Мотив Странца

Један од најпознатијих Стеријиних романа – антиромана, али и пародија на тадашње авантуристичке романе, а можемо слободно рећи и обрачун са романтичарско – авантуристичким списатељима, међу које је и сам спадао, на чијем се челу налазио Милован Видаковић. Поред критике оновременог романа, Стерија је изложио цео његов поглед на свет и његове мисли. У овом делу видимо присан однос са Читаоцима, јер му је много било важно да саопшти своје мисли и идеје, па кроз цео роман Списатељ води разговор са Читаоцима. Уводи их у причу, објашњава им, одговара на питања и води полемику. У једном погледу ми као Читаоци смо Странци у чувеном делу. Списатељ нас уводи у један нови стил, један нама непознат свет, наводи нас на размишљање трудећи се да ми као Читаоци испратимо сам ток радње. Низ дигресија које повезује са страном традицијом, доводећи је у везу са српском, обраћајући се нама као „љубазним читатељима” приповеда нам о главном јунаку. „Стерија је срушио рампу између текста и живота”¹, и уплео нас као читаоце прошлог, садашњег и будућег времена у његова дела и дао нам један лик који је несаломив.

Стерија прузима већ искоришћен сиже (идеју) и пронађене форме (нпр. каталози, упитници, карте за игру с питањима и одговорима), па их активира у радњама, репликама јунака, обраћањима читаоцу или у сличним једноставним жанровима.²

На самом почетку романа „Вступленије” имамо директно обраћање списатеља – Читатељима, осети се пишчев подсмех самом себи, али и Видаковићу, јер се списатељ кроз цео роман позива на „Љубомира у Јелисијуму”. Упознаје своје Читатеље са главним јунаком, дететом који настаје из проблематичне везе недовољно познатих родитеља, затим васпитање детета које преузима свештеник јер бива остављено. Приповедало се о Роману унаоколо, као о неком чуду, Романове дечије игре, заинтересованост за оружје, а временом и велика заинтересованост за читање. „Тако се заљуби у читање романтически књига да се ни у време ручка од њи раставити није могао. Осим свију му се обаче најбоље допадне Велимир и Босиљка; тако по свету ићи, и толике земље, нарочито Египат, без крајцера видити.”³ Списатељ толико осетно прелази из једног дела у други све кроз дијалог са Читатељима „дигресивно- коментаторски стављени у уста стварног или замишљеног списатеља, и његових фиктивних читалаца”.⁴ Читатељи кроз цео роман воде дијалог са Списатељем и тако долази до мешања романа са стварношћу „Док сам ја ову дисертацију правио, Роман се тако с коњем удаљио да га при свем усиљавању и труду моме није могућно стићи.”⁵ Долазак младог Романа у Египат развија се кроз опис његових донкихотских авантура, не можемо а да не уочимо паралелу између главног јунака Романа и Дон Кихота, само приповедање о „зачећу” детета, његовом детињству и васпитању, а затим и проповедање првих Романових авантура, од његовог доласка у Египат. Његовим доласком у Египат Роман постаје Странац у делу. Када стигне у Египат „У Египту, међу непознатим људима, без леба, без новаца, без кума, без пријатеља. На коју гођ страну погледи, све је страно и њему непознато“. (Ј.Стерија Поповић 1982:62)

Странац у „Роман без Романа”, постаје сам јунак, када га кадија затвори у тамницу, у свету њему непознатом, јер је пре затварања био витез, који је са коњем Розинантом јуначким корацима изазивао судбину.

Овамо, бабе и бубе, ко ће ми на мејдан изаћи! Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети.⁶

Не можемо, а да не укажемо на значење затварање јунака у тамницу. Главни јунак као и у већини дела које је Стерија читао када бива затворен у тамницу, бива и избављен из тамнице и то углавном од стране неке лепотице у коју се потом и заљуби. Агина кћерка је ипак приказана супротно идеалима женске лепоте, крупна, ружна и матора девојчура Чимперич „то је била баба која 120 поклада врло добро памти, без два предња зуба, са тешким задахом у устима, а када говори из уста њени киша од пњувачке на оног сљедоваше који је био предмет њеног разговора.”⁷ Странац у једном делу постаје и агина кћерка Чимпереч. Када ослободи Романа, и крене са њим у шуму желећи да остатак живота проведе са њим долази до самог обрта радње. Роман не желећи ништа са Чимперич искраде се у току ноћи и остави је, без икаквог објашњења. Видно узнемирена, разочарана и заљубљена Чимперич крене да га тражи. Странац у шуми, остављена, лута у свету њој страном и непознатом „ходећи тако по њојзи непознатом пределу, и шибљем мерећи табарку тела свога…”⁸

Спајањем несрећне агине кћерке са „гимнософистом” видимо Стеријин подстицај који је добио из Виландовог „Новог Амадиса”, самим тим уочавамо још једног Странца у делу. Гимнософистици које су Грци звали „голишавим мудрацима” приказан је у делу као шумски филозоф ког среће агина кћерка која се на крају удаје за њега. Кроз целу сцену сусрета и разговора између агине кћерке и гимнософисте Стерија као Списатељ обавештава своје Читатеље о подацима које дају антички извори о гимнософистима. И тако нас уплиће у дијалоге, представљајући културу и цивилизацију.

„Писац је још на крају првог дела романа раставио „младенце” у шуми, и ту ће се прича и завршити. Чимпеприч се у шуми удаје за „шумског филозофа”, Роман наилази на шумског човека, успе да га поврати од страха, који га је ухватио када је видео у Романа мач, речима које показују да је Стерија и овде, на крају другог дела књиге, још увек имао у виду Видаковића: „Мајчин сине, рекне на то Роман, где је Бурјам да те види каквог јунака Земља носи”.” ⁹

Можемо слободно рећи да је и сам Читатељ Странац у делу, јер га сам Списатељ директно уводи у сам ток приповедања, и на тај начин му је сам Читатељ помогао да до краја представи сатирични опус. Низ дијалога, дигресија, коментара довели су ово дело до усијања и сторили од читаоца једног од јунака. Али на самом крају можем уочити још једну чињеницу, да је и сам аутор Странац у сопственом делу, уводећи себе у дело као Списатеља и оштрог критичара.

У ”Роману без Романа” већи дио текста није у причи о јунаку или радњи, већ у једном архипелагу комуникативних цјелина које се тичу поетике приповиједања, морала, љубави, дојења дјеце, моде, критике, удаје, брака, читања, пренумерације књига, одијевања, пјесничке фантазије, уз вербална поигравања, све у правцу пародије или травестије и све у непрестаном обнављању контакта с различитим врстама читалаца или поводом различитих аспеката књижевног свијета конфронтираног са свијетом стварности.¹⁰

С обзиром да на самом почетку антиромана Стерија пита да ли да ово буде епопеја или да позива музе да му се умилостиве, затим мало даље говори о „калупу” за писање романа, из све те недоумице можемо и самог Списатеља сматрати Странцем који се тренутно не уклапа у свет који га у реланости окружује. С обзиром да је један од ликова Г. Сочинитељ који исказује своје мисли, идеје, и упоређује своје дело са низ осталих дела, ту увиђамо самог писца као Странца, који себе сматра другачијим од свих писаца тога времена и самим тим Странац у свету књижевника.

За ПУЛС Дајана Божичковић

  Jovan Sterija Popović, Književnost, roman