Crnjanski: Ljubav u Toskani

 „Ljubav sam tražio, samo sam za nju pitao, zbog nje sam putovao“

Pesnik je dobri duh što korača oblacima, zrak sa zvezde, vladar šatre čudesa. Sa trećim okom i šestim čulom, on vidi neviđeno, sluša neslušano, žonglira rečima od kojih zastaje dah, stvara magiju slike. On preskače planine i gleda preko mora. Viri kroz vekove. Od huka vetra i mora gradi frulu svog jezika, melodiju večnosti. Kad digne uvis ruku, oboji obale dalekih ostrva. Pretvara u prah providna brda i skreće iz toka, reku u dolini. Uzbere pokoju trešnju, što raste čak tamo, u Kini. Vreme, prostor i materija tope se i sažimaju u njegovom pogledu. Pesnik je duh što klizi kroz oblake, zrak sa zvezde.

„Od velike i duboke odanosti nebesnim telima, od drhćuće pripadnosti rascvetanim brdima, od mladosti, šta je moglo preostati? Izmučen, ravnodušan za sve, kad je proleće došlo, pođoh u Italiju, da izmenim i dušu i telo. Tamo kud odoše svi narodi, izuzev slovenskih, odoh i ja zbunjeno, da nađem zvezdu zornjaču.“ (Ljubav u Toskani)

Godine 1930, kada piše „Ljubav u Toskani“, Crnjanski, 37 godina, na vrhuncu je kreativnog stvaralaštva. Već je objavio „Liriku Itake“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Pisma iz Pariza“, poeme „Stražilovo“ i „Serbia“. Prethodne godine (1929) pojavila se Prva knjiga Seoba. Tih godina ogledaće se i  književnoj esejistici (sjajna slika predhitlerovske Nemačke: „Iris Berlina“, 1931). Sa „Ljubavi u Toskani“, srpska književnost dobija čudo od putopisa. Zapisi i impresije o toskanskim renesansnim biserima – Pizi, Sijeni, Asiziju, Peruđi – kombinacija su poetskih vizija, estetskih doživljaja, istorijskih pripovesti, putopisnih slika, metafizičkih ideja pesnika koji je žanr putopisa pretvorio u poemu u prozi.

„Pred veče, varoš zacrveni kao lomača, na bregu, nad mračnim zelenim morem dolina, a kad se svetlost smiri, Sijena se diže modra i žuta, kao morsko stenje, obraslo travuljinom. Noću je crna, šiljata tvrđava; ulazi u nju su kao zasede, u strašnim gudurama…

…Zapupele grane vise nad svim tim ćaknutim varošima Toskane, punim Bogorodica, finoga struka i svetlih začešljanih zatiljaka. Devojka nosi ceo svet na dojci, ne veći od sazrelog voća, i ljulja ga hodom svojim, po proleću“. (Ljubav u Toskani).

Zastupnik modernističkog pokreta u književnosti, Crnjanski  slika gradove Toskane na sličan način na koji su to moderni slikari njegovog vremena – ekspresionisti ili kubisti – prikazivali na platnu sopstvenu sliku stvarnosti, daleko od klasicizma i realističnog stila. Kapije toskanskih gradova su „teške kao slonovi“, svodovi rimskih mostova su „kao žirafe od kamena, pognuтe glave da se napiju vode“, svetlost Umbrije ima „čistotu isplakanog oka“…Istorijska priča, portret ličnosti, slika zidina, prizori i horizonti u daljini, samo su povod kojim se estetski doživljaj prevodi u poeziju reči, metafiziku emocije:

Poljana, zidine, oblaci i reka protiču i nad njima gledam život svoj, pelivana, jadnog i vitkog, na užetu razapetom i zaljuljanom sa oblaka na oblak, sa stoleća na stoleće, sa predela na predeo, kako igra i drhti. Starost Pize, od deset stoleća, leži negde pod njim, u proleću na travi. Zemlja leži poleđuške, kao pastir, i svira u frulu.“ (Ljubav u Toskani).

Iako je Crnjanski jednom rekao da će se „slabo provesti“ onaj ko bi po njegovom tekstu krenuo na put po Italiji, njegov putopis je zasnovan na ozbiljnoj pripremi i proučavanju brojnih dela, kako ranijih putopisaca po istim krajevima – od Montenja, Getea i Stendala do autorovih savremenika – tako i različitih istorija toskanskih gradova kao i istorija umetnosti, počevši sa nezaobilaznim povesničarom renesanse Vazarijem, koga naš pisac ne podnosi („arhilažov“) ali ga ipak citira. Crnjanski čitaoca upoznaje sa brojnim umetničkim delima, istorijskim ličnostima i umetnicima iz gradova koje obilazi – ali sve ovo je ukomponovano i obrazlagano na poseban način: istorija i umetnost su utopljene u ličnu viziju autora, njegovo tumačenje slika i likova, njegov doživljaj prizora i priča. Sve to je iskazano onim neuporedivim stilom koji čini Miloša Crnjanskog jedinstvenim piscem našeg jezika. Slike, istorija, likovi promiču pred nama, uvijaju se i lebde u misaono-lirskom kovitlacu u čijem centru je metafizički pojam „ljubavi“:

„Ljubav je ispod svega toga što videh; rasvetanim mesom ona mi se u proleće javi, u vidu Sijene. Osvetljena je svetlostima što teku čak iz drugih svetova i preskaču planine, kao plave laste sijenske kule. Znam da sve smem i da sve se može, i da mutnim osmehom kotrljam sebe i ostalo, kao u potoku kamičke, ali gde je dno, što se, pre zvalo milim imenom: Bog?“

Uz tu „ljubav“ koja je istovoremeno i apstraktna i vrlo konkretna (knjiga je posvećena piščevoj supruzi Vidi) kroz delo klize i ponavljaju se reči kao što su „sloboda“ i „Slovenstvo“. Patriota i onda kada piše o nebu nad Pizom i freskama Simona Martinija, Crnjanski se stalno, iako uzgred, vraća i na „slovenske“ i narodne motive:

U rodnom kraju čeka me sudbina…Hoću li moći negde da smirim dušu, u tvrdim visoravnima iznad Studenice i Ljubostinje?“   

Ljubav u Toskani“ sadrži metafizička („sumatraistička“) gledanja pesnika na svet i postojanje, koja su vrlo bliska onima koja prožimaju njegova ostala dela  (od „Dnevnika o Čarnojeviću“, „Lirike Itake“, „Prve knjige Seoba“, pa sve do kasnog „Lamenta nad Beogradom“) o nepoznatim vezama i isprepletanosti svih pojava i zbivanja na svetu, o životu i postojanju kao delu nasaznatljive Celine. Retko se u celokupnoj našoj književnosti može naći ovako lepa,  potresna i istovremeno duboka rečenica:

„Ima nešto svemoguće i sveznajuće, u daljini, što nas obasjava kao Mesec, mirno i hladno, umrlo i večno; što nas dodiruje planinama i biljem koje nikada sagledati nećemo. U ljubavi nam afrikanske palme dodaje, nad smrću  nam sneg Kazbeka naveje, u prolaznost ljubičasto, morsko bilje nanosi. Ime mu je Neizrecivo“.

Neobični  putopis Crnjanskog i njegov krajnje lični prikaz toskanskih predela, u momentu kada se pojavio, nije odmah dobio samo poklonike. Izdavačka kuća SKZ je, nakon negativne ocene recezenta (književnik Marko Car), odbila da objavi ovaj rukopis. To je izazvalo žučnu reakciju autora i polemiku povodom koje je neretko svadljivi, pa i na dvoboj spreman Crnjanski, najavio i sudsku tužbu. Ipak, većina tadašnjih književnih komentatora, među kojima i Isidora Sekulić, pozdravili su ovaj poetski spis, koji je, čini mi se, nije samo nezaboravan putopis, nego i jedan od najlepših tekstova velikog srpskog pisca.  

Pesnik je dobri duh što korača oblacima, zrak sa zvezde, vladar šatre čudesa, gospodar reči od kojih zastaje dah.

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

4.5 6 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments