“Opsada crkve Svetog Spasa” – Goran Petrović

Moglo bi se desiti da poželimo da nam se u rukama nađe knjiga domaćeg pisca koja će sadržati delove naše stvarnosti (davno prošle, sadašnje i buduće) i udaljena mesta, dok će stilski takođe povezivati ono davnoprošlo (do usmene književnosti) sa klasičnom svetskom književnošću. Kakva bi to knjiga bila kad bismo u njoj čitali legende i mitološke sadržaje (vezane uglavnom za naš prostor), istoriju (koju ne znamo i u tome leži velika zamka naše ranjivosti), bajke (ne one iz Diznijevih crtaća nego one koje su pričale naše starice), običaje i rituale, Sveto pismo i apokrife, manastirski život (sa pratećim rečnikom koji nam je čudan i egzotičan), prirodu sa nazivima ptica i biljaka pored kojih prolazimo i o kojima tako malo znamo? Kad bi se tome pridodala erudicija i veliko znanje neophodno da se takva zamisao izvede, kad bi se tu našli motivi koji nas povremeno asociraju na dela kao što su „Majstor i Margarita“, „Sto godina samoće“, „Hazarski rečnik“, „Gospodar prstenova“ (da, priznajem, to su vrlo različite knjige, a asocijacije koje me vode ka njima nisu direktne već suptilne) – dobili bismo zanimljivu, vrednu i izuzetno značajnu knjigu za srpsku kulturu, knjigu „Opsada crkve Svetog Spasa“, koja se ne zadržava na dalekoj prošlosti nego preskače iz jednog u drugo razdoblje i dovodi nas i do naših dana. Zapanjuje činjenica da se radi o domaćem savremenom piscu, piscu koji je prisutan (a opet toliko nenametljiv u kulturnom prostoru). Naročito je neshvatljivo to što se o njemu i njegovim knjigama tako malo govori (još jedna potvrda činjenice da je u ovo vreme „lažnih prozora“ reklama bitnija od sadržaja). Tako poznajemo knjige (ili bar slušamo o njima) koje pokušavaju da ujedine istoriju, mitologiju i predanje, ali koje – zbog nedovoljne erudicije, mašte i poetskog potencijala autora – ostaju na površini i ne dovode do katarze, nikoga ništa neće naučiti, neće sačuvati lepe i potentne reči našeg jezika od zaborava… Jedino što mogu je da zabave čitaoca koji u književnosti traži zabavu. (Zabave, naravno, mora biti i u najozbiljnijoj knjizi, ali ta zabava ne sme biti plitka.) „Opsada crkve Svetog Spasa“ pisana je bajkovito, ali obiluje i istorijom, poezijom, otkriva nam kao svoju pozadinu veliko istraživanje i sposobnost autora da nam drvo (moglo bi se zamisliti jedno „porodično stablo“ našeg naroda) prikaže od korenja do najnovijih zelenih prolećnih listića. Želimo da verujemo da to drvo još uvek može da rađa nove izdanke.

U radnju uplovljavamo na Uskrs, negde pred kraj XIII veka, u trenutku kad se u Žiči održava liturgija. U narednim poglavljima saznajemo ko je izgradio Žiču, i zašto su neki prozori doneti iz Nikeje. Ti specijalni prozori (doneo ih je Sveti Sava, onda kad se vraćao s puta okićen brojnim darovima i novoizdejstvovanom samostalnošću srpske crkve) – pokazuju: jedan prošlost, jedan budućnost, jedan sadašnjost na daljinu, i poslednji – sadašnjost na blizinu, sada i ovde. Baš tako je koncipirana i knjiga, u njoj se sa novim poglavljima stalno otvara neki novi vidik. Prozori koje je Sava ugradio u svoju keliju otvaraju se određenim redom i iguman Grigorije kroz njih posmatra ono što se može videti. Tako i ugleda napadače: Bugare i Kumane, koji su krenuli da opsednu manastir. Vreme je vladavine kralja Milutina.

Koji je razlog što knez vidinski Šišman napada baš Žiču? Možemo misliti da mu i ne treba neki poseban razlog – napadači često napadaju samo radi osvajanja, gazeći sve pred sobom, pokoravajući miroljubivo domaće stanovništvo, pljačkajući, šireći teritorije svojih država. Ipak, kasnije saznajemo da knez Šišman ima i jedan konkretan razlog – on traži pero koje u svojoj bradi čuva iguman Grigorije, jer je i tu dragocenost Sveti Sava doneo u manastir. To je pero anđela. Postojao je neki ogrtač od perja koji je mogao doneti sveznanje i besmrtnost onome ko ga ima – ali nijedan vladar ne uspeva da ga sastavi nakon opsade Carigrada koju su izvršili krstaši, podstaknuti mletačkim duždom Enrikom Dandolom, starim i slepim, zlim i pohlepnim, koji pokušava da se domogne tog plašta. Naravno, nije prvi put da se uništavaju gradovi i carstva zbog pohlepe vladara, da udari brat na brata, ili hrišćanin na hrišćanina, a ne samo stranac na stranca ili pripadnika druge vere. Mnogo stranica u knjizi posvećeno je tom krstaškom pohodu i padu Konstantinopolja pod najezdom „vitezova“ krstaša početkom XIII veka. Zlima naravno uspeva da osvoje ono što su zamislili: Dandolu Konstantinopolj, a Šišmanu Žiču, ali to i nije išlo tako lako kako su se osvajači nadali. Žiča se, naime, vaznela iznad zemlje, dovoljno visoko da je ne mogu dohvatiti neprijateljske strele. Tako vaznesena odolevala je četrdeset dana. Samo, zlo je lukavo i okuplja oko sebe gomilu gramzivih pomagača. Jedan od takvih likova (nalik na Volanda iz knjige „Majstor i Margarita“ – prerušen u trgovca „olovom, rujevinom i perinama, a najviše vremenom“ – nalazi se unutar samog manastira koji pokušava da se brani. On nanosi značajnu štetu ionako neratnički odgojenim manastirskim stanovnicima i ljudima zatečenim na liturgiji. Drugi zlikovci nalaze se u službi Šišmana – jedan od njih napraviće mehaničku pticu koja će uništiti stabljiku kojom se manastir drži… Mehaničke ptice u jednom drugom veku svojim će bombama ubiti još jednog značajnog lika u knjizi – Bogdana – poznavaoca i ljubitelja ptica.

Ptice su izuzetno važne u knjizi, one mogu da donesu i dobro i zlo. Svaki čovek gaji (ne znajući) svoje ptice, svoju gugutku i gavrana, svoje kukavice ili kljukane guske, i one potom odlučuju o njegovoj duši. (Takva bajkovita „teologija“ više podseća na narodne priče nego na hrišćanske spise, iako je nesumnjivo da autor poznaje i pravoslavnu veru i manastirski život.) U knjizi su jednako važni i snovi – njima se može putovati, može se neko zavoleti u snovima, može se i zatrudneti, nositi dete u trbuhu triput duže nego što bi na javi, a može se proputovati i kroz vekove pa roditi dete u nekom drugom vreme-prostoru. („Sa jalovom javom život je i moguć, ali od praznih snova postojanje je svo šturo.“)

To je samo deo radnje, ona obuhvata i mletačke princeze i vizantijske carice, zografe, mramornike, dijake, prezvitere, đakone, strelce, oklopnike, konjanike, stegonoše, oružare, mehanike, doušnike, savetnike, vodonoše, kuvare, potkivače, vidare i zlovidare, spletkare i tumače, naložnice, evnuhe, paževe i pisare…ali isto tako u savremenom svetu profesore i asistente, kao i običan svet izložen opasnoj pošasti lažnih prozora… Ono što je meni najznačajnije (iako sve ostalo nije manje važno) su reči koje pronalazim na stranicama ove knjige. Nije tajna da i sama pokušavam da vratim u savremenu stvarnost veliki broj starih reči koje sve više nestaju iz našeg jezika. Teško ih je vratiti jer one nemaju više nikakvu primenu ili im je pronađena zamena koja se odomaćila. Neki teoretičari govore i o zombi-pojmovima. Govoriti o „kreposti“ ili „gordosti“ se može, mada će malo ko zapodenuti razgovor o tome, i daće tim izrazima verovatno drugo značenje nego što su imali u vreme kad su najčešće korišćeni. Tako je i sa mnogim drugim rečima našeg divnog, prebogatog jezika. Goran Petrović ne krije da žali za tim jezikom, iako to nigde eksplicitno ne izgovara. Ipak, jedan od manastirskih otaca u trenucima opsade poziva svoje pčele da posakrivaju i zaštite srpske reči – tako će, i ako manastir padne (a svima je jasno da će pasti) – reči ostati sačuvane, da budu onaj temelj na kome se očuvava to čudno narodno drvo. On je pronašao (za razliku od mene) odgovarajuću formu da upotrebi mnoge od tih reči a da one ne iskaču iz konteksta. Knjigu sam uzela iz biblioteke, ali sad znam da ću je kupiti i povremeno ponovo čitati zbog tih reči, zbog bajkovitih i poetskih formulacija koje danima prepisujem u sveske i na taj način hranim i svoju večitu glad za poezijom koja ne presušuje dok čitam prozu. Zadivljuje činjenica da se druge knjige istog autore ne bave ovim istorijskim periodom i da se ne ponavlja iz knjige u knjigu. Koliko je teško pišući o nekom periodu upotrebiti bar deo izraza koji odišu starinom zna svaki pisac koji je to pokušao – čak se ni veliki Umberto Eko nije usudio da u „Imenu ruže“ koristi arhaični jezik, nego je na druge načine dočarao atmosferu starine.

Još jednom – Goran Petrović je uspeo svojom knjigom da poveže nekoliko stvari koje volim u književnosti: poetičnost, bajkovitost/fantastiku, obilje lepih/arhaičnih/neobičnih reči koje su i same za sebe biseri, a pogotovo unutar teksta koji obogaćuju, zatim mitološko i istorijsko tkivo koje budi radoznalost i želju za istraživanjem prošlosti, i nenametljivo poentiranje koje naš današnji svet prikazuje kroz jedan od prozora još uvek neiskrivljenih. Iako prepune fantazije, knjige su još uvek prozori sa boljim vidicima, i gledaju ne sve četiri strane kao i prozori u Savinoj keliji manastira Žiča.

Knjiga je dobila nagrade: Književna stipendija Fonda Borislava Pekića, nagrade “Meša Selimović” i “Račanska povelja” i objavljena je u preko dvadeset izdanja.

Jadranka Milenković

 

AUTORSKI PROFIL

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“(БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, „Портал Стране“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., чека на објављивање; збирка прича под називом “Кроз затворена врата” је код издавача. Сарађује са Нишким културним центрум, удружењем “Литера” и другим културним институцијама у граду.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments