Jedno neobično prijateljstvo: Onoda i Suzuki

Krajem 1944. godine, posle dugog ratovanja, sreća je počela da se okreće protiv Japana. Činilo se da je poraz neizbežan. Potporučnik japanske carske vojske, Hiro Onoda, bio je raspoređen na ostrvce Lubang na Filipinima u decembru 1944.

Hiro Onoda je imao svega 22 godine kada je poslat na ovo ostrvo i dobio naređenje da sabotira neprijateljske akcije i koliko god je moguće uspori napredovanje SAD, uključujući i uništavanje uzletne staze za avione i pristaništa u luci. Takođe mu je naređeno da se ni pod kojim uslovima ne predaje niti da sam sebi oduzme život.

Kada su u februaru 1945. godine ostrvo zauzele američke i filipinske snage, većina preživelih japanskih vojnika se predala, ali se Onoda sa još tri vojnika povukao u brda i džunglu, odakle su nastavili gerilski rat protiv SAD i lokalnog stanovništva. Preživljavali su hraneći se bananama, kokosovim mlekom i ukradenim govedima, a sporadično su se obračunavali sa lokalnom policijom. Napadali su linije snabdevanja i ometali američku vojsku na svaki mogući način.

Kada su avgusta 1945. godine bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, Japan se predaje i tako je okončan Drugi svetski rat. Međutim, hiljade japanskih vojnika se poput Hira Onode još uvek krila po džungli, ne znajući da je rat završen.

Američka vojska je u sprezi sa japanskom vladom po pacifičkoj regiji bacala letke na kojima je pisalo da je rat završen i bilo je naređeno svim vojnicima da se predaju. Nakon razmatranja letaka, vojnici bi zaključili da se radi o prevari i nastavljali da se bore. Onoda je letke spaljivao i nastavio je da se sa svojim ljudima skriva i bori.

Tako je prošlo još pet godina i niko više nije bacao letke – većina američkih snaga je odavno otišla kući, a lokalno stanovništvo na Lubangu se vratilo koliko-toliko normalnom životu. Ipak, tamo još uvek bio Onoda, koji je i dalje vodio gerilski rat, krao stoku, spaljivao letinu, pa čak i ubijao meštane koji bi zabasali dublje u džunglu.

Filipinska vlada je čak rasipala po džungli nove letke, ali ni to nije pomoglo. Japanska vlada je pokušala da izvuče poslednje vojnike koji su se skrivali po Pacifiku, te su iz aviona bacana pisma sa fotografijama porodica nestalih vojnika i ličnom porukom samog cara. Ali, i ovog puta Onoda nije poverovao da je obaveštenje istinito. On i njegovi ljudi su ostali na položaju i nastavili da s bore. Na kraju su se meštani naoružali i počeli da uzvraćaju. Jedan Onodin čovek se 1959. predao, a jedan je ubijen.

Deset godina kasnije, Kazuka, poslednji Onodin saborac, ubijen je u sukobu sa mesnom policijom dok je palio pirinčano polje. Vest o Kazukinoj pogibiji stigla je do Japana i po medijima je počelo da se postavlja pitanje: ako je on bio na Lubangu sve do 1972, možda je i sam Onoda još uvek živ. I japanska i filipinska vlada poslale su potere za njim, ali nisu ga našli. Onoda je već postao urbana legenda u Japanu: neki su ga idealizovali kao heroja, ali su ga mnogi i kritikovali, dok je bilo i onih koji nisu verovali da ovaj čovek uopšte postoji.

Jedan mladić po imenu Norio Suzuki čuo je za Onodu. Suzuki je bio avanturista i pustolov, čovek slobodnog duha. Napustio je školu, a kasnije nije mogao da zadrži nijedan posao, međutim, željan avanture dosta je putovao i tokom putovanja davao krv kako bi plaćao smeštaj. Takođe je dobrovoljno radio na farmama kako bi imao hranu.

Kako mu je 1972. bila potrebna nova pustolovina, Suzuki je smatrao da će baš on biti taj koji će naći Onodu. Otputovao je na Lubang i krenuo kroz džunglu sasvim sam, dozivao Onodu po imenu i govorio kako je car zabrinut za njega. Pronašao ga je posle svega četiri dana.

Zanimljivo je da je Onoda prihvatio Suzukijevo društvo i da su čak u neku ruku postali prijatelji. Suzuki je pitao Onodu zašto je ostao i nastavio da se bori, na šta je on rekao kako mu je naređeno da se nipošto ne preda – on je skoro trideset godina jednostavno poštovao naređenje. Onodu je zanimalo zašto je neko poput Suzukija odlučio da ga traži. Suzuki je rekao da je krenuo u trostruku potragu: „Za potporučnikom Onodom, pandom i grozomornim Jetijem, tim redom.“

„Taj hipi momak Suzuki je došao na ostrvo da čuje priču japanskog vojnika. Suzuki me je pitao zašto ne želim da odem. Rekao sam mu da ću, ako je rat gotov i ako dobijem naređenje da prestanem da se borim, otići odavde. Suzuki je doveo mog komandanta“, rekao je Onoda.

Suzuki se vratio u Japan i uz pomoć vlade pronašao čoveka koji je bio komandant Onodi, majora Jošimija Tanigučija, tada već ostarelog čoveka koji je radio u knjižari. Taniguči je odleteo na Lubang i marta 1974. godine on je zvanično Onodu oslobodio dužnosti. Ubrzo je i Onoda predao svoj mač filipinskom predsedniku Fernandu Markosu i dobio oproštaj za svoje aktivnosti tokom prethodne tri decenije. Konačno, video je i svoje roditelje koji su verovali da je poginuo u ratu i čak mu podigli spomenik.

Hiro Onoda je po povratku u Japan postao svojevrsna zvezda u domovini. Ipak, ironično je to što je postao depresivniji nego što je bio svih onih godina na Lubangu. Po povratku u Japan, Onoda se suočio  sa tim da njegova borba nije značila ništa. Zemlja za koju se borio nije više postojala: zatekao je potrošačku, kapitalističku, po njemu površnu kulturu, koja se udaljila od tradicije časti i žrtvovanja na kojoj je odgajana njegova generacija. Čak je pokušao da iskoristi svoju nenadanu slavu i počeo da se zalaže za vrednosti starog Japana. Njegovi sunarodnici su ga, pak, posmatrali više kao eksponat ili „čoveka iz vremenske kapsule“.

Onoda je odlučio da se preseli u Brazil i neko vreme je bio stočar. Deceniju kasnije se ipak vratio u Japan gde je osnovao škole u kojima su deca učila kako da prežive u divljini. Preminuo je 2014. godine u 91. godini života.

Što se tiče Suzukija, on je ostvario dva od svoja tri cilja: ubrzo nakon susreta sa Onodom, našao je džinovsku pandu u šumama Kine. Međutim, poginuo je u lavini na Himalajima 1986. godine dok je tragao za legendarnim Jetijem.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Drugi svetski rat, Istorija, Japan, rat