Ljubav jednog Rimljanina – Sekst Propercije, “Elegije”

„Taj što leži ovde u zloslutnom prahu, ljubavi samo je robovao jednoj“ (Propercije)

Rimljani su bili praktičan narod, koji su, uz nesumnjivi dar za ratovanje, gradili dobre puteve i akvadukte, voleli da uživaju u toplim kupkama i dobrim večerama (ponekad začinjenim i orgijama) ali neke apstraktne maštovitosti nisu imali, što recimo, ilustruje čak i način na koji su davali deci imena. Sin bi skoro redovno dobijao očevo ili stričevo lično ime (ime Gaj Julije Cezar su tako isto nosili i otac, ded i pradeda velikog državnika i diktatora). Kćerka je nosila samo jedno ime, izvedeno iz naziva očeve familije (Kornelije – Kornelija). Ako je bilo više muške dece, onda su sinovi često dobijali imena – redne brojeve, poput „Peti“ (Quintus), „Šesti“ (Sextus), „Sedmi“ (Septimus) itd, a kćerke „Starija“ ili „Mlađa“ ili još jednostavnija: „Prva“ (Prima), „Druga“ (Secunda), „Treća“ (Tercia) itd… Rimsku praktičnu misao, književnost i veru obogatio je grčki duh – Grčki učitelji su od II veka pre n.e – bilo da su bili u statusu robova ili ne – bili redovno učitelji rimske omladine, dok su ugledniji senatori i ostali bogatiji Rimljani svoje potomke slali na odgoj u Atinu ili druge grčke centre učenosti. „Osvojena Grčka osvojila je divljeg pobednika i donela umetnost seljačkoj Laciji“ (Horacije).  Latinski nije imao ni reč za „pesnika“ – „poeta“ je reč grčkog porekla. Tako se desilo da je nakon perioda građanskih ratova kasne Republike – kada su se tokom tri generacije u I veku pre n.e. rimski kolenovići i senatori skoro sasvim međusobno istrebili, u vreme onoga koji je preživeo pokolje i na kraju postao „prvi među jednakima“ (Avgust) – najzad zavaladao mir i skoro iznenada nastalo jedna vrsta „zlatnog doba“ i eksplozija kreativnosti na mnogim poljima, a posebno u poeziji. Rim je u Avgustovo doba  od blatnjavog, drvenog grada pretvoren u beli velegrad od mermera. Zveket mačeva zamenili su stihovi pesnika koji su samo u jednoj ili dve generacije prevazišli svoje grčke uzore.

Neobično je da je gotovo sve ono najbolje što je u pesništvu dala latinska civilizacija – koja je trajala više milenijuma – stvoreno u jednoj ili dve generacije u doba Cezara i njegovog posinka Avgusta, tj. tokom nekoliko decenija sredinom i u drugoj polovini prvog veka pre nove ere. Tada su živeli trojica najvećih latinskih pesnika – Vergilije, Oktavije i Horacije – kao i tri velika liričara, Katul, Tibul i Propercije. Između rođenja najstarijeg (Katula) i najmlađeg (Ovidija) od ove velike šestorke protekle su tek četiri decenije (84. g.p.n.e. – 43 g.p.n.e). Smrt Virgilija, Tibula, Ovidija i Propercija delile su samo tri godine (19-16. g.p.n.e). Njih petorica od šestorice bili su savremenici Cezarovog ubistva (44. g.p.n.e), a Avgusta je (umro 14.g.n.e) nadživeo za par godina samo Ovidije.    

Iako su Rimljani izvan svega cenili ratnu slavu, koja je u vidu statua na rimskom Forumu, herojskih priča i legendi o junacima trebalo da vekovima čuva uspomenu na velike državnike, ratnike i patriote, pred kraj krvavih ratova rimski liričari počinju da pevaju u formi elegija (jedna vrsta tužbalice posvećene uglavnom ljubavi i smrti) o drugoj vrsti slave – o onoj ljubavnoj, čiji večni svedok su trebale da budu njihove pesme. Tako je Sekst Propercije iza sebe ostavi četiri svitka (knjige) elegija – ukupno je sačuvano njih 92 – koje su, skoro sve, bile posvećene ljubavi prema jednoj ženi zvanoj Cintija (pravo ime joj je bilo Hostija ili Roscija).

„Mornar o vetru priča,

Vojnik rane broji, pastir ovce,

A ja pretresam bojeve na posteljji uskoj,

Nek svako posveti život veštini za koju je rođen!“ (II, 1)

…peva Propercije o onome čemu je posvetio svoj poetski život. U svojim elegijama, on priča o svojoj ljubavi i strasti, o Cintijinoj lepoti, o ljubavnim igrama, o odanosti, ljubomori i prevarama, ljubavi i svađama…Prikazuje različite životne scene: posmatra usnulu dragu koju ponekad naziva i svojom gospodaricom, peva o njenim očima, prstima i mekom hodu, opisuje njen rođendan, njenu pesmu i igru, dragu na putovanju, okućenu nakitom koji joj je poklonio, svoje terevenke itd.

U jednoj od možda najlepših i najupečtljivijih pesama (II, 15) scene iz ljubavnog „boja“ su opisane sa dosta ljupkog naturalizma i prirodnosti:

Čas rvala sa mnom se grudi golih,

Čas otpor pružala tunikom svojom

Poljupcem umorne otvori mi oči…

Kolko osta celova na usnama tvojim…“ (II, 15).

 

„Dojke odveć su ti jedre da im vragolije braniš“, poručuje pesnik svojoj lepotiici od koje traži da u postelji uvek spava naga. „Kad bez odeće sa mnom se rve, tad zbilja duge stvaram Ilijade“, hvali se, ne bez ironije Propercije koji se u ljubavnim stvarima poredi sa herojem Ahilom. Često je sklon da svoje ljubavne zgode kombinuje sa dugačkim, učenim poređenjima i pozivanjima na mitske priče, što svedoči o njegovom dobrom obrazovanju, mladića iz bogate porodice.

Ljubav (po Properciju) je tanka granica između mučenja i uživanja, ona je u stanju da izludi čoveka, ali bez nje čovek ne postoji“ (G. Maričić). Ljubav je ono što čoveku produžuje život, jer svaka neprospavana ljubavna noć postaje duga poput godine, a žena kroz ljubav muškarcu pruža mogućnost da oseti šta znači biti bog, sličan Jupiteru:

Bude li mi dala još ovakvih noći,

Vredeće mi godina kao život ceo,

Podari li mnogo noći ovojj sličnih,

Večnost samu lako dosegnuću ja:

Svak u noći toj može biti bog.“

Naravno, ne pripovedaju sve Propercijeve elegije samo o nezaboravnim ljubavnim noćima. Cintija je bila slobodna žena u svakom smislu (ne zna se tačno da li je bila razvedena žena iz visokog društva iz kakvog je poticao i sam pesnik, ili rimska kurtizana) koja je znala da učini pesnika i ljubomornim.

 „Strahovo sam često od hirova tvojih,

Al neveru, Cintija ni slutio nisam…

 

…Istina je Cintija, znači, ceo grad priča,

I celi celciti Rim za bludni tvoj život zna…

 

…Grešnice, ti nisi ni noću ni danka,

Bez muškarca kakvog ikada provela…“

Međutim, bez obzira na obostrano povremeno neverstvo (u jednoj sjajnoj elegiji pesnik opisuje ljubornu scenu kada ga je besna Cintija zatekla kako banči sa dve kurtizane…Ipak, nakon velike gužve u kojoj je bilo i krvi: “u krevetu našem, potvrdismo mir“), Propercije se uvek vraća svojoj ljubavi, koju iznova slavi i za koju se  kune da će trajati do kraja života. „Cintija prva je bila, Cintija poslednja biće“… „Pre će reke teći iz beskraja morskog/i godišnja doba promeniti sled/no što ljubav moja usahnuće za te“…“Ni devojka ni žena nikad me zavesti neće/uvek, Cintija, bićeš devojka moja i žena…“ …“Dušman si mi sad, al ljubim te isto/Vladarka mi druga krevet taći neće“…redaju se ovako pesnikove zakletve iz elegije u elegiju.

Kako večito aktuelne odjekuju ove reči koje tako jednostavno definišu iskrenu i snažnu ljubav bez granica:

Da kad tebe nema, čemu život moj?

Mila, dom si meni, i otac i mati,

Unosiš radost u svaki moj tren“.

Iako veruje u doživotnu ljubav, Propercije je svestan kratkoće života. Tema smrti često je prisutna u njegovim elegijama – ali ni smrt ne znači potpuni kraj ljubavi:

„Al strah da tako nestaće i ljubavi tvoje,

Tišti me i muči više no smrt sama…

Kad bi samo, živa, ljubila me mrtvog,

Kraj mi ne bi nigde teško pao“ (I, 19).

Iako u jednoj elegiji Propercije zamišlja svoju smrt, grob i voljenu ženu koja će „plakat za draganom svojim“, izgleda da se višegodišnja, burna i povremeno prekidana veza, završila smrću ljubavnice. U jednoj od kasnih elegija, pesnik melanholično opisuje Cintijinu sen, koja ga posećuje u snu. „Neka te imaju druge, poručuje svom voljenom Cintija s druge strane groba, još malo i moj si samo! Sa mnom bićeš, kosti smešaću sa tvojim…“

 „Cintiju, što počiva kraj prometnog puta,

Videh gde se naslanja tu, na krevet moj.

Natkrili me sanak kad sahranih dragu

Oplakivah carstvo, postelje mi hladne.“

U jednoj drugoj elegiji, Propercije kaže još živoj i mladoj Cintiji da joj slavu nije pribavila ni lepota ni pesme, ni pamet, nego njegovi stihovi, i da će ti stihovi ostati i onda kada sva lepota prođe, a njh dvoje više ne bude hodali zemljom. On se tako poredi sa drugim rimskim pesnicima, svojim prethodnicima, koji su takođe proslavili lepotu svojih ljubavnica:

Golicave stihove tako pisao je i Katul,

Pa Lezbija slavnija od Helene posta…

A Gal kom Likorida lepa mnogu zadala je ranu,

Kad umro je, u reci podzemnoj te rane je prao,

I Cintiju će Proprecijevi stihovi da slave,

Ako (boginja) Fama uvrsti me među pesnike ove“.

Sekst Propercije nije dugo nadživeo Cintiju. Umro je dosta mlad, sa tridesetak godina. Njegove elegije su ostale da traju – neke su pronađene kao grafiti zapisani na zidovima kuća pokrivenim lavom u Pompeji. Tako odjek ljubavi jednog Rimljanina već više od dve hiljade godina treperi u srcima i dušama njegovih čitalaca i mnogih ljubavnika, često inspirišući kasnije pesnike, od Petrarke do Getea, od naših Gundulića do Stevana Raičkovića.   

za P.U.L.S.E:  Duško Lopandić

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments