru počela da gradi koloniju Džejmstaun, jedan od ljudi uključenih u taj projekat bio je i kapetan Džon Smit, koga su zarobili lovci iz plemena Pouhatan. U skladu sa njihovim običajima, trebalo je da bude pogubljen. Međutim, u poslednjem trenutku spasila ga je Pokahontas, bacivši se na njegovo telo kao „živi štit“. Njen otac, poglavica, je odlučio da mu poštedi život i pustio ga je da se vrati u svoje naselje. Ipak, više detalja o ovom događaju nije poznato.

Pokahontas i Džon Rolf

Još jedan detalj vezan za život Pokahontas je da ju je zarobio poglavica plemena Patavomeka i predao je engleskim kolonistima, kako bi preko nje otkupili dvojicu Engleza koje su zarobili pripadnici plemena Pouhatan. Ipak, vraćeni su samo zarobljeni Englezi, ali ne i njihovo oružje, što je dovelo do sukoba. Pokahontas je bila uvređena time što ju je otac smatrao manje vrednom od zaplenjenog engleskog oružja, te je rekla da više voli da živi među Englezima.

Iako se u popularnoj kulturi najčešće ističe njena navodna ljubavna veza sa Džonom Smitom, čovek koji se u nju zaljubio i koji je dobio dozvolu da se njome oženi zvao se Džon Rolf i bio je uzgajivač duvana. Sa njim je otputovala u Englesku i neko vreme tamo živela. Zna se da se njihov sin zvao Tomas i da je rođen 1615. godine.

Ovaj brak nije dugo trajao: kada su se 1617. ukrcali na brod koji je trebalo da ih vrati u Virdžiniju, Pokahontas je zbog bolesti morala da se iskrca u Gravesendu, gde je i umrla.

 

Alisa u Zemlji čuda

Alice in Wonderland (1951)

Alisa u Zemlji čuda (Alice’s Adventures in Wonderland) je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što je Čarls Latvidž Dodžson (poznatiji po pseudonimu Luis Kerol) kako bi zabavio ćerke svog prijatelja, izmislio priču u kojoj se glavna junakinja zove Alisa. Jedna od sestara, Alisa Lidel, je bila fascinirana pričom i zamolila je Luisa Kerola da joj sve to zapiše.

Priča je zapisana i prvenstveno se zvala Alisine avanture ispod zemlje, a kasnije je dosta proširena i dodati su neki likovi, poput Ludog Šeširdžije. Konačno je i objavljena kao Alisa u Zemlji čuda. Godine 1871. objavljen je i nastavak ove priče, Alisa sa one strane ogledala (Through the Looking-Glass, and What Alice Found There). Sa one strane ogledala je priča mnogo složenija, ali i mračnija od “originalne Alise”, verovatno zbog piščevih ličnih problema.

Alisa Lidel

Postoji dosta kontroverznih teorija o prirodi Kerolovog odnosa sa Alisom. Pošto se pisac bavio fotografijom, u njegovoj zaostavštini pronađen je veliki broj fotografija delimično ili potpuno nage dece. Ipak, mnogi su nastanak ovakvih slika pripisivali fascinaciji dečjom nevinošću koja je bila karakteristična za umetnost iz tog perioda.

Veliki broj modernih komentatora ipak sumnja u takvu interpretaciju. Moguće je da se njegove dobre namere dovode u pitanje zbog rečenice iz jednog pisma upućenog Alisi nakon što se udala:

Nakon našeg druženja sprijateljio sam se i sa mnogom drugom decom, ali to je bila potpuno drugačija stvar.

 

Petar Pan

Peter Pan (1953)

Priča o Petru Panu je zabavna i mnogi i dalje žele da polete u Nedođiju i zauvek ostanu deca, ali priča o životu autora Džejmsa Metjua Barija i dečacima koji su bili inspiracija za priču o Petru Panu je zapravo veoma tužna.

Džejms Metju Bari, autor Petra Pana, bio je dete kada je njegov stariji brat Dejvid nastradao nesrećnim slučajem prilikom klizanja. Njegova majka je teško podnela gubitak sina, te se Bari trudio da imitira brata kako bi je oraspoložio. U početku mu je to uspevalo, ali ne zadugo: u mislima njihove majke, Dejvid je zauvek ostao nevino dete, dok je Džejms bio osuđen na odrastanje. Verovatno je odatle nastala inspiracija za priču o dečaku zauvek zarobljenom u detinjstvu.

Džordž Levelin Dejvis

Postoji još paralela između piščevog života i Petra Pana. Bari je upoznao dečake iz porodice Levelin Dejvis 1897. godine. Taj prvi susret se desio dok su se šetali Kensington Gardensom u Londonu, tako da se romanu Mala bela ptica objavljenom 1902. Godine jedno poglavlje zove upravo Petar Pan u Kensington Gardensu.

Dečaci su voleli Barija, koji ih je često zabavljao pričama o dečaku koji ne želi da odraste. Ipak, porodicu Levelin Dejvis je 1907. godine pogodila tragedija – njihov otac Artur preminuo je od raka kostiju, a majka je umrla svega tri godine kasnije. Bari je tada postao staratelj petorice dečaka.

Porodica Bari

Ipak, dečake, sada mladiće, zadesile su nove tragedije: najstariji brat Džordž poginuo je kao dobrovoljc u britanskoj vojsci 1915. godine. Imao je dvadeset jednu godinu. Šest godina kasnije, Majkl Levelin Dejvis se na koledžu Oksford nesrećnim slučajem utopio zajedno sa svojm najboljim prijateljem. Smatra se da je Majkl bio najveća inspiracija za Petra Pana, a sam Bari je bio posebno pogođen njegovom smrću. Napisao je da je “to na neki način kraj njega”. 

Džon Levelin Dejvis je preminuo 1959. godine, kada je imao šezdeset pet godina. Još jedan od braće iz porodice Dejvis, Piter, je tragično završio: 1960. godine je izvršio samoubistvo bacivši se pod voz. Piter Dejvis se čitavog života borio sa “identifikovanjem sa Petrom Panom” i činjenicom da su ga tako zvali gde god bi se pojavio. Najmlađi brat, Nikolas (koga su zvali Niko), živeo je najduže. On je preminuo 1980. godine.

Finding Neverland (2004)

Postoji nekoliko ekranizacija priče o Petru Panu, a film U potrazi za Nedođijom (Finding Neverland) bavi se periodom iz života Džejmsa Barija tokom koga je stvorio Petra Pana.

 

Tom Sojer i Hak Fin

Tom Sawyer (2000)

Poznato je da u romanima Marka Tvena ima dosta autobiografskih momenata. Sam autor je u predgovoru Toma Sojera napisao:

Većina pustolovina opisanih u ovoj knjizi zaista se i dogodila. Jednu ili dve doživeo sam sâm, a ostale su doživeli moji nekadašnji školski drugovi. Haka Fina preslikao sam iz života, a isto tako i Toma Sojera, ali ne po uzoru na jednu osobu – Tom je mešavina bitnih osobina trojice dečaka koje sam poznavao pa zato pripada složenom građevinskom stilu. Sve čudne praznoverice o kojima se ovde govori, bile su rasprostranjene među decom i robovima na Zapadu u vreme kada se događa ova priča, što znači pre trideset-četrdeset godina.

Mark Tven je i u svojoj Autobiografiji napisao da je Hak Fin inspirisan stvarnom ličnošću, njegovim nekadašnjim drugom, Tomom Blankenšipom: U Haklberiju Finu sam opisao Toma Blankenšipa upravo onakvog kakav je bio. Bio je neznalica, prljav, neuhranjen, ali je imao tako dobro srce, najbolje što ga je ikada neki dečak imao. Njegov otac, Vudson Blankenšip, bio siromašni pijanica i verovatno osnova za lik Papa Fina.

Inače, knjiga Doživljaji Haklberija Fina je jedna od najčešće zabranjivanih i cenzurisanih. Razlog za to je reč “nigger”, koja se pominje preko dvesta puta u knjizi. Iako je knjiga osporavana kao rasistička, pažljivi čitalac će zaključiti baš suprotno – mnogi je smatraju najlepšom antirasističkom knjigom svih vremena. Još jedna značajna činjenica je da je u pitanju prva knjiga u američkoj književnosti napisana narodnim jezikom. Većina američkih pisaca tog vremena je nastojala da imitira evropsku književnost, tako da je pisanje jezikom kojim se svakodnevno govorilo bilo poprilično smelo, ali i revolucionarno.

 

Nikolas Flamel, alhemičar

(Hari Poter i Kamen mudrosti)

Tokom prve godine školovanja na Hogvortsu, Hari Poter i njegovi prijatelji provode dosta vremena istražujući o Nikolasu Flamelu i otkrivaju da je on jedini poznati tvorac Kamena mudrosti. U knjizi, on je „uvaženi alhemičar i ljubitelj opere“, „prošle godine je proslavio šest stotina šezdeset peti rođendan“ i „živi povučeno u Devonu sa svojom suprugom Perenelom (šest stotina pedeset devet godina)“.

Nikolas Flamel je bio stvarna ličnost i mada se smatralo da je alhemičar, nije zaista napravio Kamen mudrosti. Bio je zemljoposednik, prema nekim izvorima knjižar i po svemu sudeći, bavio se i farmacijom. Bio je poznat po velikom bogatstvu, ali i filantropiji. Ono što je zanimljivo je i to da je njegova žena donela veliko bogatstvo iz prethodna dva braka!

Flamel je darivao mnoge crkve i pravio skulpture, a zanimljivo je i da je sam dizajnirao svoj nadgrobni spomenik. Živeo je u Parizu i umro je 1418. Sahranjen je u crkvi Sen Žak de la Bušeri.

Dok se u Kamenu mudrosti Nikolas Flamel samo pominje, u filmu Fantastične zveri i gde ih naći 2: Grindelvaldovi zločini se pojavljuje kao lik. Pošto Kamen mudrosti stvara eliksir života, on je besmrtan, ali se u filmu vidi da i besmrtnost ima „cenu“: Nikolas Flamel nije čovek koji je i „večito mlad“, već je predstavljen kao izuzetno star čovek koji se teško kreće – dakle, nije prestao da stari, samo ne umire.

Natali MekDonald

(Hari Poter i Vatreni pehar)

Fanovi Harija Potera dobro znaju kako funkcioniše Šešir za razvrstavanje u Hogvortsu – kada dođu prvaci, Šešir određuje ko će biti u kojoj kući: Grifindoru, Revenklou, Haflpafu ili Sliterinu.

Četvrta knjiga u serijalu, Hari Poter i Vatreni pehar, prati događaje tokom Harijeve četvrte godine u školi za čarobnjake. U knjizi je opisana i ceremonija razvrstavanja prvaka po kućama, a jedna od novih učenica zove se Natali MekDonald.

Sve ovo ne bi bilo neobično da Natali MekDonald nije stvarna ličnost. Natali je bila devetogodišnja devojčica koja je volela knjige o Hariju Poteru. Nažalost, bolovala je od leukemije i pisala je autorki, ne bi li saznala šta će se dalje dešavati u svetu čarobnjaka, jer neće dočekati sledeću knjigu. Dž. K. Roulng je na pismo naravno odgovorila i prepričala devojčici dalje događaje i „plot twistove“. Natali je preminula pre nego što se četvrta knjiga pojavila u prodaji, ali je ubačena u priču: Šešir za razvrstavanje je smešta u Grifindor – kuću u kojoj su hrabri mladi čarobnjaci. Tako je, uz Nikolasa Flamela, Natali još jedna stvarna ličnost čije se ime direktno pominje u knjigama o Hariju Poteru.

Iako je priča o Hariju Poteru izmišljena, u njoj postoji i dosta paralela sa autorkinim životom. U trećoj knjizi se prvi put susrećemo sa dementorima, koji su predstavljeni kao zla bića koja se hrane srećom, a svojim žrtvama ostavljaju osećanje beznađa. Zapravo, kroz ovaj deo priče autorka je provukla sopstveno iskustvo borbe sa depresijom. Takođe, posle smrti svoje majke autorka je bila u stanju da na složeniji način piše o smrti Harijevih roditelja, te smo tako dobili jednu od najpoznatijih scena kada Hari vidi svoje roditelje u Ogledalu žudnje, koje nam, po Dambldorovim rečima “pokazuje ništa manje i ništa više nego najdublje i najočajnije želje našeg srca”.

 

Porodica Simpson

Simpsonovi (The Simpsons) se emituju od decembra 1989. godine i smatraju ih za jednu od najcenjenijih i najuspešnijih animiranih serija u istoriji medija. Iako mnogi smatraju da je tokom poslednjih par godina došlo do pada kvaliteta, Simpsonovi su i dalje veoma gledani, a serija dobija pozitivne kritike.

Nije nepoznata činjenica da je autor serije Met Grejning (Matt Groening) porodicu Simpson zasnovao na članovima svoje porodice, ali ipak ćemo ih pomenuti: Metov otac se zove Homer, dok je njegova majka Margaret poslužila kao inspiracija za Mardž Simpson. Jedna od sestara Mardž Simpson se zove Peti – zapravo, nosi ime Metove starije sestre. Takođe, Lisa i Megi su dobile imena po Metovim sestrama. Prvobitan plan je bio i da se Bart Simpson zove Met Bart. Na kraju je ipak ostao Bart – anagram reči „brat“ (derište).

U jednom intervjuu Met Grejning je rekao i da je grad u kome se radnja odvija zasnovan na gradu Springfild u Oregonu u blizini njegovog rodnog Portlanda, mada se dugo nije znalo „o kom Springfildu je zapravo reč“:

Shvatio sam da je Springfild jedno od najrasprostranjenijih imena za grad u SAD i pomislio sam to će biti kul, svi će misliti da je reč o njihovom Springfildu. I bio sam u pravu.

 

Keni MekKormik

(South Park)

Kenny McCormick

Osim toga što su poznate ličnosti često na tapetu, većina glavnih, stalnih likova u South Parku su zasnovani na stvarnim ličnostima. Sten Marš je alter-ego Treja Parkera, a Kajl Broflovski je alter-ego Meta Stouna – dakle, autora ove animirane serije. Takođe, roditelji ovih dečaka nose ista imena kao i stvarne ličnosti: roditelji Treja Parkera se, kao i Stenovi, zovu Šeron i Rendi, a Metovi roditelji su Džerald i Šila – kao Kajlovi. Kada su jednom prilikom komentarisali činjenicu da su Sten i Kajl kao likovi previše slični, Trej je izjavio: Pa da – verovatno zato što smo i Met i ja slični.

Keni MekKormik je mnogima omiljeni lik, ali manje je poznata činjenica da je i on zasnovan na stvarnoj ličnosti. Keni je Parkerov školski drug, koji je stalno nosio kapuljaču koja mu je zaklanjala pola lica, pa je nerazgovetno pričao. Takođe, dešavalo se da jednostavno „nestane“ i da neko vreme ne dolazi u školu, tako da su se često šalili na taj račun: „Šta se desilo sa Kenijem, da li je umro?“ Posle nekog vremena, Keni se iznenada pojavi, bez ikakvog objašnjenja gde je bio. Fora „o moj Bože, ubili su Kenija!“ koja se provuče u skoro svakoj epizodi u ranijim sezonama, potekla je od jedne „interne fore“ iz školskih dana Treja Parkera.

Zanimljivo je da je Keni jedan od likova koji su se dosta razvijali kako je serija odmicala. U prvih nekoliko sezona, on je lik koji je uvek tu negde, ali najmanje bitan i tu je samo da bi na neki način poginuo. U kasnijim sezonama, Keni ima značajniju ulogu i u par epizoda je predstavljen kao veoma zaštitnički nastrojen stariji brat. Iako je u pitanju lični utisak gledalaca, s obzirom na to da je i South Park jedna od onih serija koje „traju već dugo“, može se reći da je jedna od retkih u kojoj su promene (kada su pitanju i likovi i pravac u kome teče radnja) izvedene na bolje.

 

Hua Mulan

Mulan (1998) je Diznijev animirani film koji je označio prekretnicu u načinu prikazivanja ženskih likova u dotadašnjim animiranim filmovima: ona je i više nego sposobna da se brine sama o sebi i time je razbila motiv “dame u nevolji” koja čeka da bude spasena. Baš suprotno, upravo ona u filmu „spašava stvar“, na čemu joj je na kraju zahvalna čitava Kina.

Priča o Mulan, legendarnoj ratnici, postoji u Kini preko 2000 godina. U originalnoj verziji priče, po jedan muškarac iz svake porodice treba da se pridruži vojsci koja će braniti Kinu od neprijatelja. Kako joj je otac bio star i bolestan, a mlađi brat još uvek dete, Mulan odlučuje da se umesto njih pridruži vojsci. Nakon dvanaest godina, vraća se iz rata sa brojnim zaslugama i najvećim počastima, a za sve to vreme niko nije shvatio da je u pitanju žena! Ipak, pitanje je koliko je priča o Mulan istinita, a koliko je legenda.

Inače, Mulan je prvi Diznijev animirani film u kojem je upotrebljena fraza “cross-dresser” i u kojem se otvoreno prikazuju ratovanje i posledice rata.

Tim Raketa

(Pokemoni)

Tim Raketa je u Pokemonima predstavljen kao međunarodna organizacija koja se bavi krađom Pokemona. Vođa Tima Raketa je Đovani (Giovanni) i pojavljuje se s vremena na vreme, ali se zato redovno pojavljuju Džesi, Džejms i Mjau (Jessie, James i Meowth). Iako su u suštini negativci, mnogim fanovima Pokemona oni su simpatični, a neki ih čak ubrajaju među najdraže likove.

Premda je inspiracija za lik Džesi bivša verenica jednog od autora Pokemona, mnogo je zanimljivija priča o stvarnim ličnostima po kojima su naši negativci dobili imena. Imena Džesi i Džejms su direktna aluzija na Džesija Džejmsa, koji je bio američki razbojnik i pljačkaš banki i vozova. O njemu je snimljeno preko trideset filmova. Ono što je zanimljivo je to što postoji i „suparnički“ Tim Raketa, koji takođe ima dva člana čija su imena Buč i Kesidi (Butch i Cassidy). Buč Kesidi je takođe bio ozloglašeni pljačkaš vozova i banaka i vođa bande “Wild Bunch” na Divljem zapadu.

Džesi i Džejms i Džesi Džejms

Međutim, iako su imena Džesi i Džejms prisutna u svim sinhronizacijama, u originalnoj, japanskoj verziji, glavni likovi se zovu drugačije: Džesi je Musaši, a Džejms Kođiro. Ni ova imena nisu odabrana slučajno: Mijamoto Musaši i Sasaki Kođiro su se sukobili 1612. godine i Musaši je ubio Kođira. Dok je najpoznatija informacija o Kođiru ta da je poginuo u pomenutom dvoboju, o Musašiju se više zna. Pored toga što se smatra za jednog od najboljih boraca samurajskim mačem svih vremena, Mijamoto Musaši je bio i slikar, pesnik i skulptor. Sa svega trinaest godina imao je prvi dvoboj – iz koga je izašao kao pobednik!

Takođe, Džesina (ili Musašina) suparnica (nekada prijateljica) Kesidi se u japanskoj verziji zove Jamato: Jamato je bio vodeći brod japanske carske mornarice tokom Drugog svetskog rata, a imao je i brod-sestru: Musaši. Jamato i Musaši su bili najveći bojni brodovi ikada napravljeni, ali nijedan nije preživeo rat.

Dvoboj Musašija i Kođira

Još jedna zanimljivost, iako nije u pitanju lik zasnovan na stvarnoj ličnosti: treći član Tima Raketa i jedan od najpopularnijih likova iz Pokemona, Mjau (ili Mjaut, u zavisnosti od sinhronizacije) je zapravo nacrtan tako da izgleda kao „srećna mačka“ (Maneki Neko). Ovakve mačke vlasnici prodavnica nekad drže do kase, jer postoji verovanje da donose dobru sreću i bogatstvo. Ipak, čini se da Mjau(t) ne donosi mnogo sreće svojim saradnicima – naprotiv! Ne donosi im čak ni bogatstvo (Zli smo, ali smo siromašniiii!”) Krajnje je ironično što je on zapravo „srećna mačka“.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments