Novi Jerusalim – Pekićeva gotska hronika ljudske civilizacije

Ulogujte se / Kreirajte profil

Novi Jerusalim – Pekićeva gotska hronika ljudske civilizacije

.

Become a Patron!

.

Ako postoji neka knjiga koja mi je nanela muke i kojoj sam se iznova i iznova vraćao u pokušajima da je pročitam, onda je to svakako Pekićeva zbirka priča Novi Jerusalim. U pitanju je neobimna knjiga[I], koja sadrži 5 priča na svega 190 strana. Ipak, knjigu nisam uspevao da pročitam preko dvadeset godina unazad. Jednostvano nije mi se dalo. Pokušavao sam u nekoliko navrata. Pročitao bih prvu priču, krenuo sa drugom i nakon toga bih odustao. Posle nekog vremena ponovo bih krenuo sa čitanjem ali desilo bi se isto. Nikako mi nije polazilo za rukom a tako sam želeo da je pročitam. Ta njena neobimnost me je još više izazivala da to učinim. Nazivi priča su me još više mamili na čitanje, ali knjiga mi je i dalje bila nedostupna.

Ja to volim da nazovem odbrana knjige od nedostojnih i neupućenih čitalaca. Određene knjige kao da imaju svoju samozaštitu kojom štite svoj sadržaj od onih koji nisu spremni ili nisu stanju da knjigu pročitaju i shvate na pravi način. Takve knjige su retke, ali smatram da je Novi Jerusalim jedna od takvih knjiga. To je i neka svojevrsna spisateljska magija koja se skriva u knjizi i kojom je Pekić „začarao“ ovu knjigu. Trebalo je da prođe dve decenije od mog prvog susreta i neuspelog pokušaja čitanja Novog Jerusalima da bih napokon knjigu pročitao od početka do kraja. Trebalo je izgleda da u međuvremenu pročitam još mnogo drugih knjiga, da izanaliziram i prikažem veliki broj njih, da bi mi se otvorila vrata Novog Jerusalima i da bi me knjiga prihvatila kao dostojnog čitaoca.

To je i glavni razlog pisanja ovog teksta.

Pre nego što krenem sa analizom knjige nužno je da se osvrnemo na sam naslov knjige. Šta je Novi Jerusalim i šta predstavlja Novi Jerusalim?

U svojoj poslednjoj priči u knjizi Luče novog Jerusalima, 2999, Pekić je za Novi Jerusalim naveo sledeće:

НОВИ ЈЕРУСАЛИМ Neprevodiv pojam. Ne samo geografski prostor u kojem rasa živi, nego i način na koji živi. U primamom značenju je to kolonija protoljudske civilizacije na severa današnje Evroazije. U sekundarnom, označava veoma visok stupanj realizacije bazičnih ideala te civilizacije. Toponomastički najbliži mu je hrišćanski pojam NOVOG JERUSALIMA, kojim je jevanđelist Jovan u „Otkrovenju” imenovao i opisao Carstvo božje posle boja kod Armagedona i obaranja Satane u ognjeno jezero. („Otkrovenje”, 21.)

Ako sagledamo Jovanovno Otkrovenje 21. iz Novog zaveta može se zaključiti sledeće: Novi Jerusalim je nebesko (božje) carstvo u kojem će biti prihvaćeni dobri, odani, verni, pošteni i moralni. To je carstvo u kojem nema mraka, nema greha, nema laži, nema tuge, nema bolesti i nema zla… On je nagrada za one dostojne i one koji su svojim načinom života na zemlji to zaslužili i kazna za one druge (strašljive, neverne, pogane, krvnike, kurve, vračare, idolopoklonike, lažove) koji će završiti u jezeru što gori ognjem i sumporom[II]. Kratko rečeno Novi Jerusalim je RAJ.

Ako se osvrnemo na priče u knjizi i njihov sadržaj možemo zaključiti suprotno. Priče govore baš o toj ljudskoj nesavršenosti, o grehu, poroku, zlu, svireposti, sebičnosti, bezobzirnosti… svemu onome što ispunjava i čini homo sapijensa koji je Planetu Zemlju načinio jednim turbnim i okrutnim mestom prepunog smrti i stradanja, iako postoje svi preduslovi da bude uspostavljeno jedno blagostanje i raj na Zemlji. Problem je samo ta ljudska priroda i nesavršenost. Priče prikazuju sve one ljudske karaktere, postupke, osobine koje ljude zapravo udaljuju od raja i božanskog i sve više ga guraju u sunovrat i propast.

Zbirka priča Novi Jerusalim predstavlja gotsku hroniku koja čini spoj istorije i fikcije koje će se tokom čitavog dešavanja međ’ ispisanim redovima preplitati i mešati gradeći priče koja će se odvijati na samoj granici realnog često prelazeći u sferu nadrealnog i magičnog. Knjiga se sastoji od 5 priča. Svaka od priča se dešava u određenom razdoblju ljudske civilizacije. Na taj način Pekić je spojio prošlost, sadašnjost i budućnost čime je sjedinio početak i kraj i načinio taj krug po kojem ljudska civilizacija kruži od svog postojanja.

Svaka od priča iznosi jedan od 4 osnovna elementa koji sačinjavaju kosmos i prirodu (vatra, zemlja, voda i vazduh) dok je peti element pridodat i predstavlja metal koji u tom jednom simboličkom smislu prezentuje suprotnost prirodi i čini tu neku veštačku tvorevinu nastalu upotrebom ova četiri elemenata, pa shodno tome taj peti element jeste produkt čoveka, dok se za četiri osnovna elemenata može reći da su dar od Boga. Mnogi mislioci i filozofi su se bavili tim Petim elementom, na primer Aristotel je petim elementom smatrao etar (kvintesenciju). U svetu moderne pop kulture tj. u Luk Besonovom naučno fantastičnom filmu Peti element taj element je ljubav. Za Pekića je taj element metal, koji je utkan u petoj završnoj priči, koja se dešava u dalekoj budućnosti i samim tim na jedan izvestan način simbolizuje tu svojevsrnu evoluciju čoveka u mašinu, koja je svakako sačinjena od metala.

Pored pomenutog, broj 5 simbolizuje sklad i harmoniju i u skladu sa tim predstavlјa čoveka raširenih ekstremiteta kao sveopšti simbol Univerzuma, ali i kao simbol ponavlјanja iste istorije, odnosno sudbine.[III]

Leonardo Da Vinči – Vitruvijanski čovek, 1490

Priče su poređane po godinama koje obrađuju, počinje se od daleke ljudske prošlosti, preko bliže prošlosti i sadašnjosti da bi se okončala u dalekoj budućnosti. Na taj način Pekić je obuhvatio čitavu istoriju ljudske civilizacije i tako na jedan celovit način prikazao i izneo postojanje i delovanje homo sapijensa, u tom smislu naglašavajući da smo bez obzira na sve, na sav stepen razvoja nauke, tehnologije koji se dogodio protokom godina i sve veći značaj i dominaciju mašina, mi ljudi oduvek bili i ostali isti: pohlepni, zli, oholi, grešni, poročni i nesavršeni… U tome, na žalost, nismo evoluirali i napredovali, samo smo involuirali i nazadovali što je i dovelo do dekadencije i propasti ljudskog sveta.

Priče su sledeće:

Magelo Mastoras i njegovo delo, 1347.
Otisak srca na zidu, 1649.
Čovek koji je jeo smrt, 1793.
Svirač iz zlatnih vremena, 1987.
Luče Novog Jerusalima, 2999.

Magelo Mastoras i njegovo delo je priča koja se dešava u Grčkoj u Tegeji i prati velikog umetnika rezbara i stvaranje njegovog životnog remek-dela, najudobnije stolice na svetu. Priča počinje 1347. godine i ta godina nije slučajno izabrana za vreme dešavanja ove priče. To je godina u kojoj je bolest zvana Crna smrt ušla u Evropu i krenula da zavija u crno stari kontinent usmrtivši gotovo trećinu populacije tadašnje Evrope. Tajanstveni Crni čovek angažuje poznatog umetnika da mu izradi najudobniju stolicu na svetu koja će mu olakšati česte i naporne plovidbe širom sveta tako što će uživati sedeći u njoj. Umetnik se lati posla, ali svoj posao nikako nije mogao da okonča. Stolica postaje njegova opsesija koja mu ne da mira i koja ga sve više opseda. Majstor ne dozvoljava nikom da vidi delo koje stvara. Sve više vremena provodi sa svojim delom, sa njim razgovara i tretira ga kao živo biće i to ga polako odvlači u izolovansot i samoću, pa samim tim i u svojevrsno ludilo. Dogovor koji je rezbar sklopio sa crnim čovekom nedvosmisleno upućuje na pakt sa đavolom, isto kao što je Geteov doktor Faust sklopio pakt sa nečastivim i tim činom prodao dušu đavolu zarad sticanja tajanstvenih znanja. Čak i sam trenutak pojavljivanja crnog čoveka u priči upućuje na zlo i nesreću jer se pojavljuje baš u trenutku kada je crna smrt krenula da hara starim kontinentom.

Otisak srca na zidu, 1649 vremenski se vezuje za godine u kojima je u Evropi vladala histerija, pomama  i ekspanzija lova na veštice. Protagonist priče Džon Blacksmith je izvrstan muzičar na fruli, ali pored tog svog muzičkog dara poseduje i jedan drugi opasniji i bitniji dar, dar da prepoznaje zlo u ljudima, to jest, da uočava ljudsku opsednutost nečastivim i da opaža i identifikuje veštice i vešce. Blacksmith kao takav postaje veoma bitan lik u toj „svetoj misiji borbe protiv zla“ manifestovane kroz svirepo i nemilosrdno mučenje jeretika, posrnulih i zavedenih sledbenika tame i Đavola, sve u cilju dobijanja priznanja, navođenja na pokajanje za učinjene grehe i zločine i navodnog spasenja duše ukaljane jeresom i zlom, što bi se u najvećem broju slučajeva okončavalo spaljivanjem na lomači. Opravdanje za takve postupke Crkva je pravdala tvrdnjom da se tako vera čistila prljavštine, jeresi i zla. Sveti plamen pročišćenja čistio je dušu i telo od jeresi i zla. Vatra je bila simbol trijumfa dobra nad zlom. To je kod ljudi počelo da izaziva strah i podozrenje od Blacksmitha, jer je on u toj svojoj svetoj misiji očuvanja vere i borbe protiv jeresi bio nepokolebljiv i beskompromisan, jer je i rođenu majku proglasio vešticom, što ju je odvelo u smrt.

Vezano za to prepoznavanje zla u ljudima Pekić je između ostalog rekao i sledeće:

Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola.

Čovek koji je jeo smrt, 1793 dešava se u vremenima Francuske revolucije i masovnog stradanja ljudi odsecanjem glava na giljotini. Da revolucija jede svoju decu postaje i više nego jasno u ovoj priči. Na takav zaključak upućuje i sam naziv priče. Međutim, glavni junak, pisar Revolucionarnog tribunala Žan Luj Popje, čiji je posao bio da zavodi donete smrtne presude u Protokol na osnovu kojih bi kasnije bilo sprovedeno pogubljene osuđenika odsecanjem glave na giljotini, suprostavio se toj krvavoj i okrutnoj ljudskoj bezumnosti i ludilu tako što je počeo da proždire pojedine smrtne presude na taj način uništavajući materijalni dokaz na osnovu kojeg bi bio sproveden čin pogubljenja. I tako dok je giljotina sprovodila pravdu zamaskiranu pod paravnom Francuske revolucije nad svima onima koji su bili smatrani i proglašavani protivnicima revolucionarne misli i ideje, jedan mali, jadan i siromašan pisar proždiranjem presuda spašavao je živote pojedinih nesrećnika koje je usled povoljnog spleta okolnosti poslužila neizmerna sreća da se pisar od tih mnogobrojih smrtonosnih presuda odluči da pojede baš njihovu i na taj način smrt ispisanu na papiru svari svojom želudačnom kiselinom, pružajući im tako drugu šansu i mogućnost da požive još malo. U tom jednom smislu Pekić je prikazao borbu pojedinca nasuprot sistema naglašavajući koliko je ta borba ma koliko plemenita, humana i dobronamerna bila možda ipak uzaludna i svakako štetna i kobna po onog ko se odvaži da se suprostavi mašini u konkretnom slučaju giljotini i svemu onom što je ta naprava smrti predstavljala u tim vremenima. Sam završetak priče sve ovo potrvđuje jer i sam pisar završava na skalameriji smrti, samo što njega niko neće spasiti, jer nema više onog koji bi pojeo smrt ispisanu pa parčetu papira i na taj način spasio još jedan jadan i protraćen život.

Za razliku od prethodne tri priče koje se bave tom mračnom i surovom ljudskom prošlošću, Svirač iz zlatnih vremena dešava se 1987. godine u komunističkoj SFRJ i zapravo predstavlja tadašnju situaciju i događaje, period kada je ova knjiga i nastajala. Priča se povezuje na prethodne priče navođenjem pojedinih smernica, ali iznosi i činjenice i neke stvarne događaje koje je Pekić doživeo i preživeo, tako da je ova priča zapravo mesto gde se spajaju fikcija i stvarnost, što nam govori da ova zbirka priča nije samo gotska hronika već i delimična autobiografija.

U priči, Svirač iz Zlatnih vremena, već sam naslov aludira na izvesni mitski kontekst i značenje. Odrednica Zlatna vremena sugeriše fundamentalni vremenski tok, koji stoji naspram savremenog doba 1987. godine u Jugoslaviji u kome se odvija priča o dvojici prijatelјa. Naime, narator se posle dugog niza godina vraća u otadžbinu gde sreće svog prijatelјa iz detinjstva sa kojim kroz razgovor evocira uspomene iz davne 1946. godine. Iako turbulentna i burna 1946. godina, ona za prijatelјe predstavlјa zlatna vremena čime se delimično objašnjava i sam naslov. Izvorno, termin Zlatna vremena potiče iz antičke tradicije gde je označavalo jedno pradavno vreme sveopšte idile kada su lјudi živeli u harmoniji sa bogovima. Takvo vreme je odavno iščezlo, da se gotovo postavlјa pitanje da li je uopšte postojalo, te kako ga evocirati i dati iznova lјudima u jednom haotičnom istorijskom periodu. U tom smislu naglašen je dualizam između realnog, aktuelnog i fantastičnog, gotovo utopijskom koje se u tragičnoj kulminaciji predočava čoveku kao nešto nemoguće, nedostižno poput Novog Jerusalima.[IV]

Ova priča je na mene ostavila najjači utisak možda iz razloga što na izvestan način kroz priču naratora Pekić govori o sebi i svom životu. U njoj on iznosi neka svoja razmišljanja i stavove a koje se tiču njega lično i njegove prošlosti i odnose se na vreme njegove mladosti kada je bio uhapšen, osuđen na decenijsku kaznu zatvora i kasnije nakon što je odslužio zatvorsku kaznu, njegovu emigraciju iz zemlje. U priči su prikazana dva prijatelja koja se sreću posle dugo godina. Jedan je uspešan i priznat pesnik koji je dobio sve prestižne nacionalne književne nagrade koje se mogu dobiti, a drugi je pisac disident koji se vraća u zemlju iz koje je pobegao (bio primoran da ode). U tom njihovom razgovoru isplivavaju i otkrivaju se i neki detalji iz Pekićevog života. Lično sam priču doživeo malo drugačije od onoga što je u prethodnim redovima navedeno. Zapravo, ovaj susret dva prijatelja shvatio sam kao susret dva Pekića. Odnosno dve moguće verzije života i sudbine Borislava Pekića, prve, one teške i surove sudbe koju je proživeo, kada je proglašen za političkog i državnog neprijatelja i osobu non-grata, kada je bivao hapšen i maltretiran i osuđen na višegodišnju robiju, da bi na posletku  bio primoran da napusti zemlju u kojoj je rođen i kojoj je odrastao. Druga je ona koja je mogla da mu se dogodi samo da je izabrao onu drugu stranu, u tom trenutku, „pravu stranu“, stranu pobednika i onih koji pišu istoriju. U tom slučaju postao bi slavan i priznat pisac koji će uživati svu slavu, poštovanje i status, društva i sistema kojem pripada, ali na taj način možda bi izdao samog sebe i svoje ideale. I o tome govori ova priča. O preispitavanju života i svojih postupaka. O postavljanju pitanja samom sebi plašeći se odgovora koji mogu uslediti, pitanja koja se sve češće postavljaju kako godine prolaze: Da li je moglo sve da bude drugačije? Da li je drugačiji izbor donosio srećniji i ispunjeniji život?  Sa druge strane ova priča je tip priče „šta bi bilo kada bi bilo“ iznete i ispričane na jedan ozbiljan, originalni Pekićevski način. Ona predstavlja  razgovor između Pekića koji je preživeo pakao i Golgotu i kao takav emigrirao u Englesku i Pekića (imaginarnog) koji se priklonio vladajućoj garnituri i postao samo još jedan od intelektualaca poltrona vlasti. Evo, šta Pekić između ostalog kaže za taj život u tuđini:

Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi ako se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. I baš tu za povratnike iz tuđe u svoju zemlju, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, no, sve u svemu, prirodne teškoće… Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi. Ali, oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti ali ne hrani. U međuvremenu staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre… Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati nego što mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen odnečega čemu se ne pripada i nikad pripadalo nije. Nije najteža tuđina što su vamje svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili…

I u ovoj priči kao i u prethodnim postoji taj jedan nadrealni ambijent, koji u ovom slučaju pravi preokret u priči i donosi neočekivanu završnicu. Pesnik koji je stekao veliku popularnost i slavu, mogo godina kasnije, kada je starost već počela da kuca na vrata, upada u tešku psihičku krizu, nastupa griža savesti i kajanje, postaje ovisnik od alkohola koji ne vidi izlaz iz problema u koje je zapao i na koje alkohol više nema anestetička i umirujuća dejstva. Na neki način uspeva da se vrati nazad kroz vreme, u prošlost kada je bio mladić, pre nego što je izabrao ono što će mu odrediti dalji tok života i definisati ko će i šta da bude: čovek koji će ostati dosledan svojim principima i idealima i zbog toga snositi teške posledice ili osoba koja će pognuti glavu, progutati ponos i čast i postati deo vladajućeg sistema. I baš tada, kada se vratio u mladost, sa iskustvima jednog starog i iskusnog čoveka koji je spoznao sopstvenu budućnost i šta mu je sve ona donela, on izvršava samoubistvo. Simbolika je i više nego jasna… Ono što ovu priču izdvaja od ostalih iz zbirke je ta što se ova priča bavi ličnom tragedijom dok ostale predstavljaju jednu tragediju i stradanje čitavog kolektivizma. Međutim, i kroz taj prikaz lične tragedije Pekić uspeva da prikaže i iznese ambijent, stanje i atmosferu koji su vladali i dominirali u tim vremenima komunističke Jugoslavije u kojima se radnja priče i odigrava.

Moram da napomenem da sam naslov ove zbirke upućuje na Pekićev roman 1999 koji je objavljen 4 godina ranije, baš iz razloga što i u pomenutom romanu postoji poglavlje koji se naziva Novi Jerusalim. Priča  Luče Novog Jerusalima, 2999, koja predstavlja završnu petu priču u zbirci, je ta koja povezuje ove dve Pekićeve knjige. Priča čak i počinje istim citatom iz Biblije kojim počinje i poglavlje iz romana 1999. To ovu Pekićevu zbirku priča takođe kategoriše u antropološke povesti i antiutopije koje je prikazao u Besnilu, Atlantidi i 1999. Čak i godina dešavanja ove priče upućuje na roman 1999. Priča se dešava 2999. godine, pred sam kraj 3 milenijuma, dok Pekićev roman 1999. počinje tom nekom 1999. godinom koja označava početak kraja ljudske civilizcaije kada se dogodila velika nuklearna katastrofa koja je započela ciklus unuštenja ljudske civilizacije. Tri devetke u oba slučaja su i više nego upečatljive. Možda te 999 zapravo upućuju na kontra napisane 666. A zna se šta simbolizuju tri šestice…

Priča govori o jednom arheologu u dalekoj budućnosti koji pronalazi ostatke Gulaga, koji pripada iščezloj ljudskoj civilizaciji, koju on imenuje Novim Jerusalimom. Na osnovu svojih nekih ličnih iskustva, znanja i impresija on kreće sa rekonstrukcijom događaja i pisanjem svog naučnog rada o Novom Jerusalimu na osnovu materijalnih dokaza koje je pronašao. Međusobno pomešanim kosturima čoveka, pacova i krtice, zatim prostoru u kojem su kosturi pronađani a koji je bio ograđen bodljikoavom žicom, on daje sasvim drugačija značenja od onih šta su oni stvarno predstavljali i bili u toj njemu dalekoj prošlosti.

Zapravo on taj Gulag Arhipelag, koji svakako upućuje na Solženjcinov istoimeni roman koji je takođe utkan i u Pekićevu 1999, a koji se bavi ljudski stradanjem u gulazima Sovjetskog Saveza, najstrašnijim mestima jednog totalitarnog sistema vladavine, doživljava kao nešto sveto, pozitivno i vrhunac ljudske povezanosti sa prirodom. Isprepletanost pronađenih kostura čoveka, krtice i pacova on shvata i objašnjava kao čovekovu povezanost sa životinjama i kao svojevrsnu harmoniju homo sapijensa sa ostalim živim svetom. Na žalost istina iz te daleke prošlosti kojom se arheolog iz budućnosti bavi, je bila nešto sasvim suprotno. Gulag je zapravo bio mesto gde su ljudi bivali masovno ubijani, mučeni i zlostavljani, a pacovi simbol užasa i straha. Ljudi su zatvarani u mračne podrume i ćelije, carstvu pacova. A zna se da su pacovi strvinari i svaštojedi i da se ne libe da napadnu i čoveka ako su u grupi, ako su ugroženi i ako su gladni. Zatim, često spominjanje i davanja značaja pacovima upućuje i na prvu priču iz zbirke Magelo Mastoras i njegovo delo koja se bavi vremenom kada je kuga harala Evropom, znajući činjenicu da se Crna smrt na Stari kontinet prenela posredstvom pacova. Na taj način Pekić u još jednom smislu spaja početak i kraj čineći ovu gotsku hroniku jednim neprekidnim ciklusom osuđenim na večito kruženje, baš kao što je i istorija osuđena na večito ponavljanje.

Pored pomenutog, pogrešni zaključci areheologa iz budućnosti i shvatanje čitave stvari oko izumrle ljudske civiliziacije na onaj način na koji njemu to odgovara i imponuje, samo potvđuje koliko interpretacija istorije može biti pogrešno izneta i prezentovana na osnovu delimičnih dokaza i ličnih ubeđenja i stavova. Sa druge strane, arheolog iz budućnosti Novi Jerusalim doživljava u dalekoj prošlosti i iščezloj ljudskoj civilizaciji i tumači da je to vreme harmonije i blaženstva kao vrhunac ljudske evolucije zapravo nepovratno uništeno, da je čovek budućnosti, njegov savremenik, koji živi u svetu mašina, udaljen od prirode koja je gotovo izumrla, i samim tim u nemogućnosti da  dostigne taj navodni ideal i savršenstvo koja je ustrojio njegov predak iz Gulaga Novog Jerusalima. To je u potpunoj suprotnosti sa Biblijom i citatom Jovanovog otkrovenja kojim i počinje ova priča i koja upućuje na Novi Jerusalim u budućnosti koji će sići sa neba… [V]

Na kraju krajeva, zar nas taj pristup arheologa iz budućnosti ne podseća na pojedine današnje naučne tvrdnje i teorije o iščezlim civilizacijama koje su nekada živele na našoj planeti, o naprednim i razvijenim civilizacijama koje su posedovale tajna znanja i bila na visokom stepenu tehnološkog razvoja i koje su misteriozno nestale? Zar nas to ne upućuje na Mit o Atlantidi kojim se i sam Pekić bavio?

Sve u svemu, iz napred navedenih redova možete shvatiti da ova neobimna zbirka od svega pet priča, predstavalja jedno veoma kompleksno književno delo, prepuno simbolike, skrivenih značenja, istorije, magije, mistike, nauke, mitova, fikcije, ličnih tragedija i stradanja, da je ovaj moj tekst samo zagrebanje po površini Pekićevog Novog Jerusalima i da još mnogo toga ima da se kaže o ovoj knjizi. Za početak i moje prvo čitanje Novog Jerusalima, nakon dvodecenijskog pokušavanja da to učinim, mislim da sam dovoljno rekao i da ću vas ovim tekstom zaintrigirati da ovo veliko književno delo pročitate ili ponovo pročitate.

[I] Kada kažem neobima knjiga to govorim u poređenju sa drugim Pekićevim delima imajući u vidu činjenicu da se pojedina Pekićava dela se sastoje iz više tomova
[II] Biblija: Novi Zavet: Jovanovo Otkrovenje 21.8
[III] Časopis Kult: Ana Sekulić – Poetička i strukturna načela gotske zbirke priča “Novi Jerusalim” Borislava Pekića – I deo
[IV] Časopis Kult: Ana Sekulić – Kompleksnost ideja poetskog i stvaralačkog u delu Novi Jerusalim
[V] Biblija: Novi zavet: Otkrovenje Jova novo 21.

Za P.U.L.S.E: Miljan Ristić a.k.a eXperiment

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dusko lopandic
Dusko lopandic
11 days ago

Meni je najupecatljivija od prica bila ona Covek koji je jeo smrt, mozda stoga sto nije izmisljena, vec je ili autenticna ili nastala u istoj atmosferi u kojoj i giljotina Revolucije. Pekic je izvrsno izmesao literaturnu fikciju i istoriju.