Ja sam totalni fan popularne muzike. Ne verujem ni u kakvo znanje, u umetnosti je emocija sve. Nisam enciklopedista – ja sam pisac. Tačnije, rokenrol pisac, kaže u intervjuu za Nova.rs Zoran Ćirić – Magični Ćira (1962, Niš), povodom svoje nove knjige “Magični geto” (Magnus).

“Svi pišu o rokenrolu. Prava inflacija. Niko, međutim, ne piše kao Magični. Pomoću „tajnih elektroda“, kojima ga je obdario jedinstveni talenat, Magični pravi električnu, visokonaponsku analizu ove muzike”, napisao je legendarni Žikica Simić o novoj knjizi eseja “Magični geto” (Magnus, Beograd) Zorana Ćirića – Magičnog Ćire.

I zaista, Ćirić piše o svojim rokenrol herojima kako bi oni sami verovatno najviše voleli da neko o njima piše, jer Magični je ozbiljan posvećenik i znalac rokenrol mitologije, i verovatno je najveći srpski rokenrol pisac već decenijama.

U “Magičnom getu” su zastupljeni eseji o Čaku Beriju, Polu Makartniju, Beriju Vajtu, Eltonu Džonu, Henku Vilijamsu, ali i o mnogim drugim frikovima i velikanima popularne muzike.

„Oduvek sam imao naročitu sklonost prema marginalcima, autsajderima, gubitnicima – takvi su i likovi o kojima ovde pišem“, stoji na početku u takozvanom predgovoru „Magičnog geta“. Otkud ta sklonost?

– Mislim da je to, barem u mom slučaju, sasvim prirodno. Svi moji omiljeni pisci pisali su uglavnom o takvim tipovima, a isto važi za moje muzičke ili filmske heroje, na čijim delima sam odrastao. Mada, posle svega, nisam siguran da sam ikad uspeo da odrastem. Ali, nikada se nisam opterećivao time.

Kad se udruže talenat za pisanje i ozbiljno znanje iz oblasti rokenrola, soula, džeza i bluza, dobijemo ovakve eseje koji slave muzičare kao umetnike i živa bića sa svim svojim porocima. Šta je tu stvarno, a šta izmišljeno?

– Ja sam totalni fan popularne muzike. Dalje, ne verujem ni u kakvo znanje, u umetnosti je emocija sve. Nisam enciklopedista – ja sam pisac. Tačnije, rokenrol pisac. Čitavog života “pišem muziku”. A taj utisak nestvarnog, izmišljenog, to je valjda otud što svi moji eseji, na bilo koju temu, funkcionišu kao priče – u kojima jedino faktografija nije izmišljena. Postoje ipak neka žanrovska pravila koja se moraju poštovati. U stvari, mnogo toga u “Magičnom getu” deluje izmišljeno jer su biografije muzičara o kojima pišem neverovatno zanimljive, mešavina melodrame, trilera, komedije, tragedije, horora i pornografije. Gde ćeš jaču kombinaciju?

Pišeš panegirike Beriju Vajtu i u „Magičnom getu“, ali imaš li utisak da je on generalno dosta potcenjen, nekako nije cool. Svi su se muvali i petingovali uz njegovu muziku, ali retko ko ga pominje kao uzora ili bitnog muzičara. Zašto?

– To je taj paradoks kao proizvod ovdašnje skorojevićke i snobovske svesti. Pazi, ne postoji iole analitičan tekst na srpskom jeziku o muzičarima poput Berija Vajta ili Eltona Džona – a radi se o velikim umetnicima. Ali, eto, oni se doživljavaju kao rutinski mejnstrim, kao profani superstarovi. Zaboga, oni nisu “alternativni”, nisu “mračni”, nisu “art”, ah! Ne, oni su “samo” vrhunski majstori, kompozitori i pevači, neprevaziđeni u svom žanru! Ali, u ovoj knjizi ipak preovlađuju manje poznata imena, neki potpuno opskurni likovi, koji imaju kultni status, pre svega u svetu r&b i soula. Za Edija Hintona ili za Berta Bernsa ili za Džina Klarka se tu i tamo moglo ponešto čuti, ali Beti Kračer, Lu Kortni, Ron Matlok… I ja sam neka od tih imena otkrio tek u poznim godinama.

I želeo sam da to otkrovenje – a to je golema radost! – podelim s ovdašnjim inače malobrojnim muzičkim zanesenjacima. Naravno, mnogi koji me nešto bolje poznaju ovih dana me zbunjeno pitaju gde su u knjizi Smoki Robinson, Kertis Mejfild, Stivi Vonder, Marvin Gej, Solomon Bark, Frenki Miler, Tauns Van Zant, Voren Zivon, Pol Vesterberg ili Lusinda Vilijams – spisak mojih heroja je prilično dugačak. E, sad, ko je čitao makar nešto od Ćirića mogao je da se s tim i ostalim velikim imenima susretne u mojim pričama, romanima ili ranim pesmama – neki su čak i među glavnim likovima, a neki naprosto svojom muzikom suštinski oblikuju naraciju, stavaraju atmosferu, erotsku ili gotsku, zavisi od dramaturgije i strukture svake pojedinačne priče ili romana.

Rej Dejvis iz Kinksa je jedan od tvojih najomiljenijih muzičara u rokenrolu i pop muzici, generalno. Njega često pominješ, i u ovoj knjizi je prisutan, kao i Pol Makartni, između ostalog.

– Želeo sam da pišem – delikatno i ljubavnički kao Isidora Sekulić o Njegošu! – o njihovom čudesnom delu, čiju veličinu i dalje mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Zapravo, smatram da ne postoje potcenjeniji geniji u popularnoj muzici od ove dvojice – a radi se o najvećim belim rokenrolerima, u svakom smislu! Međutim, ovde se i dalje Makartni posmatra isključivo kao bivši Bitls, koji je posle pevao sladunjave hitove, iako je taj isti, jurodivi i nadzemaljski talentovani Makartni stvorio desetak i više remek-dela u solo karijeri, dok je opus Reja Dejvisa i njegovih Kinksa najvećim delom, osim onih ultimativnih hitova, potpuno nepoznat! A Kinksi nikad nisu snimili loš ili osrednji album! Mislim da sam upravo na slučaju Reja Dejvisa definitivno shvatio u kakvom svetu živim. Samo da mi je TO učinio, bio bi najveći, a učinio je još milion čuda pride! Svakako da je potpuna budalaština usuditi se da porediš ova dva genija – koji ruše definiciju genija u umetnosti.

U tvom opusu je dosta prisutna „džezistička“ atmosfera, pisao si često o svojim omiljenim džez muzičarima, ali priče o njima nema u ovoj knjizi.

– Nisam veliki poznavalac džeza, mada sam ga uvek slušao, ali samo jedan uzan krug imena, od Armstronga do Stena Geca. Ne podnosim fri-džez kao ni tzv. fuziju, koje počivaju na zločinu koji je izvršio loše nadrogirani Majls Dejvis, kradući muziku Slaja Stouna i Džimija Hendriksa i Džejmsa Brauna, tako što je dao onom bečkom radniku Zavinulu da to prearanžira u mutant koji je nazvan “džez-rok”, a koji kurcu nije vredeo! Sramota – ali džankiji ne znaju za sramotu. Međutim, Majlsov kvintet iz ’50-ih je vrh! To sam upoznao preko svog oca, kao god i Reja Čarlsa ili Frenka Sinatru. Ali, to je već mnogo intimnija priča…

Takođe, fakat je da su umetnici poput Mingusa presudno uticali i na moje pisanje i na moj život. Koliko se sećam, napisao sam dosad barem dva teksta o njemu, kao što sam pisao i o Djuku Elingtonu, Bili Holidej, Diziju Gilespiju, Telonijusu Monku, Četu Bejkeru, Lesteru Bouviju… Ali, nisam te tekstove uvrstio u “Magični geto” jer smatram da je džezistička kultura apsolutno autonomna i autohtona te nije baš uputno mešati je s rokenrol fenomenom. To su, jednostavno, bitno različite muzike, mada zajedno čine ono što predstavlja vrhunac umetnosti 20. veka, a naziva se “Great Black Music”.

„Hobo“ je pre više od 20 godina uzeo NIN-a, bilo je to kao neko malo čudo tada, nešto slično je možda i s knjigom Milene Marković „Deca“. Šta misliš o Mileni?

– O, to je bio totalni šok za establišment. Književni komesari su toliko pobesneli da su naterali žiri da, nakon godinu i po dana, kad se pojavio “Smrt u El Pasu” (2003), izda zvanično saopštenje kako će naredni Ćirićevi romani biti izuzeti iz trke za NIN-a, jer je on već dobio tu nagradu! E, to je ono što se zove presedan. To jest, najveći skandal u istoriji te buđave nagrade koja je trajno osakatila i ono malo talentovanih pisaca koji su pokušali da postanu slavni “regularnim” putem. Bez lažne skromnosti, samo su Crnjanski i Ćirić uspeli da pobede to čudovište koje sam krstio kao “Ninosaurus”, dok se veliki Krleža, kao rođeni otpadnik, pravio da nije ni primetio da je dobio nekakvu “nagradu” – što je bio briljatni primer rokenrol strategije! A što se tiče Milene Marković, sticajem okolnosti, bio sam među prvima koji je čitao njene pesme i među prvima koji ju je hvalio, smatrao sam to svojom dužnošću jer je poezija već tada bila klinički mrtva.

Sećam se, Flavio Rigonat mi je u to vreme bio izdavač, negde na prelazu vekova, i jednom prilikom mi je tutnuo knjigu “Pas koji je poj’o sunce”. I dopalo mi se, onako, iz cuga. I kasnije, šta god od njenih pesama da sam čitao, to je bilo meni odlično. Mislim da je uz Miodraga Raičevića i Vladu Kopicla, Milena Marković najveći srpski pesnik u ovom veku. Pored toga, i ona je dokaz da je sva ta fama oko NIN-ove nagrade, u stvari – živi upiš! Mislim, ona je pesnikinja, i tako se oduvek i predstavljala, a “eksperti” joj za poemu dodele nagradu za najbolji roman?!? Vrlo harmsovski nesporazum! Iskreno, bio sam zbunjen i pomalo razočaran kad nije odbila nagradu, to bi joj bio potez kojim bi ušla u legendu, i još više razbucala ovdašnju pseudointelektualnu pseudoelitu. Ali, možda je ono drsko i pronicljivo pankersko devojče koje sam upoznao pre više od 20 godina, u međuvremenu sazrela i postala praktična osoba. A to nije nikakav zločin, zar ne?

Kada si bio popularan tokom 90-ih, prihvaćen si bio uglavnom od publike koja je po difoltu liberalna, prozapadna, levičarska… Međutim, ti si se poslednjih godina ideološki udaljio od tog sveta, i ta publika kao da te polako zaboravlja. Ko je tvoja publika danas?

– Publika? Ne interesuje me publika već čitaoci, oni pravoverni, a takvih je oduvek bilo malo. Ali, iskreno, nikada se moje pisanje ni najprefinjenijem čitaocu nije dodvoravalo. I nikada nisam mozgao ko to mene čita ili koja je moja potencijalna publika, budući da sam uvek pisao isključivo za sebe. Transponovati rokenrol estetiku u književnost, slaveći pri tom onu klasičnu veliku literaturu – zar to može biti komercijalno u Srbijici? A ti još spominješ nekakvu ideologiju, i smešne pojave poput “levice”!?!

Nikada me nikakva ideologija nije interesovala. Bio sam i ostao pacifista, i to vrlo žestoki, vrlo vatreni, ali presni život me je surovo uverio da ti tzv “obični, mali ljudi” genetski žele rat, da im je prolivanje krvi nešto poput disanja. Nikada nisam bio usamljeniji nego u onom prelomnom periodu 1989-1992. Potezali su pištolje na mene, pretili batinama i robijom, psovali mi majku kukavičku i majku ustašku, ali nisam odstupio… Udaljio sam se od svih jer sam želeo da pišem, da dovršim svoju svetu misiju – zato ja nemam karijeru ali imam opus!

Nije nikakva tajna da se taj “kontroverzni” Magični, rođeni kontraš i bundžija po navici, glasnije od bilo koga protivio bilo kakvoj vezi između umetnosti i politike. Nema većeg zločina od politizacije umetnosti, to sam ponavljao kao mantru, kao molitvu i kao kletvu – okružen ne piscima već interesnim sferama, lobijima i sektama. To je najprecizniji foto-robot naše književne scene. Nisam nikada mario za uspeh, nisam igrao ni demokratske ni patriotske igrice, nisam se klanjao trendovima, komesarima, estradno ustoličenim idolima i svetim kravama, sve sam to odjebao bez ikakvih velikih reči, bez senzacionalizma, nisam izigravao mučenika, uvek sam podjednako mrzeo i populizam i elitizam, a sa nacionalizmom sam terao sprdnju jer je nacionalizam jedna smešna i jadna pojava koja je zarazna poput ljudske gluposti, baš kao i demokratija, moja omiljena meta za svakovrsnu zajebanciju.

Naravno, ništa mi od toga nisu oprostili, niti sam ih ikada molio za bilo kakav oprost, niti sam želeo da naknadno objašnjavam neke svoje javno izrečene stavove. Jer nisam nikome presuđivao, nisam se postavljao iznad drugih, nisam izigravao ni sudiju ni mudrijaša ni moralistu. Samo sam se igrao sa onim što sam imao na raspolaganju i od toga pravio i izmišljao svakakve priče o ljudskom udesu. Mene će možda zaboraviti, ali moje pisanije će opstati poput usmenog predanja.

Nema te već godinama u javnosti, slabo se pojavljuješ bilo gde, povukao si se iz književnog sveta… 

– Sklonio sam se davno od svetine jer mi se sve zgadilo! Ne zaboravi da nijedan domaći pisac nije imao tu vrstu slave, bez ikakve mašinerije iza sebe, što mi je davalo neograničenu slobodu. I zato sam mogao da se zezam izvan svih granica dobrog i lošeg ukusa. Toliko sam bio prisutan u svim mogućim i nemogućim medijima da sam mogao da steknem vrlo bogat uvid u stanje stvari – kako u samozvanom establišmentu tako i u samozvanom andergraundu. Rijaliti šou je umetnički film za ono što se kod nas dešava! Pametnom jednom dosta, što reče slavni filozof.

Jezik kojim pišeš je pun igre reči, „žongliraš rečima“, kako kaže Žikica Simić. Tu su kalamburi, poetske slike, oksimoroni… Svako ko čita tvoj rukopis odmah može da primeti pismenost, načitanost, jezik pravog i plodnog pisca. Kada si tačno shvatio da si stvoren za pisca i da ćeš se time u životu baviti?

– Ne verujem da je postojao taj momenat u kojem sam doneo odluku da ću postati pisac. To ne biva. Ono čega se dobro sećam – postao sam prozni pisac kada sam definitivno digao ruke od pokušaja da napravim ozbiljan bend, i kada se rat zahuktao. Do tada sam već objavio dve knjige pesama, i odmah dobio Brankovu nagradu za prvu knjigu (“Rio Bravo”, 1990), ali kako su mi sve češće pozivari i vojna policija čukali na vrata, bežeći od mobilizacija skontao sam da moram momentalno preći na pisanje priča, a ja sam ionako te pesme i tada doživljavao kao “super, super kratke priče”.

Želeo sam da učinim makar nešto “veliko”, da na efektan način ovekovečim neke od svojih glavnih opsesija, jer mi je glava bila više u torbi negoli na ramenima. I tako sam se bacio na pisanje priča o životu i delu Čaka Berija, što će postati poznato kao “Zlatna dekada”. Upravo u vreme kada se pojavila ta knjiga priča – koja je momentalno postala podzemni hit – po ko zna koji put mi je heroin rasturio bend. Ali, barem sam imao odličan materijal za nove priče, koje više nisam prestajao da pišem evo do dana današnjeg.

Kako se živi danas u gradu na Nišavi, kako je tebi u Nišu?

– Ne živim uopšte. Krijem se i preživljavam kao senka svoje senke. Tako je jedino moguće sačuvati svoj svet, svoj mir i nemir. Već sam više puta kazao i napisao: Niš je skraćenica za Ništilište. I šta onda možete da očekujete? Još masovniji masakr od slučaja “Zozovača”? Još spektakularnija samoubistva koja su u ovoj betonskoj spavaonici postala svakodnevna pojava? Jedino što je u Nišu živo to je mržnja koja postoji između “domorodaca” i “kosovara”. Bogami, u verbalnom smislu, Niš je već postao “srpski Bejrut” – ali, mogu vam reći da su građanski ratovi dosadna besmislica.

Barem ja imam bliska iskustva s nasiljem. Nikada ne smetnite s uma da sam pravosnažnom presudom označen kao potencijalni ubica. Ono famozno suđenje “opasnom manijaku” Ćiriću možda i najpreciznije govori o mračnom potencijalu koji se krije u južnjačkoj prestonici srpskog polutanizma. Niš jeste paradigma Srbijice i to sam imao na umu kada sam stvarao Nišvil – jedan od dva mita u srpskoj književnosti koji je nastavio da živi i izvan književnosti. A drugi mit je – a šta drugo? – taj arhetipski antiheroj Magični Ćira. Uzgred budi rečeno, koji je još od živih srpskih pisaca stvorio neki mit koji se “primio” među čitaocima, zalutalim ili namerno pogubljenim? Molim?

Šta kao nekadašnji Zvezdaš, i član svetog trojstva Niša (Šaban, Piksi i Magični) misliš o današnjim navijačima i napadima na Piksija?

– Ne mislim ništa. Nema Zvezde, nema navijača, a nema ni Piksija, koji je sam sahranio sopstvenu legendu i raskrinkao sebe kao pohlepnog potrčka – a nekada je bio, kao, “plejmejker!”. Postoje samo Arkanovci koji sebe nazivaju “Delijama”. A postoje i “ljudi iz uprave”. Zanimljivo koliko u tom užasu ima bizarnih likova, koji su prevazišli svaki model negativca. Pa nisam ja slučajno napisao fudbalski triler “Zaustavno vreme” (2014) za koji i dalje tvrdim da je najbolji roman o srpskom usudu nakon sloma titoističke iluzije.

Često spominješ desperadose, i likovi u tvojim romanima i pričama su često takvi profili… Ko su danas desperadosi, šta je danas “kodeks desperadosa”?

– Desperadosi su deo moje književne mitologije i ikonografije. Dakle, čista izmišljotina. Otkud ti ideja da takvi likovi uopšte mogu da postoje u tzv. stvarnosti? Pa “moji desperadosi” su jedini način izbavljenja iz te superbanalne, neljudske stvarnosti! Njihov rat protiv te nemani čini siže većine mojih pripovesti.

Demokratija je ovde u dronjcima, ljudi su ponovo apatični i izgubljeni. Gde je Srbija danas po tebi?

– Srbija? Kakva Srbija? To ne postoji još od 1. decembra 1918, a 5. oktobra 2000. neki brižni gospodari su izvršili deratizaciju i sterilizaciju glogovog kolca, uverivši se da je vampir srpstva ispario u virtuelni nihilizam. Dok preostali Srbi statiraju kao avatari u reklamama za tuđu bolju budućnost. Tako to ide. Svi nebeski narodi su neviđeni trendseteri.

Negde si skoro rekao da već živimo apokalipsu, stvarno tako misliš? Nisi ni malo optimista kada je u pitanju budućnost sveta?

– Uh, to već postaje užasno predvidljivo. Elem, već čitavu deceniju pišem i govorim o tome kako mi živimo Apokalipsu, tako što se digitalizujemo kao ludistički internet. A ovaj globalni karambol je otpočeo onog trenutka kada je politička korektnost ustoličena kao jedina zvanična religija. I dokle više da ponavljam da je politička korektnost sinteza svih totalitarizama, te da je njen jedini cilj satiranje, uništenje, brisanje i poslednjeg traga ljudskosti, a ljudskost se može iskoreniti samo ako iskorenite umetnost.

Zato je tzv. “duh vremena” još od kataklizmičnog rušenja Berlinskog zida izrazito neumetnički. Međutim, kao što vidimo, gospodari sveta su se toliko zaigrali da su sami sebe doveli na fabrička podešavanja – i tako počeli da imitiraju likove, zaplete i peripetije iz Ćirićevih priča i romana. Možda nisam optimista ali sam svim tim vladajućim novim prosvetiteljima izašao na crtu bez premišljanja – i, evo me i dalje na crti, koju sile progresa i mega-eskstra-super profita nikako ne uspevaju da precrtaju.

„Nikada nisam išao na svetu planinu u potragu za izgubljenom dušom koja bi trebalo da bude deo mene. Ne verujem u te stvari i ne mislim da čovek treba da traga za bilo čim. Sve je jasno čim ugledaš ženu s kojom deliš putovanje i ostalu zabavu.“ Stojiš iza ovoga i dalje?

– Naravno. Kao što stojim iza svega što sam napisao. Zar može drugačije?

Autor: Bratislav Nikolić

Izvor: Nova S

  Književnost, Magični geto, Muzika, Nova S, Srpska književnost, Zoran Ćirić