Od monarhističkog centralizma do komunističke konfederacije

NA poziv “Književnih novina” da učestvuje u “Istorijskom forumu” Branko Petranović (1927 – 1994) univerzitetski profesor, doktor pravnih i istorijskih nauka, jedan od najboljih poznavalaca naše najnovije istorije, izneo je briljantu paralelu i analizu državnih okvira predratne i poratne Jugoslavije. U toj retrospekciji sedmodecenijskog iskustva osvetlio je uzroke zbog kojih se nisu ostvarila sva velika očekivanja od nove države na Balkanu.

Koncepcija koju sam iznosio poslednjih godina mogla bi se svesti na tezu o “staroj” i “novoj”, “prvoj” i “drugoj” Jugoslaviji, ideje zajednice i državnog okvira (teritorijalnog prostora, takođe, u delu teritorija koje su priključene Jugoslaviji posle mirovnih ugovora), uz izraziti, nesporni diskontinuitet sa internim građanskim poretkom.

To odgovara često iznošenoj formuli da bez “stare” ne bi bilo ni “nove” Jugoslavije. Drugi deo moje teze, koju sam više puta javno saopštavao, sastoji se u tome da nema prevazilaženja krize dok se ponovo ne uspostavi jedinstvena federacija. Istorijski je osvedočeno da ona drukčije ne može da živi: reč je o iskustvu unitarističko-centralističke formule i ove deformativno konfederativne (konsenzusno-paritetno-dogovorne).

Nekako se uobičajilo poslednjih godina da se kaže kako nema forme unutrašnje reorganizacije Jugoslavije koja nije primenjena ovih sedamdeset godina. I pomalo skeptično, da ne kažem beznadežno, smatra se da se više nijedna nova formula ne može naći. Mislim, ona koja nije već proverena, ispitana i napuštena, odnosno sahranjena. S tog gledišta, mogli bismo reći da obeležavamo vreme Jugoslavije “od kolevke pa do groba”. Trnem od ovog pesimističkog, nestvarnog i nihilističkog slogana. Tim pre, što mnogi istraživači – istoričari Jugoslavije znaju – zajedno sa mnogobrojnim Jugoslovenima, patriotima – da jugoslovenska federacija iz Jajca i Beograda, 1943. i 1946, 1953. i 1963. nije odumrla, nije se iživela, nije nestala sa scene prirodnim putem; nije od vrhovnih žrečeva ustavne reforme 1968 – 1974. ni suspendovana za odrećeno vreme, već trajno sklonjena; ona je jednostavno nasilno uklonjena, eliminisana svesno. Doktrinarne projekcije i teorijske argumentacije su dekor stvarne “demontaže” federacije u ime liberalizacije odnosa i “naciona”.

 

 

Koliko li je nacionalističkih zahteva iz vremena 1968 – 1971. godine usvojeno u obliku ustavnih rešenja. Bilo je idealista, ali i daleko više podanika koji su pozdravljali pomenuta rešenja. Drugi klimaju glavom po običaju, dok se prvi nisu prvi put opekli uvereni u iluzionističku predstavu o novom tipu federacije, o samoupravnoj federaciji, preobražaju našeg unutrašnjeg uređenja u skladu sa navodnim procesom emancipacije i demokratizacije jugoslovenskog društva. Umesto “državnog koncepta” dobili smo “samoupravni tip federacije”. Posledice promena, sa stanovišta negativnog razvoja, trpimo sve do današnjeg dana. Trijumf nacionalnih birokratija, nacionalnih ekonomija i nacionalnih radničkih klasa je doveo do totalne atrofije jugoslovenskih snaga, organa i funkcija u državno-pravnoj i partijskoj sferi. Zaustavljanje toga procesa u uslovima naše višenacionalnosti čini nam se mogućim samo povratkom na jedinstvenu federaciju (da li treba i isticati da ona nije sinonim centralističke), kao generalne pretpostavke za obezbeđivanje jedinstvenog tržišta, ekonomske integracije, svakako na osnovama istovremene demokratizacije političkog sistema.

 

Labava koalicija kompartija

NASUPROT stranačkom pluralizmu građanskog društva, u savremenoj Jugoslaviji deluje samo jelan subjekt – SKJ – odnosno jedna labava koalicija nacionalnih i pokrajinskih kompartija. Federativna partijska koalicija utrla je put konfederalizmu na državnom planu. Za SKJ je karakteristično, sem što je dugo na vlasti, da je istrošen, da već godinama živi od istorijske slave, nastojeći da projektuje – preko svoje nagoveštene reforme – viziju ozdravljenja jugoslovenskog društva. Društvene energije koje podržavaju ovu viziju nisu male, ali su razočarane oklevanjem SKJ, kompromisima i jednostranošću nacionalnih orijentacija.

