“Mnogo dragih bića koja nisam upoznao nestalo je te 1945. godine moga rođenja” (P. Modijano)
Modijano je francuski nobelovac koji i pored toga nije isuviše međunarodno popularan, za razliku od, na primer, njegovog mnogo provokativnijeg mlađeg zemljaka Mišela Uelbeka. Jako davno sam čitao njegov roman “Ulica mračnih dućana” koja na mene nije ostavila dugotrajniji utisak. Pročitavši “Doru Bruder”, mislim da sada naslućujem posredni razlog. Modijano piše kao da šapuće, suptilno i sniženim tonom, stilom punim lagane sete, poput slikara koji tamnim akvarelom oslikava jedva vidljive obrise, slike prošlosti, likove ili fasade koje prekriva prvi sumrak. Čitanje Modrijanovih romana se može porediti, kako je on sam to učinio (njegov govor prilikom dodele Nobelove nagrade) sa izradom fotografija na stari način u tamnoj komori: malo po malo, sa jednoličnog sivog osnova izniču sve jasniji prizori.
Dora Bruder je neobičan roman, vrlo lep, jedna vrsta kombinacije detektivske potrage kroz prošlost, pomešane sa elementima biografije i autobiografije. U širem smislu to je priča o progonu pariških (francuskih) Jevreja u II svetskom ratu, ali ispričana kao intimna, setna povest o potrazi za sudbinom nepoznate devojčice.
Pisac otpočinje istraživanje za slabim, skoro sasvim nestalim tragovima jedne pariške devojke nakon što je sasvim slučajno, u novinama iz 1941. godine pričitao oglas njenih roditelja, koji su objavili nestanak (bekstvo) devojčice od 15 godina iz školskog internata.
“Dora, 15 godina, 155 centimentara, lice ovalno, sivosmeđe oči, sportski sivi kaput, bordo džempr, teget suknja I šešir, ravne braon cipele…”
U priču o potrazi kroz prošlost, Modijano umeće i fragmente sopstvenog života i života svoga oca, koga jedva da je poznavao, ali koji se isto kao Dora Bruder morao boriti za opstanak – Jevrej bez papira – u surovim i neizvesnim uslovima okupiranog Pariza.
“I ja verujem u koincidencije, a katkad I u vidovitost, piše Modijano, poseban dar pisca…napor mašte…da se duh usresredi na određen detalj…sva ta napetost, ta gimnastika mozga, može, bez sumnje, na duže staze izazvati kratke momente predosećanja “koji se odnose kako na prošlost, tako I na budućnost”.
Autentična Modijanova israga o sudbini devojčice Dore Bruder (da naglasim, ne radi se o fikciji, nego o jednoj vrsti piščeve ispovesti) trajaće godinama (trebalo mu je 4 godine da pronađe datum devojčinog rođenja). Negde u prašnjavim arhivama pronaći će njen rodni list ili adresu roditeljskog doma ili delimično sačuvane spiskove iz policijskih dosjea, poneku porodičnu fotografiju, ili poneko nesigurno svedočanstvo preživele rođake…
“Kao da je te godine zima uspevala da razdvoji ljude jedne od drugih, da pomuti i izbriše njihove puteve do te mere da se pitamo jesu li zaista I postojali”.
Osim što traži dokumenta možda ponekog ostarelog svedoka, Modijano i na druge načine pokušava da vrati ono izgubljeno vreme u kome je Dora živela, da mentalno obnovi onaj prostor u kome se ona kretala. On dobro poznaje kraj Pariza u kome su živeli Dorini roditelji i gde je ona boravila u internatu. Pronalazi stare adrese, posmatra prozore u čijim oknima je možda stojala, prolazi ulicama ili metro stanicama kojima je morala proći, rekonstruiše vremenske prilike, sneg i zimu koja je vladala onda kada je pobegla iz internata, pronalazi tajnovite veze i neočekivane asocijacije koje ga vode ka kratkotrajnom Dorinom životu…Nabraja imena policijskih inspektora zaduženih za “lov” na Jevreje, prikuplja spiskove interniranih, pronalazi pokoji, slučajno sačuvani policijski dokument (veći deo dokumentacije francuske policije iz tog vremena namerno je uništen).
“Pišući ovu knjigu, odašiljam pozive kao svetlosti fara za koje nažalost, sumnjam da mogu rasvetliti noć. Ali ipak se nadam.”
S one strane priče o tragediji Jevreja, odnosno sudbini jedne konkretne porodice i skoro nasumično izabranog lika, ovo je i priča o skrivenim vezama između stvari, između “sada” i “nekada”, o mostovima koji niču iz prošlosti. Ovo je potraga za prirodom stvarnosti i vremena, za misterijom ljudskog postojanja, za skrivenim korenima intuicije, predosećanja, vizije, istraživnje naizgled neobjašnjivih konincidencija.
“Kao da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja…Uvek sam imao onaj doživljaj odsustva ili praznine kad bih se našao na mestima gde su oni (Dorini roditelji) živeli”.
Posebno je zanimljiv autorov doživljaj jednog starog ljubavnog filma prikazivanog 1941. “Brzo sam shvatio da je taj film bio natopljen pogledima gledalaca za vreme okupacije – gledalaca svih vrsta od kojih mnogi nisu preživeli rat”. Priroda prostora, vremena, posmatranih stvari itd.- sve se donekle menja u zavisnosti od prisustva ili karaktera posmatača koji ostavljaju neprimetni trag…
Potraga za Dorinom sudbinom završila se onda kada je autor dobio spisak deportovanih Jevreja iz jednog francuskog logora u Aušvic krajem 1942. Na njemu su se nalazili imena Dore Bruner i njenog oca…
Izvlačeći jedan zaboravljeni, slučajno izabrani lik iz vrtloga ništavila, rekonstruišući sačuvane tragove života i postojanja anonimne jevrejske devojčice, Modijano obavlja čin literarnog “uskrsnuća” i istovremeno obnavlja davno nestali prostor Pariza pod okupacijom i vraća izgubljeno vreme. Tim činom on gradi svojevrstan spomenik i vraća dostojanstvo “pogaženima i poniženima” – stotinama, hiljadama, milionima zaboravljenih – običnih ljudi, onih koji su nestali u paklu rata, a posebno onih koji su stradali u holokostu u nacističkim koncentracionim logorima.
“Nikada neću saznati kako je provodila svoje dane, gde se skrivala, u čijem društvu nalazila onih zimskih meseci posle svog prvog bekstva…I tu je njena tajna. Mala i dragocena tajna koju dželati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, istorija ili vreme – sve ono što nas prlja i razara, nikada nisu bili kadri da joj ukradu.”
Pisac je jedna vrsta vidovnjaka, vizionara, rekao je jednom Modijano. On toliko uspeo u obnovi sećanja na jedan davno nestali lik, na jednu običnu parišku devojčicu stradalu u ratu, da je pariška opština odlučila 2015. godine da jedna ulica u Parizu dobije naziv “Ulica Dore Bruder”.
Patrik Modijano – Dora Bruder napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →