Ulogujte se / Kreirajte profil

Lisboa, bom dia (ili Srce bez kaputa)

Duvao je neki vetar, Fernando. Te česte aprilske kiše ućutale su načas i tvoj grad je mirisao na sumrak i predvorje okeana. Lako je izgubiti se u Alfami. Danju u gužvi, krivudavim uličicama, cveću, restoranima. Uveče u tajnama. Počneš da pratiš zvuk tramvaja, i zalutaš vođen dečjim stopama i svetlošću ispod starih vrata. Kao da silaziš u začarani krug, gde kamen zvoni a zebnja odzvanja. Hodamo, bez mape, ne znam šta tražimo, dve životinjice koje slušaju svoje nagone i guraju od sebe planove i kompase. „Ne posedujem nikakvu filozofiju, imam čula“, rekao si. Ulice su skoro prazne, u vazduhu osećamo gustinu Težoa preko zidina, šuštanje stolnjaka i posteljine, isprekidan fado. Par musavih lica, par divnih očiju, nekoliko ruku u džepovima, poneki zvižduk, jedna osama, redak smeh, mešavina dosade i izgubljenosti, malo rutine, nešto više neizvesnosti, nomadstvo u pogledu, plavo nebo iznad tornja, nada klizava poput stepenika kojim hitamo, i ljubav valjda, valjda i ljubav negde…Ti mali stvarni životi na obroncima turističke atrakcije, i naša bojazan da strane sveta više ne postoje.

IMG_0637

Najzad, stižemo na vrh. Nečega. Mali plato okružen četinarima, sa skromnim stolovima i čarobnim pogledom na Grad, na njegova svetla, na most 25.aprila, na magiju zbog koje smo se ovde i zaputili. Uz naručeno piće stižu i tajanstveni, nežni tonovi, muzika koja razoružava i Boga, i prikuje vas za vaše pravo Ja. Začarana, pitam šapatom ljubaznog mladog konobara šta je to. „Rodrigo Leao“, kaže s osmehom. Muzičari okupljeni oko jednog od osnivača bivšeg Madredeuša. Ponosno mi donosi disk, kaže gde mogu da nabavim. Nema razloga da se opterećujemo razgovorom. Razumeli smo se. Postali smo kao ova noć – plavi i zvezdani, visoki, jedino mogući, dok traje. A vetar ne prestaje, Fernando, svileno se spušta niz nas, i spokojno ponavljam tvoje reči: „Jer šta je sve, nego ono što mi mislimo o svemu.“

Lisabon, moj grad blizanac. Konačno tu. Upoznasmo se davno, među Remarkovim stranicama, kad je, kao i sad, mirisao na noć, kišu i slobodu. I na čekanje. Da sam odeš. Da se neko vrati. Čudno je to srce Portugala. Feničani, Rimljani, Mavari. Kolonijalizam, diktatura, neutralnost. I oduvek živiš s velikom Španijom iza leđa, pa ti se biće produžava u nepregledni okean. Jedini izlaz. Bezbroj mogućnosti. Osvajačkih, tajnih, spasilačkih, otkrivajućih. Onda vetar donosi i melanholiju, i nemir. I tvoje reči: „Samog sebe izaberi za svoje pristanište.“

IMG_0635

Lisabon. Zaljubih se u njega kad je Venders provodažijski zamesio svoju priču i pustio me, zaverenički, da zajedno sa Filipom Vinterom ispratim svaki zvuk ovog grada, njegov puls i dušu. Od tada Lisabon postaje živ. A otkad uplovih u fado i otkrih sva tvoja lica, Fernando, postaje i metaforički mizanscen moje sudbine.

„Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima…”

Fernando_Pessoa_livros_gratuitos_para_download

A s tobom me je, mili moj Pesoa, onomad upoznala jedna umetnica s nudističke plaže u Dubrovniku, dok sam čekala veče da statiram u Kalderonovom komadu „Život je san“. Kako prigodno, osetljivi i iskreni moj prijatelju! Svi smo mi goli i zbunjeni, tanani i nesavršeni. „Mi smo nešto što se događa u pauzi neke predstave“, kažeš.

IMG_0701

Sad sediš sam, Fernando, ispred Brasilerie gde si nekad navraćao na kafu. Kafa je još dobra, najbolja. Kapućino nisi probao, ali je sjajan, veruj mi, kao kolač s čokoladom i cimetom da jedeš, pena je gusta, mogao bi da se obriješ s njom. Grle te neki nepoznati ljudi, slikaju se s  otiskom tvoje duše u kipu. Ne haješ. Ali nisi ni srećan. Ona koju si čekao nije došla i neće. Tvoja Ofelija. Ona koju si gledao kradom, stidljiv, uzbuđen, desetak godina stariji, kojoj si prišao, govoreći…o, šta bi drugo nego Hamleta, i usudio se da je poljubiš. Ona kojoj si pisao i zvao je dragom, nevaljalicom, lutkom, Ibisom, tepao joj „mala“ i govorio joj da je užasna, ona koju si voleo, u koju si se razočarao, koju si pustio, kojoj si se vraćao, koju si štedeo, zbog koje si bio nežan i lud. Ophelia Queiroz. „Voleti – to je večna bezazlenost“ promucaš uz stidljiv osmeh. Pa te čujem kako nastavljaš, s uzdahom i zatvorenih kapaka: „Kad bi srce moglo da misli, ono bi stalo.“ Erotika snoviđenja, poezija sudbine i trenutka. Kao da je Bajron, zajedno sa Andrićem, sišao iz Sintre.

Imagem2

A kroz ulice Chiada i dalje provejava mladost, umetnički žar, opuštenost i radost. Živo je. Zastane se pokatkad da se isprati sopstveni pogled odlutao duž ulice ka Težou.

„Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.

Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir

Jeftin je ovo svemir.”

Pessoa-Il-libro-dell-inquietudine-nella-nuova-edizione-Einaudi_h_partb

Nisam odolela da ne potražim tvoju kuću. Neveliku, nedaleko od parka i bazilike Estrela. Dosta stakla, da valjda pocrta tvoju krhkost i odraze. Svedenu poput tvoje skromnosti i vitmenovske prirode. Fotografije, kofer, polica s knjigama, jednostavan krevet, ispisane sveske. „Biti pesnik, to nije moja težnja, to je moj način da budem sam.“

IMG_0690

A Lisabon se, i dalje, poput Rima, valja na sedam brežuljaka. Pun parkova, bez velegradske gužve, širok, pitom i razbarušen u isto vreme. Spustih se s Trga markiza de Pombala. Taj prvi kraljev ministar oživeo je Lisabon nakon jezivog zemljotresa 1755.godine kada su ga potres, cunami, požar, nehigijena i bolesti skoro potpuno uništili. Pod geslom „sahranite mrtve, iscelite žive“ Lisabon je podignut iz pepela. Pombal je dao pečat novom urbanističkom planu, njegovom zaslugom nastadoše široke avenije, a centar je premešten u Baixu. Opušteno hodam Avenijom Liberdade. Danas bi je nazvali pedestrian friendly i eco friendly. Dovoljno prostrana za pešake da se osećate potpuno zaštićeno i bezbedno. Dovoljno zelena, s pravim dugačkim parkom između dva smera kolovoznih traka. Dovoljno romantična da mi, upravo tad, stigne jedan sms sa stihovima. Luksuzne prodavnice su ušuškane među gracioznim zgradama i hotelima, sve je prefinjeno uklopljeno, bez agresije svetla i reklama. Prolaze dobro obučeni, glatko izbrijani muškarci, što su uz poslovni stajling dobili i hod geparda, i šarmantne žene, neke sasvim jednostavne, skromne, neke bleštave u detalju ili svojoj posebnosti. U cigaretama između prstiju koji se njišu uz kukove dok žuri niz ulicu. Ili u talasanju ešarpe. U zabacivanju kose.

Zalazim u Bairro Alto. Nepregledne stepenice. Ulični slikari. Grafiti. Restorani. U jednom slušamo fado. Glas potrage za srećom.

IMG_0720

IMG_0731

Oprosti, Fernando,  ne usuđujem se da pišem o istini fada. I Venders i Saura su ga pustili da priča sam, to znaš. U ovom gradu Karlos Paredes diše pod jastukom, a Amalija je deo vode. I svaki je san poseban, i svaki gutljaj drugačiji. Osvrt na male stvari i duboka osećanja. I običan doručak, i laki veo, i šamar, i krik. I ljubav, i smrt. Saudade. Srce bez kaputa.

A ti, kad bi pisao fado, ti bi verovatno rekao:

„Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora…
Ovo.”

I To mora napolje. Kao iz kaveza. Da nađe odjek. I ime. Da pukne. Da se sudari sa smislom. Da oboji dan. Da je dan danas. Da staviš tačku. Da budeš. „Prsni, srce od bojenog stakla!” vičeš. Čujem te, i smešim se. Lisboa, bom dia, kažem.

fado2_by_c0mpu73r

Volim lisabonske fasade. I one glatke, svetle, nove. Ali više one orunule, načete. Ima nekog životnog prkosa u njima, tvrdoglavog opiranja prolaznosti, podsećanja da u patini ima svetla, i harmonije u starosti. I te pločice od keramike, kojima su oblepljene, taj azulejo, šareni štit od vlage Atlantika. Tako popločan, Lisabon podseća na kuhinju strasti i veliku šolju iz koje se ispija vreme i značenje.

3206740537_1876e3aa71_z

IMG_0854

IMG_0682

U portugalsku kuhinju zaranjam sa potpunim posvećenjem. Grilovane sardine, domaće crno vino, moji prsti od soli i čar jednostavnosti. Beli porto otvara apetit uz čorbu od morskih plodova ili uz male kozje sireve koji se tope na jeziku. Bakalar zapečen s krompirom i paradajzom, nepce prede od zadovoljstva, a od ukusa se zavrti u glavi. Tamni porto na kraju sve zaokružuje. U ljupkoj prodavnici blizu Alfame kupujem marmelade od bundeve i paradajza, i vina iz regije Douro. Jedem napolju, čak i kad pada kiša. Nisam jedina. Štite nas tende i dobro raspoloženje. Konobari su uslužni i nenametljivi. Ta tihost povezana sa uživanjem treperi svud u vazduhu. Kao osmeh prijatelja, odobravanje, sigurnost, pripadanje, mir. Hedonizam Lisabona je kao iskra u kaminu prvog jesenjeg dana. Kao pogled voljene osobe preko čaše s najboljim vinom. Ukusi su tek začin, tek lakmus papir koji pokazuje celinu i sjaj  bića okrenutog životu.

cheese

cod-fish-stew-1small

pasteis de belem

U zdanju manastira sv.Jeronima je neobično živo i miriše na slatko. Popodne je i vreme za pastis de Belem. Nadaleko čuven kolač od žumanaca i vanile, posut cimetom, nastao je davno, upravo u manastirskim odajama. Odeća se nekad štirkala belancima, a onda je nađen neverovatno ukusan način da se preostala žumanca iskoriste. Zdanje sa predivnim parkom sada je u službi grada i turista, manastir je zatvoren, kao, uostalom, i svi manastiri u Portugalu. To je posledica istorijskog događaja, kada su monasi izdali kralja Špancima, te su za kaznu proterani. Otvorene su samo crkve.

IMG_0619

A mene, Fernando, put vodi ka Torre de Belem. Ta kula, taj trag manuelinskog stila, obavijen je nekom membranom mistike. Nekako mi se čini da se tu, u makazama neba i reke, prošlosti i sadašnjosti, oduvek ukrštaju neki čudni zraci, neka zapadna verzija polarne svetlosti, neka budnost zapisana u kamenu, ostavljena da je odgonetnemo. „Ko malo hoće – sve ima, ko ništa neće – slobodan je. Ko nema i ne priželjkuje, čovek ravan je bogovima“, šapućeš u talase.

IMG_0595

Duh je Portugala, Fernando, oblikovan vetrovima, kao litice Cabo da Roca. Gurnut na krajnji zapad, samotan, uzdignut nad vodom, oštar, ćutljiv i prilagodljiv. Snažan i veličanstven, poprskan solju i suncem, uporan. Kao drvo koje, zbog udara vetra, ne može da raste uvis, već stasava ljubeći zemlju.

IMG_0796

IMG_0805

Grlim te, Fernando, u ovom gradu baroknih formi i lutajućih, žednih duša. Ne budi sam. Dozvoli da te zapljusnu blagost jutra i vedrina popodneva, šarena kolica puna cveća i muzike, sočni mirisi piljara i bakalnica, melodični glasovi žena u prolazu. Pozovi na kafu Tabukija ili Samaraga. I reći će Žoze, kao usput: „Samoća nije živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu što se nalazi duboko u nama, samoća nije usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i kore, između lista i korena.“

Ljubim te, Fernando, čuvaj mi ovaj grad dok se ne vratim.

IMG_0705

IMG_0698

IMG_0713

IMG_0647

IMG_0719

IMG_0862

tre_fado_vadio

Za P.U.L.S.E:   Tatjana Venčelovski

  •  
  •  
  •  
  •  



21 komentara na tekst Lisboa, bom dia (ili Srce bez kaputa)

  1. Milan Žurić

    14/11/2013 at 01:32

    Saudade. Srce bez kaputa.
    Prijalo je, sočno.

    P.S. Dakle, Venders i muški kasting… A Tereza, Teresa! Kad je ono tonac pita: “A kako su vaše oči? Vaša usta? Zubi? Osmeh?”

  2. Milena Milovanovic

    27/08/2014 at 13:45

    Bozanstven tekst, kakav odabir reci i citata.. Kao da hodas ulicama Lisabona dok citas a sve puca od emocija. Upravo sam se tako osecala tamo, najdivniji grad na planeti..

  3. baruch

    27/08/2014 at 17:54

    Nemam rijeci, izuzetno, u duhu Pulsa

  4. Tatjana Venčelovski

    27/08/2014 at 17:56

    Hvala najlepše 🙂

  5. Natasa Matovic

    28/08/2014 at 01:50

    “Samoca nije ziveti sam, samoca je kada nismo sposobni praviti drustvo nekome ili necemu sto se nalazi duboko u nama….” najlepsi deo ove opijajuce price.

  6. Rade Obradović

    28/08/2014 at 02:18

    Tatjana, naglas sam čitao ove citate, opis, u sobi mo studentskog doma. Saosećao sam, bio sam sve vreme tu sa Vama. Uživao sam u Vašoj prirodi, Vašem daru.

  7. Mirjana Vasut

    28/08/2014 at 07:19

    Odavno nisam procitala ovako dobar tekst. Sada jos vise zelim u Portugal.

  8. Tatjana Venčelovski

    28/08/2014 at 12:22

    Još jednom se zahvaljujem svima i drago mi je da ste sa mnom bili tamo, jer vredi.Želim vam iskreno da jednom zaista odete i uživate.
    I da ne bude zabune, svi delovi pod navodnicima su pravi citati, ne izmišljeni 🙂

  9. Vesna Ivanović

    28/08/2014 at 13:33

    Spremam se da sledeće leto, u avgustu idem u Portugaliju…sad mi se čini da će mi čekanje i išćekivanje pasti još teže. Posle tvog teksta osćam miris, zvuk…kao da me čeka. Možda moja sudbina…

  10. Vesna Ivanović

    28/08/2014 at 13:35

    Osećam miris, zvuk, i otkucje srca…Možda tamo i mene čeka moja sudbina.

  11. Snežana Medić

    28/08/2014 at 14:46

    Odavno želim da odem u Lisabon. Ova moja želja “na čekanju” povremeno ispliva kada slušam muziku ili pročitam ponešto o ovom magičnom gradu. Čitajući ovaj tekst bila sam i tužna i srećna u isto vreme. Tužna jer još nisam ostvarila svoju želju i srećna jer sam osetila mirise, zvuke, ukuse, boje i duh Lisabona. Tako je…priča budi sva čula. Oni koji nikada ne nose kapute oko srca, a tu ubrajam i sebe, na krilima ove priče mogli su nakratko da lutaju ovim drevnim gradom. Bilo je to magično i tanano putovanje kroz vreme…hvala autorki od srca! Snežana

  12. Snežana Medić

    28/08/2014 at 15:47

    Odavno želim da odem u Lisabon. Kad čujem fado, pogledam fotke ili podelim utiske sa putovanja, ta želja oživi…Svi mi koji NE nosimo kapute oko srca, leteli smo na krilima ove priče nebom nad Lisabonom. Mogli smo da osetimo njegove mirise, ukuse, da čujemo zvuke, vidimo boje…da uživamo svim čulima u ovom magićnom gradu. Hvala autorki od srca na ovom tananom i dirljivom putopisu, Snežana

  13. Tatjana Venčelovski

    28/08/2014 at 16:02

    🙂

  14. Todora

    28/05/2015 at 10:33

    Još pisanja,još pisanja, ostavi nam još pisanja dok postojiš! Da uživaju i mnogi posle mene u ovom osećaju!

  15. Zorica Juranic

    20/10/2015 at 11:07

    Sve oko mene i u meni je bilo puno lepote dok sam citala ovaj tekst.Setila sam se Lisabona u kome sam bila pre cetrnaest godina…
    Hvala, sta da kazem vise.

  16. Tatjana Venčelovski

    20/10/2015 at 11:35

    Hvala, Zorice, Lisabon svakom ostaje u srcu, i drago mi je da sam uspela tamo da Vas vratim 🙂

  17. Pingback: Grad Lisabon | Od knjige do duše

  18. Bisquiter

    13/06/2017 at 23:39

    Mogu samo da uzvratim srcem ❤

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.