 

Politička hegemonija srpskog građanstva

 

SRBIJA se borila za oslobođenje svih jugoslovenskih naroda, ali tim narodima Pašić nije priznavao pravo na samoopredeljenje. Nikola Pašić je pripadao konzervativnim političarima, a i ušao je u Kraljevinu u dubokoj starosti, kada je već bio formiranih političkih pogleda. Preko jugoslovenskog pitanja, radio je na emancipaciji Srbije i Srba. Polazio je od činjenice da su Srbi najviše dali za novu državu – kao što i jesu. Ulazeći u veliku jugoslovensku zajednicu oni su se odrekli i svoje države, kao i Crnogorci, ujedinjujući se sa Srbijom. Pristajao je i na federaciju uz prethodno razgraničenje Srba, Xrvata i Slovenaca (trijalizam), ali je to bilo više nego teško ostvarljivo zbog mešanja Srba i Hrvata. Srbi su bili naseljeni svuda širom Jugoslavije, sem u Sloveniji. Tako je stvaranje Jugoslavije (zajedničkog krova) bilo za ono vreme vid rešavanja srpskog pitanja. U procesu borbe za jugoslovensko ujedinjenje nestale su 1917. dve glavne pretpostavke koje su mogle olakšati Pašićeve zamisli. Mislim na slom carske Rusije, a sa njom pravoslavlja.

Pašić nije razumeo ili je isuviše potcenio narode koji su ušli u Jugoslaviju. Slovenci nisu imali državu, ali su njihov identifikacijski faktor kultura i jezik. Nije shvatio da Hrvati imaju staru državu, tradiciju osobenog karaktera i da su u stanju izazvati jaku opstrukciju i neprihvatanja kada krenu. Kako drukčije objasniti nagli porast uticaja Stjepana Radića u novostvorenoj državi? Tradicija države kod Srba i Crnogoraca je drukčija nego kod Hrvata, ali ne znači da i kod Hrvata nije duboko usađena u svest (kao državno-pravna tradicija sa svim paktovima, pragmagičkim sankcijama, nagodbama s početka XII veka do 1918. godine, bez obzira što to nekome može naličiti na notarski stil).

Građanska misao će tek posle Drugog svetskog rata okrivljavati srpsko angažovanje “preko”, naročito žigošući Svetozara Pribićevića koji je uvodio monarha i Pašića u “nepotrebne” borbe oko hrvatske i slovenačke autonomije, umesto da pažnju usmeravaju prema jugu. U stenografskim beleškama predratne Narodne skupštine, mogu se pročitati kritike na račun srpske politike koja je na jug slala najgore kadrove. Isticao se, nasuprot Jugoslaviji, primer Francuske, koja je u Alzas i Lorenu slala – kako se kaže – “idealiste”.

Može li kritički prilaz građansko-monarhističkoj politici ispuštati činjenicu da je period Kraljevine kratko trajao (samoupravljanje traje dva puta duže, a zemlja je zaglibila do kraja, ideali revolucije istrošeni, a subjektivni faktori politike nejedinstveni i rastočeni, stožeri naciokratija); zatim da je ideja unutrašnjeg uređenja evoluirala, da su srpsko građanstvo i birokratija imali saveznike u drugim birokratijama, da su frankovačko-klerikalne snage i svi separatistički, antijugoslovenski centri i pokreti zloupotrebljavali antisrpski kompleks svoje i drugih buržoazija.

Istorijska nauka, dakle, duguje da odbacuje ideologizirane pristupe Jugoslaviji, Srbiji, Hrvatskoj, Kominterni… Mislim, pre svega na pojam velikosrpskog hegemonizma, ulogu Kominterne prema Jugoslaviji 1925 – 1935, na shvatanje da se država može graditi na jedinstvu birokratije umesto na ekonomiji, privrednoj integraciji; tezi o “beogradskoj tiraniji” kao ekvivalentu za ustaške zločine, što nije bilo prihvatljivo ni za Hitlerovog generala Gleze fon Horstenaua. Zašto se na Srbe mora gledati kao na uroćene centraliste? Neodrživa je teza da je među Srbima federativna forma uređenja između dva svetska rata strana. I među Srbima je i te kako bilo pristalica i tvoraca različitih federativnih projekcija. Pa i linearna kritika centralizma nije uvažavala nijanse i modalitete na pojedinim deonicama razvitka, u ustavnopravnim fazama… Zar ideja kompromisnog nacionalnog unitarizma nije sačuvala imena Slovenaca, Srba i Hrvata? Nisu preko noći iščezle ni pokrajinske zlade i lokalni organi uprkos centralizaciji. Reč je i o neviđenoj politizaciji u uslovima parlamentarizma. Oštrica prinude je nesumnjivo pogađala komuniste. Taj klasni momenat jasno je stavio do znanja protivnicima Milorad Drašković u formulaciji da Vukovarski kongres i Nacrt konstitucije ne idu zajedno. Građanska demokratija je jasno razaznavala protivnike režima od protivnika sistema.

 

Ujedinjenje i jedinstveni ekonomski poredak

 

Nova država dobila je i jedinstveno tržište, bez unutrašnjih granica i carina, bez ograničenja kretanja ljudi i kapitala. Takvo tržište je bilo pretpostavka razvoja proizvodnih snaga, mada jugoslovenska buržoazija nije izvela industrijalizaciju zemlje. Mora se reći da za to nije bilo dovoljno ni vremena, a na drugoj strani, da je i postojeće vreme u mnogo čemu moglo da se označi kao krizno (ustavnopravni provizorij, pritisak Italije, posledice svetske ekonomske krize sa zakašnjenjem, početak rata de facto 1935, sa agresijom Italije u Africi, izbijanje svetskog rata septembra 1939. godine).

 

Stranački pluralizam

STRANAČKI pluralizam karakterisao je poslednju fazu života Kraljevine, period namesničkog režima 1934 – 1941. Obeležje ovog pluralizma su nacionalna oznaka subjekata; njihovo drobljenje i usitnjavanje u Srbiji, gubitak uticaja u javnom životu. Tako se Demokratska stranka faktički pretvorila u srpsku stranku; HSS je doživljavala socijalne diferencijacije i prelivanje desničarskih elemenata na ustašku stranu; radikali su se od Pašićeve smrti nalazili u procesu raspadanja, dočekujući aprilski vojni poraz sa devet frakcija.

Po svom geografskom položaju Jugoslavija je mogla postati posrednik između “industrijskog zapada i agrarnog istoka”. Nova država je stvorena u uslovima teške ekonomske iscrpljenosti nekih subjekata koji su je sačinjavali (Srbija, Crna Gora, posebno). Šta tek da kažemo o ratnim razaranjima, neobrađivanim poljima, zapuštenoj i porušenoj industriji? A žrtve? Srbija je izgubila jednu četvrtinu svog življa. Besprimeran slučaj u modernoj istoriji.

KRALjEVINA SHS je bila država protivurečne ekonomske strukture, neravnomernog razvitka, privredne nejednakosti. Razlike su bile drastične, dok su u jednim krajevima Jugoslavije sprovođene mere industrijske revolucije, dotle je u drugim tekla borba da petrolejka zameni luč. Težište industrije Austro-Ugarske nalazilo se u Austriji i Češkoj, ali je ona izgrađivana i u Sloveniji i Hrvatskoj. Makedonija nije bila samo podeljena između četiri države 1912 – 1913. već je bila razbijena i njena privredna celina pod Turskom. Bosanska privreda (rudarstvo i šumarstvo) razvijala se na bazi austrougarskog kapitala do 1918. godine.

Razbijačka politika kulminira sa Četvrtim, Drezdenskim kongresom KPJ, 1928. godine. Bilo je to u vreme kada se – prema istraživanjima Enesa Milaka – Musolini spremao da napadne Jugoslaviju, a drugi istaknuti Italijan Palmiro Toljati. poznatiji kao “drug Erkoli” rušio u Drezdenu Jugoslaviju u skladu sa ocenama Šestog kongresa Kominterne. Tada je Kosovo predavano Albaniji, a severozapadni delovi Vojvodine Mađarskoj. Musolinijevi planovi i Toljatijevi stavovi bili su ipak koincidencija. Nije se radilo o braku fašista i komunista, iako je i za jedne i za druge “Versajska Jugoslavija” bila neprihvatljiva. Nazivali su je tako i jedni i drugi, iako je bila stvorena pre versajske konferencije.

Razbijanje Jugoslavije nije bilo izraz potreba revolucionarnog subjekta. Štaviše, takva politika bila je očigledno štetna, ukorenjivala shvatanje o defetizmu komunista, anacionalnosti, njihovom radu za strane interese, zanemarajući činjenicu da su Jutoslavija i njeno stvaranje kao zajednice bili istorijski progresivni u smislu ideje, realizacije čina i uspostavljanja zajednice koja je trebalo da postane okvir života naroda.

Ekonomska politika nove države teško je mogla da se formuliše u uslovima spajanja različitih delova države u jednu celinu, raznolikih sistema i standarda, oštrih političkih borbi oko unutrašnjeg uređenja, nemirnih granica, delovanja terorističkih grupa VMRO i kačaka pod zaštitom Italije i Bugarske.

 

Očekivanja i stvarnost

 

JUGOSLOVENSKO ujedinjenje i uopšte život u jugoslovenskoj državi politički su osmišljavani, ali ne i ekonomski. Pravljeni su politički programi, a više nego malo je ili nimalo bilo ekonomskih projekata. Tako to traje punih sedam decenija. Efemernog karaktera su: haos početnog ekonomskog liberalizma; Jevtićeva organizacija javnih radova; Stojadinovićeva nedovršena politika nacionalne ekonomije; industrijalizacija sovjetskog tipa u našim postratnim uslovima; smeša mera poznatih pod nazivom “Program dugoročne ekonomske stabilizacije”, koja nikada nije ostvarena.

 

Negiranje Jugoslavije

NI SUD stvarnosti nije u stanju da nas opameti. Kralj Aleksandar I je razvio koncept jugoslovenske nacije koji je doživeo slom za njegovog života. Proces dezintegracije kao sasvim suprotan proces u savremenoj Jugoslaviji teče, evo, četvrt veka, i niko da ga preseče. Loša iskustva su očigledna u svim pravcima. Uoči aprilskog rata, i uopšte od narodnofrontovskog kursa 1935. revolucionarni subjekt je bio za održavanje Jugoslavije, za jedinstvo države, za razliku od sadašnje politike SKJ koja je napustila ideju federacije u ime varijante deformisane konfederacije (konsenzus). Ranije su građanske snage anticentralističkog smera tražile restitutio in integrum, a danas značajan deo snaga u Jugoslavnjn polazi od shvatanja dogovorne Jugoslavije, negirajući do kraja njenu istorijsku uslovljenost.

Izgleda vredno da se u retrospekciji podsetimo očekivanja jednog liberala o savladavanju ekonomskog separatizma ujedinjenjem, raspadom jedne u suštini feudalno-konzervativne tvorevine kakva je bila Austrougarska. Tvorci onovremene jugoslovenske države znali su da bi političko jedinstvo bilo iluzorno ako se ne bi obezbedilo ekonomsko jedinstvo. Stojan Ribarac, ministar trgovine Kraljevine SHS marta 1919. godine, smatrao je da neće valjati “ako u novoj državi jedna pokrajina bude od druge udaljena pregradama ma kakve vrste, ako se promet između jedne i druge pokrajine veže za ma kakve uslove i pogodbe”.

Ribarac je bio svestan da ekonomska podvojenost stvara osnovu i za političku podvojenost. Bio je uveren da su samo velike ekonomske oblasti u stanju da izdrže svetsku utakmicu i borbu za opstanak. Kao da je predvideo savremene poglede ili proces u nas, ili bio na nivou pogleda Evrope svoga doba, razumevajući faktor prostora, njegove povezanosti, razmene iskustava, upijanja znanja i tehnologaja.

Kako danas u feudaliziranoj Jugoslaviji moraju odjekivati reči Ribarca iz dubine 1918 – 1919, njegova kritika ekonomskog izolacionizma: “Ako se ta ekonomska celina pregradi na nekoliko delova i svaki se deo posmatra kao zaseban i čuva svoje posebne interese, onda je izgubljena sva dobit jedne velike ekonomske oblasti.”

Smatrao je da su pregrađivanja, pokrajinske izolacije, carinske i ekonomske granice propale sa austrougarskim feudalizmom i pojave “pobeđenog vremena”, te da im nema mesta u novoj državi. Ova velika očekivanja su se u svetlosti sedmodecenijskog iskustva Jugoslavije više nego izjalovila. Umesto perspektive jedinstvene ekonomske politike, celovitog privrednog prostora, razmene robe, rada, kapitala, znanja živimo u znaku apsurdnih nacionalnih ekonomija. Eksproprisanjem latifundija u posedu stranaca agrarnom reformom, naročito Nemaca, Austrijanaca, Mađara, Italijana i drugih, presečen je odliv zemljišne rente u inostranstvo.

Taj pokazatelj ekonomske nezavisnosti tamni pred činjenicom da je strani kapital prodro u mnoge rentabilne grane privrede Kraljevine, povezujući se i sa faktorima ia vlasti. Nekadašnja zaduženja ipak su bleda prema sadašnjim razmerama spoljne zaduženosti zemlje koju moraju otplaćivati mnoge generacije.

 

Nacionalni komunizam i Velika Albanija

 

UMESTO jedinstvene radničke klase Jugoslavije, ona je razdeljena na nacionalne radničke klase. Sam sistem rađa “nacionalni komunizam”. Nacionalne ekonomije počivaju na posebnim i konkurentskim iiteresima, koji ne priznaju opštejugoslovenski sadržaj, zajednički interes, gubeći iz vida – glorifikacijom nacionalnog, pojedinačnog interesa – da ovaj može biti u sukobu sa većinom, sa zajednicom, sa Jugoslavijom. Zar to ne dokazuje kosovski separatizam, shvatanje o kosovskoj republici, etnički čistom Kosovu i Metohiji, koncepciji “velike Albanije” koja razara Jugoslaviju pretenzijama na teritorije tri jugoslovenske republike.

Branko Petranović

Izvor: Večernje Novosti

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments