Moje ime je sekira (Dostojevski i metafizika Peterburga)

 

Pisac koji je napisao Rusiju

 

Fjodor Mihailović Dostojevski je najznačajniji ruski pisac. U njemu, kao u nekoj čarobnoj tački, sažima se ruska kultura i ruska misao. Sve pređašnje nagoveštava Dostojevskog, sve kasnije – proističe iz njega. Nesumnjivo, to je najveći ruski nacionalni genije.

Zaostavština Dostojevskog je ogromna. Ali, praktično svi istraživači su jednodušni povodom njegovog ključnog romana „Zločin i kazna“. Ako je Dostojevski najvažniji pisac Rusije, „Zločin i kazna“ je najvažnija knjiga ruske književnosti, delo koje se smatra temeljom ruske istorije. Prema tome, ovde nema i ne može biti ničeg slučajnog, ničeg proizvoljnog. Ova knjiga mora da sadrži u sebi neki misteriozni hijeroglif, u kome je sabrana celokupna ruska sudbina. Odgonetanje ovog hijeroglifa istovetno je spoznaji neshvatljive ruske Tajne.

 

Treća prestonica – Treća Rusija

 

Radnja romana se odvija u Sankt-Peterburgu. Svakako da sama ta činjenica ima simbolično značenje. Šta je sveta misija Peterburga u ruskoj istoriji? Ako to shvatimo, možemo se približiti koordinatnom sistemu Dostojevskog.

Sankt-Peterburg stiče značenje svetog samo u poređenju sa Moskvom. Obe prestonice su povezane posebnom cikličnom logikom i simboličnim nitima.

Rusija je imala tri glavna grada. Prvi – Kijev – bio je glavni grad nacionalne, etnički homogene države, koja je pripadala periferiji Vizantijskog carstva. Ta granična severna formacija nije imala naročito važnu civilizacijsku ili sakralnu ulogu. Obična država arijevskih varvara. Kijev je prestonica narodne Rusije.

Drugi glavni grad – Moskva – je nešto mnogo važnije. Ona je poseban značaj dobila u času pada Carigrada, kada je Rusija ostala poslednje pravoslavno Carstvo, poslednja pravoslavna Imperija. Od tada: „Moskva je Treći Rim“. Smisao Carstva u pravoslavnoj tradiciji se svodi na osobenu eshatološku ulogu: ta država, koja prepoznaje punoću pravoslavne crkvene istine, u saglasju sa tradicijom, prepreka je na putu dolaska „sina propasti“ („sina pogibli“ – Poslanica Jevrejima – prim. prev.), „antihrista“. Pravoslavna država, koja ustavno priznaje istinu Pravoslavlja i duhovnu vladavinu Patrijarha, biva „Katehon“, „Onaj koji zadržava“ (iz Druge poslanice Solunjanima,  sv. apostola Pavla). Uspostavljanje Patrijaršije u Rusiji postalo je moguće tek u momentu kada je Vizantija pala kao carstvo, a samim tim je carigradski Patrijarh izgubio svoj eshatološki značaj, koji je sabran ne samo u pravoslavnoj crkvenoj hijerarhiji, već i u Imperiji, koja je priznavala autoritet te hijerarhije. Odatle bogoslovsko i eshatološko značenje Moskve i moskovske Rusije. Po pravoslavnom apokaliptičnom viđenju, sa padom Vizantije nastupio je period „apostasije“, sveopšteg „otpadništva“. Samo na kratko vreme, Moskva se pretvara u Treći Rim, kako bi se još malo odgodio dolazak antihrista i odložio trenutak, kada njegov dolazak postane sveopšta i univerzalna pojava. Moskva je glavni grad suštinski nove države, ne nacionalno nove, već soteriološki, eshatološki i apokaliptično nove države. Moskovska Rusija sa Patrijarhom i pravoslavnim Carom je sasvim drugačija Rusija od kijevske Rusije. To više nije periferija Imperije, već poslednji bedem spasenja, Nojeva barka, zemljište koje je očišćeno pred spuštanje Novog Jerusalima. „Četvrtog neće biti“.

Sankt-Peterburg je prestonica Rusije, koja nastupa posle Trećeg Rima, t.j. u izvesnom smislu, ta prestonica kao da ne postoji i ne može postojati. „Četvrtog Rima neće biti“. Sankt-Peterburg učvršćuje Treću Rusiju po kvalitetu, strukturi i značenju. To više nije nacionalna država, već soteriološka Arka. To je neobična džinovska himera, zemlja post mortem, narod koji živi i razvija se u koordinatnom sistemu, koji se nalazi sa druge strane istorije. Petrov grad je grad demona – „navi“ (po slovenskoj mitologiji posebno zli demoni – prim. prev.), na suprotnoj strani. Odatle sličnost Neve i Navi. Grad lunarnog sveta, vode, čudnih građevina, stranih duhu vremena, nacionalnoj i religioznoj estetici. Rusija iz Petrovog razdoblja ima treće značenje njene sudbine. To je vreme značajnih Rusa – sa druge strane Arke. Staroverci su se poslednji popeli na Arku Trećeg Rima, kroz vatreno krštenje u spaljenim kolibama.

Dostojevski je pisac Peterburga. Bez Peterburga on je nerazumljiv. Ali i sam Peterburg bi bez Dostojevskog ostao u virtuelnom stanju. Dostojevski je oživeo i učinio aktuelnim ovaj misteriozni grad, razotkrivši njegov smisao. (Bilo koja stvar postoji samo onda kada se kroz nju probija njen smisao.)

Ruska književnost se pojavljuje samo u Peterburgu. Kijevski period – vreme eposa je prošlo. Moskovski period je doneo soteriologiju i nacionalnu bogosloviju. A Peterburg rađa u Rusiji književnost, desakralizovani ostatak vrlo dragocene nacionalne misli, uzvišeni trag onoga što je nestalo. Književnost je ljuska, površinski odsjaj zvezdanih talasa, praznina koja beznadežno ječi. Dostojevski je toliko duboko osluškivao zov pustoši, da ono što je nestalo, izbrisano, zaboravljeno, kao da vaskrsava u njegovom duhovnom radu.

Dostojevski je više od književnosti. On je bogoslovlje, epos. Zato njegov Peterburg iziskuje smisao. Neprestano se okreće ka Trećem Rimu. Bolno i uporno gleda u izvor i poreklo nacije.

Prezime glavnog junaka „Zločina i kazne“ je Raskoljnikov. Direktno ukazivanje na raskol. Raskoljnikov je čovek Trećeg Rima, ostavljen u demonskom Peterburgu. Čudnom logikom, napaćena duša se probudila, nakon samospaljivanja u vlažnom lavirintu Petrovih ulica, žutih zidova, mokrih mostova, tmurnog sivkastomodrog neba.

 

Kapital

 

Sadržaj „Zločina i kazne“ je strukturalno analogan Marksovom „Kapitalu“. Proročanstvo o nadolazećoj ruskoj revoluciji. U isto vreme, skica nove teologije – teologije bogoostavljenosti, koja će postati centralni filozofski problem XX veka. Ova teologija se može zvati i „teologija Peterburga“, misli navi. Intelektualizam utvara.

Priča je krajnje jednostavna. Student Raskoljnikov snažno doživljava otkrovenje da je društvena stvarnost zlo. Poseban osećaj, tako karakterističan za neka gnostička i eshatološka učenja. Kalijum cijanid civilizacije. Degeneracija i porok, koji cvetaju tamo gde su izgubljene organske veze, duhovni smisao i uzvišene spirale hijerarhija, koje se slobodno dižu ka nebu. Svest o desakralizaciji stvarnosti. Nepodnošljivost gubitka „Trećeg Rima“. Užas pre sukoba sa sveopštom stihijom Antihrista – sa Peterburgom.

Raskoljnikov savršeno tačno prepoznaje simbolični stožer zla – razarajuću ženstvenost (Kali); zajmovni kapital, religiju prokletnika, koja izjednačava živo sa neživim, stvarajući monstrume; onemoćalost i degradaciju sveta. Sve je to starica-zelenašica, baba-Jaga savremenog sveta, ledena-žena, Smrt, ubica. Iz svog prljavog ugla ona tka peterburšku paučinu, šaljući po njegovim mračnim ulicama lužine, svidrigajlove, dvornikove i marmeladove, „crnu braću“, tajne agente kapitalističkog greha. Niti pakla obavijaju krčme i bordele, krajnje bedne jazbine i zapletene jezike, neosvetljena stepeništa i prljave prolaze. Sofija, Premudrost Gospodnja, blagodareći njenim starim čarima, preobražava se u jadnu Sonju sa žutom knjižicom. Centar peterburškog točka zla je nađen. Rodion Raskoljnikov završava ontološko istraživanje. Naravno, Raskoljnikov je komunista, premda je bliži eserima i narodnicima. Svakako, on poznaje savremena socijalna učenja, zna strane jezike i mogao se upoznati sa Marksovim „Manifestom“, ili čak i sa „Kapitalom“. Početak „Manifesta“ je važan: „bauk kruži Evropom“. To nije metafora, već precizna definicija tog posebnog načina postojanja, koji nastupa posle desakralizacije društva, nakon „smrti Boga“. Od sadа mi smo u svetu duhova, u svetu utvara, fantazija, halucinacija, demonskih planova. Za Rusiju to znači „putovanje iz Moskve u Peterburg“, inkarnaciju u gradu na Nevi, gradu-utvari. Ona nikada ne može biti potpuna.

Bauk komunizma čini svu realnost sablasnom. Nastanivši se u svesti studenta koji traži izgubljenu Reč, on ga ubacuje u bujicu izopačenih vizija: evo starog razvratnika koji dovlači pijanu maloletnicu, evo Marmeladova kako očajnički plače, jer je propio poslednji šal voljene žene, evo zlobnog Svidrigajlova kako se krišom prikrada Rodionovoj nevinoj sestri, izaslanika paučinastog beskraja, koji je pod pokroviteljstvom starice-zelenašice. Ali da li je to priviđenje? Bauk, koji je obuzeo svest, zapravo leči od zaborava. Realnost koja se razotkrila je strašna, nepodnošljiva, ali istinita. Da li je zlo spoznaja zla? Da li je iluzija zapažanje da je svet iluzoran? Da li je bezumlje shvatanje činjenice da čovečanstvo živi van logike? Bauk marksizma, serum istine, gnostički poziv na ustanak protiv zlog demijurga… Krvnički bol tih svežih i dubokih rana preplavljenih svetlošću dvorane, koja je ispunjena elegantnim parovima, koji se lagano vrte.

Raskoljnikov, ubivši staricu, čini pravedan postupak, ostvaruje Delo ka kojem arhetipski vodi Praksis, kako ga shvata marksizam. Delo Rodiona Raskoljnikova je akt ruske Revolucije, rezime svih socijalno-demokratskih, narodnjačkih i boljševičkih tekstova. To je fundamentalni potez ruske istorije, koji se razvio tek tokom vremena nakon Dostojevskog, pripremajući se mnogo pre njega u zagonetnim glavnim čvorištima nacionalne sudbine. Celokupna naša istorija se deli na dva dela – do ubistva starice-zelenašice i posle njenog ubistva. Ali budući da je sablasni trenutak vanvremenski, njegovi odbljesci se reflektuju i napred i nazad u vremenu. On proviruje u seljačkim bunama, jeresima, ustancima Pugačova i Razina, crkvenim raskolima, neredima, u svim komplikovanim i višeslojnim elementima ruskih ubistava zasićenih metafizikom, koja se proteže od dalekih prvobitnih Slovena do crvenog terora i Gulaga. Svaka ruka, koja je zamahnula nad lobanjom žrtve, bila je pokrenuta dubokim, strastvenim i mračnim zanosom. To je bilo sudelovanje u Zajedničkom Delu, u njegovoj filozofiji. Ubistvo Smrti je približavanje Vaskrsenju Mrtvih.

Mi Rusi smo bogonosni narod. Zbog toga su sva naša ispoljavanja – uzvišena i podla, pristojna i užasna – osveštana vanzemaljskim značenjima, zracima drugog Grada, umivena trancedentnom vodom. U izobilju nacionalnog blaženstva, dobro i zlo se mešaju, prelivaju jedno u drugo i neočekivano, mračno biva prosvetljeno, a svetlo postaje mračni pakao. Kao što je nemoguće spoznati Apsolut, tako smo i mi nedostupni spoznaji. Mi smo apofaktička nacija. Čak je i naš Zločin neuporedivo iznad tuđih vrlina.

 

Ne „ne ubij“

 

Između sredine 19. i početka 20. veka ruska svest je na čudan način bila opsednuta razumevanjem jedne starozavetne zapovesti – „ne ubij“. Govorilo se o njoj kao o suštini Hrišćanstva. Ka njoj se neprestano vraćala misao bogoslova, revolucionara, terorista (priviđala se Savinkovu), humanista, naprednjaka i konzervativaca. Ova tema i spor oko nje su bili toliko primarni, da su u znatnoj meri uticali na celokupno rusko saznanje. Iako je dolaskom boljševika važnost ovog pravila znatno izbledela, na kraju sovjetskog perioda ona je ponovo isplivala i počela da „onespokojava“ inteligentne umove.

Zapovest „Ne ubij“, zapravo, nije hrišćanska i novozavetna, nego jevrejska i starozavetna. To je osnovni deo Zakona ili Tore, koji precizno propisuje u celosti egzoterične, spoljašnje i društveno-moralne životne norme izraelskog naroda. Ova zapovest nije obdarena nikakvom posebnošću. Nešto slično se susreće u društvenim kodeksima većine tradicija. U hinduizmu to isto se zove „ahimsa“, „odricanje od nasilja“. Ovo „ne-ubij“, kao i ostale tačke Zakona, određuju ljudsku slobodu, usmeravajući je u pravcu koji odgovara duhu Tradicije i pripada boljem delu, „desnoj strani“. Pritom, značajno je da „ne ubij“ nema apsolutno nikakav metafizički smisao: kao i sve egzoterične odluke, ova zapovest, zajedno sa drugima, služi samo za dovođenje u red kolektivnog života, kako bi se zajednica zaštitila od padanja u haos („zakon ništa nije doveo do savršenstva“, prema apostolu Pavlu). U principu, ako uporedimo starozavetnu i savremenu realnost, onda se formula „ne ubij“ približno podudara sa natpisom „ne puši“, koji je okačen u foajeu pozorišta. Ne treba pušiti u pozorištu, to nije dobro. Kada neko pripit zapali cigaretu, za razvodnika je to vanredno stanje. Javnost takve osuđuje, a čuvari reda kažnjavaju.

Veoma je značajno, da je celokupna starozavetna istorija puna otvorenog nepoštovanja ove zapovesti. Ubistva su tamo posvuda, čine ih ne samo grešnici, već i pravednici, carevi, pomazanici, čak i proroci. Naročito je prek bio Ilijin učenik, prorok Jelisej, koji nije štedeo čak ni nevinu decu. Ubijali su u ratu, ubijali svoje i tuđe, ubijali kriminalce i one koji su ubijali, ubijali su žene, nisu štedeli ni maloletnike, starce, goje, proroke, idolopoklonike, čarobnjake, sektaše, rođake. Mnogo su uništavali. U knjizi o Jovu, sam Jehova, bez ikakvog naročitog razlga – osim prilično male svađe sa Luciferom – sadistički postupa sa svojim izabranim pravednikom. Kada se on, prekriven leprom, revoltiran pobuni, Jehova ga zastrašuje sa dva geopolitička čudovišta – kopnenim Behemotom i morskim Levijatanom, t.j. još ga ubija i moralno. Najnovija istraživanja Biblije ubedljivo dokazuju da se originalni tekst Jovove knjige prekida na vrhuncu tragedije, a Leviti su naivni moralizatorski kraj dopisali mnogo kasnije, užasnuvši se surovošću primordijalne prirode ovog najstarijeg odlomka „Starog zaveta“.

Drugim rečima, u okviru judaizma odakle je direktno uzeta, zapovest „ne ubij“ ne poseduje ni bezuslovnost, niti ma kakvo posebno značenje. O njoj niko nije diskutovao, a očigledno ni specijalno razmišljao. Nije ni da je uopšte nisu uzimali u obzir. Uzimali su je u obzir i uzaludno se trudili da ne puste krv. Pribojavali se i rabinskog suda. Ako bi neko učinio nešto nepromišljeno, onda je sledila odmazda. Zakon kao Zakon. Propis kao propis. Ništa posebno. Pravilo ljudske zajednice. U hrišćanstvu je sve drugačije. Hristos je ispunjenje Zakona. Sa njim se Zakon završava. Misija zakona je ostvarena. Na neki način, on je poništen. Baš poništen, a ne ukinut. Duhovna problematika prelazi u radikalno drugu ravan. Sada započinje vreme post-Zakona, era Milosti. „Senka zakona je prošla“. Tačnije rečeno, dolazak takve ere označava da zapovesti više ne važe. Štaviše, upravo prva zapovest o klanjanju Jedinom Bogu postaje prevaziđena Novim Zavetom, Zavetom ljubavi ka Njemu. Potpuno novi odnos između Stvoritelja i stvorenja, kao i između samih stvorenja, unosi Bog-Reč kroz svoje Ovaploćenje. Od sada sve protiče u znaku Emanuila, pod blagodatnim izrazom, „Sa nama Bog“. Bog nije daleko, nije u ulozi Sudije, Zakonodavca, već je u ulozi Voljenog i Ljubljenog. Nova zapovest ne odbacuje 10 pređašnjih, ali ih čini suvišnim. Čovečanstvo Novog Zaveta je kardinalno drugačije od starog, jevrejskog (ili paganskog). Ono je obeleženo elementom transcedentne Ljubavi, zbog toga dihotomija Zakona – „obožavanje-neobožavanje“, „jedno-mnogo“, „ukradi-ne ukradi“, „zavedi-ne zavedi“, „ubij-ne ubij“ – na kraju krajeva, nema više nikakvog smisla.

U hrišćanskoj svetosti to se ispoljava nesumnjivo pozitivno. Novi čovek ovde nema potrebe za pravilima, on živi samo za jednu stvar – Ljubav, koja je čista, razborita, neprolazna, u molitvi, sozercanju, na delu. Ovde nije prosto „ne ubij“; hrišćanski svetac bi se nasmejao nad takvom opreznošću, budući da je u njemu samom već uništena dualnost i napukla pregrada između ja i ne-ja. Štaviše, on želi da bude ubijen, on čezne da pati i žudi za mučeništvom. U svakom slučaju, savršena vrednost hrišćanskog postojanja nema nikakve veze sa 10 starozavetnih zapovesti. One su jednom za svagda prevaziđene u svetom krštenju. Sledeće je samo ostvarenje božije blagodati.

Šta ako uzmemo u obzir hrišćanina koji nije u svetosti, ni u monaštvu, niti u askezi i podvižništvu. Hoće li on sačuvati smisao starozavetnog poretka? Ne, neće. On je kršten, dakle rođen od Boga, prema tome Bog je takođe i sa njim. Unutra, a ne spolja. Dakle i on, nedostojni grešnik, živi sa one strane starog čoveka, u novom biću, u obilju nezaslužene svete blagodati. Poštovanje ili nepoštovanje starozavetnog zakonodavstva nema nikakve veze sa unutrašnjom suštinom hrišćanskog postojanja.

Naravno da je za društvo ugodnije da ima posla sa onima koji su poslušni i pridržavaju se pravila. Isto važi i za hrišćansku zajednicu. Ali sve to nema ničeg zajedničkog sa svetim tajnama Crkve, sa mističnim životom vernika. Upravo ovde postaje interesantno. Prekršivši neku starozavetnu zapovest, hrišćanin zapravo pokazuje da nije u sebi do kraja ostvario zagonetnu prirodu Novog Čoveka, potencijalnu ličnost, pobuđenu Svetim Duhom u krstionici. Ali ko se može pohvaliti da je dostigao potpuno oboženje? Što je čovek svetiji, utoliko niže, grešnije i užasnije izgleda samom sebi pred likom Svete Trojice. Prema tome, kao i u slučaju jurodivih, poniženje i propast čoveka mogu biti paradoksalan hrišćanski put, sveta tajna. Poštovanje 10 zapovesti nema presudno značenje za pravoslavca. Za njega je važno samo jedno – Ljubav, Novi, potpuno Novi zavet, Zavet Ljubavi. Bez Ljubavi 10 zapovesti su put u pakao. A ako Ljubavi ima, onda zapovesti nemaju više nikakav značaj. Sve su to jasno shvatili radikalni ruski intelektualci. Kod Borisa Savinkova u knjizi „Konj bledi, konj, vran“, terorista „Vanja“ (književni lik, koji je napisan po liku teroriste Ivana Kaljajeva) kaže pre ubistva: „A drugi put je put Hristov ka Hristu… Slušaj, jer ako voliš, mnogo, istinski voliš, može li se onda ubiti ili je to nemoguće?“ I dalje: „… neophodno je poneti krst, neophodno je iz ljubavi radi ljubavi biti spreman na sve. Ali obavezno, obavezno iz ljubavi i radi ljubavi… Evo, ja živim. Zbog čega? Možda živim zbog mog samrtnog časa. Molim se: Gospode, daj mi smrt u ime ljubavi. A onda, za ubistvo se nećeš pomoliti?“ Savinkov je živeo, mislio, pisao i ubijao posle Dostojevskog. Ali Raskoljnikovu ništa nije dodao. Raskoljnikov ne ubija samo zbog čovečanstva (premda i zbog njega), ubija u ime Ljubavi. Radi toga da bi postradao, da bi umro, da bi ubio smrt u sebi i drugima. Ivan Kaljajev, pa i sam Savinkov, ljudi su duboko ruski, duboko pravoslavni, duboko u „skladu sa Dostojevskim“, očigledno bogonosni, kao i ceo narod, prožet tako visokom, paradoksalnom i pravoslavnom Misli, u poređenju sa kojom najsofisticiraniji i najdublji zapadni filozofski uzori izgledaju bledo. Rusi ne objašnjavaju bogoslovlje, oni ga žive. To je bogoslovlje koje prolazi kroz epohe, kroz disanje, kroz suze, snove i izobličeni bes. Kroz patnju i mučenje. Kroz vlažno-krvavu, putenu i produhovljenu stihiju Novog Života.

Sve je moguće s ljubavlju i radi ljubavi. To ne znači da je sve potrebno i da sve zapovesti treba srušiti i odbaciti. Ni u kom slučaju. Potrebno je samo pokazati i to pokazati životom i činjenjem, da postoji i najvažnija je druga dimenzija bića, novi svet, svet ljubavi.

Sankt-Peterburg je mesto gde je ubijena starica-zelenašica. Znači, to je mesto ljubavi u Rusiji, locus amoris.

Rodion donosi dve ruke, dva uglasta znaka, dva spleta tetiva, dve rune na lobanji Kapitala, koja se sasušila od zime. U njegovim je rukama grub, prostački grub, primitivan predmet. Ovim predmetom se izvodio centralni ritual ruske istorije, ruska tajna. Bauk se objektivizovao, trenutak ispada iz tkanja zemaljskog vremena (Gete bi smesta poludeo, shvativši kakav se trenutak, zapravo, zaustavio…). Dve teologije, dva zaveta, dva otkrovenja se sastaju u čudesnoj tački. Ova tačka je nepromenljiva.

Njeno ime je Sekira.

 

Labris

 

Kratka genealogija sekire.

Najbriljantnije hipoteze što se tiče ovog predmeta, njegovog porekla i njegovog simbolizma, kao i uvek, daje Herman Virt, genijalni nemački naučnik, stručnjak u oblasti praistorije čovečanstva i najdrevnije pismenosti. Virt otkriva da je dvostruka sekira bila izvorni simbol Godine, kruga, njene dve polovine: jedne – koja sledi posle zimskog solsticija i druge – koja joj prethodi. U skladu sa tim, obična (ne dvostruka) sekira simbolizuje polovinu Godine, po pravilu onu koja počinje, prolećnu. Štaviše, praktična upotreba sekire za sečenje drveća se takođe, prema Virtu, odnosi na simboliku godine, budući da Drvo u Tradiciji označava Godinu: njegovo korenje su zimski meseci, a krošnja – letnji. Stoga je sečenje drveta, u izvornom smislu sakralnih društava, povezana sa početkom Nove godine i završetkom stare. Sekira je istovremeno i Nova godina i sredstvo pomoću kojeg se ruši stara. Istovremeno, to je i oštro oruđe koje cepa Vreme, odrezavši pupčanu vrpcu trajanja u magičnoj tački Zimskog Solsticija, kada se vrši najveća Misterija smrti i vaskrsenja Sunca.

Runa, koja prikazuje sekiru u drevnom runskom kalendaru, zvala se Turisaz, bila je posvećena Bogu Toru i padala je u prve mesece posle Nove godine. Tor je bio Bog-Sekira ili njegov simbolični ekvivalent Bog-Čekić (Malj), Mjolnir. Sa ovim Čekićem-Sekirom Tor je smrskao glavu Zmiji Sveta Jormungand, koja je plivala u donjim mračnim vodama. Očigledno, ponovo je solsticijski mit povezan sa tačkom početka Nove godine. Zmija je Zima, hladnoća, donje vode Svete godine, gde se spušta polarno sunce. Tor je, pak, sunce, on je i duh Sunca, koji pobeđuje ledeni stisak i oslobađa Svet. U kasnijim etapama mita, lik Sunca-Sveta se podelio na onog koji spašava i onog koji je spašen, a potom se i utrostručava, dodavanjem sredstva za spas – sekire. U izvornom obliku svi ovi likovi su bili jedno – Bog-Sunce-Sekira (čekić).

Prve slike znaka sekire u najstarijim paleolitskim pećinama i na crtežima urezanim u stenu, Herman Virt analizira u svetlu čitavog kompleksa godišnjih obreda i nailazi na zapanjujuću postojanost prvobitnog značenja sekire u vremenski i prostorno najrazličitijim kulturnim nalazištima i imenima tog predmeta. On dokazuje etimološku i semantičku povezanost reči, koje označavaju sekiru, sa drugim simboličnim pojmovima i mitološkim sadržajima, koji su takođe povezani sa misterijom Nove godine, sredinom zime i Zimskim Solsticijem. Naročito su zanimljivi pokazatelji da je simbolična semantika „sekire“ neverovatno slična sa druga dva drevna hijeroglifa-reči-objekta: „lavirintom“ i „bradom“.

„Lavirint“ predstavlja razvoj ideje godišnje spirale, koja se uvija ka Novoj godini i tu počinje da se odmotava. „Brada“ predstavlja posebnu, čisto mušku svetlost sunca u jesenje-zimskoj polovini godišnjeg kruga (kosa u celini predstavlja sunčeve zrake). Prema tome, u sferi runa, druga runa – „Peorp“ – prikazuje se u obliku sekire, ali označava bradu. U središtu lavirinta živi Minotaur, čudovište, čovek-Bik, ekvivalent Jormungada, Zmije Sveta i … starice-zelenašice. Dostojevski je izrazio najstariji mitološki zaplet, tajnu paradigmu simboličnog poretka i opisao primordijalni ritual koji su naši preci praktikovali više hiljada godina. Ali to zaista nije anahronizam, niti raštrkani fragmenti kolektivno nesvesnog. Zapravo, radi se o kudikamo važnijoj eshatološkoj slici, o smislu i pokretanju Kraja Vremena, o brižljivo čuvanom apokaliptičnom mitu, kada se susreće vreme sa Večnošću i kada bukne oganj Strašnog Suda.

Rusi su izabrani narod, a ruska istorija je sažetak svetske istorije. Ka nama, koji smo kao etnički magnet i u vremenu i u prostoru, stremi rastuća snaga sudbonosnog smisla života. Prvi i drugi Rim su postojali samo zbog toga da bi se pojavio Treći. Vizantija je bila predznak Svete Rusije. Sveta Rusija se zloslutno skupila u gradu-utvari Sankt-Peterburgu, gde se pojavio najveličanstveniji prorok Rusije – Fjodor Dostojevski. Glavni junaci njegovog najvažnijeg romana „Zločin i kazna“, čija se radnja odvija u lavirintu peterburških ulica, glavni su junaci Rusije. Među njima su najbitniji Raskoljnikov, starica-zelenašica i sekira. Pri čemu je baš sekira taj zračak koji povezuje Raskoljnikova sa lihvarkom. Dakle, istorija sveta kroz istoriju Rima – kroz istoriju Vizantije – kroz istoriju Rusije – kroz istoriju Moskve – kroz istoriju Sankt Peterburga – kroz istoriju Dostojevskog – kroz istoriju romana „Zločin i kazna“ – kroz istoriju glavnih junaka ovog romana – svodi se na SEKIRU.

Raskoljnikov je rascopao glavu bogate starice. Ime „Raskoljnikov“, već samo po sebi, ukazuje na sekiru i radnju koju on izvršava. Raskoljnikov izvodi ritual Nove godine, misteriju Strašnoga Suda i svetkovinu vaskrsenja Sunca.

Kapitalizam, koji gamiže ka Rusiji sa Zapada, iz predela sutona, utelovljen predstavlja Zmiju Sveta. Njegov agent je starica-pauk, koja plete mrežu zelenaškog ropstva; i ona je deo njega. Raskoljnikov nosi sekiru Istoka. Sekiru izlazećeg sunca, sekiru Slobode i Nove Zore. Roman je morao da se završi trijumfalno, potpunim oslobođenjem Rodiona od optužbe; zločin Raskoljnikova predstavlja kaznu za lihvarku. Proglašena je era Sekire i proleterske Revolucije. Ali… U igru su ušle dodatne sile. Posebno se podmuklim pokazao istražitelj Porfirije. Ovaj predstavnik kafkijanskog pravosuđa i farisejskog pseudo-humanizma započinje zamršenu intrigu, kako bi u sopstvenim očima diskreditovao junaka i njegov postupak. Porfirije podlo izvrće činjenice i uvodi Raskoljnikova u lavirint sumnji, briga i duševnih muka. On ne samo da se trudi da uhapsi Rodiona, već nastoji da ga duhovno zgazi. Sa ovom huljom bi trebalo postupiti isto kao i sa staricom. „Slomi zmiji glavu“. Ali, sile su napustile junaka…

Potom postaje nejasno i preostalo tkanje mita. U skladu sa primordijalnim scenarijem, Raskoljnikov bi morao da izbavi Sofiju-Premudrost iz bordela, kao što je gnostik Simon spasao Jelenu. A scena čitanja jevanđeoske priče o Lazarevom vaskrsenju je sačuvana iz prvobitne (virtuelne) verzije: Sofija, spašena Ljubavlju i oslobođena okova zelenaškog ropstva, propoveda sveopšte vaskrsenje. Ali onda ona iz nekog razloga, stupa u tajni savez sa „humanistom-ideolopoklonikom zmije“ Porfirijem i počinje da sugeriše Raskoljnikovu, da bi se na staricu tobože trebalo sažaliti i da ona „nije jeziva vaška“. Društvo ljubitelja životinja, koji su ljubitelji i Zmije Sveta iz najmračnijih dubina pakla. Brinu se o suzicama kapitalista.

Kako sve to objasniti?

Dostojevski je bio prorok i posedovao je dar predviđanja. Ne samo da je predvideo Revoluciju (sekirom po lobanji), već i njeno izopačenje, njenu izdaju i prodaju. Sofija socijalizma se postepeno izopačila u humanističko farisejsko beskičmenjaštvo. Porfiriji su prodrli u partiju i potkopali temelje eshatološkog carstva sovjetske države. Odustali su od permanentne revolucije, potom od čistki, a zatim je Sonja pred licem potonje sovjetske inteligencije, ponovo kukala sa njenim najglupljim – „ne ubij“… I krv je pokuljala rekom. Pritom, ne krv starica-zelenašica, već zapravo krv nevine dece.

Postoji virtuelna verzija „Zločina i kazne“, gde je kraj potpuno drugačiji. Ona se odnosi na novi, budući period ruske istorije.

Do sada smo živeli prvu verziju. Ali sada je sve gotovo. Novi mit stiče telo, skerletni mač Borisa Savinkova peče dlanove mlade Rusije, Rusije Kraja Vremena.

Ime ove Rusije je Sekira.

Aleksandar Dugin

Tekst prevela: Radmila Krunić

Napomena prevodioca: članak je preveden iz knjige: A. Дугин – Тамплиеры Пролетариата, Москва, 1997.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
petar
petar
1 month ago

Autor je promašio temu-ne znam iz kojih razloga je istakao da su “Zločin i kazna”najbolje delo Dostojevskog!?Tu ne može biti govora-Karamazovi-po svim kriterijumima ali ne može se ne konstatovati da i pomenuti roman ne spada u 10 najboljih i najvećih ikad napisanih od kad postoji svet…Međutim,nespojiva su poređenja i relacije koje je komentator pokušao da stavi u kontekst.Raskoljnikov je ipak obični ubica(iako sa velikim genetskim predispozicijama plemenitosti-što je i opisano u Romanu)Treba obratiti pažnju kako je objektivno sagledao Napoleona:sami Dostojevski kroz usta njegovih i naših imaginarnih junaka-te ne treba čitati nešto što sam pisac nije decidno napisao a baviti se mogućim konotacijama i sl.
…Toliko se bavi štetnim hvalospevima a ispod tepiha gura jedan od najvećih ako ne i najveći ženski lik svetske književnosti-Sonju-njena pojava je nenadmašna-Raskoljnikov je bolesnik ili čovek koji je oboleo usled teške oskudice i nevolje ali njegova ideja ipak nije u rangu viših(treba uporediti Ničeovog natčoveka i eventualno slovenskog-to su potpune suprotnosti i ključ razumevanja je događaj koji se desio posle postojanja autora i ideologa-a to je II svetski rat sa njegovim katastrofalnim posledicama…-makar nam Dostojevski ne daje materijala da u to verujemo.
Odakle paralele sa proleterstvom i kapitalizmom,kad je ovo metafizički i univerzalni problem?Preslobodno se autor teksta osmelio da nas impresionira nepostojećim porukama Dostojevskog u konkretnom slučaju-samim tim je izvršio negativnu selekciju i olako bacio tešku senku na sveslovenstvo koje ne može da nosi suvišan teret stravičnog zločina-ubistva te dve sestre ili bilo kojih bića iz kategorije tzv.nejači te svih analogija i parabola s tim u vezi.U redu-Raskoljnikov ubio u nekom ratu nekog neprijateljskog generala ili visokog oficira te nam dokazao hrabrost da nešto menja ili kvalitatativno uspostavlja…Naprotiv,mišljenja sam da je Dostojevski samo hteo da nagovesti ambis i dubinu ljudske duše te kao odraz u ogledalu i mogućnost bekrajne uzvišenosti:koja su prevashodno čista i bezinteresna vera,Ljubav i Pravoslavlje sa tolikim njegovim specifičnostima i odlikama
p.s.napisah ovo konfuzno i za kratko,ovakva tema zahteva ogromno posvećenje i analizu ali sa jasnim osvetljenjem iz drugog ugla kojom sam-nadam se-ipak predstavio jednu od suština Zločina i kazne i vratio ga u okvir kakvim ga nam je veliki Dostojevski postavio i podario