Nema istina – Mrzim tu glupost koju ljudi nazivaju – Nova godina i nerviraju me ove kese… Nikada nisam razumeo kupovinu u osvit poslednjeg dana u godini. Moja luda žena će opet samo da ćuti i zlovoljno sprema večeru. Posle ja blesav, pih! Normalno je da ću da vičem. Zar je mislila da ću da trošim pare i vodim je negde na doček? Ženturače… samo da negde idu. Odavno joj se sprema.

Pavle Malivuk, profesor geografije, otvara ulazna vrata i vidi da žena nije sklonila čizme. Ako poginem biće to njena krivica. Napušta ga strpljenje. Dosta je bilo! Kada joj budem bacio ove kese na sto, uh ma…

U kući je tišina. Pavle skida duboke cipele i baca ih pored ženskih čizmica sa visokom potpeticom. Lice mu ocrtava bes i spremnost za raspravu. Laktom otvara kuhinjska vrata, zastaje kao ukopan i kese mu ispadaju iz ruku. Prizor ispred njega nalikuje na ružan san. Trese glavom, ali ništa se ne menja. Slika je i dalje tu. Iz kese počinju da cure razbijena jaja. Kaplje i sa stolnjaka, ustvari više curka. Na sred kuhinjskog stola nalazi se Marijino telo sa nožem zarivenim u grudi. Prilazi polako i posmatra ženino mirno lice, plavu kosu, otvorene oči, velike i tamne. Brzo vadi nož, ali odmah shvata da je napravio grešku, jer krv još jače kreće da teče iz grudnog koša.

Bez snage i glasa seda na prvu stolicu. Gleda u nož i panično ga baca u ugao. Ukočen je, ne zna koliko dugo posmatra ženino lice.

Svi će misliti da sam je ja ubio. Zašto li sam uopšte dirao nož? Kako sam mogao da budem tako glup? Zašto nikoga nema u kući? Koga da pozovem? Policija će odmah sumnjati na mene. Zar je ovo morala da mi priredi? E, sada ću stvarno da je ubijem… Čekaj, ja ludim… pa već je ubijena. Ko se to igra sa mojim živcima? Marija, skote, baš si našla kada da umreš…

Pavle opet osluškuje. Tišina. Nemoćan je da ustane. Nastavlja da misli:

Bože, gde je naša ćerka? Kako na nju nisam pomislio.

Skače i trči u drugu sobu. Televizor i dva kompjutera su uključeni, suknje, majice i čarape, razbacane svuda po prostoriji. Darija nije tu. Viče na sav glas, trči u drugi deo kuće gde žive njegovi roditelji. Hita iz jedne prostorije u drugu. U majčinoj kuhinji su postavljeni tanjiri, oni koje čuva samo za specijalne prilike. Sve na prvi pogled deluje normalno. Samo što nema nikoga. Hvata se za vrata u želji da izađe napolje. Zaključana su.

Moja majka se večito zaključava –  misli – Ali gde je otac? On jedva da može da se kreće. Da li je moguće da ih je neko sve pobio? Zašto je onda samo Mariju ostavio u kući? Čekaj da razmislim… Bio sam odsutan jedva pola sata. Kada sam izašao svi su bili ovde.

Odmahuje glavom.

Ne, oni su odvedeni –  zaključuje – Ali kuda?

Ponovo odlazi u svoj deo kuće, trči do ulaznih vrata, ali su sada i ona zaključana. Užurbano pretura po džepovima, ali ne pronalazi ključeve. Nema čak ni mobilnog telefona. Prilazi fiksnom, ali ni on ne daje nikakav znak života.

Ja sam ovde zarobljen. Jedino da probam da izađem kroz prozor. Nisu visoki. Nekog moram da pozovem.

Svi prozori na kući su zadihtovani i nemoguće ih je otvoriti. Pavle uzima stolicu i snažno udara po staklu. Ništa, ne čuje se čak ni zvuk udarca.

-Ovo je zona sumraka…

– viče i shvata da je čitav pod u krvi. Marijino telo i dalje leži na stolu, dok sve sa nje kaplje. Čarape su mu mokre, oseća gađenje. Opet gleda u ženino lice.

Da li je ova žena uopšte Marija? – krivi glavu – Mnogo puta sam poželeo da je nema. Ali nikada na ovaj način… Koga ja to lažem? Jesam, želeo sam da je ubijem mnogo puta, ali nisam imao hrabrosti.

Opet sedne i gleda.

Boja na njenom licu se ne menja, zar to nije čudno? Nema trunke straha, ni iznenađenja u tim očima. Mora da je znala ubicu! Ljubavnik, verovatno… Toliko godina slušam ogovaranja, ali nikada nisam uspeo da pronađem dokaz da me je varala. Možda je to bio neko blizak, neko na koga nikad ne bih ni pomislio. Oduvek se družila sa muškarcima, kao da im je više verovala. Jedina prijateljica joj je Nataša. Da je pozovem?

Ponovo doziva ćerku, ali više ni svoj glas ne čuje. Okreće se prema Marijinom telu.

-Evo ti, kučko, to si htela! – kaže – Da me zarobiš, izludiš i šta sada? Misliš da si pobedila? Nisi i nećeš nikada!

Šljapkajući preko krvavog patosa uzima nož, prilazi telu i ubode je jednom, drugi put, još nekoliko. Pa opet ispočetka.

-Eto, da te ja dovršim jednom za svagda. Život si mi uništila, propala umetnice, propala lepotice, propala ženo… Nikada ništa nisi znala. Koliko sam ti puta ručak spremio, jer te je bolela glava? Koliko puta sam te zamenjivao, dok si bila kod tatice, da ne umre sam? Što jednom nisi ostala kod njega i oslobodila me? Mislila si da sam budala! Sada idi kod tvoje mamice na onaj svet, pa pričajte. Žali se još malo na mene.

Kada ostane bez snage pada na kolena i krvave ruke briše o tamno-sivi džemper. Na tren čuje snažan zvuk lomljenja stakla. Kuhinjski prozor se sručio. Spas! Penje se na stolicu u nameri da iskoči, ali istovremeno pred njegovim očima stvara se novo neprobojno staklo. Udara, grebe, viče i opet odustaje.

E, nećeš vala! Ne dozvoljam. Bolje i sto godina da trunem u zatvoru nego da umrem ovde sa tobom.

Hladnokrvno preseca ženino telo na pola. Kičma mu pravi problem, pa uzima sataru koja je uvek služila za sečenje pečenja i lako dovršava posao. Gornji deo trupa stavlja na jednu stolicu, donji na drugu, creva i ostalu nutrinu kupi i odlaže u kesu, potom baca u kantu za otpatke.

Marijino lice, i dalje nepromenjeno, posmatra ga.

-Ovako sam kidao lutke mojim tupavim drugaricama u školi. Što me tako gledaš? Gde nam je dete, veštice? Gde su mi roditelji? Njih si poštedela? Samo si mene uništila. Šta sam uopšte radio sa tobom? Zagledao se u lepotu i duge noge. Znaš, sada kada te ovako pogledam, shvatam da ti noge baš i nisu duge, i uvek ćeš imati ta ružna, seljačka kolena. Mislila si da se plašim? Nema više toga. Strah je ono što si ti uvek pokrivala osmehom ili suzama. Ali zašto sada ne plačeš? Ti ne znaš šta je bol. Kada te je išta bolelo? Ne pominji mi one tvoje bolesti. Ma daj! Da te je Bog hteo, uzeo bi te, nego mu nisi trebala. Što nisi lepo umrla još davno? Do sada bih se već ponovo oženio, možda i još dece napravio, ali ne, gospođa je poživela! Do sada. Bar nešto dobro u svemu ovome. Slušaj, mogu ti reći da sam jako gladan…

Otvara frižider i u vatrostalnoj činiji pronalazi rusku salatu.

-Opet isto… I posle se čudiš šta mi je? Koliko puta sam ti rekao da krupnije seckaš povrće i staviš više bibera? Ma ne, ti to namerno, samo da bi me nervirala.

Uzima salatu prstima na kojima se krv već skorela.

-Evo, nije dovoljno ni kisela. Ma ti ćeš da je jedeš.

Stavlja činiju na sto, jednom rukom otvara usta mrtve žene, a drugom joj gura rusku salatu unutra. Ostaci majoneza i graška padaju i lepe se po stolici i patosu.

-Jesi li sad videla što ne valja? Hoćeš još? – pita.

Nastavlja istu radnju, onda je naglo prekida i sam počinje halapljivo da guta. Pije dve velike čaše vode, jednu za drugom, a onda se seti da se u jednom od kuhinjskih delova nalazi flaša Badelovog pelinkovca. Uzima je.

-Hoćeš, a? Pila si ti, bre, ovo nekada. Posle si postala svetica sa večnom kafom i kiselom vodom. Folirantkinjo! Hajde, sastavi se i počisti ovaj krš, ako nećeš da Novu godinu sačekamo u đubretu. Mada, kada je to tebi, pa i smetalo… Nikada nisi bila domaćica.

Upada u histerični smeh, pa potom gleda cinično.

-Znaš, da nisi začela sa Darijom, ne bih te ni ženio. Nego, brzo si ostala trudna kada sam te doveo u kuću, pa mi nije blo druge. Vidiš, nikada o tome nisam razmišljao… Da li je Darija uopšte moje dete? Možda i nije, ti si tada išla na silna poslovna putovanja. Ko zna šta je moglo da se desi… Mada, ona previše liči na mene da ne bi bila moja. Ista je to krv!

Nije ni primetio kada se na krvavom stolu pojavila okićena jelka sa svetlucavim lampionima. Razrogačio je oči, čudeći se. Svetlo koje se palilo i gasilo padalo je na Marijino lice i pravilo senku u obliku cveta. Pokušao je da skloni jelku, ali je  rukama samo hvatao vazduh.

-Misliš da će me ovo razmekšati?  – vrišti – Znaš koliko ih mrzim, ove veštačke posebno. Neću ni da poludim, odlučio sam! Hajde da vidimo šta ćeš još da smisliš. Ionako si bila neuspeli režiser, vidiš da ti ne ide uopšte. Mrtva si sada, čuješ li? Prihvati to.

Čuje se otvaranje vrata na susednoj sobi.

-Ćale, dođi ovamo. Trebaju mi pare…

– bio je to Darijin glas. Poskočio je i hitro ušao u sobu. Darija je oblačila neku čudnu, crno-žutu haljinu, a na nogama je već imala čizme od pocepanog teksasa.

-Darija, gde si ti bila? Tražim te već dva sata.

-Ne gnjavi me. Daj pare, pa da idem.

Nije se okrenula čak ni da ga pogleda. Okrenuta leđima nastavila je da se šminka ispred ogledala koje je položila na monitor lap-topa.

-Darija, gde si bila? Odgovori kad te pitam. Znaš li gde su baba i deda?

Ćutala je i pažljivo nanosila debeo sloj crnog kreona oko očiju.

-Nešto sam te pitao!

-Ćale, daj mi pare i brišem. Nemam pojma gde su. Malopre sam se probudila, tako da ne znam gde su matorci, a ni Marija.

-Za nju te nisam ni pitao. I, molim te, prestani tako da je zoveš, majka ti je. To me jako nervira.

-Vidiš, nju ne nervira. A možda bi ti, ćale, trebalo da se zapitaš gde je ona. Nema je čitavog popodneva, a moram da krenem. Obećala je da će mi pomoći da namestim frizuru. Daj te pare i izađi.

Gura ruku u džep i vadi nekoliko novčanica.

-I to je sve? –  kaže Darija – Daj da se jednom ne svađamo oko para.

-Postaješ gora od majke. Hranim vas svaki dan…

-Ćale, ne počinji. Neću da slušam opet te gluposti. Daj mi još para i pozovi Mariju.

-Neću da je zovem. Ko zna gde je ludača otišla.

-Marija nije ludača. Bar jednom u godini, pa makar to bio i poslednji dan, molim te, ćuti, daj pare i zovi je.

Počinje da pretura po džepovima i za divno čudo ovog puta nalazi mobilni. Obliva ga  hladan znoj, a ruke mu drhte.

-Nemam signal – kaže.

-Uzmi moj, eno ga na krevetu.

Uzima Darijin telefon i pravi se da zove. Onda se seti Nataše i reši da okrene njen broj.

-Kaži, pile? – čuje se prijatan i melodičan glas sa druge strane linije.

-Čuj, Nataša, Pavle je ovde… Samo da te nešto pitam.

-Hej! – prekinu ga Nataša – A ja sam baš htela da nazovem i pitam gde je, pobogu, Marija? Trebalo je da se vidimo još u četiri popodne.

– I ja tebe zovem iz istog razloga. Ne znam gde je. Mislio sam da je kod tebe.

-Nije. Nismo se videle. Nemam pojma, nije dostupna. Da li je Darija tu?

Pavle se seti prepolovljenog tela svoje žene u kuhinji i strese se.

 -Ovde je –  promuca.

-Hm… baš čudno. Ja obično uvek znam gde je Marija. Pretpostavljam da treba i Dariji. Ne verujem da bi ti uopšte i primetio da je nema. Hajde, daj mi dete.

Daje telefon ćerki. Ona, ne okrećući se, pruža ruku i javlja se. Nataša govori, Darija nezainteresovano odgovara.

-Dobro, dobro… – onda joj se ton glasa izmeni – Kako to misliš? Ne, ne verujem. Dobro, javiću ti. Čekaj, a moja frizura? Ok, čekam te.

Pavle izlazi iz sobe. Shvata da će Marijina prijateljica doći. Ne zna šta da radi.

-Paaaaaavle dođi ovamo, opet nema signala – čuje glas.

Ulazi u očevu sobu i posmatra čoveka.

-Šta je tebi, sine? – kaže otac – Ne gledaj me tako. Vidiš, opet nema signala na televizoru, a krenuo je novogodišnji program.

-Gde si ti bio kada sam te tražio?

-Gde sam ja bio? Pa ovde u sobi. Sedeo i gledao film. Ne sećam se da si me tražio.

-A majka?

-Tu sam! – odgovori žena i uđe u prostoriju ne dižući pogled sa ukrštenice.

-I tebe sam tražio. Nigde te  nije bilo.

-Mene? Znaš da od četiri popodne rešavam ove ukrštene reči. Izgleda da sam ispala iz forme. Nego, gde je Marija čitavog dana? Da se niste opet posvađali?

Pavle gleda u daljinski i presabira misli.

-E, dobro je, sine. Evo signala, sedi i neka ti majka skuva kafu, pa da gledamo narodno veselje – kaže otac i pogleda u ženu koja i dalje drži ukrštenicu u rukama.

-Idem tamo kod vas – kaže žena – Ne radi mi šporet.

Pavle naglo skoči.

-Ne, ne! Neću kafu. Doći ću posle.

Istrčava u hodnik i gleda u kuhinjska vrata. Čuje zvono i odmah potom u kuću uđe Nataša bez preterane želje da komunicira sa njim.

 -Idem kod Darije! – samo reče crnokosa žena i ode u sobu.

Pavle Malivuk je opet sam u hodniku. Shvata da je u dobroj prilici da pobegne. Vrata su otključana, sad je njegova šansa. Pre nego što ga nešto opet ne zarobi. Obuva se i istrčava napolje u mećavu. Više ga ne brine Marijino iskasapljeno telo u kuhinji. Neka je pronađu, nije moja krivica! Možda je i jesam prepolovio, ali, kurva je već  bila mrtva.

Hoda polako kroz mećavu.

Kuda sada? U kafanu nikada nije išao, nema baš mnogo prijatelja, uostalom i ne voli ljude. Kuda onda?

Stoji ispred apoteke, rešava da uđe unutra i kupi aspirin. Čini mu se da ga apotekar čudno gleda.

-Pavle, da li ste dobro? – pita ga ljubazno.

-Da, jesam.  Samo da imam lek kod sebe u slučaju da me  zaboli glava.

-Pavle, nemojte mnogo da pijete noćas. Lepo se provedite i pozdravite Mariju. Srećna Nova… –  dovikuje apotekar za njim.

Pavle Malivuk izlazi bez reči, zapitan zbog čega su svi ljudi toliko voleli Mariju. Nepoverljiv je prema apotekaru. Zgodan je, markantan, moguće je da je on taj ljubavnik. Da, sigurno je on! Možda i više njih.

Odlazi niz belinu ulice.

***

-E, sada je odlično. Hvala ti, Nex. Žurim, a ti kaži Mariji, ako se uopšte pojavi, da me ne cimata noćas! –  reče Darija.

Nataša gleda u osamnaestgodišnju devojku i razmišlja o tome kako previše liči na svoju majku. Darija oblači pelerinu od kamilje dlake i nestaje brzinom svetlosti.

Pošto je ostala sama, Nataša oseti bol u glavi i leđima, pa se proteže i dalje razmišljajući o Mariji. Ustaje, shvata da je žedna i odlazi u kuhinju da sebi natoči vodu.

Otvaranje kuhinjskih vrata ostavlja je nemom. Tišina traje nekoliko minuta, onda se smeši. Iz nje izlazi ona druga Nataša, ona nepoznata i nikada željena. Ta Nataša izuva čarape i gazi po pihtijastoj krvi na patosu.

-Mnogo si glup, Pavle. Ne radi se to tako… 

– kaže, pa se hvata za isto oruđe kojim je Pavle presekao telo. Prvo stavlja donji deo trupa na sto, precizno ga komada u sitne delove, pa ih odmah baca u veliku plastičnu vanglu, koju je našla na radnoj površini. I njoj, kao i Pavlu, kosti stvaraju problem, ali se ona lakše bori sa tim.

Rešava da jednu šaku ostavi celu. Videla je u filmovima da se tako radi. Nekako je baš dramski. Kada je na red došao drugi deo tela, okreće se i nekako uspeva da nađe crnu, veliku šerpu u kojoj je Marija kuvala sarmu za slavu.

-Da, spremala si odlične sarme… Volela sam da ih jedem. I one tvoje ukusne torte, pravljene odokativno i bez naziva –  priča dok seče trup i gleda u glavu.

-Hm, šta sa njom da radim…  – kaže zabrinuto.

Za manje od sat vremena Marijino telo se sastojalo od komadića. Nataša nalazi dve velike kese i delove sipa u njih, dok unutrašnje organe preručuje u treću.

-Dobro,  to je sređeno. A sada ribanje… –  kaže tužno – E,  to će već da potraje!

I trajalo je. Satima. Ponoć je odavno prošla kada se Nataša ponovo vratila u kuhinju i još jednom sve pažljivo pregledala. Blistalo je, kao da se ništa nije desilo.

-Srećna ti nova godina, Nataša – reče, obuče kaput i ode kući da se naspava.

***

Deset godina kasnije…

-Ume li ovo dete da se smiri, pitam se. Marija, molim te, ostavi maminu šminku!

Darija iz detinjih ruku uzima ruž i nanosi ga na usne.

-Milane, hoćeš li sve do ponoći da stojiš kao ukopan? Oblači se i ne nerviraj me –  kaže mužu.

On je posmatra, zatim gleda u ćerku kojoj retko kad izgovara ime. Jednostavno ne može da ga prevali preko usana.

Tačno je decenija od kako se Marija vodi kao nestala i retko kada je neko spomene. Ali on ne može da je izbaci iz pomahnitalih misli.

 Da li sam kriv što sam se rodio na pola puta između Marije i Darije? Da li je moja krivica što sam je voleo? Znam da je i ona volela mene. Kriv sam. Oduvek sam bio…

Zvono.

 -Milane, otvori vrata. To su ćale i Nex.

Bračni par ulazi, grli devojčicu. Sredovečni muž i žena udeljuju komplimente Dariji.

-I ja sam jepa!

– kaže devojčica i kao balerina pravi krug oko sebe da bi pokazala svoju novu, svetlucavu haljinicu.

-Jesi, dušo. Baki si najlepša… – Nataša je opet zagrli, pa je stavi u krilo.

Pavle pruži ruku Milanu.

-Zete, ti ne žuriš sa oblačenjem?

– kaže. U glasu se ocrtava hiljadu nijansi mržnje i skrivenog besa prema suprugu koga je Darija izabrala.

Mogla je naći boljeg… – misli po ko zna koji put – Vidi kakav je… Matora drtina, a ona lepotica. Ma, neka ga… Često se žali da mu je loše, možda je zaista bolestan. Rak, tumor, bilo šta od toga je dobro. Ako uskoro umre, moja Darija će ostati mlada udovica i život će i dalje biti pred njom. Doduše, mora da ga je Darija nekada volela. Mlodost ludost. Ne znam ni da li mogu da je krivom zbog Stefana. Pored ovakvog muža svaka žena bi našla nekoliko ljubavnika. Za svaki dan u nedelji po jednog. Pametna je ona… Moja krv i meso. Stefan je perspektivan mladić, pred njim je uspešna politička karijera, a ona mu je podrška. Lep su par. Ovaj ovde…

Milan gleda u tasta i u njegovim očima vidi krivca. Od kada se probližio Dariji želeo je da mu postavi samo jedno pitanje.

Zašto si je ubio, skote?Misliš li da smo sada svi srećniji? E, pa nismo. Mogao si da se razvedeš, pa da na miru jebeš njenu najbolju prijateljicu. Budalo, zašto si je mrzeo toliko, zbog čega su je svi mrzeli toliko? Zato što je bila bolja od svih vas zajedno… Znam ja zašto. Mislio si da je svi vole. Kakva greška! Niko osim mene i Darije je nije voleo. Doduše, čak i ona ju je brzo zaboravila. Ima preča posla, nego da misli na Mariju, ne zameram joj. Jedino zameram sebi što sam tog tragičnog dana prećutao sve reči koje sam želeo da joj kažem. Gonjen sopstvenim bolom mladog čoveka, kakav sam bio, nisam želeo da znam kako je njoj. Na svaki njen pokušaj da razgovaramo, ja sam bežao. Zameram svom kukavičluku, jer kada je nestala ništa nisam učinio da krivca predam pravdi. Bojao sam se. Možda je neko znao za Mariju i mene, mogao sam biti optužen za njen nestanak ili ubistvo.  

Natašin pogled okrzne Milana. Njih dvoje osim kurtoaznih i lažno ljubaznih rečenica ne kontaktiraju. Ispod naočara sredovečne, farbane plavuše titra vladarski pogled pobednika.

-Šta je? Opet me gledaš… Još davno smo ti i ja završili razgovor. Nisam li pokušala da te nateram da razgovaraš sa Marijom? Ti nisi hteo zbog vlastitog straha, kukavice. Uvek si bio slabić, ne znam šta je videla u tebi. Obećala sam da ću te uništiti ako Dariji samo dlaka sa glave zafali. Poslaću te u zatvor ako mi se samo jednom požali na tebe. Ništa ja tebi ni dan danas ne verujem. Možda nisi zabio nož u Marijine grudi, ali ti si taj koji ju je ubio. Zar je bitno ko je to posle fizički uradio? Taj neko je, verujem, bio Pavle, iako on i dalje poriče. Možda je tako i bolje. Sa tim je gotovo. Ja sam mu pomogla da se reši tela, pa posle od njega napravila srećnog čoveka. Njegova sam snaga i oslonac. On je moj i ti nemoj da se bečiš, parazitu jedan!

Devojčicin zvonak smeh odzvanja prostorijom. Uključila je sve lampione na jelci i primorala Pavla i Natašu da sa njom igraju oko drveta. Milan, napokon adekvatno obučen, posmatra tu sliku ispred sebe, baš kao i Darija.

-Bože, da li bi sve bilo ovako lepo da je moja majka i dalje tu… – misli ona – Da se ne lažemo… Ona je bila neverovatno biće, sposobno da preplavi radošću, ali i sahrani tugom koju je nosila u osmehu. Volela sam je i ponekad mi nedostaje, ali bolje je što je nema. Bolje za nas, bolje za nju. Sada svi imamo ono što smo želeli… ili ne?

Darija prestaje da misli o tome. Zna da više nema svrhe. Ono što je učinjeno ne može se promeniti.

-Milane, idemo li? – kaže –  Vreme je.

Žuri da stigne na svečanost pre Stefana i namesti ozbiljnu, a koketnu pozu. Milan oblači kaput, potpuno svestan ženinog razloga za žurbu. Odlazi u sobu da baci još jedan pogled na razdraganu ćerku. Devojčica igra oko jelke, ali oko velikog, nakićenog drveta više ne plešu samo njih troje. Sada ih je četvoro. Marija podiže glavu, posmatra ga, ali on ne raspoznaje taj njen pogled, oseća strah i želi da uzme svoju ćerku u naručje.

Darija ga odvlači napolje.

-Marija se vratila…

– želi da joj kaže, ali nem je, nem… i ostaće zauvek nem.                                                          

***

Dve godine posle…

Niko ne zna šta taj čovek radi na groblju. Lud je i nem. Stoji iznad ćerkine nadgrobne ploče. Nikada nije pristao da poveruje u to da su svo troje izgoreli u požaru koji su izazvali obični novogodišnji lampioni na jelci. On je znao da ih je Marija ubila.   

Osvetila se napokon. Svima i za sve. Ali zašto  je onda deset godina čekala i uzela dete koje nije bilo krivo ni za šta… Ipak sam bio u krivu. Neko čudno zlo je oduvek izviralo iz nje.  Marija, prokleta da si, zašto si ovo učinila?!

Ispustio je nemi vrisak, onaj što u tišini ubija i onog ko kune i onog kom je kletva namenjena. Iz daljine Darija posmatra zgurenu Milanovu priliku. Neko vreme stoji, pa korača i odlazi. Hladno je, ali nema više novih godina sa snegom.  

Ne može reći da bol nije rezak i strašan. Ponekad bi je ostavio gotovo bez vazduha, ali sve ređe je išla na groblje. A i kad bi otišla, kratko bi se zadržavala. Sada se naročito žurila, jer ju je u automobilu čekao Stefan. Mali Viktor je ostao kod kuće, a nije želela da predugo bude odvojena od njega.

Milan je nije ni opazio, ili se samo tako činilo. U svakom slučaju, ona mu se nije obratila. Nije ga mrzela, znala je da bolje pati od nje, jer on više nije imao nikoga. Zapalila je sveće na očevom i Natašinom grobu. Jednu je uvek palila i za majku, ali nju je palila negde uz put, bilo gde.

***

Marija, obučena u letnju, laku haljinu stoji naslonjena na divlje, samoniklo, grobljansko drvo, držeći cugaru u rukama. Puši polako i gleda u ćerku kako odlazi, a potom sluša Milana koji je proklinje. Za čudo, više nema želju da mu vidi lice, jer zna da on nije čovek koga voli. Nije još od onog trenutka kada je među njih naselio tišinu. Kome ona da objasni da nikog nije mrzela, a kamoli ubila?

-Bako, hajdemo. Znaš da nas jelka čeka i ona ruska salata…

Devojčica je već lepo porasla. Ljudi obično užasno greše kada misle da deca ne odrastu pošto stignu na drugi svet. Mala Marija postavi pitanje:

-Bako, bako… možemo li večeras da vidimo batu?

Stara Marija se trgne.

-Može, dušo, ali moramo biti jako, jako tihe.

-Znam. Kao kada smo išle kod mame u bolnicu.

-Da. Samo još tiše.

-Da mu ostavimo onu jelku, znaš, onu našu?

-Ne, draga. Bata je još uvek mali. Mama će mu kupiti neku drugu. Hajde sada, idemo. 

Osmehuju se jedna drugoj i hvataju za ruke. Dve Marije, mlada i stara, odlaze, pretvarajući se  u lutajuću, zimsku, jedva vidljivu, maglu.

za P.U.L.S.E:  Gorica Margo Maldini

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi