Viktor Frankl o muzici i ljubavi – Ko može da izmeri tačno težinu tuđe nevolje ili tuđe ljubavi? Živimo – sa svojim jadima i svojim ljubavima, sa svojim ogromnim osećajem za lepotu i ogromnim kapacitetom za patnju – suprotstavljajući se težini postojanja sa nezadrživom snagom života. Pitanje je uvek šta napaja tu silu i olakšava balast.
Viktor Frankl (1905–1997), izgubivši majku, oca i brata tokom najkolosalnijeg moralnog neuspeha naše civilizacije, koji jedva da je i sam preživeo, postavlja pitanje šta život čini podnošljivim i šta ga činim vrednim življenja. Ovim pitanjima se bavio u knjizi “Da životu: uprkos svemu” zbirci kratkih ali upečatljivih predavanja koja je održao samo jedanaest meseci nakon Holokausta, baš dok je privodio kraju svoje najpoznatije delo “Čovekova potraga za smislom” (kod nas je prevedena kao “Zašto se niste ubili”, prim. prev.).
Ušuškan među redovima ovih Franklovih neizmerno pronicljivih meditacija o tome kako van optimizma i pesimizma naći najdublji smisao nalazi se odlomak velike suptilnosti i izvrsnosti – uvid u istinu toliko elementarnu da izgledalao otrcano kao još jedna usputna fraza, ali koja se uzdiže titanski i veličanstveno iz teških iskušenja svega onog nedokučivog što proističe iz našeg iskustva koje smo doživeli.
O jedinstvenoj snazi muzike, koju su neki od najvećih umova čovečanstva nezaobilazno isticali, Frankl piše:
Ne dajemo životu smisao samo svojim postupcima – ukoliko savesno odgovaramo na određena životna pitanja, možemo odgovoriti na zahteve naše egzistencije ne samo kao aktivni činioci, već i kao ljudi sposobni za ljubav, ljubav s kojom smo posvećeni lepom , velikom, dobrom. Da li bih možda trebalo da pokušam da vam objasnim ovo nekom banalnom frazom kako i zašto doživljaj lepote može život učiniti smislenim? Više volim da se poslužim sledećim misaonim eksperimentom: zamislite da sedite u koncertnoj dvorani i slušate svoju omiljenu simfoniju, a omiljeni taktovi simfonije vam odzvanjaju u ušima, pa vas muzika toliko dirne da osećate žmarce kako vam se spuštaju niz kičmu. A sada zamislite da bi bilo moguće (nešto što je psihološki tako nemoguće) da vas neko u ovom trenutku pita ima li vaš život smisla. Verujem da se slažete samnom kada tvrdim da biste u ovom slučaju mogli da date samo jedan odgovor, i on bi glasio otprilike ovako: „Život bi vredelo živeti makar samo zbog ovog trenutka!“
Ceo jedan vek pre toga Meri Šeli je slavila prirodu kao životni putokaz ka zdravom razumu, kojim jedino možemo shvatiti zašto je život vredan življenja. Nekoliko decenija pre Frankla, Tenesi Vilijams je razmišljajući o svojoj smrti zapisao: “Mi živimo u zgradi koja je neprestano u plamenu, a ono što iz nje moramo spašavati, u svakom trenutku, jeste ljubav… ljubavih jednih prema drugima i ljubav koju pretačemo u umetnost potom delimo sa drugima: kao roditelji, kao pisci, kao slikari, kao prijatelji.” Kao da na sve to Viktor Frankl dodaje:
Oni koji prožive, ne umetnost, već prirodu, mogu dati sličan odgovor, kao i oni koji se saživljavaju sa drugim ljudskim bićem. Zar nam nije poznat onaj osećaj koji nas obuzme kada smo u prisustvu određene osobe i, grubo rečeno ‘sama činjenica da ta osoba uopšte postoji na svetu, čini njega i život u njemu, smislenim’.
Ljudska bića nose se sa ograničenjima svojih mogućnosti u pogledu toga kako ona utiču na njihovo delanje i njihovu sposobnost da vole, kako se ponašaju pod tim ograničenjima – način na koji prihvataju patnju upravo pod takvim ograničenjima – kroz sve to oni i dalje ostaju sposobni da pokažu ljudske vrednosti. Dakle, kako se nosimo sa nevoljama zaista pokazuje ko smo.
Tekst: Maria Popova
brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić
Tekstovi o Franklu na portalu P.U.L.S.E
Viktor Frankl o muzici i ljubavi napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →