Neprilagođenost i korporativna eksploatacija (post)patrijarhata

Postojali su činovi i jedinice, izvedene pozadine, krvavi stegovi i crne uniforme. Gomile su dolazile da bi stvorile štit nasuprot vlastitom umiranju. Postati jedan sa gomilom znači izbaciti smrt. Napustiti gomilu znači reskirati smrt kao individua, znači sam gledati smrti u oči. To su razlozi zbog kojih nastaju gomile više od bilo kojih drugih. Ljudi su se skupljali da bi postali gomila.

– Don DeLilo “Bela buka“

Finansijske i zdravstvene krize, dramatična raskrinkavanja novooformljene call out kulture i pomamna uvezanost društvenih mreža oko pseudo-aktivističkih događaja služe kao savršena maglena zavesa za jedno daleko ustaljenije psihološko nasilje koje već nekoliko decenija neometano postavlja korene.* Razlog zašto ta zavesa postoji je jednostavan – svi mi moramo da zaradimo za opstanak i jednostavno smo donešeni u svet takav kakav je bio vekovima, a mini revolucije pravimo na lokalnom nivou uz odobrenje kolektivne pravičnosti društvenih mreža. Niko ne ukazuje na kulturu kapitalizma kao nepravednu jer bi to predstavljao previše radikalan preokret koji bi verovatno uništio mnoge postojeće ušuškane sisteme vrednosti. Sama psiha modernog čoveka koja je integrisala poricanje da je nesvesno destruktivna uvek lakše rešava površno-dramatične probleme negoli naporne istine samodestruktivnosti Frojdovog Tanatosa, Bernovog Skripta i Jungove kolektivne Senke.
(*ovde se ne ukazuje na to da su finansijske i zdravstvene krize izmišljene i ne umanjuje se značaj call out kulture, već se ukazuje na to da pozornica nije adekvatno postavljena – uloge treba ponovo izabrati i svetlo pozornice treba da ukaže na još jedan prioritet pored postojećih)

Iako je bilo pomaka u emocionalnoj pismenosti u poslovnim odnosima, deluje da su to i dalje samo površni potezi korektnosti dok se eksploatacija radnika vidno usavršila. Osnovni podsticaj zašto se ovo nasilje sprovodi neprimetno u postpatrijarhalnom društvu pritajeno obitava u samoj prirodi karaktera preadaptiranog pojedinca koji ili radi i ćuti ili je okrutan i odlučan.

Submisija dakle ima dva osnovna posledična oblika. Ovu istinu mnogi ne znaju, misle da psihološko nasilje i pritisak svede osobu samo na osećanje nemoći, na predanost većinskoj distopiji opšteg stanja bezizlaza i na opštu poslušnost. Ipak, ovo nije jedini oblik prihvatanja ove nepravedne ideologije jačih. Drugi osnovni oblik je poistovećivanje sa nasilnicima. Pošto više nema ratova i ne preživljavamo više u nekakvoj divljini, naš postpatrijalni duh koji je skon igrama nadmoći je premestio svoje nagone na poslovno igralište i tamo isprojektovao sve svoje strahove od nadmoćnog autoriteta podelivši sebe u ta dva osnovna kalupa… Žrtve nemoći ostaju pripojeni na tom dnu putem beznadežnog narativa Tako je svima, samo ti ćuti i radi, dok oni koji se poistovete sa nasilnicima i prihvate narativ grubijana – nipošto ne smeju da priznaju sebi da to rade iz straha ili zbog ličnog osećanja ugroženosti. I tu deluje da se krug zatvara.
Ovo sve nas vodi do sledećeg stepena kolektivne samoodbrane protiv individua van tog kruga: u svetu gde svi igraju psihološke igre nasilništva, ne igrati psihološke igre nasilništva može biti protumačeno kao antisocijalno ponašanje od strane patrijarhalnog autoriteta. Dakle ili si poslušan i učestvuješ u društvu putem razgovorne dinamike

Ćuti, radi, nemoj se buniti, svima je tako!

Ili si se poistovetio sa ulogom psihološkog nasilnika i deo si okrutnih izvršilaca koji satiru putem drugačije razgovorne dinamike
Šta se on/ona/oni buni/e? Treba njih dovesti u red što pre. Ja bi to sve otkazom pripretio malo, pa nek se razmišlja šta će posle! *

*(često ako je neka kriza u toku, negde u sve ovo se umeće i u ovakvim vremenima).

Ovi Okrutni izvršioci i psihološki grubijani čak često i ne moraju biti šefovi ili menadžeri, već su samo zaposeli taj karakter radi lične sigurnosti, ukazujući tako simpatiju pravim šefovima i direktorima i pokazujući razumevanje za njihov vrednosni sistem, ograđujući se nesvesno od uloge neprilagođenih.

Sa druge strane, neprilagođeni u postpatrijarhatu su previše buntovni za ulogu poslušnosti a previše su saosećajni za ulogu okrutnog izvršioca. Često traže adekvatnu i poštenu ulogu za svoje potrebe i vremenom ih poslušni odbace zbog njihove fiksacije na nemoj se buniti, svima je tako, a okrutni izvršioci shvate previše lično sva njihova ukazivanja na nepravdu misleći da oni udaraju na poziciju autoriteta radi provokacije… I ponovo neprilagođeni bivaju odstranjeni, a njihova pozicija neprilagođenosti ostaje, iako emocionalno pismena i adekvatna, nepromenjena.
.

.
Sa stanovišta ovih slikovitih kalupa, rešenja za neprilagođene i njihov potencijal očigledno da nema. Poslovna kultura je stvorena za dva narativna scenarija, ili ćutiš, radiš i ne buniš se ili indirektno pretiš (lažnom) pozicijom nadmoći. Naravno postoje firme gde okrutni izvršioci nisu toliko okrutni ali ni tamo neprilagođeni ne ostvaruju svoj pun potencijal već jednostavno bivaju ostavljeni na nekoj nižoj poslovnoj poziciji, bez emotivne podrške. Tu više raditi, za manje pare, žrtvovati se znači i biti čovek. Dodatno ako ovo ne razume u samom startu, neprilagođena individua može biti okarakterisana i kao naivna, koliko god celokupna istorija pokazivala da postati čovek najverovatnije leži negde van navedenog kruga.

Neprilagođeni koji razumeju da određeni fokus mora da se potroši i na nešto van posla a ne samo na posao, su zapravo pojedinci koji mogu doneti novu kreativnost postmodernom dobu jer razumeju kako da se odbrane od uloga koje patrijarhat nameće. Statistički gledano, neprilagođeni u patrijarhatu bolje razumeju pojam kreativnosti kroz istoriju, pojam iskustva i znanja, uopšte kreativnosti kroz zanos, kao i značaj emocionalne i društvene pismenosti. Poslušni i okrutni izvršioci tu kreativnost ne razumeju, oni se eventualno brane putem standardizovanih rečenica koji pripadaju njihovom kalupu poput

• Jesam ja kreativan, kreativno se bavim svojim obavezama svakog dana!
• Jesam ja kreativan, idem na ples, treniram, idem na kuglanje…
• Jesam ja kreativan, iz hobija sviram akustičnu gitaru, crtam karikature tu i tamo, vodim fejsbuk stranicu, pišem blog o ličnim neuspesima da razumem ovaj ludi svet odraslih, član sam čitalačkog kluba gde diskutujemo o delima Dostojevskog i tako dalje, opširnije, opštije i površnije.

Možemo reći da je karakter poslušnog pojedinca napredovao u svojoj poslušnosti i samom skriptu poslušne individue, ali ne tako da jednog dana izađe iz njega i postane psihološki samostalna osoba, već jednostavno da produži rok trajanja svoje poslušnosti. On je sad investiraniji nego ranije, češće se druži, ponekad on nešto i objavi na svom blogu rečnikom polukreativnog tinejdžera, on čita o revolucijama iz prošlosti, tumači karakter Stavrogina… Ali, pored svega navedenog, on još uvek ne poseduje rečnik da izrazi svoju ličnu “ne-slobodu”. Problem je, čak i da poseduje taj kapacitet da razume, čak i da mu se stavi pod nos čitava struktura objašnjena do najmanjih detalja, dokazana u sociološkoj osnovi – on bi verovatno i dalje poricao činjenicu da predstavlja moderno oličenje dobro uhranjenog roba.

Smemo li im zameriti? Ako nastavimo razmatranje u atmosferi ovog utopijskog narativa zaključićemo da “robovi” nikad nisu bili izdržljiviji nego danas, nikad nisu bili obrazovaniji, nikada kao danas “rob” nije učestvovao u formiranju javnog mišljenja putem društvenih mreža, nikada kao danas “rob” nije bio toliko načitan i uglađen…

Manje je poznato da i nova uloga psihoterapije koja pokušava da se prilagodi patrijarhatu u mnogome podržava njihovo poricanje i ovo indirektno dalje ugrožava napredak i adekvatni bunt neprilagođenih. Ovde se možda formirala i nešto opasnija globalna psihološka igra koja podržava utopiju roba i negira sociološku logiku ravnopravnosti gde najčešće stradaju neprilagođeni iz srednje i socijalno ugrožene klase.

Psihoterapija kaže
Svako ima pravo da sazna onoliko istine o sebi koliko može da izdrži i prihvati u tom momentu.
Poslušnim i okrutnim patrijarhalcima ovo odgovara, oni kažu
Mi ne želimo da znamo da smo mi robovi, to je previše za nas, mi želimo da to poričemo. Zapravo mi nismo robovi! Mi smo kreativni i psihološki stabilni!
Psihoterapija odgovara
To je sasvim u redu, toliko istine trenutno možete da prihvatite.
Neprilagođeni potom dobacuju
A šta je sa nama? Mi smo potencijalno kreativni, ali ovakav stav poslušne većine ugrožava naš karakterni razvitak!
I patrijarhalno prilagođena psihoterapija finalno uzvraća
‘Ajde vi kreativni kad ste već tako pametni prestanite da kukate i igrajte onda obe uloge! Robujte dok vam se ne otvori prilika da budete kreativni, a potom budite i kreativni! Imali ste malo lošu sreću da vam se podeli takva tura karata, ali loša sreća gradi karakter! Hajde očvrsnite i promenite svet kad se već bunite da nešto ne valja!

Ovaj stav bi možda i bio ispravan da svaki naš moderni “Stavrogin” u osnovi želi da bude toliko snažan da prihvati na sebe sav taj teret i takvu ulogu… Ali  poznaje li on zaista svaki korak tog puta i želi li zaista da korača njime?

– A šta je trebalo činiti?
– Ne izazivati.
– Nego, podneti još jedan udarac po licu?
– Da, podneti i udarac.
– Ništa ne razumem! – kivno reče Stavrogin. – Otkud to da svi od mene očekuju nešto što od ostalih ne traže? Zašto ja da podnosim ono što niko drugi ne može da podnese, a nameće mi se breme koje niko ne može da ponese?
– Mislio sam da vi sami tražite breme.
– Ja tražim breme?

Stavrogin i Krilov posle dvoboja
Zli dusi, Fjodor Dostojevski

Stavrogin ovde i danas kao upečatljiva persona koja u svojoj posednutosti smelo ismeva sujetu patrijarhata – on kao takav u ulozi potencijalnog feministe bi možda predstavljao i stvaran ključ u rešavanju patrijarhalne eksploatacije i psihološkog nasilja koja ta kultura indirektno sprovodi kroz navedeni preadaptirani oblik ponašanja. Ali kakve sve udarce on mora da podnese i kakva psihološka snaga se od njega očekuje da bi naučio poslovni svet (post)patrijarhata negujućim putevima? On kao neprilagođen ima instiktivnu reakciju da ispravi nepravdu ali pri prvim pokušajima ispravljanja on može biti savladan morem poslušnih i okrutnih. Tako sputan, šta je njegova dalja sudbina?

Ako si neprilagođen u (post)patrijarhatu onda si i van očekivane emocionalne investiranosti i nisi pouzdan kao radnik jer nisi zahvalan. Ovo sve ukratko znači sledeće:

• Budi zahvalan što smo ti dali priliku i zaposlili te. Dobićeš pomoć od nas, slobodne dane za rešavanje tipičnih patrijarhalnih problema (dete bolesno, žena se porađa, kumstvo, slava i slično). Zauzvrat očekujemo zahvalnost u vidu požrtvovanosti na poslu od samog starta.

Ovo je očekivana emocionalna investiranost u patrijarhalno-poslovnim uslovima i ovim potezom društvene uslovljenosti se premošćuje adekvatna emocionalna investiranost na radnom mestu gde radnik procenjuje da li mu odgovara atmosfera na poslu, da li mu odgovara plata, da li mu odgovara menadžment i tako dalje. Pojedinac sa ovakvim sistemom vrednosti će mnogo teže doći do slobodnih dana ili do bolovanja negoli tradicionalni patrijarhalni pojedinac koji je zaglavljen u kreditima i bavi se sa teškoćama porodičnog života (kojim se pritom bave i svi tradicionalno-patrijarhalni pojedinci). Oni svi zajedno tako učvršćuju svoju poziciju nesvesnim očajem, panikom i strahom putem već navedenih Ćuti i radi ili Ja bih svima njima malo pripretio otkazom pa da vide kako je. Neprilagođeni u ovakvom svetu već uveliko odskaču ako ne duguju ništa, ako se zdravo hrane, ako ne žele da hronično brinu i opterećuju se, ako treniraju u slobodno vreme, ako žele porodicu kasnije u životu, ako žele da usvoje, ako žele da neguju i ohrabruju… I na samom kraju – ako ne žele da pasivno kritikuju i omalovažavaju tuđe svetove i tuđe sisteme vrednosti.
.

.
Takođe i mnogi posledični društveni defekti nastaju u ovakvoj sredini i oni sami se maskiraju nagradnom titulom iako zapravo predstavljaju krajnje promašenu ulogu.

• Najupečatljiviji od svih je patrijarhalni oblik šefa u firmama koje se trude svim silama da prikriju svoju (gorenavedenu) politiku tradicionalnog ucenjivanja pa mu možda i nadenu ime menadžera umesto šefa radilice. Ovaj klasični patrijarhalni šef radilica je često najantisocijalniji pojedinac u firmi koji se nikada ne buni kada mu nameću više posla i prosto kao da ne zna da kaže Ne. Često je preiscrpljen i na granici da se razboli. U fioci stola uvek ima omanju kolekciju lekova protiv bolova, za regulaciju kiseline, protiv stomačnih tegoba, za tegobe želuca, protiv glavobolje, zubobolje, upale grla, upale nosa i čega sve drugog ne. Preadaptiran je, predusretljiv i antisocijalan do te mere da radi za troje. Kada ga unaprede za menadžera, saosećanje mu ostaje strana i neposećena planeta i uvek mu bude nejasno kako to da neko drugi ne radi toliko kao on, kako se to neko drugi ne pati kao on i ne razboljeva se… Dakle odjednom to sve posledično postaje standard za očekivati. Ako ne postane standard i ako neprilagođeni pojedinac nekako opstane na toj pozciji a ne dobije otkaz, ova šefeća radilica će zasigurno raditi i njegov deo posla, tako pretrpavajući sebe još više obavezama… Bar do prvog zasluženog bolovanja.

Ovakva trpeća individua koja je uvek na granici da poklekne i raspadne se, kako emotivno tako i fizički, predstavlja oličenje funkcionalnosti u korporativnoj patrijarhalnoj i postpatrijarhalnoj sredini. Napredak ne znači manje raditi i više zarađivati u korporativnom patrijarhatu, napredak tu znači raditi duplo više sve dok strepiš da ćeš postati zamenljiv jednog dana.
Taj dan nažalost dođe svima koji se prepuste tom destruktivnom i vrtoglavom vidu napretka. U takvoj sredini izvagati kako produžiti svoj rok trajanja postaje umetnost žongliranja između ljubaznosti, prijemčivosti, privrženosti tradicionalim društvenim kalupima, između zdravlja i opterećenosti poslom. Ovo psihološko žongliranje od jedne do druge uloge dodatno oduzima energiju, tako da takvom pojedincu ostaje samo da stavi mozak na pašu kada dođe kući. Kakva emocionalna pismenost i bakrači, kakva korektnost, kakva inkluzija i socijalna ugroženost… Nema toga ovde. A i da ima ko će sve te pse učiti novim trikovima kad ni ove nisu savladali kako treba.

Eto šta je sve potrebno da bi se objasnila neka osnova nametnutog društvenog kalupa i da bi se slikovito dočarala sudbina jednog korporativno-uslužnog patrijarhalca. Koliko je taj koren evoluirao i koliko li je zahvatio njegov porodični život i očekivanja? Mnogi patrijarhalci u takvom svetu ni nemaju drugih drugova sem drugova sa posla. Čak i njihova socijalizacija je postala poslovna i samim tim još više uslovljena. Otkaz bi značio početi od nule u svakom smislu, a ko to sme sebi još da dozvoli danas? Neprilagođeni možda? Na kome svet ostaje sem na onima koji smeju sami da biraju svog đavola? Imaju li uopšte ti patrijarhalci i šta duhovno da prodaju ako nisu ni birali već su bili odabrani? Da li je zaista svima tako? Da li je zaista jedina opcija da ćutimo, radimo i ne bunimo se? Čak i sada, čak i u ovakvim vremenima?

Za P.U.L.S.E: Srđan Mutlak (Juror 8)

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija, Sociologija